„Američko obrazovanje“ Vladimira Putina

Dok obične, pa čak i one malo bolje obrazovane mase pripremaju za eventualnu buduću klanicu hraneći ih najprizemnijom antiruskom propagandom, same zapadne elite – i one ratoborne i one pragmatične – su i te kako zainteresovane da znaju s kim imaju posla i kako se sa njim nositi. Neka se, dakle, primitivni i lakoverni zabavljaju ili sablažnjavaju prostačkim izmišljotinama o tome kako je ruski predsednik prilikom kratkog susreta 2005. godine „ukrao dijamantski prsten“ koji je pripadao vlasniku Nju Inglend Patriotsa, ovogodišnjeg šampiona američke lige profesionalnog američkog fudbala. Makar to bilo demantovano još pre dve godine od glasnogovornika „oštećene“ stranke. Neka sistematski zaglupljivana zapadna publika nastavi da veruje da ruski predsednik pati od „autizma“, ali i da je, i takav kakav je – kleptoman odvojen od stvarnosti – nekako uspeo da postane i najbogatiji čovek na svetu.

Ipak, nešto ozbiljnijoj publici na Zapadu koja, i pored najboljih napora, nije tamo sasvim iščezla, još uvek se ponekad servira nešto „tvrđa“ hrana. Jer, formalnim donosiocima odluka i njihovom staležu je, kao profesionalno i životno pragmatičnim ljudima, ipak neophodno da sagledaju stvari onakvim kakve jesu. Pogotovo kada se čini da je vrag odneo šalu, što sve više izgleda da je slučaj ne samo u Ukrajini, već i u pogledu celokupnih američkih odnosa sa Rusijom.

Stoga je ovih dana jedan od najstarijih i najcenjenijih američkih časopisa umereno liberalne orijentacije, „Atlantik“, objavio analizu posvećenu ruskom predsedniku, naslovljenu „Američko obrazovanje Vladimira Putina“. Članak ustvari predstavlja izvod iz knjige „G. Putin: operativac u Kremlju“, čiji su autori naučni saradnici jednog od glavnih „tink-tenkova“ američkog liberalnog establišmenta, Brukings instituta.

Osnovna teza članka je ta da ruski predsednik svoj sadašnji stav prema Americi nije izgradio na temeljima nekog datog, na predrasudama zasnovanog antiamerikanizma, već da je isti rezultat američkih akcija i ponašanja u protekle dve i po decenije.

Radi realnog sagledavanja protivnika, neophodno je primeniti jedno od zlatnih pravila obaveštajnog rada: čuvaj se lažnih odraza u ogledalu, odnosno iluzije da će tvoj protivnik misliti i raditi isto što i ti u sličnim okolnostima. U tom smislu je instruktivan i citat koji autori pripisuju samom Putinu: „Problem koji vi Amerikanci imate u odnosima sa nama je to što mislite da nas razumete, iako nas ne razumete. Posmatrate Kineze i mislite: ‘Oni nisu kao mi’. A onda posmatrate nas Ruse i pomislite: ‘Oni su kao mi’. Ali niste u pravu. Mi nismo kao vi.“

A kakvi su to Rusi, odnosno kakav je to Putin, i kako je on formirao svoj pogled na SAD? Odgovor koji se u članku nudi je daleko od propagandističkog.

Naime, autori smatraju da je pogrešno smatrati da je Putin a priori bio antiamerički nastrojen, zbog svog profesionalnog angažmana u KGB-u, koji je počeo još u sovjetsko doba. Naprotiv: „malo je dokaza da je Putin imao bilo kakve antiameričke poglede u ranim fazama svoj javnog života. Kao zamenik gradonačelnika Sankt Peterburga tokom 1990-ih, on nije optuživao Sjedinjene Države za uništenje Sovjetskog Saveza, već je za to javno krivio loše procene sovjetskih lidera i njihovo loše sprovođenje reformi tokom 1980-ih. Njegovi negativniji stavovi o Sjedinjenim Državama i njihovoj percipiranoj pretnji Rusiji su se izgleda utvrdili kasnije tokom 2000-ih, u interakcijama i odnosima koje je imao sa dva američka predsednika: Džordžom Bušom mlađim i Barakom Obamom“.

Dakle, mada je sigurno radio pod uticajem krize američko-sovjetskih odnosa tokom 1980-ih, Putin je tada bio isuviše nisko na lestvici službe, a nije ni govorio engleski, tako da se čak može pretpostaviti da pre 1990, kada je počeo da radi za gradonačelnika Sankt Peterburga Anatolija Sobčaka, Putin nije imao nikakve lične kontakte sa Amerikancima.

