Пророчанства преподобног Серафима Вирицког

Приче о подвизима и равноапостолном животу преподобних, просијавших у прошлом веку, изгледају скептицима нашег времена као невероватни митови. Али Господ нам је пројавио подвижника који је практично наш савременик. Житије преподобног Серафима Вирицког је ново слово о љубави Христовој упућено свим верујућим и неверујућим. Оно још једном подсећа свет погружен у стицање привремених земаљских блага, на истински циљ људског живота – спасење бесмртне душе за блажену вечност. Данас Серафим Вирицки за народ Божији представља једног од омиљених небеских помоћника и учитеља.

Ове 2016. године обележава се 150 година од рођења великог молитвеника и заступника Земље Руске. Желео бих да читаоцима Руске Народне Линије предложим серију чланака посвећених животу и задивљујућим подвизима познатог петроградског трговца који је постао сверуски старац-утешитељ и пророк.

По неизрецивој Својој милости Господ ми је омогућио да припремам материјал за прослављење вирицког старца. Благослов за тај труд добио сам 1995. године од старца протојереја Николаја Гурјанова и Митрополита Санкт-Петербуршког и Ладошког Јована (Сничева).

У то време су били познати само најважнији моменти на животном путу преподобног Серафима Вирицког: побожни трговац и добротвор – јеромонах Свето-Тројичко Александро-Невске Лавре – старац који је овладао многим духовним даровима и био дубоко поштован у народу.

Тачни подаци који се тичу многих животних догађаја, датуми и факти, практично су одсуствовали. Чак није било познато ни тачно место и датум рођења преподобног, пошто је пред прихватањем монаштва он уништио све документе који се тичу претходног живота. Конкретне чињенице и датуми који се тичу трговачке делатности подвижника, његовог боравка у Александро-Невској Лаври и у Вирици, такође нису биле познате.

У резултату петогодишњег рада у архивима и библиотекама, у резултату многобројних сусрета и разговора са живим сведоцима житија и подвига светитеља, родила се моја књига “Старац јеросхимонах Серафим Вирицки и Руска Голгота”, која је послужила као основ за канонизацију старца јеросхимонаха Серафима (Муравјева) Вирицког у лик преподобних за општецрквено прослављење на Јубиларном Архијерејском Сабору РПЦ 2000. године.

Истраживању и изучавању живота и подвига преподобног и његових самолитвеника, посветио сам укупно више од 20 година. После прослављења старца, књига је добила назив: “Свети преподобни Серафим Вирицки и Руска Голгота” и свако ново њено издање је допуњавано новим сведочанствима из архива, сведочанствима благочестивих чеда РПЦ и ретким илустрацијама. Као наставак прве, настала је друга књига “У Вирицу ка преподобном Серафиму”.

Наративну основу књиге чиниле су приче рођака подвижникових и његових духовних чеда, са којима је старац делио успомене о свом животу у свету, укључујући и године његовог детињства и младости. Сви они су се веома одговорно и пажљиво односили према свакој својој речи: “Ја ћу за то одговарати пред Господом!” – тако су они упозоравали уочи приче. Многи од њих нису могли без суза говорити о својим сусретима с преподобним који је у тим дирљивим моментима духом био заједно са нама. Значајан део тих сведочења успели смо сачувати на видео траци.

Веома топле односе изградили смо са рођацима преподобног. Старчева унука Маргарита Николајевна Муравјева-Набоко (†2004) са оцем Серафимом је нераздвојно провела више од 30 година живота и знала је такве подробности из његовог живота које нико други није знао и није могао знати. Она је била живи сведок многих важних догађаја, много је видела сопственим очима, пуно тога јој је било познато из прича самог старца, прича схимонахиње Серафиме (Муравјејве), која је у миру била његова супруга, а такође и људи који су блиско знали подвижника још из предреволуционарног периода.

Рођаци преподобног су са поштовањем чували свето сећање на његов живот и подвиге. Чували су у породичном албуму светиње, документе, фотографије и успомене – све што су успели сачувати у годинама ратоборног безбожништва. Упркос свему, много тога је изгубљено заувек…

Мало по мало, током неколико година, ми смо са Маргаритом Николајевном и њеном кћери Олгом Даниловном саставили много страница из живота преподобног. Истовремено, ја сам водио истраживање у архивима и библиотечким фондовима, сакупљао сам жива сведочанства о животу, подвизима и чудотворствима вирицког подвижника, које сам добијао буквално из прве руке.

Многе непознате важне чињенице успеле су се утврдити током разговора са рођацима духовника Царске Породице, светог Теофана Полтавског, Митрополита Гурија (Јегорова) и његовог брата свештеномученика архимандрита Лава (Јегорова); исповедника протојереја Алесија Кибардина, исповедника протојереја Константина Титова и других црквених делатника. Сведочења су пружила и многа блиска духовна чеда Патријарха Алексеја (Симанског) и Митрополита Николаја (Јарушевича) – Елена Николајевна Сергијевска, Клаудија Георгијевна Петруненкова, Олга Јаковљевна Виноградова и други.

