Proročanstva prepodobnog Serafima Virickog

Priče o podvizima i ravnoapostolnom životu prepodobnih, prosijavših u prošlom veku, izgledaju skepticima našeg vremena kao neverovatni mitovi. Ali Gospod nam je projavio podvižnika koji je praktično naš savremenik. Žitije prepodobnog Serafima Virickog je novo slovo o ljubavi Hristovoj upućeno svim verujućim i neverujućim. Ono još jednom podseća svet pogružen u sticanje privremenih zemaljskih blaga, na istinski cilj ljudskog života – spasenje besmrtne duše za blaženu večnost. Danas Serafim Viricki za narod Božiji predstavlja jednog od omiljenih nebeskih pomoćnika i učitelja.

Ove 2016. godine obeležava se 150 godina od rođenja velikog molitvenika i zastupnika Zemlje Ruske. Želeo bih da čitaocima Ruske Narodne Linije predložim seriju članaka posvećenih životu i zadivljujućim podvizima poznatog petrogradskog trgovca koji je postao sveruski starac-utešitelj i prorok.

Po neizrecivoj Svojoj milosti Gospod mi je omogućio da pripremam materijal za proslavljenje virickog starca. Blagoslov za taj trud dobio sam 1995. godine od starca protojereja Nikolaja Gurjanova i Mitropolita Sankt-Peterburškog i Ladoškog Jovana (Sničeva).

U to vreme su bili poznati samo najvažniji momenti na životnom putu prepodobnog Serafima Virickog: pobožni trgovac i dobrotvor – jeromonah Sveto-Trojičko Aleksandro-Nevske Lavre – starac koji je ovladao mnogim duhovnim darovima i bio duboko poštovan u narodu.

Tačni podaci koji se tiču mnogih životnih događaja, datumi i fakti, praktično su odsustvovali. Čak nije bilo poznato ni tačno mesto i datum rođenja prepodobnog, pošto je pred prihvatanjem monaštva on uništio sve dokumente koji se tiču prethodnog života. Konkretne činjenice i datumi koji se tiču trgovačke delatnosti podvižnika, njegovog boravka u Aleksandro-Nevskoj Lavri i u Virici, takođe nisu bile poznate.

U rezultatu petogodišnjeg rada u arhivima i bibliotekama, u rezultatu mnogobrojnih susreta i razgovora sa živim svedocima žitija i podviga svetitelja, rodila se moja knjiga “Starac jeroshimonah Serafim Viricki i Ruska Golgota”, koja je poslužila kao osnov za kanonizaciju starca jeroshimonaha Serafima (Muravjeva) Virickog u lik prepodobnih za opštecrkveno proslavljenje na Jubilarnom Arhijerejskom Saboru RPC 2000. godine.

Istraživanju i izučavanju života i podviga prepodobnog i njegovih samolitvenika, posvetio sam ukupno više od 20 godina. Posle proslavljenja starca, knjiga je dobila naziv: “Sveti prepodobni Serafim Viricki i Ruska Golgota” i svako novo njeno izdanje je dopunjavano novim svedočanstvima iz arhiva, svedočanstvima blagočestivih čeda RPC i retkim ilustracijama. Kao nastavak prve, nastala je druga knjiga “U Viricu ka prepodobnom Serafimu”.

Narativnu osnovu knjige činile su priče rođaka podvižnikovih i njegovih duhovnih čeda, sa kojima je starac delio uspomene o svom životu u svetu, uključujući i godine njegovog detinjstva i mladosti. Svi oni su se veoma odgovorno i pažljivo odnosili prema svakoj svojoj reči: “Ja ću za to odgovarati pred Gospodom!” – tako su oni upozoravali uoči priče. Mnogi od njih nisu mogli bez suza govoriti o svojim susretima s prepodobnim koji je u tim dirljivim momentima duhom bio zajedno sa nama. Značajan deo tih svedočenja uspeli smo sačuvati na video traci.

Veoma tople odnose izgradili smo sa rođacima prepodobnog. Starčeva unuka Margarita Nikolajevna Muravjeva-Naboko (†2004) sa ocem Serafimom je nerazdvojno provela više od 30 godina života i znala je takve podrobnosti iz njegovog života koje niko drugi nije znao i nije mogao znati. Ona je bila živi svedok mnogih važnih događaja, mnogo je videla sopstvenim očima, puno toga joj je bilo poznato iz priča samog starca, priča shimonahinje Serafime (Muravjejve), koja je u miru bila njegova supruga, a takođe i ljudi koji su blisko znali podvižnika još iz predrevolucionarnog perioda.

Rođaci prepodobnog su sa poštovanjem čuvali sveto sećanje na njegov život i podvige. Čuvali su u porodičnom albumu svetinje, dokumente, fotografije i uspomene – sve što su uspeli sačuvati u godinama ratobornog bezbožništva. Uprkos svemu, mnogo toga je izgubljeno zauvek…

Malo po malo, tokom nekoliko godina, mi smo sa Margaritom Nikolajevnom i njenom kćeri Olgom Danilovnom sastavili mnogo stranica iz života prepodobnog. Istovremeno, ja sam vodio istraživanje u arhivima i bibliotečkim fondovima, sakupljao sam živa svedočanstva o životu, podvizima i čudotvorstvima virickog podvižnika, koje sam dobijao bukvalno iz prve ruke.

