Vučić u Briselu – razotkrivanje manipulacije

Nakon više od deset meseci pauze zbog postizborne političke krize u kosovskoj paradržavi, 09. februara u Briselu, nastavljeni su politički razgovori Beograda i Prištine o implementaciji tzv. Briselskog sporazuma. U javnosti razgovori su očekivani sa velikom pažnjom budući da je nastala vremenska distanca donela nekoliko značajnih promena koje su svaka ponaosob ili interaktivno mogle uticati na dalji tok procesa. U tom smislu obratićemo pažnju na tri vidljiva momenta:

1. Kompromitovanog Tačija, neinventivnu Ketrin Ešton i ucenama podložnog Dačića, zamenili su sve potrošeniji Vučić, politički nestabilni Isa Mustafa i ambiciozna Federika Mogerini. Bez obzira na čvrstinu zadatih okvira nikada ne treba potceniti značaj koji lični motivi, trenutne pozicije i političke ambicije pregovarača mogu imati na tok nekih pregovora. Naravno, pod uslovom da se pregovori zaista i održavaju!

2. Pentagon je ovoga puta izbegao direktno mešanje u sam pregovarački proces, za šta je tokom prošlih briselskih sesija bio zadužen Filip Riker, koji je bukvalno pred svaku briselsku rundu imao razgovore sa svakim od aktera “oči u oči” . Na taj način, iako formalno nije bila učesnik briselskog procesa, Amerika je u potpunosti kontrolisala njegov tok. Ovoga puta nije bilo te vrste direktnog pritiska na zvanične pregovarače.

3. Geopolitiče pozicije svih aktera (EU, Srbija, Kosovo) danas su bitno drugačije nego u vreme otpočinjanja briselskih pregovora, pa i samog potpisivanja tzv. Briselskog sporazuma.

Evropa danas, nakon povratnih efekata ukrajinske krize, tragedije u Parizu i pobede Sirize u Grčkoj definitivno nije i ne može biti ona koja je započela Briselski proces. Ni politički, ni ekonomski, ni interesno. Sve primetnije udaljavanje stavovova Nemačke i Francuske po svim bitnim strateškim pitanjima, uz indiferentnost Britanije prema dešavanjima u Uniji jasno ukazuju da se u njenom funkcionisanju pojavljuju ozbiljne pukotine koje će dovesti do temeljnog preispitivanja nekih započetih projekata, posebno onih oko kojih nije bilo opšte saglasnosti čak ni najuticajnijih zemalja članica. A Kosovo spada upravo u takve.

Nemačka, zemlja koja je u EU najtvrđi zagovornik kosovske nezavisnosti i pritisaka na Srbiju da što pre to overi svojim priznanjem, ima sve više problema da partnere ubedi u opravdanost takvog stava, posebno nakon evidentnih spoljno-političkih promašaja Angele Merkel u Ukrajini i Grčkoj. A i odnosi sa Amerikom su joj sve klimaviji.

Kosovo je na put u Brisel krenulo izmoreno dugom postizbornom krizom i jedva formiranom “vladom” kojoj su skupštinsku većinu obezbedili Srbi, i u kojoj je Tači zadržao sve bitne poluge moći, a predsednik Isa Mustafa postao neomiljena politička figura i kod birača i kod dojučerašnjih opozicionih saveznika. Silina i masovnost nedavnih demonstracija u Prištini, u organizaciji Kurtijevog “Samoopredeljenja”, to su najbolje pokazali.

Bez obzira na stvarne motive Mustafinu poziciju kao pregovarača dodatno je otežavalo masovno iseljavanje kosovskih Albanaca na Zapad poslednjih nedelja, kao i odnosi u krhkoj vladajućoj koaliciji nastali nakon iznuđene smene politički nezrelog Aleksandra Jablanovića. Otuda je Mustafin manevarski prostor, pred put u Brisel, bio izuzetno sužen, a to je drugoj strani otvaralo razne varijante za nametanje svojih interesa u prvi plan. Naravno, pod uslovom da druga strana to želi i (opet!) da se pregovori zaista i održavaju!