Важне информације пружили су истакнути научници из Петрограда – Михаил Сергејевич Фаворски, Татјана Николајевна Алихова, Александар Сергејевич Иванов, Јуриј Константинович Герасимов, кћер професора Михауила Ивановича Граменицког Елена Михајловна Кузмина и други.

Непроцењиву помоћ у раду пружили су ми разговори са познатим петроградским пастирима: протојерејем Алексејем Коровином, (†2005), протојерејем Василијем Ермаковим (†2007), протојерејем Јованом Мироновим, протојерејем Виктором Голубјевим, протојерејем Борисом Глебовим, протојерејем Игором Мазуром, протојерејем Николајем Преображенским, протојерејем Вјачеславом Кљужвим (†2006), као и игуманијом Горње женске обитељи у Јерусалиму Георгином (Шуцкином) и игуманијом Пјухтицког Успењског женског манастриа Варваром (Трофимовом) (†2011). Њихова сведочења такође су смештена на страницама моје књиге, а успео сам укупно да нађем и испитам више од сто људи који су лично познавали преподобног Серафима Вирицког.

Опширна колекција духовних, историјских и документованих сведочанстава омогућили су да се одшкрине временски вео са житија светитељевог и чује његов пророчки глас.

Жеља да покажем посебну духовну вредност за наше савременике побудила ме је да циклус текстова о преподобном почнем са његовим пророчанствима, јер главна од тих пророчанстава служе као позив за искрено покајно враћање народа Богу и Православној вери.

У последње време много се говори о препороду Русије уз помоћ нових економских и политичких реформи. Скупљају се ауторитативни научни форуми, делују друштевно-политички клубови који промовишу различите програме и пројекте. Ни политика ни економија неће помоћи препороду наше земаљске Отаџбине, ако не буде оног најважнијег. Више од хиљаду година православни руски народ је живео вером и Црквом: само вера и Црква га могу спасити. Управо Православље је Русију начинило Русијом!

“Русија треба да иде својим посебним путем, не клањајући се светском мамонству и западним лажним вредностима” – тако је учио велики вирицки праведник.

Он је овладао несумњивим пророчким даром. О томе дивно говоре многа жива сведочанства публикована на страницама мојих књига. Изузетно важно је истаћи да је отац Серафим све радио са молитвом, запрепашћујући своје посетиоце Јеванђелским смирењем и љубављу. Његове речи нису предсказања ради предсказања, већ сведочанство духа који доприноси приобшћењу људи истини Божијој, упућујући их на пут спасења. Тиме је био прожет читав живот преподобног. Нека од његових пророчанстава су се већ испунила, друга се испуњавају пред нашим очима.

Предсказања преподобног Серафима о патријаршијском служењу коју је изрекао двојици будућих Првосветитеља РПЦ, предвиђања из двадесетих година ХХ века о приближавању жестоког прогона Цркве; пророчанство подвижника о долазећем Великом Отаџбинском Рату и победи руског оружја у њему; пророчанства о долазећем препороду храмова и обитељи у Русији изречена у крвавој 1939. години; о преименовању Лењинграда у Санкт Петербург (сам старац је северну престоницу увек звао управо Петербургом); такође тада предсказани Крсни ход из Казањског храма у Александро-Невску Лавру; предсказане 1945. године новчане реформе које су извршене1961. године; речи о другом обретењу светих моштију преподобног Серафима Саровског које је изрекао 1948. године, а које се десило после 43 године; предвиђање вирицког подвижника о кончини протојереја Алексија Кибардина кроз 15 година после његове сопствене кончине; тачно прозрење судбина многих људи и друга предсказања данас су постале неоспорне чињенице.

Већ у годинама служења оца серафима у Александро-Невској Лаври јасно су пројављени духоносни дарови добијени од Господа. Људи су осећали његову духовну снагу. У црквеним круговима добро је позната веома значајна епизода: “… Крајем 1927. године архиепископ Алексеј (Симански) који је тада управљао Новгородском епархијом дошао је код духовника Александро-Невске Лавре по савет и молитве. Он је био збуњен јер се веома плашио другог хапшења и прогона због свог дворјанског порекла. “Оче Серафиме, да није најбоље да отпутујем изван границе?” – упитао је архијереј. “Владико! А коме ћете оставити РПЦ? Јер Ви треба да је напасате!” – уследио је одговор старца. – “Не бојте се, заштитиће Вас Сама Мајка Божија. Биће много тешких искушења, но, уз Божију помоћ, све ће се то окончати. Останите, молим Вас”. Владика Алексеј се истог часа умирио и заувек је напустио мисао о одласку у иностранство. Тако је отац Серафим предсказао архиепископу Алексеју његово будуће служење на 18 година пре избора за Патријарха. Указао је лаврски схимник будућем Патријарху и рок његовог првосветитељског служења – 25 година.