Mnoge nepoznate važne činjenice uspele su se utvrditi tokom razgovora sa rođacima duhovnika Carske Porodice, svetog Teofana Poltavskog, Mitropolita Gurija (Jegorova) i njegovog brata sveštenomučenika arhimandrita Lava (Jegorova); ispovednika protojereja Alesija Kibardina, ispovednika protojereja Konstantina Titova i drugih crkvenih delatnika. Svedočenja su pružila i mnoga bliska duhovna čeda Patrijarha Alekseja (Simanskog) i Mitropolita Nikolaja (Jaruševiča) – Elena Nikolajevna Sergijevska, Klaudija Georgijevna Petrunenkova, Olga Jakovljevna Vinogradova i drugi.

Važne informacije pružili su istaknuti naučnici iz Petrograda – Mihail Sergejevič Favorski, Tatjana Nikolajevna Alihova, Aleksandar Sergejevič Ivanov, Jurij Konstantinovič Gerasimov, kćer profesora Mihauila Ivanoviča Gramenickog Elena Mihajlovna Kuzmina i drugi.

Neprocenjivu pomoć u radu pružili su mi razgovori sa poznatim petrogradskim pastirima: protojerejem Aleksejem Korovinom, (†2005), protojerejem Vasilijem Ermakovim (†2007), protojerejem Jovanom Mironovim, protojerejem Viktorom Golubjevim, protojerejem Borisom Glebovim, protojerejem Igorom Mazurom, protojerejem Nikolajem Preobraženskim, protojerejem Vjačeslavom Kljužvim (†2006), kao i igumanijom Gornje ženske obitelji u Jerusalimu Georginom (Šuckinom) i igumanijom Pjuhtickog Uspenjskog ženskog manastria Varvarom (Trofimovom) (†2011). Njihova svedočenja takođe su smeštena na stranicama moje knjige, a uspeo sam ukupno da nađem i ispitam više od sto ljudi koji su lično poznavali prepodobnog Serafima Virickog.

Opširna kolekcija duhovnih, istorijskih i dokumentovanih svedočanstava omogućili su da se odškrine vremenski veo sa žitija svetiteljevog i čuje njegov proročki glas.

Želja da pokažem posebnu duhovnu vrednost za naše savremenike pobudila me je da ciklus tekstova o prepodobnom počnem sa njegovim proročanstvima, jer glavna od tih proročanstava služe kao poziv za iskreno pokajno vraćanje naroda Bogu i Pravoslavnoj veri.

U poslednje vreme mnogo se govori o preporodu Rusije uz pomoć novih ekonomskih i političkih reformi. Skupljaju se autoritativni naučni forumi, deluju društevno-politički klubovi koji promovišu različite programe i projekte. Ni politika ni ekonomija neće pomoći preporodu naše zemaljske Otadžbine, ako ne bude onog najvažnijeg. Više od hiljadu godina pravoslavni ruski narod je živeo verom i Crkvom: samo vera i Crkva ga mogu spasiti. Upravo Pravoslavlje je Rusiju načinilo Rusijom!

“Rusija treba da ide svojim posebnim putem, ne klanjajući se svetskom mamonstvu i zapadnim lažnim vrednostima” – tako je učio veliki viricki pravednik.

On je ovladao nesumnjivim proročkim darom. O tome divno govore mnoga živa svedočanstva publikovana na stranicama mojih knjiga. Izuzetno važno je istaći da je otac Serafim sve radio sa molitvom, zaprepašćujući svoje posetioce Jevanđelskim smirenjem i ljubavlju. Njegove reči nisu predskazanja radi predskazanja, već svedočanstvo duha koji doprinosi priobšćenju ljudi istini Božijoj, upućujući ih na put spasenja. Time je bio prožet čitav život prepodobnog. Neka od njegovih proročanstava su se već ispunila, druga se ispunjavaju pred našim očima.

Predskazanja prepodobnog Serafima o patrijaršijskom služenju koju je izrekao dvojici budućih Prvosvetitelja RPC, predviđanja iz dvadesetih godina HH veka o približavanju žestokog progona Crkve; proročanstvo podvižnika o dolazećem Velikom Otadžbinskom Ratu i pobedi ruskog oružja u njemu; proročanstva o dolazećem preporodu hramova i obitelji u Rusiji izrečena u krvavoj 1939. godini; o preimenovanju Lenjingrada u Sankt Peterburg (sam starac je severnu prestonicu uvek zvao upravo Peterburgom); takođe tada predskazani Krsni hod iz Kazanjskog hrama u Aleksandro-Nevsku Lavru; predskazane 1945. godine novčane reforme koje su izvršene1961. godine; reči o drugom obretenju svetih moštiju prepodobnog Serafima Sarovskog koje je izrekao 1948. godine, a koje se desilo posle 43 godine; predviđanje virickog podvižnika o končini protojereja Aleksija Kibardina kroz 15 godina posle njegove sopstvene končine; tačno prozrenje sudbina mnogih ljudi i druga predskazanja danas su postale neosporne činjenice.

Već u godinama služenja oca serafima u Aleksandro-Nevskoj Lavri jasno su projavljeni duhonosni darovi dobijeni od Gospoda. Ljudi su osećali njegovu duhovnu snagu. U crkvenim krugovima dobro je poznata veoma značajna epizoda: “… Krajem 1927. godine arhiepiskop Aleksej (Simanski) koji je tada upravljao Novgorodskom eparhijom došao je kod duhovnika Aleksandro-Nevske Lavre po savet i molitve. On je bio zbunjen jer se veoma plašio drugog hapšenja i progona zbog svog dvorjanskog porekla. “Oče Serafime, da nije najbolje da otputujem izvan granice?” – upitao je arhijerej. “Vladiko! A kome ćete ostaviti RPC? Jer Vi treba da je napasate!” – usledio je odgovor starca. – “Ne bojte se, zaštitiće Vas Sama Majka Božija. Biće mnogo teških iskušenja, no, uz Božiju pomoć, sve će se to okončati. Ostanite, molim Vas”. Vladika Aleksej se istog časa umirio i zauvek je napustio misao o odlasku u inostranstvo. Tako je otac Serafim predskazao arhiepiskopu Alekseju njegovo buduće služenje na 18 godina pre izbora za Patrijarha. Ukazao je lavrski shimnik budućem Patrijarhu i rok njegovog prvosvetiteljskog služenja – 25 godina.

