Autor: Aleksandar Pavić

Vulin i Drecun – ponuda koja se mora odbiti

Naslovna / Kosovo i Metohija / Vulin i Drecun – ponuda koja se mora odbiti

Kategorija: Kosovo i Metohija / Objavljeno: 14/08/2013, 13:53

Svojim već uvežbanim, prividno paradoksalnim izrazom ogorčene ali neodustajno trpeljive nemoći, na desetogodišnjicu zverskog mitraljiranja i ubistva srpske dece u Goraždevcu, šef Kancelarije za Kosovo i Metohiju Aleksandar Vulin izgovorio je najgoru moguću optužnicu protiv sopstvenog agitovanja u korist učestvovanja kosmetskih Srba na lažnim lokalnim izborima lažne države Kosovo 3. novembra 2013: “Prošlo je deset godina, a mi nemamo nikakav trag šta se desilo, ko ih je pobio i po čijem nalogu. Njih nije ubio niko ko nije odavde sa ove zemlje i on je, verovatno, i danas ovde”.[1] Ali upravo je to slika i prilika “države” u koju bi Vulin da utera sve Srbe na Kosovu i Metohiji, a najpre one još uvek slobodne na severu pokrajine. U jednu zlu veštaču tvorevinu u kojoj se za zločine nad Srbima, osim simbolički – radi predstave – nikada ne odgovara.

Zar “nikada”? Nije li to ipak preterivanje? Ako je preterivanje, onda je Vulin taj koji preteruje, jer upravo taj termin i koristi: “Ja tražim od Euleksa da ponovo otvori istragu o ubistvu srpske dece ili da priznaju da ne mogu da rasvetle nijedan od zločina počinjenih nad Srbima”. Vulin je, naravno, kao i što i priliči nekadašnjem lažnom revolucionaru, galantan prema predstavnicima imperije: ako ipak blagoizvole otvoriti istragu o ubistvu srpske dece, onda će ih ostaviti na miru i neće im više kukumavčiti pred pragom da priznaju da ne mogu da rasvetle “nijedan od zločina počinjenih nad Srbima”. Drugim rečima – samo neka ponovo otvore tu istragu, pa ne moraju da priznaju da se nisu potrudili da rasvetle nijedan zločin otkako su došli u svoju “civilizatorsku” misiju na Kosovo i Metohiju. A posle, da se pretpostaviti, mogu ponovo da je zatvore.

No, Euleks svakako ima razloga za zabrinutost. Jer, ako ne urade baš ništa, Vulin će uraditi nešto još gore: nastaviće sa svojom proaktivnom, fatalnom-po-Euleks praksom – crveniće u njihovo ime, kao što to već radi i sad: “Sramota me je u njihovo (tj. Euleksovo) ime”. I ne samo da će nastaviti da se stidi u ime Euleksa – a možda i celog naprednog čovečanstva – nego će, pa kud puklo da puklo, nastaviti i – da se pita, kao što to već radi i sada: “Ako to (tj. da rasvetle bar neki od zločina počinjenih protiv Srba) ne mogu, onda se pitamo odakle im autoritet da sude Srbima, jer su na ovu zemlju primljeni našom voljom i uz našu saglasnost”.

Srbi sa KiM stoga mogu da budu mirni: Vulin će i crveneti i pitati se dok oni budu držali noćne straže (sve dok im Euleks ili KFOR ne oduzmu oružje), istinski pitajući se ko će biti sledeći među njima koji će biti napadnut bez straha od posledica bilo koje vrste. Mada, postoje indicije da će Vulin – beskompromisan kakav jeste – uraditi čak i sledeće: nastaviće da se odvažuje da deli svoja saznanja sa javnošću, poput onog “da se paraleleno, uz znanje Euleksa, sačinjavaju spiskovi Srba optuženih za zločine na Kosovu”.Pa šta još hoće nezahvalnici sa severa KiM: Vulin se stidi, on se pita, on čak deli i saznanja sa njima. Malo li je za jednog državnog funkcionera, pa makar i iz Vlade Srbije?

Uostalom, ako svi ti nezahvalnici sa severa KiM koji se protive izlasku na Tači-Dačijeve novembarske izbore posle Vulinovog izlaganja i dalje ne shvataju da im “njihova država” (inače omiljena Vulinova fraza u poslednje vreme, koja valjda treba da podvuče da je, što te manje pita, država sve više “tvoja”) želi najbolje kada ih gura u ruke Kušnerovih prištinskih šegrta – neka malo bolje oslušnu izlaganje još jednog državnog dušebrižnika, predsednika Odbora Narodne skupštine Srbije za KiM Milovana Drecuna: “Normalizacija odnosa sa Prištinom i pretvaranje Srbije u jednog prepoznatljivog partnera međunarodne zajednici, čije ponašanje može da bude predvidivo, jedini je put da u određenom vremenskom roku ponovo aktiviramo slučajeve izuzetno teških zločina ubistava Srba nakon dolaska međunarodnih snaga”.[2]