Предсказао је старац патријаршијско служење и другом Првосветитељу. О томе је у Прагу 2011. године приповедао праунуку преподобног Генадију Александровичу Муравјеву архиепископ Оломоуцко-Брненски Симеон (Јаквољевич) који је завршио Лењиградску духовну академију где је учио на истом курсу заједно са 17- годишњим псалмистом из Талина Алексејем Ридигером.

Као и остали студенти академије, будући владика је допутовао у Вирицу старцу по благослов. Било је то у јануару 1948. године. Отац Серафим је на крају топле беседе запрепастио младића речима о томе да ће он бити архиепископ у Чешкој. Вративши се у Лењинград, Радивој  (тако су звали владику Симеона у свету) испричао је о томе својим колегама са академије. Они су се развеселили: “Замисли изненађење. Ми имамо доброг старца. Он је Љеши Ридригеру рекао да ће постати Патријарх…!”.

Речи преподобног збиле су се 1990. године, када је Митрополит Лењинградски и Новгородски Алексеј (Ридигер) на Поместном Сабору РПЦ био изабран за Патријарха Московског и све Русије. А Радивоје се након дипломирања 1953. године вратио у Праг, где се 1958. године оженио и био рукоположен у јереја. Скоро 40 година је служио као настојатељ храма светог равноапостолног кнеза Владимира у бањском граду Маринские Лази у западној Чешкој.

У јесен 1996. године отац Радивоје је остао удовац, после чега је примио монашки постриг са именом Симеон. Хиротонија за епископа одржана је 1998. године. Новом владици тада су биле 72 године! Он је ускоро постао управник послова Прашке епархије, а 2000. године – владајући архијереј Оломоуцко-Брненске епархије Православне Цркве Чешких земаља и Словачке. Тако се после 50 година збило још једно пророчанство великог вирицког старца.

 

Враћајући се у период служења преподобног Серафима у Александро-Невској Лаври, неопходно је истаћи да је он више пута пастви давао лекције истинског смирења и кротости. Њега је одликовало непрекидно страхопоштовање према судбинама Божијим. Поред тога, он је и своју духовну децу приводио поштовању и покорности Богу. “Свемогући Господ управља светом и све што се у њему чини, чини се или по милости Божијој или по допуштењу Божијем. За човека су судбине Божије непостижне. Три света младића су у пећи Вавилонској исповедали Бога и уистину веровали да су све духовне и грађанске невоље које су на њих и на израелски народ попуштене, попуштене по правилном суду Божијем. Само такав поглед на суштину свега што се догађа привлачи у душу мир, не допушта заношење узбуђењима, усмерава ум ка визији Вечности и даје стрпљење у невољама. Чак и саме туге тада се доживљавају као краткотрајне, ништавне и ситне. Не жали се на тежину Крста, у дан туге исповеди тугу своју Господу и Он ће те утешити” – поучавао је баћушка тихим и нежним гласом у коме су се увек осећале некакве посебне топле ноте.

Јер управо тада (1926-1927) је он предвидео изузетно јачање отвореног прогона Цркве Христове када ће се сва Русија претворити у велики концентрациони логор, што се и десило после преласка баћушкиног у Вирицу.

И тада – у то време кад су са купола збацивали крстове и разорили на хиљаде храмова и обитељи, када је у логорима и затворима чамило десетине хиљада свештенослужитеља, Господ је подигао у Вирици нерукотворени, живи храм – чисто срце оца Серафима. У страшним тридесетим годинама када се на РПЦ обрушило љуто гоњење, које је по својој силини увелико превазилазило прогон из времена Диоклецијановог, када је изгледало да се Црква налази на ивици пропасти – по целој Русији је засијала из Вирица светлост праведника Божијег.

И какву је велику храброст и поуздање у милост Божију било потребно стећи да би се у тој крвавој историји написали стихови који предвиђају Руској Цркви препород и славу.

Проћи ће олуја над Руском Земљом
Руском народу Господ ће грехе опростити
И Крст свети Божанствене красоте
На Божијим храмовима поново ће заблистати
И црквена звона ће сву нашу Свету Русију
Од сна греховног пробудити за спасење
Откриће се поново свете обитељи
И све ће вера у Бога покренут на уједињење.

Јеросхимонах Серафим (Муравјев), око 1939. године

 

Ови дубоко пророчки стихови преносили су се од уста до уста, ширили су се на списковима, допирали су до заточеничких места и до прогнаника. Усред Гетсиманске ноћи која је тада прогутала целу Русију, у Вирици је сијао живи светионик вере, није се угасила нада у људским срцима…

У годинама крвавих прогона, када је изгледало да је Црква осуђена на брзо и потпуно уништење, баћушка Серафим је говорио о њеном препороду – о обнови тада забрањених црквених звона, о отварању разорених храмова Божијих и светих обитељи. Преподобни је неуморно подсећао своје многобројне посетиоце о обећању Божијем да ће Света Православна Црква одолети и вратима пакла.