A ta druga strana, Srbija, nastavak briselskog procesa dočekala je po svim bitnim parametrima slabija nego što je bila kada je on privremeno prekinut, iako Vučić uporno tvrdi suprutno. No, njegova demagogija zvuči sve ispraznije, država je sve urušenija i sve je očitije da on nije taj koji kontroliše već koji je kontrolisan. Potpuno je ogoljeno i njegovo lažno okretanje Rusiji, koju je, pritisnut “zapadnim prijateljima”, počeo da zaobilazi u širokom luku. Poslednji pritisak od strane prozapadnih medija i NVO sektora, usmeravan “toplo-hladno” izjavama briselskih činovnika, pokazao je sve njegove političke slabosti i lične frustracije, kao i žalosnu činjenicu da lične interese brani mnogo energičnije i upornije od državnih.

Uprkos tome, novi ljudi i nove okolnosti, kao i nestabilnost kosovske paradržave otvarale su mogućnost da se odbrana srpskih interesa postavi na mnogo zdravije osnove nego do sada. I većina izjava Tomislava Nikolića u poslednje vreme išla je tome u prilog. Zato su oni koji veruju da se u Briselu zaista vode nekakvi pregovori očekivali da će otuda napokon stići i neke dobre vesti. Sva je sreća što Vaš autor ne spada u takve inače bi bio gadno razočaran kada se u Beogradu, početkom februara, pojavio Alister Kembel i pravo sa aerodroma pohitao Vučiću. A tamo gde je on za Srbiju nema dobrih vesti. Niti će ih ikada biti. Za one koji to još uvek ne znaju, taj zli demijurg anti-srpske histerije tokom zločinačkog NATO bombardovanja, čovek sa čijeg poganog jezika još uvek kaplje krv nedužnih srpskih žrtava, postao je praktično mentor Vučićevog propagandnog tima, kreator spinova, čovek zadužen da nam u grlo utera one žabe koje sve nemirnije iskaču iz pocepane Vučićeve vreće. Njegov dolazak pre premijerovog odlaska u Brisel mogao se tumačiti jedino kao priprema logistike kako da se očekivane loše vesti javnosti plasiraju sa što manje negativnih rejting poena. A odatle do pitanja – kako je Vučić znao da će vesti biti loše – kratak je logički put.

Vučićeve briselske opsene

I vesti su zaista bile loše. Za Srbiju, naravno. Vučić je u samo jednoj briselskoj sesiji kosovskoj paradržavi predeo celokupno pravosuđe sa sudovima i tužilaštvom, omogućivši tako zaokruživanje pravnog sistema samoproglašene države „Kosovo“. Da se kratko podsetimo šta u praksi znači njegovo potpisivanje Sporazuma o pravosuđu:

• Srbija definitivno ukida sve svoje sudove i tužilaštva na teritoriji Kosmeta, praktično se odričući pravne nadležnosti nad KiM.
• Svi sudovi na KiM sudiće po Ustavu i Zakonima tzv. „Republike Kosovo“, pod njenim grbom i zastavom.
• Sve sudije i tužioce, bez obzira na nacionalnost, biraće Priština shodno svojim uslovima i procedurama, a oni će polagati zakletvu kosovskoj paradržavi.
• Sve odluke u konačnom ishodu po redovnim i vanrednim pravnim lekovima donosiće Priština u okviru svog pravnog sistema.

Budući da se ovde očigledno radi o državnim atributima čovek koji je sve ovo potpisao teško da bi, u normalnim uslovima, svojoj javnosti mogao reći kako ne priznaje Kosovo za državu ili kako nije pomogao zaokruživanju njegove državnosti. Ali, tu na scenu stupaju Kembelove londonske magle u kojima ništa nije onako kako zaista jeste. Ni Toni Bler, ni mala Milica, ni NATO uranijum, pa ni Aleksandar Vučić u Briselu.