Predskazao je starac patrijaršijsko služenje i drugom Prvosvetitelju. O tome je u Pragu 2011. godine pripovedao praunuku prepodobnog Genadiju Aleksandroviču Muravjevu arhiepiskop Olomoucko-Brnenski Simeon (Jakvoljevič) koji je završio Lenjigradsku duhovnu akademiju gde je učio na istom kursu zajedno sa 17- godišnjim psalmistom iz Talina Aleksejem Ridigerom.

Kao i ostali studenti akademije, budući vladika je doputovao u Viricu starcu po blagoslov. Bilo je to u januaru 1948. godine. Otac Serafim je na kraju tople besede zaprepastio mladića rečima o tome da će on biti arhiepiskop u Češkoj. Vrativši se u Lenjingrad, Radivoj  (tako su zvali vladiku Simeona u svetu) ispričao je o tome svojim kolegama sa akademije. Oni su se razveselili: “Zamisli iznenađenje. Mi imamo dobrog starca. On je Lješi Ridrigeru rekao da će postati Patrijarh…!”.

Reči prepodobnog zbile su se 1990. godine, kada je Mitropolit Lenjingradski i Novgorodski Aleksej (Ridiger) na Pomestnom Saboru RPC bio izabran za Patrijarha Moskovskog i sve Rusije. A Radivoje se nakon diplomiranja 1953. godine vratio u Prag, gde se 1958. godine oženio i bio rukopoložen u jereja. Skoro 40 godina je služio kao nastojatelj hrama svetog ravnoapostolnog kneza Vladimira u banjskom gradu Marinskie Lazi u zapadnoj Češkoj.

U jesen 1996. godine otac Radivoje je ostao udovac, posle čega je primio monaški postrig sa imenom Simeon. Hirotonija za episkopa održana je 1998. godine. Novom vladici tada su bile 72 godine! On je uskoro postao upravnik poslova Praške eparhije, a 2000. godine – vladajući arhijerej Olomoucko-Brnenske eparhije Pravoslavne Crkve Čeških zemalja i Slovačke. Tako se posle 50 godina zbilo još jedno proročanstvo velikog virickog starca.

Vraćajući se u period služenja prepodobnog Serafima u Aleksandro-Nevskoj Lavri, neophodno je istaći da je on više puta pastvi davao lekcije istinskog smirenja i krotosti. Njega je odlikovalo neprekidno strahopoštovanje prema sudbinama Božijim. Pored toga, on je i svoju duhovnu decu privodio poštovanju i pokornosti Bogu. “Svemogući Gospod upravlja svetom i sve što se u njemu čini, čini se ili po milosti Božijoj ili po dopuštenju Božijem. Za čoveka su sudbine Božije nepostižne. Tri sveta mladića su u peći Vavilonskoj ispovedali Boga i uistinu verovali da su sve duhovne i građanske nevolje koje su na njih i na izraelski narod popuštene, popuštene po pravilnom sudu Božijem. Samo takav pogled na suštinu svega što se događa privlači u dušu mir, ne dopušta zanošenje uzbuđenjima, usmerava um ka viziji Večnosti i daje strpljenje u nevoljama. Čak i same tuge tada se doživljavaju kao kratkotrajne, ništavne i sitne. Ne žali se na težinu Krsta, u dan tuge ispovedi tugu svoju Gospodu i On će te utešiti” – poučavao je baćuška tihim i nežnim glasom u kome su se uvek osećale nekakve posebne tople note.

Jer upravo tada (1926-1927) je on predvideo izuzetno jačanje otvorenog progona Crkve Hristove kada će se sva Rusija pretvoriti u veliki koncentracioni logor, što se i desilo posle prelaska baćuškinog u Viricu.

I tada – u to vreme kad su sa kupola zbacivali krstove i razorili na hiljade hramova i obitelji, kada je u logorima i zatvorima čamilo desetine hiljada sveštenoslužitelja, Gospod je podigao u Virici nerukotvoreni, živi hram – čisto srce oca Serafima. U strašnim tridesetim godinama kada se na RPC obrušilo ljuto gonjenje, koje je po svojoj silini uveliko prevazilazilo progon iz vremena Dioklecijanovog, kada je izgledalo da se Crkva nalazi na ivici propasti – po celoj Rusiji je zasijala iz Virica svetlost pravednika Božijeg.

I kakvu je veliku hrabrost i pouzdanje u milost Božiju bilo potrebno steći da bi se u toj krvavoj istoriji napisali stihovi koji predviđaju Ruskoj Crkvi preporod i slavu.

Proći će oluja nad Ruskom Zemljom
Ruskom narodu Gospod će grehe oprostiti
I Krst sveti Božanstvene krasote
Na Božijim hramovima ponovo će zablistati
I crkvena zvona će svu našu Svetu Rusiju
Od sna grehovnog probuditi za spasenje
Otkriće se ponovo svete obitelji
I sve će vera u Boga pokrenut na ujedinjenje.