Јелена Николајевна Сергијевска – супруга наставника и шефа новинарског фонда библиотеке Лењинградске Духовне академије Сергеја Петровича Сегијевског, причала је: “Јеросхимонах Серафим Вирицки је више од 20 година био мој наставник, све до његове праведне кончине. Још као дете ја сам са мамом долазила њему на исповест у Александро-Невску Лавру, потом сам путовала у Вириц. Господ је обдарио вирицког подвижника многим духоносним даровима и ја сам била почаствована да, не једном, на себи осетим снагу тих дарова. Отац Серафим је овладао посебним даром прозорљивости догађаја у будућности. Једном када сам тек прилазила кући баћушкиној, он је рекао: “Отворите! Долазе к мени” – и то се односило управо на мене, што је старац касније потврдио. Једном ми је некако говорио о будућим временима: “Биће страшно живети у то време! Слава Богу, ми то нећемо доживети, но из Казањског сабора ће Крсни ход поћи у Лавру…”.

Јеросхимонах је 30-их година не једном говорио о томе да Господ може попустити велики и страшан рат који ће окренути народ Богу. Марија Константиновна Титова – кћер незаборавног протојереја Константина Сергејевича Титова који је служио 20-их и почетком 30-их година прошлог века у Васкрсењском храму града Луге – сведочила је: “Од седмогодишњег узраста ја сам певала на клиросу Лушке Олгине цркве. Потом у Питеру. Прво сам певала у Знамењској цркви, а после њеног затварања – у Никољском сабору. Овде сам се упознала са Петром Васиљевичем Молчановим. Био је то благочестиви православни човек.

 

Петар Васиљевич је радио у области снабдевања и био је духовно чедо оца Серафима. Он ми је много говорио о баћушки и једном ми је предложио да заједно са њим отпутујем у Вирицу. Било је то 1939. године. Старац нас је веома топло примио и благословио. Неописива светлост и божанствена љубав је исходила од оца Серафима. Један поглед на њега био је довољан да би у срце ушла небеска радост.

Изненада је Петар Васиљевич пао на колена пред старцем и рекао: “Баћушка! Ја сам доша код вас да молим за благослов”. После тога тихо је додао – хоћу да предложим Марији своју руку и срце”. Такав развој догађаја мене је буквално ошамутио јер ништа слично нисам очекивала. Неколико тренутака је трајала нема сцена. Отац Серафим је одмах јасно сажео: “Никаква свадба – ускоро ће бити Велики Рат!” Он не само да није благословио брак, него је забранио чак и помисао на женидбу. Даљи живот је показао да је прозорљиви старац имао све основе за тако нешто – на самом почетку Великог Отаџбинског рата Петар Васиљевич Молчанов је погинуо на фронту…”.

Од првих дана рата отац Серафим је отворено говорио о предстојећој победи руског оружја. Многим становницима Вирице и њене околине била је позната патриотска делатност оца Серафима. Колико људи је у тим немирним временима пришло покајању и ватрено се обратило Богу по молитвама подвижника! Јер их је старац тако надахњивао, уверено говорећи да ће Господ даровати победу руском народу ако се он учврсти у вери својих отаца.

Румунском јединицом, стационираној у Вирици, командовали су немачки официри. До њих су стигла пророчанства оца Серафима и ускоро су у кућу на Пиљском проспекту стигли незвани гости. Баћушка је припитомио придошлице преко благодатне помоћи Свише. Старац их је одмах запрепастио почевши разговор са њима на добром немачком језику – јер је у свом световном животу као трговац често посећивао Беч и Берлин, сарађивао са аустријским и немачким фирмама.

Капетан који је био начелник команде у Вирици, упитао је оца Серафима да ли ће немачке јединице ускоро проћи победничким маршом по Дворском тргу Санкт Петербурга? Старац је смирено одговорио да се то никада неће десити. Немци ће морати брзо да оду, а ономе ко је питао неће бити суђено да се врати кући, приликом одступања он ће своју главу положити у околини Варшаве.

