Vučićevo ignorisanje Putinovog stava o Rezoluciji 1244.

Možemo dugo da spekulišemo o čemu su dva predsednika razgovarala „oči u oči“. Razumna je pretpostavka da su dve ovakve prilike bile iskorišćene za razmenu mišljenja i stavova o Kosovu i Metohiji. Tim pre što je zajednička konferencija za medije pokazala mimoilaženje u pogledu najvažnijeg srpskog argumenta u sukobu oko Kosmeta. Taj argument, naime, zastupao je ruski, a ne srpski predsednik. On je (prema izveštaju „Politike“ od 18. januara) rekao: „…Moskva se zalaže za uzajamno prihvatljivo rešenje Beograda i Prištine, ali bazirano na Rezoluciji 1244 SB UN“. Na to je srpski predsednik prećutao ovaj pravni dokument i, umesto njegove potvrde prostim rečima, pompezno rekao da je „…Srbija spremna za razgovore i kompromise sa Albancima, ali (da) neće da pristane na poniženje“.

Razlika u stavovima dva predsednika u vezi najvažnijeg aspekta kosmetskog pitanja izbila je na videlo posle njihovog prošlooktobarskog susreta u Moskvi kada je Putin odbio Vučićev pristup rešenja preko „razgraničenja“. I da Albanci nisu drakonskom carinskom politikom prema Srbiji sebi vezali ruke, ovih dana ne bismo imali izveštaje o poseti ruskog predsednika Srbiji, već izveštaje o pregovorima u vezi razgraničenja. Malo skretanje sa putanje koju su odredili Vašington i Brisel samo nam je omogućilo da se još jednom uverimo u čvrstu rešenost predsednika Srbije da se vrati na pravi put uz jedan jedini uslov – da Albanci ukinu carine. Trampovo pismo svojoj obesnoj albanskoj deci, sa izričitim zahtevom za povlačenje odluke o carinama, došlo je na adresata neposredno pre Putinove posete Beogradu. Ono je izvesno Vučića ohrabrilo da se ogluši o Putinov stav o Rezoluciji 1244.

Ali, zašto insistirati na ovom dokumentu. Ukratko, zbog američke igre sa međunarodnim pravom i Vučićevog statiranja na marginama ove igre. Ova Rezolucija Saveta bezbednosti UN vratila je kosmetsko pitanje u okvire međunarodnopravnog poretka posle nasilnog i protivpravnog oružanog nasrtaja NATO saveza na SR Jugoslaviju. Nekoliko godina posle juna 1999. godine SAD i njeni saveznici uvideli su da ovaj dokument postaje ozbiljna prepreka za ostvarenje njihovog ratnog cilja – pune secesije južne srpske pokrajine. Njihov naum bio je da se koracima faktičkog otcepljenja, koje je pratila retorika „realnosti“, dođe do stepena pravnog – dakle ne samo faktičkog – priznanja Kosova od strane Srbije. Time je na pervertiran način priznat značaj pravnih činjenica kao nužnosti u strategiji „konačnog rešenja“. Ovoga puta trebalo je da de iure priznanje Kosova od strane Srbije obesmisli pravni sadržaj Rezolucije 1244.

Ovo, razume se, nije moglo da uspe bez odlučujuće saradnje državnog rukovodstva Srbije. Izvršne radnje u ovoj stvari preuzela je Evropska unija koja je morala da izigrava zov sirena, a njena pesma o članstvu Srbije u Uniji trebalo je da privuče omamljene mornare. Za razliku od legende, pesma je najpre privukla kapetana koji je od leta 2008. godine brod države usmerio ka imaginarnom carstvu sirena.

Zadatak državnog rukovodstva Srbije od tada bio je da kosmetsku politiku sprovodi kao da Rezolucija 1244 ne postoji. Ali, pošto je ona realno postoji, i tu i tamo se pominjala prvih godina saradničke vlasti, trebalo je serijom sporazuma sa „prištinskim vlastima“ graditi jednu novu pravnu situaciju koja bi svoj puni pravni kvalitet stekla nabujalim kvantitetom tih sporazuma. Razume se da je time bio napravljen veliki pravni haos u samoj Srbiji. Ne samo da su ovi sporazumi bili politički štetni nego su bili i prativustavni na osnovu odluka Ustavnog suda koji je njihov najveći broj proglasio nevažećim. Tekuće vlade, međutim, nisu nalazile za shodno da ove odluke Suda i primene.

Ovakvo stanje dobrano je zakomplikovalo zapadno rešenje kosmetskog pitanja. Nesposobna vlada bila je zamenjena drugom (2012), koja nije mogla ničim drugim da se preporuči do obećanom efikasnošću u realizaciji združene zapadne strategije. To novo, delatno rešenja za Srbiju nazvano je „briselski proces“. Koji je bio njegov doprinos?

Prvo, Srbija je zvanično priznala nadležnost ustava i zakona otcepljenog Kosova za sve aktuelne i buduće dogovore između „Beograda“ i „Prištine“.

Drugo, Srbija je zvanično ukinula i poništila svoje kompletno legalno i faktičko upravljanje javnim životom Srba u pokrajini.

Treće, Srbija se zvanično obavezala da će sa „Kosovom“ (na ravne časti) potpisati pravno obavezujući sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa. Jasno govoreći, Srbija se obavezala da će pravno priznati nezavisnost Kosova.

Ove tri stvari, koje suštinski obeležavaju politiku srpskih vlasti od 2012. do danas, praktično poništavaju važenje Rezolucije 1244 i Ustava Srbije za kosmetsko pitanje. Zato se ova dva pravna dokumenta u unutrašnjem političkom saobraćaju uopšte ne spominju (izuzev kao predmet sprdnje), a u međunarodnom samo u taktičke svrhe. I dok Rezolucija 1244 još uvek ima svoje međunarodne zaštitnike, budući da zalazi u osetljivu oblast secesije, domaći Ustav nema više zaštitu ni svog ustavnog sudskog čuvara, jer u zvaničnim institucijama Srbije i za njihove personalne nosioce to je vremenom prevaziđen dokument.

Razume se, ruski predsednik nije pozvan da brani Ustav Srbije, ali se još uvek oseća pozvanim da brani međunarodni dokument protiv secesije na konkretnom slučaju Srbije. On će to moći sve dok Srbija ne prizna nezavisnost Kosova, a Vučićevo ćutanje o Rezoluciji 1244 jasno govori o njegovom putu bez povratka. Nije nemoguće da ako Srbija prizna nezavisnost Kosova Rusija nastavi da pravi probleme zapadnim silama u UN u vezi prijema Kosova. Ali, to tada neće raditi iz razloga odbrane međunarodnog prava i time prava Srbije, jer priznanjem Kosova nastala bi nova pravna situacija. Rusija bi to pitanje eventualno zadržala radi cenkanja sa zapadnim silama povodom nekih drugih međusobno nerešenih pitanja.

Izvor: Srbija i svet