Arhimandrit Tihon – Putin je jednostavno nezavisan

U želji da naprave Putinov pihološki profil, kako bi lakše predvideli njegove reakcije, zapadne analitičke službe godinama izučavaju sve detalje njegovog života i karijere, posebno mogući uticaj savremenika.  U tom smislu posebno su im zanimljive dve izuzetne ličnosti savremene Rusije – geopolitičar Aleksandar Dugin i arhimandrit Tihon (Ševkunov). Evo šta je o svom uticaju na Vladimira Vladimiroviča, sada već davne 2000 godine, rekao prepodobni otac Tihon. Prenosimo intervju sa arhimandritom Tihonom,  objavljen u magazinu „Profil“ br. 35 od 18. 9. 2000. Razgovor je vodio Sergej Čerepov.

Visokoprepodobni oče, u poslednje vreme se dosta govori o Vašem uticaju na predsednika Putina. Kako ste ga upoznali?

Otac Tihon: U poslednje vreme sam sa velikom pažnjom pročitao znatan broj tekstova koji govore o bliskim odnosima sa predsednikom, o mom navodnom uticaju na njega, o mom učestvovanju u rešavanju crkvenih, pa čak i državnih problema. Na osnovu tih novinskih „činjenica“, analitičari sa svoje strane prave svoje priče, daju prognoze i tome slično… Šta da kažem o tome? Pre svega, u društvenim i političkim krugovima postoji nepokolebivo uverenje da neko upravlja predsednikom Rusije. Nažalost, takvo mišljenje preovladava poslednjih petnaest godina. Bilo je tu svakakvih uticaja, a i nije ih bilo naročito teško uočiti.

Međutim, trenutno se nešto drugo dešava. Danas i oni koji su godinama kontrolisali prethodnog predsednika i oni koji su sve činili u njihovu korist (ne zaboravljajući pri tome ni na sopstvenu korist) uporno traže i ne mogu da istraže nove uticaje na Putina. Ko njega kontroliše? Oligarhija? Ne. Porodica? Ne. Vojska, FSB (Federalna služba bezbednosti – prim. prev.)? Ne. Zapad, međunarodni krugovi, mediji? Šteta, ali ni oni. I, najzad su pronašli pravog! Pa, to je otac Tihon, vaš pokorni sluga!

Suština ovog pitanja jeste da je Putin jednostavno nezavisan i ta njegova osobina sve više dolazi do izražaja, te nekima pričinjava radost, a druge veoma uznemirava. Po Božijem dopuštenju, predsednika će da rukovodi samo Bog, njegova savest, ljubav prema Rusiji i ispravno rasuđivanje. Naši preci, koji nisu uništavali, već ujedinjavali Rusiju, sve to jednostavno zovu „državničkom mudrošću“.

Što se tiče odgovora na Vaše pitanje, mogu Vam reći da sam Vladimira Vladimiroviča Putina upoznao pre nego što je postao predsednik. On je pravoslavni vernik, koji nije skrivao svoja uverenja. Svi smo na televiziji mogli da vidimo da su on, njegova supruga i kćerke bile sa njim na Božićnom bogosluženju u Petrogradu. Mnogi su radosni zbog toga. Neki, koji ne mogu to da razumeju su uznemireni, a neki čak i ogorčeni. Jedno je ako državnik odvažno stoji sa upaljenom svećom, ispunjavajući redovne obaveze prema „duhovnoj klimi“. To je uobičajeno i to mogu da pojme. Ali sada je taj neko čak i iskren.

Dakle, u ovom slučaju su i Vladimir Vladimirovič i svi oni čije se duše kroz borbu, odricanje, duboko duhovno sozercanje, uznose do bogopoznanja, daleko od osećanja usamljenosti. Dostojevski piše: „Nitkovi su mi se rugali zbog onoga što su oni nazivali nedostatkom obrazovanja i nazadnom verom u Boga. Ove budale nikada nisu ni sanjale o poricanju takve snage koju sam udahnuo u Inkvizitora i prethodno poglavlje, a ceo roman je odgovor na to. Na kraju krajeva, verujem u Boga, ne kao luda ili kao fanatik. Takvi su hteli da me poučavaju i da mi se smeju iza leđa. Njihova blesava priroda nikad nije ni osetila najsnažnije odricanje kroz koje sam prošao. I takvi ljudi bi mi držali lekcije.“

Što se tiče duhovnih nedoumica, koja se otvaraju pred svakim hrišćanskim srcem, verujte mi, naš predsednik ima nekoga sa kim može da ih podeli. On je u dobrim odnosima sa našim Patrijarhom. Nedavno je Putin, putujući zapadnim delom naše zemlje, posetio Pskovo-Pečerski manastir i arhimandrita Jovana (Krestjankina), duboko opitnog starca, koji je preživeo koncentracione logore i prošao izuzetno težak monaški put.