Jeroshimonah Serafim (Muravjev), oko 1939. godine

Ovi duboko proročki stihovi prenosili su se od usta do usta, širili su se na spiskovima, dopirali su do zatočeničkih mesta i do prognanika. Usred Getsimanske noći koja je tada progutala celu Rusiju, u Virici je sijao živi svetionik vere, nije se ugasila nada u ljudskim srcima…

U godinama krvavih progona, kada je izgledalo da je Crkva osuđena na brzo i potpuno uništenje, baćuška Serafim je govorio o njenom preporodu – o obnovi tada zabranjenih crkvenih zvona, o otvaranju razorenih hramova Božijih i svetih obitelji. Prepodobni je neumorno podsećao svoje mnogobrojne posetioce o obećanju Božijem da će Sveta Pravoslavna Crkva odoleti i vratima pakla.

Jelena Nikolajevna Sergijevska – supruga nastavnika i šefa novinarskog fonda biblioteke Lenjingradske Duhovne akademije Sergeja Petroviča Segijevskog, pričala je: “Jeroshimonah Serafim Viricki je više od 20 godina bio moj nastavnik, sve do njegove pravedne končine. Još kao dete ja sam sa mamom dolazila njemu na ispovest u Aleksandro-Nevsku Lavru, potom sam putovala u Viric. Gospod je obdario virickog podvižnika mnogim duhonosnim darovima i ja sam bila počastvovana da, ne jednom, na sebi osetim snagu tih darova. Otac Serafim je ovladao posebnim darom prozorljivosti događaja u budućnosti. Jednom kada sam tek prilazila kući baćuškinoj, on je rekao: “Otvorite! Dolaze k meni” – i to se odnosilo upravo na mene, što je starac kasnije potvrdio. Jednom mi je nekako govorio o budućim vremenima: “Biće strašno živeti u to vreme! Slava Bogu, mi to nećemo doživeti, no iz Kazanjskog sabora će Krsni hod poći u Lavru…”.

Jeroshimonah je 30-ih godina ne jednom govorio o tome da Gospod može popustiti veliki i strašan rat koji će okrenuti narod Bogu. Marija Konstantinovna Titova – kćer nezaboravnog protojereja Konstantina Sergejeviča Titova koji je služio 20-ih i početkom 30-ih godina prošlog veka u Vaskrsenjskom hramu grada Luge – svedočila je: “Od sedmogodišnjeg uzrasta ja sam pevala na klirosu Luške Olgine crkve. Potom u Piteru. Prvo sam pevala u Znamenjskoj crkvi, a posle njenog zatvaranja – u Nikoljskom saboru. Ovde sam se upoznala sa Petrom Vasiljevičem Molčanovim. Bio je to blagočestivi pravoslavni čovek.

Petar Vasiljevič je radio u oblasti snabdevanja i bio je duhovno čedo oca Serafima. On mi je mnogo govorio o baćuški i jednom mi je predložio da zajedno sa njim otputujem u Viricu. Bilo je to 1939. godine. Starac nas je veoma toplo primio i blagoslovio. Neopisiva svetlost i božanstvena ljubav je ishodila od oca Serafima. Jedan pogled na njega bio je dovoljan da bi u srce ušla nebeska radost.

Iznenada je Petar Vasiljevič pao na kolena pred starcem i rekao: “Baćuška! Ja sam doša kod vas da molim za blagoslov”. Posle toga tiho je dodao – hoću da predložim Mariji svoju ruku i srce”. Takav razvoj događaja mene je bukvalno ošamutio jer ništa slično nisam očekivala. Nekoliko trenutaka je trajala nema scena. Otac Serafim je odmah jasno sažeo: “Nikakva svadba – uskoro će biti Veliki Rat!” On ne samo da nije blagoslovio brak, nego je zabranio čak i pomisao na ženidbu. Dalji život je pokazao da je prozorljivi starac imao sve osnove za tako nešto – na samom početku Velikog Otadžbinskog rata Petar Vasiljevič Molčanov je poginuo na frontu…”.

Od prvih dana rata otac Serafim je otvoreno govorio o predstojećoj pobedi ruskog oružja. Mnogim stanovnicima Virice i njene okoline bila je poznata patriotska delatnost oca Serafima. Koliko ljudi je u tim nemirnim vremenima prišlo pokajanju i vatreno se obratilo Bogu po molitvama podvižnika! Jer ih je starac tako nadahnjivao, uvereno govoreći da će Gospod darovati pobedu ruskom narodu ako se on učvrsti u veri svojih otaca.

Rumunskom jedinicom, stacioniranoj u Virici, komandovali su nemački oficiri. Do njih su stigla proročanstva oca Serafima i uskoro su u kuću na Piljskom prospektu stigli nezvani gosti. Baćuška je pripitomio pridošlice preko blagodatne pomoći Sviše. Starac ih je odmah zaprepastio počevši razgovor sa njima na dobrom nemačkom jeziku – jer je u svom svetovnom životu kao trgovac često posećivao Beč i Berlin, sarađivao sa austrijskim i nemačkim firmama.

Kapetan koji je bio načelnik komande u Virici, upitao je oca Serafima da li će nemačke jedinice uskoro proći pobedničkim maršom po Dvorskom trgu Sankt Peterburga? Starac je smireno odgovorio da se to nikada neće desiti. Nemci će morati brzo da odu, a onome ko je pitao neće biti suđeno da se vrati kući, prilikom odstupanja on će svoju glavu položiti u okolini Varšave.