Према причама локалних становника који су били заробљени од стране Немаца, које су окупатори покушали депортовати у Немачку, тај немачки официр је заиста погинуо у рејону престонице Пољске, а невољни робијаши су били враћени у Отаџбину. Пророчанске речи оца Серафима потврдио је и румунски официр који је такође за време рата служио у Вирицкој команди. Он је 1980. године допутовао да се поклони на старчевом гробу и распитавши се за локалне становнике којих се сећао, приповедао је о подробностима тог одступања…

У послератном периоду старац је својим молитвама и практичним саветима помогао великом мноштву људи. Неко је сазнао за нестале без трага, други су по молитвама старца добијали посао, трећи су налазили уточиште и кров над главом. И што је најважније – саме бесмртне душе њихове упућиване су исправним смером ка спасењу. Син професора С.С. Фаворског, Михаил Сергејевич, сећајући се својих сусрета са преподобним рекао је задивљујуће речи: “Баћушка Серафим је умео да пружи небеску радост од које су све, чак и највеће невоље, одлазиле у други план а човек је желео да ту радост осети у будућности. Заиста, “наше живљење је на Небесима” (Филипљанима, 3: 20)

Старчева духовна кћер Вера Константиновна Берхман пише у свом дневнику: “Из његове келије неко излази са уплаканим, неко са радосним изразом лица. Али ти људи већ нису исти они који су ушли – мир и умиљење светли из њихових очију. “Он је посаветовао – саопштавају они – да се молимо као за живога. Значи жив је!”. Један са другим размењују његове речи, савете. Они ће одавде већ изаћи као други људи, са надом на боље, са поуздањем на помоћ Свише, са одлуком да се моли и трпи…”

Олга Георгијевна Преображенска – блиска рођака духовника Царске породице, светог Теофана Полтавског (Бистрова) – причала је: “Рат је по различитим селима разбацао сву моју родбину и мени је најважније било сазнати било шта о њиховој судбини. Старац је одмах рекао: “Сестре и братија ће се наћи, а мајку више нећете видети…” – и обећао је да ће се помолити за мене и сву моју родбину.

Моје сестре Марија и Александра су се 1946. године вратиле из заробљеништва, а потом и брат Василиј. Из Риге је стигао брат Јован. Мама је скончала на Псковштини 1943. године. Све се испунило како је отац Серафим предвидео”.

Монахиња Антонија (Гавриловна) се више од 60 година подвизавала при храму Успења Пресвете Богородице у селу Внуто у Новгородској области. Преподобни Серафим Вирицки јој је предвидео монаштво. Матушка Антонија је уз поштовање и радост причала о својим сусретима са великим подвижником: “Отац Серафим нас је сместио једно поред другог и позвао је мати Серафиму која је код њега спремала… Баћушка јој је рекао: “Матушка, погледај, стигла нам је монахиња”. Ја гледам около, нигде не видим монахињу. Гледам, гледам, а мати Серафима се смешка: “Па баћушка је за тебе рекао да си монахиња!” – “Ој” – зачудила сам се ја – “како ја недостојна”. – “Тако, хоћеш ли отићи у манастир?” – пита баћушка. А глас му је тако чудан, духован! “Али ја сам грешна… Ја сам недостојна да идем у манастир” – опет ја говорим. “Сви смо ми грешни – одговара отац Серафим – а који се покају, ти ће свети бити!”.

Тада је отац Серафим причао о препороду конкретних обитељи – Свето-Тројицко-Сергијевске Лавре, Серафимо-Дивјејевског манастира, Валамске обитељи и других. Важно је напоменути да је предсказујући о обнови Александро-Невске Лавре старац говорио да ће држава прво вратити Цркви као парохијски храм Свето-Тројички сабор, а већ касније, после много година, целу Лавру ће предати монасима. Такође је баћушка говорио да ће временом бити основан манастир у Вирици, а Лењинград ће поново бити преименован у Санкт Петербург.

Преподобни је говорио да ће доћи време када ће у Москви, Петрограду и низу других градова у Русији радити православне радио-станице у чијим емисијама ће се моћи чути душекорисна учења, молитве и црквено песмопојање…

Јелена Александровна Комарова – кћер Александра Александровича Смирнова, духовног чеда јеросхимонаха Серафима: “Много потпуно невероватног у то време су од баћушке Серафима слушали моји родитељи још током 30-их година. Старац је предсказивао да ће граду на Неви вратити његово првобитно име. Такође је говорио да ће доћи време када ће се преко радија певати молитве. Баћушка је говорио и о томе да ће се крајем века можда оштро променити клима и у Петрограду ће бити топлије него на југу…”

Из успомена Наталије Степановне Тихонове – парохијанке храма у част Казањске иконе Мајке Божије подворја Спасо-Преображењског Валамског маанстира у Санкт Петербургу који је посећивао баћушку у периоду 1945-1948. године: “Код њега би ми било тако добро да би све на свету заборављала! Отац Серафим ме јако утешио. Рекао је да ће ускоро отворити, а потом и Цркви предати Свето-Тројички сабор, а потом и целу Лавру. Ја сам се томе зачудио и рекао: “Шта причате баћушка! Како то? Па сад све ломе, чак и минирају…” Старац је одговорио: “Ето ти не верујеш, а доћи ће време када ће почети обнављати и отварати цркве, манастире, капеле… Када пођеш на освећење Тројицког храма у Лаври, сети се убогог Серафима, мене већ неће бити.