To je bilo vreme intenzivnog uspostavljanja ekonomskih i poslovnih veza: „Američki poslovni interesi koji su došli u Sankt Peterburg su morali neposredno da sarađuju sa zamenikom gradonačelnika Putinom koji je, prema Džonu Evansu, generalnom konzulu SAD u Sankt Peterburgu, uvek bio predusretljiv u rešavanju ugovornih sporova između američkih i ruskih poslovnih interesa. U krugovima američke i zapadne poslovne zajednice u gradu, Putin je smatran za nekoga ko je ‘pro-biznis’. Nije odavao nikakav utisak da ima bilo kakve antiameričke ili antizapadne poglede.“ Štaviše, tada je imao priliku da, u sklopu zajedničke komisije, sarađuje sa Henrijem Kisindžerom, čije mu je obaveštajno iskustvo tokom Drugog svetskog rata svakako bilo profesionalno zanimljivo.

NATO agresija na SR Jugoslaviju 1999. godine, započeta samo dva meseca pošto je alijansa u svoje redova primila Češku, Slovačku i Mađarsku, kada je Putin već bio na čelu Federalne službe bezbednosti (FSB), počela je da u korenu menja stvari. Članak citira reči iz Putinovog govora održanog 15 godina kasnije: „Bilo je teško poverovati, čak i kada sam to gledao sopstvenim očima, da je krajem 20. veka jedna evropska prestonica, Beograd, nekoliko nedelja bila izložena raketnom napadu, posle čega je nastupila i prava vojna intervencija“.

Zaključak autora? „NATO kampanja na Kosovu bila je prelomna tačka za Moskvu i Putina lično. Ruski zvaničnici su protumačili intervenciju kao sredstvo širenja uticaja NATO na Balkanu, a ne kao pokušaj suočavanja sa humanitarnom krizom. Počeli su da revidiraju svoje prethodne zaključke o mogućnostima saradnje sa NATO kao i sa Sjedinjenim Državama kao liderom alijanse. Kao što je Putin primetio u svom govoru iz marta 2014, to iskustvo ga je nateralo da na prilično negativan način posmatra Amerikance, koji, prema njemu, ‘preferiraju da njihova praktična politika ne bude vođena međunarodnim pravom već pravom sile’. Kao što će uraditi u mnogim drugim slučajevima, Amerikanci su ‘donosili odluke iza naših leđa, i stavljali nas pred svršen čin’.“

Sumnjičavost je samo nastavila da raste usled američkog ponašanja tokom drugog čečenskog rata koji je počeo u avgustu 1999, kada je dvojac bivših visokih američkih zvaničnika, Bžežinski i Hejg, preko svoje grupe za pritisak javno agitovao u korist diplomatskog okončanja sukoba i zaštite civila. Rusi su strahovali da će Zapad pokušati da, kao na Kosovu, konstruiše neki novi „humanitarni“ povod za vojnu intervenciju na Kavkazu.

Međutim, autori konstatuju da je čak i tada Putin nastupao pomiriteljski i konstruktivno, objavljujući članak u Njujork tajmsu u kom je objasnio da je reč o borbi protiv terorizma sličnoj onoj koju vode SAD, a koju Rusija podržava, i pozvao na „razumevanje naših stranih prijatelja“.

Posle napada na Svetski trgovinski centar 11.9.2001. Rusi su se nadali da su se stvorili uslovi za novo strateško savezništvo u zajedničkoj borbi protiv terorizma, poput onog iz Drugog svetskog rata. U isto vreme, Putin je bio „začuđen“ američkim reakcijama uoči i posle napada: „U nizu govora održanih odmah posle 11. septembra, Putin je rekao da je ‘zaprepašćen’ odsustvom reakcije Klintonove administracije na njegova upozorenja da se u Avganistanu pripremala teroristička zavera. ‘Osećam da sam lično odgovoran za ono što se desilo,’ jadao se. ‘Da, mnogo sam govorio o toj pretnji… Izgleda da nisam rekao dovoljno. Nisam pronašao reči kojim bi pokrenuo ljude (u Americi) na neophodni nivo odbrane’.“

No, dok je američka reakcija na 11. septembar delovala kao primer „opasne nekompetentnosti“, američka intervencija u Iraku je „ubedila Putina da su Sjedinjene Države imale loše namere i tražile povode da intervenišu protiv neprijateljskih režima u korist sopstvenog geopolitičkog položaja“. Pošto se ispostavilo da američke službe nisu uspele da nađu Sadamovo navodno oružje za masovno uništenje (OMU), Putin je, sa mešavinom ironije i prezira, kratko komentarisao: „Šteta za OMU. Ja bih bar nešto pronašao“, što je trebalo da znači da je, kada su već izmislili povod, Amerikanci trebalo bar da budu dovoljno sposobni da ga i podmetnu. Prema autorima, Putin i njegova ekipa su zaključili da su Amerikanci „ne samo nesposobni, već i opasni, i rešeni da naude Rusiji“.