Prema pričama lokalnih stanovnika koji su bili zarobljeni od strane Nemaca, koje su okupatori pokušali deportovati u Nemačku, taj nemački oficir je zaista poginuo u rejonu prestonice Poljske, a nevoljni robijaši su bili vraćeni u Otadžbinu. Proročanske reči oca Serafima potvrdio je i rumunski oficir koji je takođe za vreme rata služio u Virickoj komandi. On je 1980. godine doputovao da se pokloni na starčevom grobu i raspitavši se za lokalne stanovnike kojih se sećao, pripovedao je o podrobnostima tog odstupanja…

U posleratnom periodu starac je svojim molitvama i praktičnim savetima pomogao velikom mnoštvu ljudi. Neko je saznao za nestale bez traga, drugi su po molitvama starca dobijali posao, treći su nalazili utočište i krov nad glavom. I što je najvažnije – same besmrtne duše njihove upućivane su ispravnim smerom ka spasenju. Sin profesora S.S. Favorskog, Mihail Sergejevič, sećajući se svojih susreta sa prepodobnim rekao je zadivljujuće reči: “Baćuška Serafim je umeo da pruži nebesku radost od koje su sve, čak i najveće nevolje, odlazile u drugi plan a čovek je želeo da tu radost oseti u budućnosti. Zaista, “naše življenje je na Nebesima” (Filipljanima, 3: 20)

Starčeva duhovna kćer Vera Konstantinovna Berhman piše u svom dnevniku: “Iz njegove kelije neko izlazi sa uplakanim, neko sa radosnim izrazom lica. Ali ti ljudi već nisu isti oni koji su ušli – mir i umiljenje svetli iz njihovih očiju. “On je posavetovao – saopštavaju oni – da se molimo kao za živoga. Znači živ je!”. Jedan sa drugim razmenjuju njegove reči, savete. Oni će odavde već izaći kao drugi ljudi, sa nadom na bolje, sa pouzdanjem na pomoć Sviše, sa odlukom da se moli i trpi…”

Olga Georgijevna Preobraženska – bliska rođaka duhovnika Carske porodice, svetog Teofana Poltavskog (Bistrova) – pričala je: “Rat je po različitim selima razbacao svu moju rodbinu i meni je najvažnije bilo saznati bilo šta o njihovoj sudbini. Starac je odmah rekao: “Sestre i bratija će se naći, a majku više nećete videti…” – i obećao je da će se pomoliti za mene i svu moju rodbinu.

Moje sestre Marija i Aleksandra su se 1946. godine vratile iz zarobljeništva, a potom i brat Vasilij. Iz Rige je stigao brat Jovan. Mama je skončala na Pskovštini 1943. godine. Sve se ispunilo kako je otac Serafim predvideo”.

Monahinja Antonija (Gavrilovna) se više od 60 godina podvizavala pri hramu Uspenja Presvete Bogorodice u selu Vnuto u Novgorodskoj oblasti. Prepodobni Serafim Viricki joj je predvideo monaštvo. Matuška Antonija je uz poštovanje i radost pričala o svojim susretima sa velikim podvižnikom: “Otac Serafim nas je smestio jedno pored drugog i pozvao je mati Serafimu koja je kod njega spremala… Baćuška joj je rekao: “Matuška, pogledaj, stigla nam je monahinja”. Ja gledam okolo, nigde ne vidim monahinju. Gledam, gledam, a mati Serafima se smeška: “Pa baćuška je za tebe rekao da si monahinja!” – “Oj” – začudila sam se ja – “kako ja nedostojna”. – “Tako, hoćeš li otići u manastir?” – pita baćuška. A glas mu je tako čudan, duhovan! “Ali ja sam grešna… Ja sam nedostojna da idem u manastir” – opet ja govorim. “Svi smo mi grešni – odgovara otac Serafim – a koji se pokaju, ti će sveti biti!”.

Tada je otac Serafim pričao o preporodu konkretnih obitelji – Sveto-Trojicko-Sergijevske Lavre, Serafimo-Divjejevskog manastira, Valamske obitelji i drugih. Važno je napomenuti da je predskazujući o obnovi Aleksandro-Nevske Lavre starac govorio da će država prvo vratiti Crkvi kao parohijski hram Sveto-Trojički sabor, a već kasnije, posle mnogo godina, celu Lavru će predati monasima. Takođe je baćuška govorio da će vremenom biti osnovan manastir u Virici, a Lenjingrad će ponovo biti preimenovan u Sankt Peterburg.

Prepodobni je govorio da će doći vreme kada će u Moskvi, Petrogradu i nizu drugih gradova u Rusiji raditi pravoslavne radio-stanice u čijim emisijama će se moći čuti dušekorisna učenja, molitve i crkveno pesmopojanje…

Jelena Aleksandrovna Komarova – kćer Aleksandra Aleksandroviča Smirnova, duhovnog čeda jeroshimonaha Serafima: “Mnogo potpuno neverovatnog u to vreme su od baćuške Serafima slušali moji roditelji još tokom 30-ih godina. Starac je predskazivao da će gradu na Nevi vratiti njegovo prvobitno ime. Takođe je govorio da će doći vreme kada će se preko radija pevati molitve. Baćuška je govorio i o tome da će se krajem veka možda oštro promeniti klima i u Petrogradu će biti toplije nego na jugu…”

Iz uspomena Natalije Stepanovne Tihonove – parohijanke hrama u čast Kazanjske ikone Majke Božije podvorja Spaso-Preobraženjskog Valamskog maanstira u Sankt Peterburgu koji je posećivao baćušku u periodu 1945-1948. godine: “Kod njega bi mi bilo tako dobro da bi sve na svetu zaboravljala! Otac Serafim me jako utešio. Rekao je da će uskoro otvoriti, a potom i Crkvi predati Sveto-Trojički sabor, a potom i celu Lavru. Ja sam se tome začudio i rekao: “Šta pričate baćuška! Kako to? Pa sad sve lome, čak i miniraju…” Starac je odgovorio: “Eto ti ne veruješ, a doći će vreme kada će početi obnavljati i otvarati crkve, manastire, kapele… Kada pođeš na osvećenje Trojickog hrama u Lavri, seti se ubogog Serafima, mene već neće biti.