Породица Фаворских духовно се хранила код оца Серафима још у предратним годинама. Михаил Сергејевич је са нескривеним узбуђењем поделио своје успомене: “Почетком 1945. године цела породица је кренула на пут у Вирицу. Било је то свеопште славље – поново смо видели драгог баћушку, слушали тај дивни баршунасти глас, добили његов свети благослов!

Те исте године ја сам због немара “пао” на пријемном испиту на медицинском факултету и скоро сам пао у очајање. Мама се веома бринула за мене и ми смо тада отпутовали старцу. Памтим његове речи као данас: “Не брини, све ће бити у реду. За годину дана ћеш се уписати и још ћеш бити и професор”. Речи преподобног биле су пророчке…

О прозорљивости, необичној сили благослова, светој љубави и дару духовног утешења којим је овладао отац Серафим, причала је Галина Иавновна Рајевска: “Године 1948 у Никољском сабору после читања акатиста, било ми је суђено да се упознам са младим човеком Серјожом, сином свештеника. Почели смо се дружити. Био је светао, мразовити фебруарски дан. Били смо слободни од учења и одлучили смо да отпутујемо у Вирицу где никада нисмо били…

Баћушка је лежао у кревету, смешио се и говорио још док смо прилазили: “Благословим! Живећете добро, само попуштајте једни другима. Сместио нас је да седнемо и почео разговор са нама. Причао је како је био трговац у “Гостињем дворе”[1], а потом је све то одбацио и са матушком кренуо у манастир. Онда је рекао Серјожи: “Бићеш позван и у Америку – немој отказивати”. И предсказао нам је просперитетан живот у материјалном смислу. “Каква Америка?” – ја сам била у недоумици. Сергеј тек што је стигао са фронта и поред ваљенки и шињела код њега ништа више није било. Но, баћушка је све изнова понављао своје речи…

А мој муж, наставник, после 20 година је почео да плови на броду. И једном је њихов брод имао хаварију покрај обале Америке. И заиста, догодила се прилика да се дочепамо Америке и тамо радимо”.

А ево шта је испричала Олга Јаковљевна Виноградова, духовна кћер јеросхимонаха Серафима Вирицког: “Била сам код старца и оног дана када је благословио на монаштво две сестрице – Ваљушу и Нину. Касније је Валентина постала игуманија Горењске обитељи у Јерусалиму, а Нина – монахиња Пјухтицког манастира, мати Арсенија.

Оне су тада од баћушке изашле необично радосне: “Ољенка! Ми ћемо сада отићи у Пјухтицу”. Ја сам одговорила: “Девојке! Сачекајте, ја ћу сада такође поћи по благослов. Ми ћемо заједно поћи”. Ушла сам у келију и клекла на колена: “Баћушка! Благословите да се спасавам у Пјухтици. Ја знам девојке. Заједно ћемо долазити к вама у кућицу да благословите” (у то време игуманија Пјухтицког манастира матушка Рафаила са сестрама обитељи је веома желела да отац Серафим пређе к њима у Пјухтици су чак за њега изградиле специјалну кућицу).

Међутим, на моју велику жалост баћушка је одговорио: “ Не благословим! Ти по свом унутрашњем настројству не одгоовараш њиховом режиму… ја тебе благосиљам у Дивјејево! Нема везе што је сада тамо све затворено. Доћи ће време – отвориће се! Молитвама Пресвете Богродице манастир ће се обновити и мошти преподобног Серафима ће тамо почивати!”

Шта могу додати тим речима? Тада је ишла послератна 1948. година. До другог обретења моштију нашег преподобног Серафима Саровског остало је дугих 43 године… Да, и ко је у томе време могао помислити да ће се то било када десити! Ето каква је била снага вере вирицког старца, а његов поглед се простирао напред, на много, много година”.

Татјана Николајевна Анихова – научник-геолог светског гласа: “Старац нам је кроз 15 година предвидео новчану реформу из 1961. године рекавши: “Тада ће француска кифла која сада кошта 70 копјејки вредети 7 копјејки, и тако сви производи…” Баћушку је веома бринула судбина Петрограда у вези с тим што је град смештен на ниском мочварном месту и увек су могуће поплаве…”

Прича Александра Сергејевича Иванова представља још једно сведочанство необичне прозорљивости и чудесне снаге благослова вирицког старца. Сам Александар Сергејевич се не сећа оца Серафима, али говори о баћушки као о најближем и најрођенијем човеку: “Када су ми биле непуне две године, моја мајка ме је довела код великог старца. Било је то почетком 1949. године. Баћушка је погледао на мене и рекао: “Овај дечак ће бити медицинар-научник”. И благословио… После 30 година ја сам одбранио дисертацију за степен доктора медицинских наука”.