Mislite li da u trenutnim okolnostima država može pokušati da iskoristi Crkvu za vlastite interese? Uzmite, na primer, rat u Čečeniji. Pravoslavlje podrazumeva da se zlu ne suprotstavljamo silom. Čak ni prepodobni Sergije Radonješki u početku nije dao blagoslov Dimitriju Donskom da se suprotstavi Tatarima 1380. godine. Umesto toga mu je predložio da neprijateljima ponudi novac i zlato, jer će tada, po rečima svetog Sergija, Bog nagraditi Dimitrija zbog njegovog smirenja. Tek kada je Dimitrije rekao da je sve to učinio i da Tatari traže još blaga, svetitelj je dao blagoslov. Da li su, po Vašem mišljenju, ovi huškačko-patriotski slogani strani Pravoslavlju i hrišćanstvu? Ne postoji zapovest koja se odnosi na patriotizam, ali postoji zapovest: „Ne ubij.“

Otac Tihon: Nažalost, shvatanje da Crkva poziva na pokornost zlu ima duboke korene i u potpunosti je pogrešna. U stvarnosti ne postoji ništa otuđenije od Pravoslavlja od tvrdnje da se čovek ne treba suprotstavljati zlu. Jedno je biti strpljiv i tolerantan po Hristu, nasuprot demonskoj agresivnosti, jer nam je za takvo trpljenje, mirotvorstvo i herojsko žrtvovanje zarad mira, On obećao Svoju pomoć.

Ako se vratimo na primer koji ste naveli iz ruske istorije, videćemo da nije samo sveti Sergije, već i Mitropolit Kiprijan Moskovski tražio od Dimitrija Donskog da učini sve što je u njegovoj moći kako bi izbegao rat i krvoproliće. Rusi nisu samo jedanput ili dvaput „okrenuli drugi obraz“, pokušavajući da sačuvaju mir. Kada su sve mogućnosti bile iscrpljene, sveti Sergije Radonješki je blagoslovio Vojvodu da pođe u rat, pa mu je čak, kako je poznato, poslao svoja dva monaha-ratnika.

To je izuzetno osetljivo pitanje. Zapovest o ljubavi prema neprijatelju je lični podvig posvećenog hrišćanina, koji čak i u čoveku pomračenim gnevom vidi lik i podobije Božije. Ogroman je i težak podvig voleti čoveka ogrezlog u gresima, oprostiti i najveće zlo, naneseno baš vama. Neprotivljenje zlu, koje je upućeno lično vama, predstavlja najveći stepen samoodricanja i to mali broj ljudi može da podnese. Druga je stvar kada se hrišćanin suprotstavlja zlu usmerenom prema njegovom bližnjem ili prema celom društvu. U tom slučaju on ne samo da treba, već mora da učini apsolutno sve da zauzda to zlo.

Kada su razbojnici na smrt pretukli i opljačkali učenika svetog Sergija, prepodobnog Serafima Sarovskog, on na njih ni ruku nije podigao, iako je bio fizički snažan čovek. Međutim, on je istovremeno blagoslovio vojnike u odbrani svoga otačastva i nije ih samo podržavao, već ih je i podsticao da se suprotstave pobunjenicima, koji su nasrnuli na temelje i duhovna načela države. Popustljivost prema zlu (što je, usput rečeno, jedan od razloga razmimoilaženja između Lava Tolstoja i pravoslavne Crkve) je čist duhovni i moralni zločin.