Porodica Favorskih duhovno se hranila kod oca Serafima još u predratnim godinama. Mihail Sergejevič je sa neskrivenim uzbuđenjem podelio svoje uspomene: “Početkom 1945. godine cela porodica je krenula na put u Viricu. Bilo je to sveopšte slavlje – ponovo smo videli dragog baćušku, slušali taj divni baršunasti glas, dobili njegov sveti blagoslov!

Te iste godine ja sam zbog nemara “pao” na prijemnom ispitu na medicinskom fakultetu i skoro sam pao u očajanje. Mama se veoma brinula za mene i mi smo tada otputovali starcu. Pamtim njegove reči kao danas: “Ne brini, sve će biti u redu. Za godinu dana ćeš se upisati i još ćeš biti i profesor”. Reči prepodobnog bile su proročke…

O prozorljivosti, neobičnoj sili blagoslova, svetoj ljubavi i daru duhovnog utešenja kojim je ovladao otac Serafim, pričala je Galina Iavnovna Rajevska: “Godine 1948 u Nikoljskom saboru posle čitanja akatista, bilo mi je suđeno da se upoznam sa mladim čovekom Serjožom, sinom sveštenika. Počeli smo se družiti. Bio je svetao, mrazoviti februarski dan. Bili smo slobodni od učenja i odlučili smo da otputujemo u Viricu gde nikada nismo bili…

Baćuška je ležao u krevetu, smešio se i govorio još dok smo prilazili: “Blagoslovim! Živećete dobro, samo popuštajte jedni drugima. Smestio nas je da sednemo i počeo razgovor sa nama. Pričao je kako je bio trgovac u “Gostinjem dvore”[1], a potom je sve to odbacio i sa matuškom krenuo u manastir. Onda je rekao Serjoži: “Bićeš pozvan i u Ameriku – nemoj otkazivati”. I predskazao nam je prosperitetan život u materijalnom smislu. “Kakva Amerika?” – ja sam bila u nedoumici. Sergej tek što je stigao sa fronta i pored valjenki i šinjela kod njega ništa više nije bilo. No, baćuška je sve iznova ponavljao svoje reči…

A moj muž, nastavnik, posle 20 godina je počeo da plovi na brodu. I jednom je njihov brod imao havariju pokraj obale Amerike. I zaista, dogodila se prilika da se dočepamo Amerike i tamo radimo”.

A evo šta je ispričala Olga Jakovljevna Vinogradova, duhovna kćer jeroshimonaha Serafima Virickog: “Bila sam kod starca i onog dana kada je blagoslovio na monaštvo dve sestrice – Valjušu i Ninu. Kasnije je Valentina postala igumanija Gorenjske obitelji u Jerusalimu, a Nina – monahinja Pjuhtickog manastira, mati Arsenija.

One su tada od baćuške izašle neobično radosne: “Oljenka! Mi ćemo sada otići u Pjuhticu”. Ja sam odgovorila: “Devojke! Sačekajte, ja ću sada takođe poći po blagoslov. Mi ćemo zajedno poći”. Ušla sam u keliju i klekla na kolena: “Baćuška! Blagoslovite da se spasavam u Pjuhtici. Ja znam devojke. Zajedno ćemo dolaziti k vama u kućicu da blagoslovite” (u to vreme igumanija Pjuhtickog manastira matuška Rafaila sa sestrama obitelji je veoma želela da otac Serafim pređe k njima u Pjuhtici su čak za njega izgradile specijalnu kućicu).

Međutim, na moju veliku žalost baćuška je odgovorio: “ Ne blagoslovim! Ti po svom unutrašnjem nastrojstvu ne odgoovaraš njihovom režimu… ja tebe blagosiljam u Divjejevo! Nema veze što je sada tamo sve zatvoreno. Doći će vreme – otvoriće se! Molitvama Presvete Bogrodice manastir će se obnoviti i mošti prepodobnog Serafima će tamo počivati!”

Šta mogu dodati tim rečima? Tada je išla posleratna 1948. godina. Do drugog obretenja moštiju našeg prepodobnog Serafima Sarovskog ostalo je dugih 43 godine… Da, i ko je u tome vreme mogao pomisliti da će se to bilo kada desiti! Eto kakva je bila snaga vere virickog starca, a njegov pogled se prostirao napred, na mnogo, mnogo godina”.

Tatjana Nikolajevna Anihova – naučnik-geolog svetskog glasa: “Starac nam je kroz 15 godina predvideo novčanu reformu iz 1961. godine rekavši: “Tada će francuska kifla koja sada košta 70 kopjejki vredeti 7 kopjejki, i tako svi proizvodi…” Baćušku je veoma brinula sudbina Petrograda u vezi s tim što je grad smešten na niskom močvarnom mestu i uvek su moguće poplave…”

Priča Aleksandra Sergejeviča Ivanova predstavlja još jedno svedočanstvo neobične prozorljivosti i čudesne snage blagoslova virickog starca. Sam Aleksandar Sergejevič se ne seća oca Serafima, ali govori o baćuški kao o najbližem i najrođenijem čoveku: “Kada su mi bile nepune dve godine, moja majka me je dovela kod velikog starca. Bilo je to početkom 1949. godine. Baćuška je pogledao na mene i rekao: “Ovaj dečak će biti medicinar-naučnik”. I blagoslovio… Posle 30 godina ja sam odbranio disertaciju za stepen doktora medicinskih nauka”.