Hajde da te, u svakom smislu, skupo plaćene magle malo razgrnemo.Pregovori su (navodno) završeni 10. februara u ranim jutarnjim satima, pa nije izgledalo čudno što nema konferencije za štampu, neugodnih pitanja i nemuštih odgovora. Samo kratka izjava u kojoj je srpski premijer u svom stilu, namrštenog lica obavestio da se dobilo najviše, a izgubilo najmanje šta se moglo. Nigde objašnjenja, nigde argumenta, nigde logike. I nigde dodatnih pitanja.

Istina, to obraćanje novinarima u nevreme već je postalo zaštitni znak briselskih manipulacija. Ali, Kembelov potpis je u tome što je to bilo jedina izjava samog pregovarača. Dalja tumačenja preuzela je njegova svita. Sam Vučić više ništa nije govorio na tu temu, kao da i nije bio u Briselu. Dakle, metoda distanciranja.

Inače, sama izjava cirkulisala je u elektronskim medijima svega par sati. Umesto nje već od 11 časova (10. februara) pre svega sa Pinka, ali i ostalih nacionalnih frekvencija gotovo celokupne kratke vesti, koje idu svakog sata, bile su posvećene tempu Vučićevih aktivnosti, pri čemu se nabrajalo gde je sve srpski premijer morao da se pojavi u poslednjih tridesetak sati. U tom nabrajanju Briselski sporazum naveden je samo kao jedna od brojnih Vučićevih obaveza bez ikakvih tumačenja i komentara. Radi se o primeni manipulativne tehnike “razredi-zgusni” gde se skrivanje određenih informacija praktično vrši emitovanjem viška drugih (besmislenih) vesti vezanih za nosioca (u ovom slučaju Vučića). Tehnika je inače Kembelova specijalnost.

Sam Vučić u svojim hiperaktivnostima dan posle briselske sesije plasirao je niz “dobrih” i “ohrabrujućih” vesti srpskoj javnosti, uglavnom o smanjenu nezaposlenosti i očekivanom eknomskom rastu, što je evidentna primena manipulativne tehnike “preusmeravanja pažnje”, takođe Kembelovog spin-specijaliteta, posebno izbrušenog tokom bombardovanja SR Jugoslavije i Iraka. (1) Suština je da se javnosti ponude informacije koje bi ona najviše volela da čuje i koje na nesvesnom nivou „okupiraju“ pažnju prvih 24 sata od lansiranja vesti koja se prikriva.

Tumačenja Sporazuma o pravosuđu bila su, naravno, afirmativna ali uglavnom kratka i davana od nižih činovnika Vlade kakav je direktor Vladine kancelarije za medije, Milivoje Mihajlović, ili sa terena Stevan Vulović gradonačelnik Zubinog Potoka po Jahjaginim izborima, kao i predstavnici NVO sektora. Oglasio se kratko i sveprisutni Vulin, kao i ministar pravde Nikola Selaković, koji se međutim nije upuštao u pravnu analizu, već samo kratko odgovorio pobednički euforičnom Isi Mustafi, da Sporazum o pravosuđu ne znači da će Srbija priznati Kosovo. Ideja ovakvog pristupa je stvaranje privida da se u Briselu desila rutinska (tehnička) a ne krucijalna (suštinska) stvar.