Из извештаја Петра Белавскога, настојатеља Маријенбурске цркве у част Покрова Пресвете Богородице, протојереју Сергеју Руманцеву: “… Пре свега, изражавам Вам дубоку захвалност што сте ми омогућили да одслужим Литургију и опело мени драгог усопшег оца Алексеја Кибардина са којим сам био духовно везан скоро 40 година… Желео бих да Вас обавестим о о пророчким речима старца јеросхимонаха Серафима Вирицког које су се десиле са оцем Алексејем. Отац Серафим му је прорекао да ће он скончати 15 година после кончине самог старца. И ево, 3. априла 1964. године напунило се 15 година од дана кончине баћушке Серафима и тачно после 15 година скончао је отац Алексеј (из архива Сант Петербуршке епархије).

Има још много других чињеница које сведоче о дубини прозрења догађаја у будућности од стране старца. Он је говорио да само Русија може спасити човечанство, а Вирица постати место светског поклоништва и да ће се временом овде отворити манастир.

Рођаци и блиска духовна чеда преподобног Серафима Вирицког истицали су да свакако старац није све видео само у дугиним бојама. Доле наведено пророчанство, важно за Православне, очигледно се збива на наше очи.

“Доћи ће време када неће прогони, него новац и прелести овога света одвојити људе од Бога и погинуће много више душа него у времена отвореног богоборства – говорио је преподобни. – С једне стране ће се подизати крстови и златне куполе, а са друге стране – настаће царство лажи и зла. Истинска Црква ће увек бити гоњена, а спасење ће бити могућно само кроз туге и болести. Прогони ће примити најсофистициранији, непредвидљиви карактер. Страшно ће бити доживети до тих времена. Ми слава Богу нећемо доживети, но, тада ће из Казањског сабора кренути Крсни ход у Александро-Невску Лавру”.

Овде је умесно напоменути да је после прекида од 85 година, први Крсни ход из Казањског сабора у Свето-Тројичку Александро-Невску Лавру одржан 12. септембра 2002. године на дан великог благоверног кнеза Александра Невског, још пре него што су градске власти дозволиле да се обнови та традиција. Благочестиви хришћани су тада извршили ову шетњу по тротоарима Невског проспекта.

Такође није тешко увидети да је царство лажи и зла које је обузело цео свет, већ одавно постало реалност – оно нас окружује иако се спољни препород Цркве још продужава.

Прогони су заиста добили најсофистициранији и непредвидљиви карактер, посебно на оне хришћшане који не желе да саучествују у “бесплодним делима таме” (Ефесцима 5; 10-11) – у изградњи већ светског електронског концлогора.

У низу предсказања вирицког старца чуо се прилично алармантан тон: “Ако руски народ не приђе покајању – говорио је баћушка – може се десити тако да поново устане брат на брата”.

Зар то данас не видимо на догађајима који се збивају на Донбасу и у Луганштини?

Неколико важних предсказања преподобног Серафима Вирицког записала је Марија Георгијевна Преображенска, рођака светитеља Теофана Полтавског:

“…То је било одмах после рата. Ја сам певала за клиросом Петропавловске цркве у селу Вирици. Често смо ми певачи из нашег храма долазило код оца Серафима по благослов. Једном је једна од певачица рекла: “Драги баћушка! Како је сад постало добро  – рат се завршио и поново су зазвонила звона на звоницима цркава…” А старац је на то одговорио: “Не, то још није све. Још ће бити страха више него што је било. Ви ћете га још срести. Биће веома тешко омладини да се преобуче. Ко ће колико преживети? Ко ће само жив остати? (те речи је преподобни трипут поновио) Но ко жив остане како ће у тога бити добар живот…” После кратке паузе баћушка је замишљено рекао: “Ако би људи целог света, све до једног човека (поново је, као припев, те речи старац поновио неколико пута) у једно те исто време пали на колена и помолили се Богу бар 5 минута за продужење живота, да би даровао Господ свима време за покајање…”

По томе како данас ескалирају околности у свету када је Запад збацио маску доброг ујке и обнажио своје зверско лице, могућ је свакакав обрт догађаја у правцу новог Светског рата.

Расуђујући о пророчанствима, свети Игњатије Брјанчанинов говори: “Бог је променио своје дефиниције које је објавио и кроз свете пророке, попут оног пророка Јоне о Ниневљанима (Јона 3, 10); Или о Ахаву (3 Цар. 21, 29); Исаије о Језекиљи (4 Цар. 20, 1-11)… Ко је предао себе и све вољи Божијој, томе ништа није нужно знати унапред”.

У свим поменутим случајевима од стране светог Игњатија, Бог је мењао гњев на милост пошто су се поједине личности или цели народи смиривали пред Њим, остављали греховни живот и ступали на пут покајања. Све зависи од тога какав избор ће направити сами људи.