Iz izveštaja Petra Belavskoga, nastojatelja Marijenburske crkve u čast Pokrova Presvete Bogorodice, protojereju Sergeju Rumancevu: “… Pre svega, izražavam Vam duboku zahvalnost što ste mi omogućili da odslužim Liturgiju i opelo meni dragog usopšeg oca Alekseja Kibardina sa kojim sam bio duhovno vezan skoro 40 godina… Želeo bih da Vas obavestim o o proročkim rečima starca jeroshimonaha Serafima Virickog koje su se desile sa ocem Aleksejem. Otac Serafim mu je prorekao da će on skončati 15 godina posle končine samog starca. I evo, 3. aprila 1964. godine napunilo se 15 godina od dana končine baćuške Serafima i tačno posle 15 godina skončao je otac Aleksej (iz arhiva Sant Peterburške eparhije).

Ima još mnogo drugih činjenica koje svedoče o dubini prozrenja događaja u budućnosti od strane starca. On je govorio da samo Rusija može spasiti čovečanstvo, a Virica postati mesto svetskog pokloništva i da će se vremenom ovde otvoriti manastir.

Rođaci i bliska duhovna čeda prepodobnog Serafima Virickog isticali su da svakako starac nije sve video samo u duginim bojama. Dole navedeno proročanstvo, važno za Pravoslavne, očigledno se zbiva na naše oči.

“Doći će vreme kada neće progoni, nego novac i prelesti ovoga sveta odvojiti ljude od Boga i poginuće mnogo više duša nego u vremena otvorenog bogoborstva – govorio je prepodobni. – S jedne strane će se podizati krstovi i zlatne kupole, a sa druge strane – nastaće carstvo laži i zla. Istinska Crkva će uvek biti gonjena, a spasenje će biti mogućno samo kroz tuge i bolesti. Progoni će primiti najsofisticiraniji, nepredvidljivi karakter. Strašno će biti doživeti do tih vremena. Mi slava Bogu nećemo doživeti, no, tada će iz Kazanjskog sabora krenuti Krsni hod u Aleksandro-Nevsku Lavru”.

Ovde je umesno napomenuti da je posle prekida od 85 godina, prvi Krsni hod iz Kazanjskog sabora u Sveto-Trojičku Aleksandro-Nevsku Lavru održan 12. septembra 2002. godine na dan velikog blagovernog kneza Aleksandra Nevskog, još pre nego što su gradske vlasti dozvolile da se obnovi ta tradicija. Blagočestivi hrišćani su tada izvršili ovu šetnju po trotoarima Nevskog prospekta.

Takođe nije teško uvideti da je carstvo laži i zla koje je obuzelo ceo svet, već odavno postalo realnost – ono nas okružuje iako se spoljni preporod Crkve još produžava.

Progoni su zaista dobili najsofisticiraniji i nepredvidljivi karakter, posebno na one hrišćšane koji ne žele da saučestvuju u “besplodnim delima tame” (Efescima 5; 10-11) – u izgradnji već svetskog elektronskog konclogora.

U nizu predskazanja virickog starca čuo se prilično alarmantan ton: “Ako ruski narod ne priđe pokajanju – govorio je baćuška – može se desiti tako da ponovo ustane brat na brata”.

Zar to danas ne vidimo na događajima koji se zbivaju na Donbasu i u Luganštini?

Nekoliko važnih predskazanja prepodobnog Serafima Virickog zapisala je Marija Georgijevna Preobraženska, rođaka svetitelja Teofana Poltavskog:

“…To je bilo odmah posle rata. Ja sam pevala za klirosom Petropavlovske crkve u selu Virici. Često smo mi pevači iz našeg hrama dolazilo kod oca Serafima po blagoslov. Jednom je jedna od pevačica rekla: “Dragi baćuška! Kako je sad postalo dobro  – rat se završio i ponovo su zazvonila zvona na zvonicima crkava…” A starac je na to odgovorio: “Ne, to još nije sve. Još će biti straha više nego što je bilo. Vi ćete ga još sresti. Biće veoma teško omladini da se preobuče. Ko će koliko preživeti? Ko će samo živ ostati? (te reči je prepodobni triput ponovio) No ko živ ostane kako će u toga biti dobar život…” Posle kratke pauze baćuška je zamišljeno rekao: “Ako bi ljudi celog sveta, sve do jednog čoveka (ponovo je, kao pripev, te reči starac ponovio nekoliko puta) u jedno te isto vreme pali na kolena i pomolili se Bogu bar 5 minuta za produženje života, da bi darovao Gospod svima vreme za pokajanje…”

Po tome kako danas eskaliraju okolnosti u svetu kada je Zapad zbacio masku dobrog ujke i obnažio svoje zversko lice, moguć je svakakav obrt događaja u pravcu novog Svetskog rata.

Rasuđujući o proročanstvima, sveti Ignjatije Brjančaninov govori: “Bog je promenio svoje definicije koje je objavio i kroz svete proroke, poput onog proroka Jone o Ninevljanima (Jona 3, 10); Ili o Ahavu (3 Car. 21, 29); Isaije o Jezekilji (4 Car. 20, 1-11)… Ko je predao sebe i sve volji Božijoj, tome ništa nije nužno znati unapred”.

U svim pomenutim slučajevima od strane svetog Ignjatija, Bog je menjao gnjev na milost pošto su se pojedine ličnosti ili celi narodi smirivali pred Njim, ostavljali grehovni život i stupali na put pokajanja. Sve zavisi od toga kakav izbor će napraviti sami ljudi.