Zatim su došle „obojene revolucije“ u Gruziji i Ukrajini 2003. i 2004, za koje je Putin već bio siguran da su orkestirane spolja. Osvrćući se na fenomen zapadno-sponzorisanih revolucija, Putin je u govoru iz marta 2014. rekao da je Zapad „pokušavao da nametne set ‘standarda koji ni na koji način ne odgovaraju načinu života, tradicijama ili kulturama tih ljudi. Kao rezultat toga, umesto demokratije i slobode – došli su haos i izbijanje nasilja, niz revolucija. ‘Arapsko proleće’ je zamenjeno ‘Arapskom zimom’.“

Rat sa Gruzijom 2008. „označio je kraj Putinovog odnosa sa Džordžom Bušom mlađim“. Na scenu zatim stupa Obama, sa ponudama o tzv. resetovanju odnosa, ali su Rusi dotad već bili naučili da treba vrednovati američka dela, a ne reči. I, naravno, usledila su nova uslovljavanja, ovog puta vezana za rusko učlanjenje u Svetsku trgovinsku organizaciju, zatim „ljudsko-pravaški“ pritisak u vidu tzv. Akta Magnitski i, konačno, nove NATO intervencije u Libiji i Siriji. Putina je posebno razgnevilo ubistvo Gadafija, a demonstracije koje su izbile u Rusiji 2011-2012. posmatrao je samo kao nastavak zapadno-sponzorisanog lanca destabilizacije, koji se protegao i do same Moskve.

Člankom koji je objavio u Njujork tajmsu 2013. godine, na godišnjicu 11. septembra, „Putin je efektivno objavio da je njegovo američko obrazovanje kompletirano“. U direktnom, neuvijenom tonu, ruski predsednik je konstatovao: „Alarmantno je to što je vojna intervencija u unutrašnjim sukobima u stranim zemljama postala nešto uobičajeno za Sjedinjene Države. Da li je to u američkom dugoročnom interesu? Sumnjam. Milioni širom sveta sve više gledaju na Ameriku ne kao na model demokratije već kao nekoga ko se oslanja isključivo na golu silu, sklapajući koalicije pod sloganom ‘ili si sa nama, ili si protiv nas’.“

S početkom krize u Ukrajini 2013. „Putinov pogled na Ameriku je doista postao mračan“: Kako je istakao u svom govoru marta 2014: „Rusija je nastojala da stupi u dijalog sa našim kolegama na Zapadu. Mi stalno predlažemo saradnju u vezi svakog kritičnog pitanja, želimo da ojačamo nivo poverenja, hoćemo da naši odnosi budi jednaki, otvoreni i iskreni. Ali nismo videli uzvratne korake“. Putin je jednostavno došao do zaključka da je, pri svakom pokušaju, odbijen ili obmanut od strane Zapada.

Bilo bi sjajno kada bi se pojava ovakvog članka mogla tumačiti kao svetlo na kraju tunela. Pogotovo zato što nije prvi ove vrste. Od bivšeg Reganovog savetnika Pola Krega Robertsa, bivšeg Niksonovog savetnika Petrika Bjukenona, penzionisanog operativca CIA Reja Mekgoverna, pa sve do poslednjeg američkog ambasadora u SSSR, Džeka Metloka – više respektabilnih glasova starog američkog, antisovjetskog – ali ne i antiruskog establišmenta kojeg su neokonzervativci-rusofobi počistili sa scene tokom 1990-ih, govori slične stvari. Ali, kao što se vidi – što oni više govore, pišu, apeluju, to se buka ratnih bubnjeva pojačava. Javna reč na Zapadu je praktično izgubila svoju težinu i uticaj na vlast.

Što se tiče Srbije, imamo satisfakciju potvrde da naše sopstveno, višedecenijsko „američko obrazovanje“ ne predstavlja nikakvu anomaliju, niti himeru. Naprotiv. Jasno je, idući u susret 70-godišnjici pobede nad nacifašizmom, da smo suočeni sa novim vidom te iste agresije, i da nismo „mimo sveta“ u tom pogledu. Naša specifičnost je, što smo, kao i uvek, na isturenom položaju, i što prvi primamo udar. I opet, kao i pre 70 godina, najvažnije će biti da li ćemo, u odsudnom trenutku, naći način da se uspravimo, i ponovo budemo na pravoj strani istorije i sopstvenog identiteta. Jer – šta će nam svima, i nama i Rusima, a i ne samo nama, obrazovanje, makar i „američko“, ako suštinski ništa nismo naučili?

Izvor: Fond Strateške Kulture