Što se tiče Čečenije, Rusija je dugo bila uzdržana, čak i kad je pristala da potpiše Hasavjurtski sporazum. Bio je to isti pokušaj „delanja“ kao u vreme Dimitrija Donskog. Pokazao se jednako neuspešnim. Napad čečenskih pobunjenika na Dagestan novembra 1999. godine, bukvalno je primorao Rusiju da ponovo uzme oružje u ruke. Ruski patriotizam je uvek imao odbrambeni karakter. Pre nekih 150 godina, poznati Mitropolit Filaret Moskovski dao je odmerenu formulu, koja definiše stav Crkve prema patriotizmu kao verskoj dužnosti: „Ljubite neprijatelje, uništavajte neprijatelje vašeg Otačastva, prezrite neprijatelje Božije.“

Sergej Čerepov: Ali, istorija je pokazala da približavanje države i Crkve može imati i negativne posledice. Pri tome, problemi sile automatski padaju na pleća Crkve. Setimo se samo 1917. godine kada je zajedno sa padom Carevine i društvo bilo lišeno verskih temelja. Šta mislite o tome?

Otac Tihon: Pa, možemo reći da su ruska država i ruska pravoslavna Crkva istovremeno stasavale i da je Crkva suštinski izgrađivala državu. Upravo je Crkva bila ta koja je u periodima najvećih previranja i propagande spasila našu zemlju i državnost i borila se za nezavisnost Rusije. To se delimično pokazalo i u periodu strašnog progona u vreme Velikog otadžbinskog rata. Iz toga razloga je pomenuta veza potpuno prirodna. Oni koji dižu glas protiv Crkve i njenog uticaja na društveni život i razvoj države, nemaju jasnu predstavu o tome šta je zapravo Rusija. Ovo međusobno približavanje (Crkve i države – prim. prev.) nije rezultat ničije volje, već ima svoje ontološke korene.

Naravno, postojao je period kada je država pokušavala da pokori Crkvu, da je upotrebi za svoje ciljeve i za čisto koristoljubive i nemoralne interese. Svakako, dešava se i to da neki članovi Crkve mogu da padnu i da se ogreše o Boga i svoju savest, ali u celini posmatrano, pojedinac ne može učiniti ništa da Crkva izda samu sebe i samoga Hrista. Zbog toga je i nazivamo „Svetom Crkvom“. Ove godine slavimo dve hiljade godina od Hristovog Rođenja. U tom periodu, sve zemlje su prošle kroz razne uspone i padove, radikalne promene, kroz desetine, ako ne i stotine revolucija i kontra-revolucija. Veoma često ne možemo da predvidimo nastanak i razvoj novih država. U svemu tome, Pravoslavna Crkva je ostala verna sebi.

+++

Sergej Čerepov: Oče Tihone, Sretenjski manastir, ali i Vi lično aktivno učestvujete u izdavačkoj delatnosti. Vi ste član izdavačkog odbora magazina „Ruski dom“. Zanimljivo je da se u njemu mogu pronaći materijali, autori koji otvoreno govore o neophodnosti povratka ruskih hrišćanskih svetinja, koja se trenutno nalaze u Istanbulu. Kad već pričamo o tome, recite nam šta mislite o ostalim religijama.

Otac Tihon: Moram da istaknem da ne mogu da se setim gde se u „Ruskom domu“ govori o ratu sa Turskom. Možda mislite na dobro poznatu rečenicu Dostojevskog: „Nije Rus onaj ko ne sanja o Konstantinopolju.“ U tom slučaju bi trebalo žalbe uložiti samom Fjodoru Mihailoviču.

Prozivati Crkvu zbog „otvorenog kosmopolitizma“ i „izraženog šovinizma“ znači iskorištavati dva bolno slična klišea. Crkva je oduvek osuđivala bilo kakvo neprijateljstvo između naroda i to je posebno istaknuto na nedavnom Arhijerejskom saboru.

Kako bih primerom potkrepio gore pomenuto, dozvolite mi da se zajedno podsetimo činjenice da je naš Sretenjski manastir sedam puta organizovao prikupljanje i deljenje pomoći u Čečeniji. Poslednji put smo sakupili toliko stvari i hrane, da ih ogromni avioni IL-76 nisu mogli poneti. Više od pedeset hiljada pravoslavnih vernika raznih nacija donelo je, često i poslednje što su imali za naše vojnike, čečensku decu i izbeglice. U samoj Čečeniji, čak i za vreme najtežih meseci nakon Hasavjurtskog sporazuma, naišli smo na izuzetno međusobno razumevanje i podršku muslimanskih vođa.

+++

Šta mislite o tehnološkim i ostalim katastrofama koje su zadesile Rusiju? Zbog čega naša zemlja prolazi kroz takva iskušenja i to u vreme duhovne obnove (poslednjih deset godina se smatraju „drugim krštenjem Rusije“)?