Otac Serafim je još 20-ih godina HH veka posavetovao sve koji žele da spoznaju volju Božiju: “Danas je došlo vreme pokajanja i ispovedništva. Sam Gospod je odredio ruskom narodu kaznu za grehe i dok Sam Gospod ne pomiluje Rusiju, besmisleno je ići protiv Njegove svete volje. Mračna noć će nadugo prekriti Zemlju Rusku, mnoge od nas u budućnosti čekaju stradanja i nevolje. Zato nas Gospod i poučava: “Trpljenjem svojim spasavjte duše svoje” (Luka, 21, 19). Nama preostaje samo da se uzdamo u Boga i da ga molimo za oproštaj. Treba da pamtimo “da je Bog ljubav” (1 Jovnova 4; 16) i nadamo se na Njegovu neizrecivu milost…”

“Tada – učio je veliki starac – samo smirujući se sa voljom Božijom koja se ponekad ljudima otkriva tek u teškim nevoljama, bolestima i progonima, oni mogu spoznati sopstvenu nemoć i obresti težnju ka blagodatnoj pomoći Sviše. samo na taj način se rađaju istinska vera, nada i molitva, tvorena od sveg srca u saznanju sopstvene ništavnosti, ta sama molitva koja nikad ne ostaje bez odgovora i koja pomera planine…”

Očigledno je da kazna Božija zbog bogoodstupništva ruskog naroda dejstvuje i danas. Moralno stanje savremenog društva u kome caruje antihristov duh ovoga sveta, izaziva veliku tugu i zabrinutost. Nema nikakve sumnje da se svet munjevito približava svome groznom i neminovnom kraju, a Rusiju snažno uvlače u izgradnju jedinstvenog globalnog carstva po uslovima njenih geopolitičkih protivnika. Unutrašnji neprijatelji Rusije veoma su uspešni u rušenju tradicionalnog pravoslavnog pogleda na svet i pravoslavnog osećanja, agresivno nameću kult zemaljskih blaga, naslade i svedozvoljenosti, obećavajući novu “svetlu budućnost” – “Elektronski raj na zemlji” koji će se pokazati kao pravi pakao.

Očigledno je da Rusiju neće spasiti nikakve političke, ekonomske ili “tehnološke” reforme, pa ni bilo kakva druga zemna sredstva. Preporod Rusije je moguć samo kroz povratak ka živonosnom istočniku Pravoslavne vere.

Kakvi su potresi još potrebni da bi se ruski narod probudio iz dubokog duhovnog sna i došao pokajanju?

Gospod je darovao prepodobnog Serafima Virickog mnogim blagodatnim otkrivenjima. Opisujući jedno od svojih duhovnih sozercanja, podvižnik je pričao monahinji Serafimi (Morozovoj):

“Ja sam boravio u svim zemljama. Bolju od naše zemlje ja nisam našao i bolju od naše vere ja nisam video. Naša vera je – iznad svih. To je vera Pravoslavna, vera istinita. Od svih poznatih veroučenja jedino ona je doneta na zemlju ovaploćenim Sinom Božijim. Molim te, matuška Serafima, govorite svima da od naše vere niko ne odstupa…”

Veliki viricki starac je ne jednom govorio da je Rusija ovladala neprocenjivom riznicom – ona je čuvarka svete vere Pravoslavne. Istinsko prosvećenje jeste prosvećenje duše svetlošću Pravoslavlja. Nije to napredni Zapad, gde je krajnji cilj svega postojećeg zemaljsko blagostanje čoveka, nego Rusija, blažena Rusija, koja je u svom povoju primila jurodstvo Krsta sačuvavši u dubinama svoje neobuhvatne duše obraz Raspetog Hrista, Rusija koja ga nosi u srcu svom, jeste istinska svetlost svetu. Ta sveta Rusija koja je uvek živela sa predosećanjem nebeskog, pre svega je tražila Carstvo Božije i istinu Njegovu i nalazila se u živom opštenju sa Nebom.

Večna sila i lepota Pravoslavlja ogleda se u divnom jedinstvu Nebeskog i zemaljskog. U Rusiji je Nebo bilo neodvojivo od zemlje: “Čovek Svete Rusije je uvek znao u čemu se sastoji večni smisao života i njegov glavni cilj je bio sticanje Nebskih blaga” – ne jednom je podsećao svoje učenike prepodobni Serafim.

Život virickog podvižnika predstavlja čitavu epohu u životu Rusije. Tokom nekoliko decenija pred očima starca su se događali značajni događaji u životu ruskog društva, koji su naišli na živ odgovor u njegovom čistom srcu. Otac Serafim je prošao svoj zemaljski put čvrsto uveren da izvan Pravoslavlja nema spasenja, nema Vaskrsenja i besmrtnosti. “Samo Boga nikada ne zaboravljajte! Čuvajte svete istine Pravoslavne vere, svim srcem ljubite Gospoda našeg Isusa Hrista!” – često su bližnji mogli čuti ove reči iz usta blaženog starca.

Poštovani čitaoci, nadam se da će Vam materijal koji sam predložio pomoći u najvažnijem – spoznanju Hrista u svetim Njegovim. Nadam se da će se Gospod dotaći Vaših srca Svojom Ljubavlju. I zajedno sa baćuškom Serafimom želim svima spasenje u životu netruležnom i beskonačnom. Zemaljsko – privremeno, Nebesko – večno!

Za detalje kako je prikupljan materijal i svedočanstva za moje knjige o prepodobnom Serafimu Virickom, a takođe i malo poznata svedočenja o njemu, možete saznati na adresi http://serafim.com.ru/site/nstr_FVP-pisatel-2015.html

Prevod – Ranko Gojković

[1] Veliki trgovački centar u centru Petrograda (primedba prevodioca)

Izvor: ruskline.ru, Fond Streteške Kulture