Sve u svemu može se uočiti puno sofisticiranije delovanje na javnost nego iz Dačićevih pregovaračkih dana, kada se kao najveće dostignuće u minimizaranju značaja srpskih ustupaka kosovskoj paradržavi koristilo hapšenje nekog tajkuna ili objava kakve afere „stoleća“. Ali, evidentni su konstantni napori da se izmanipuliše srpska javnost u pogledu rezultata navodnih pregovora. I tu dolazimo do onog već postavljenog pitanja – kako je Vučić znao da će ishod u Briselu biti loš i da će mu trebati spin-majstor?! Šta se to zapravo u Briselu događa kada jedna strana uvek dobija, a druga uvek gubi? Da li se tamo zaista pregovara, ili …

Tajna briselskih sesija

Najveća tajna tzv. Briselskog procesa je da zapravo ne postoje stvarni pregovori Beograda i Prištine. Postoji proces koji se odvija, ali pregovori su samo farsa. Predstava. Scenario za tu predstavu napisao je Marti Ahtisari 2007. godine i poznat je pod imenom Ahtisarijev plan. Taj dokument imao je ambicije da u OUN praktično zameni Rezoluciju 1244, ali je posle zahteva Koštunice upućenog Vladimiru Putinu Rusija stavila veto na ovaj dokument, pa je isti odbačen.

Uprkos tome, na inicijativu  SAD i saglasnost zemalja tzv. Kvinte (2) jednostranim proglašenjem nezavisnosti od strane Kosova 17.02.2008. započela je praktična primena ovog dokumenta, odnosno implementacija njegove ideje o tzv „nadgledanoj“ nezavisnosti.

Ne obazirući se na međunarodno pravo, odluku SB OUN, i uobičajenu praksu započela je implementacija tzv. Ahtisarijevog plana, a sam autor nagrađen je Nobelovom nagradom ta mir, uprkos nebuloznoj tezi da je Srbija izgubila pravo na teritoriju jer se „loše ponašala“ prema Albancima na Kosovu.

Iako nije imao nikakvu obavezu da prihvati ovaj antisrpski dokument koji trasira put nezavisnosti Kosova, Tadićev režim ga je na mala vrata uveo u opticaj, a Vučićev mu ta vrata širom otvorio. Tako je nastao Briselski sporazum koji je u stvari drugo ime za praktični deo Ahisarijevog plana. Nema nijednog rešenja u Briselskom sporazumu koje iz Ahtisarijevog plana ne izvire ili u njega ne uvire. U dosadašnjem toku tzv. “pregovora” srpski pregovarači nisu izborili čak ni jedan zarez više u odnosu na ono što im je propisao Ahtisari. U nijednoj oblasti i po nijednoj temi. Neverovatno, ako su o ičemu zaista pregovarali i ako se zna da je taj dokument praktično mapa puta Kosova u nezavisnost koja kao kraj procesa predviđa međusobno priznanje dve države!

Ali oni ne pregovaraju o suštini rešenja, već se samo dogovaraju o načinu što bezbolnije (po njih) implementacije. I oko toga pletu dramski zaplet briselskih sesija. U stvarnosti, međutim, nema drame.  Niti ima neizvesnosti. Sve o čemu “pregovarate” već je napisao Ahtisari.

Vučićevo ponašanje u Briselu definitivno je to potvrdilo. On je ne samo znao ishod i pozvao Kembela da pripremi manipulativnu tehnologiju, već nije pokrenuo ni jedno pitanje važno za Srbiju, niti je od politički ranjivog Mustafe dobio i jedan ustupak. Praktično je pregovarao samo kako da preda pravosuđe i obezbedi da se podeljena Mitrovica tretira kao pravna celina. Postoji li bolji primer da u Briselu zapravo nema stvarnih pregovora već samo žongliranja prividom koje otvara vrata realizaciji, po Srbe pogubnog, Ahtisarijevog plana.

A Kembel u Beogradu samo je dokaz više da iz Brisela nema i neće biti dobrih vesti…

__________________________________

Odrednice:

(1) http://www.koreni.rs/darezljivost-u-briselu-sta-poklanja-kosovu-otrovna-pcelica-vucic/

(2) Kvintu sačinjavaju: SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska i Italija

Izvor: Fond Strateške Kulture