Отац Серафим је још 20-их година ХХ века посаветовао све који желе да спознају вољу Божију: “Данас је дошло време покајања и исповедништва. Сам Господ је одредио руском народу казну за грехе и док Сам Господ не помилује Русију, бесмислено је ићи против Његове свете воље. Мрачна ноћ ће надуго прекрити Земљу Руску, многе од нас у будућности чекају страдања и невоље. Зато нас Господ и поучава: “Трпљењем својим спасавјте душе своје” (Лука, 21, 19). Нама преостаје само да се уздамо у Бога и да га молимо за опроштај. Треба да памтимо “да је Бог љубав” (1 Јовнова 4; 16) и надамо се на Његову неизрециву милост…”

“Тада – учио је велики старац – само смирујући се са вољом Божијом која се понекад људима открива тек у тешким невољама, болестима и прогонима, они могу спознати сопствену немоћ и обрести тежњу ка благодатној помоћи Свише. само на тај начин се рађају истинска вера, нада и молитва, творена од свег срца у сазнању сопствене ништавности, та сама молитва која никад не остаје без одговора и која помера планине…”

Очигледно је да казна Божија због богоодступништва руског народа дејствује и данас. Морално стање савременог друштва у коме царује антихристов дух овога света, изазива велику тугу и забринутост. Нема никакве сумње да се свет муњевито приближава своме грозном и неминовном крају, а Русију снажно увлаче у изградњу јединственог глобалног царства по условима њених геополитичких противника. Унутрашњи непријатељи Русије веома су успешни у рушењу традиционалног православног погледа на свет и православног осећања, агресивно намећу култ земаљских блага, насладе и сведозвољености, обећавајући нову “светлу будућност” – “Електронски рај на земљи” који ће се показати као прави пакао.

Очигледно је да Русију неће спасити никакве политичке, економске или “технолошке” реформе, па ни било каква друга земна средства. Препород Русије је могућ само кроз повратак ка живоносном источнику Православне вере.

Какви су потреси још потребни да би се руски народ пробудио из дубоког духовног сна и дошао покајању?

Господ је даровао преподобног Серафима Вирицког многим благодатним откривењима. Описујући једно од својих духовних созерцања, подвижник је причао монахињи Серафими (Морозовој):

“Ја сам боравио у свим земљама. Бољу од наше земље ја нисам нашао и бољу од наше вере ја нисам видео. Наша вера је – изнад свих. То је вера Православна, вера истинита. Од свих познатих вероучења једино она је донета на земљу оваплоћеним Сином Божијим. Молим те, матушка Серафима, говорите свима да од наше вере нико не одступа…”

Велики вирицки старац је не једном говорио да је Русија овладала непроцењивом ризницом – она је чуварка свете вере Православне. Истинско просвећење јесте просвећење душе светлошћу Православља. Није то напредни Запад, где је крајњи циљ свега постојећег земаљско благостање човека, него Русија, блажена Русија, која је у свом повоју примила јуродство Крста сачувавши у дубинама своје необухватне душе образ Распетог Христа, Русија која га носи у срцу свом, јесте истинска светлост свету. Та света Русија која је увек живела са предосећањем небеског, пре свега је тражила Царство Божије и истину Његову и налазила се у живом општењу са Небом.

Вечна сила и лепота Православља огледа се у дивном јединству Небеског и земаљског. У Русији је Небо било неодвојиво од земље: “Човек Свете Русије је увек знао у чему се састоји вечни смисао живота и његов главни циљ је био стицање Небских блага” – не једном је подсећао своје ученике преподобни Серафим.

Живот вирицког подвижника представља читаву епоху у животу Русије. Током неколико деценија пред очима старца су се догађали значајни догађаји у животу руског друштва, који су наишли на жив одговор у његовом чистом срцу. Отац Серафим је прошао свој земаљски пут чврсто уверен да изван Православља нема спасења, нема Васкрсења и бесмртности. “Само Бога никада не заборављајте! Чувајте свете истине Православне вере, свим срцем љубите Господа нашег Исуса Христа!” – често су ближњи могли чути ове речи из уста блаженог старца.

Поштовани читаоци, надам се да ће Вам материјал који сам предложио помоћи у најважнијем – спознању Христа у светим Његовим. Надам се да ће се Господ дотаћи Ваших срца Својом Љубављу. И заједно са баћушком Серафимом желим свима спасење у животу нетрулежном и бесконачном. Земаљско – привремено, Небеско – вечно!

За детаље како је прикупљан материјал и сведочанства за моје књиге о преподобном Серафиму Вирицком, а такође и мало позната сведочења о њему, можете сазнати на адреси http://serafim.com.ru/site/nstr_FVP-pisatel-2015.html

Превод – Ранко Гојковић

 

[1] Велики трговачки центар у центру Петрограда (примедба преводиоца)

 

---

Извор: ruskline.ru, Фонд Стретешке Културе