Koji je to “određeni vremenski rok” – Drecun nije precizirao. Ako je suditi po “pravdi” koju uživaju Srbi u EUropskoj Hrvatskoj, Federaciji BiH, pa i Crnoj Gori – čekanje na pravdu će tek da se oduži za naše kosmetske sunarodnike, samo ako pognu glave i prihvate geopolitičke recepte koje im Drecun upućuje iz svog bezbednog beogradskog okruženja. Ipak, i sam Drecun (mada, očigledno tvrđa srca nego beogradski Če-minus, s ozbirom da nije rekao i da se stidi) mora da prizna da se zločini protiv kosmetskih Srba tretiraju praktično kao sport: “On (Drecun) je ocenio da nije bilo političke volje, ni međunarodne zajednice na Kosmetu, a najmanje Prištine, da se vinovnici tih planiranih, izuzetno teških zločina, koji su bili sastavni deo etničkog čišćenja Srba nakon dolaska međunarodnih snaga, izvedu pred lice pravde”, pritom navodeći ne samo zločin u Goraždevcu već i u selu Staro Gracko, kao i napad na autobus “Niš ekspresa” kod sela Livadice.

Da ponovimo, Drecunov lek za sve ovo je – još više istog. Još veće i brže približavanje Zapadu, koji kontroliše celokupno neprijateljsko okruženje u kojem žive Srbi sa prostora bivše Jugoslavije: “Ako nastavimo sa politikom koja je u jednom periodu bila – stalnog sučeljivanja posebno sa onima od kojih zavisi sve što se dešava na KiM, a to je prevashodno međunarodno prisustvo (tj. oružane snage pod komandom NATO), onda nećemo biti u situaciji da pred lice pravde izvedemo zločince koji su odgovorni za te užasne masakre”. Naser Orić, Ante Gotovina, Ramuš Haradinaj i slični su verovatno Drecunovi garanti buduće pravde koja čeka Srbe samo ako se integrišu u tu istu “civilizaciju” koja ovakve i slične likove redovno amnestira.

Srbi u Hrvatskoj, Sloveniji, Federaciji BiH, Makedoniji, Crnoj Gori su lojalni građani država koje su zapadni protektorati. I, kako žive? Na primer, ovako: “U poslednjih pet godina položaj 1,85 miliona Srba u regionu, ne računajući Rumuniju i blago poboljšanje u Mađarskoj i Sloveniji, postaje sve gori… srpska prava u Federaciji BiH su daleko ispod prava koja uživaju Bošnjaci i Hrvati u Republici Srpskoj… u Crnoj Gori nije rešeno pitanje statusa srpskog naroda, pojačani su pritisci na Mitropoliju crnogorsko-primorsku, nisu regulisana pitanja državljanstva, kao ni prosvetna i kulturna prava, pre svega upotreba srpskog jezika… upozorava (se) da su sve jači i učestaliji pritisci u pravcu ograničavanja autonomije srpskog entiteta (u BiH)… protekla godina (je) bila nesumnjivo najteža za srpski narod u Hrvatskoj (inače na samom pragu EU), gde nije napravljen pomak u pogledu povratka imovine, izbeglica i prognanika, ostvarivanja prava na penzije i prva na upotrebu maternjeg jezika…

u Makedoniji (je) nastavljen progon pravoslavne Ohridske arhiepiskopije… u Albaniji postoji kontinuitet u nepoštovanju prava oko 30.000 Srba, koji nemaju status nacionalne manjine, čak ni pravo na nealbanizovana imena… U Sloveniji se, kako se navodi u izveštaju, nastavlja proces asimilacije Srba, koji još nemaju status nacionalne manjine, u Mađarskoj se, iako je to jedina država regiona gde je zabeležen porast broja Srba između dva popisa, merama nove vlade položaj nacionalnih manjina pogoršava, a najveći probem je asimilacija, odnosno nemogućnost da se očuva kulturni i nacionalni identitet”.[3]

Svuda gde je Zapad preuzeo primat u regionu – položaj srpskog naroda je iz godine u godinu sve gori. A, opet, to je upravo budućnost koju nam nude Vulin i Drecun u ime svojih poslodavaca. Glavna poluga za tu “svetlu budućnost” predstavlja legitimisanje tzv. Briselskog sporazuma, pogotovo izlaskom Srba sa severa KiM na tzv. lokalne izbore kosovske kvazi-države zakazane za 3. novembar. Drecun i Vulin svoje sunarodnike prilažu na žrtveni oltar. Zašta? Iskustvo i gole činjenice nam govore – da bi celom srpskom narodu bilo još gore nego što je sada. Ne samo da imaju ozbiljne nedostatke na ljudskom planu, beogradski zvaničnici ih imaju i na trgovačkom: verovatno su prvi u istoriji koji narodu kojeg (nažalost) predstavljaju nude krv, znoj i suze – u zamenu za još gori život. To je ponuda koja se jednostavno mora odbiti.