Otac Tihon: Čini Vam se da je ova duhovna obnova uzrok naših nepogoda? Mislim da je ispravnije, ako kažemo upravo suprotno: jedna od posledica nesreća koje su nas zadesile jeste duboka duhovna obnova.

Prvi talas povratka Crkvi dogodio se za vreme Velikog otadžbinskog rata. U potpunosti odbacivši bezbožje, narod se vratio Bogu i primorao vladu da promeni svoju anti-religijsku politiku. Uopšteno govoreći, u vreme socijalne, političke ili vojne kataklizme, kada se narod uveri u jalovost oslanjanja na svetovnu vlast, na uobičajene društvene institucije, kada vam izmiče tlo pod nogama, u tim slučajevima čovek ponovo ispituje svoj život. Tako mnogi ljudi ne samo kroz veru, već i kroz iskustvo, spoznaju da je sve u životu varljivo i prolazno, ali da je Bog veran do samoga kraja.

Što se tiče tehnoloških katastrofa, često izbegavamo da kažemo da industrija u zemlji propada, ali ako ih podrobnije sagledamo videćemo da su i one veoma često rezultat nečijeg „rukodelja“. Neko je zaboravio matični ključ u raketnom motoru, neko je odlučio da se poigra sa rizičnim eksperimentom, a neko je svakako upozorio na opasnost od požara… Nedostatak vere i duhovna beživotnost, droga, alkohol i pohlepa najpre uništavaju čovekovu dušu i razaraju njegovu ličnost. To je samo početak velikih nesreća. Sa druge strane, treba da priznamo da čovečanstvo, zaslepljeno sopstvenim ambicijama, stvara tehnološka čudovišta, koja ne može da kontroliše. Čovek besmisleno rasipa energetske resurse, narušava krhki ekološki sistem i upliće se u genetsku strukturu živih organizama i pri svemu tome ne misli na očigledne posledice njegovog nasilja protiv prirode i sebe samog. Rizik od tehnoloških katastrofa bi se značajno smanjio samo u slučaju duhovne obnove, pri čemu bi čovek postao svestan neophodnosti samodiscipline i neizbežne odgovornosti pred Bogom.

Sergej Čerepov: U Moskvi se dosta govori o Vašoj nekadašnjoj glumačkoj profesiji. Molimo Vas da nam kažete nešto o sebi pre odlaska u manastir. Šta Vas je navelo da se odreknete svetovnog načina života?

Otac Tihon: Zaista, sa posebnim interesovanjem slušam o svojoj glumačkoj prošlosti, ukoliko uzmemo u obzir da sam diplomirao scenarij na državnom Institutu za kinematografiju i da sam se bavio „književnim radom“.

Još dok sam studirao bio sam zaprepašten činjenicom da su svi ljudi koje sam poštovao i kojima sam se divio – Dostojevski, Puškin, Šekspir, Pavlov, Sečenov, Filatov (odrastao sam u lekarskoj porodici), Kant, Gete i mnogi drugi – bili verujući ljudi, iako je u njihovo vreme ateizam bio mnogo prefinjeniji, nego u naše vreme pionira. Što se tiče onih ljudi prema kojima nisam baš bio naklonjen – kao što su na primer osnivači socijalističke države i njihovi naslednici, čiji su se portreti nalazili na zidovima studentskih amfiteatara – njima se sve činilo prilično jednostavnim, kao što se čini detetu koje ide u peti razred: Bog ne postoji i sve počinje od Darvina. Tako sam se suočio sa pitanjem: ko sam zapravo ja. Zajedno sa Dostojevskim, Kantom i Pavlovom ili Suslovom – mladi vođa pionira i celog naprednog čovečanstva? U to vreme na našem Institutu su predavali izuzetni ljudi koji su nas podsticali da mislimo svojom glavom. Među njima su bili Evgenij Grigoriev, Merab Mamardašvili i Nikolaj Tretjakov.

Odmah nakon što sam diplomirao, sada već pre skoro dvadeset godina, posetio sam Pskovo-Pečerski manastir i nešto neopisivo se otvorilo preda mnom. Od tada se moj život drastično promenio. Bio sam iskušenik devet godina, sve dok od majke nisam dobio blagoslov da položim monaške zavete.

+++

Čovek koji ispoveda predsednika istovremeno čuva i mnoge državne tajne. Priča se da imate blindirana kola marke Audi 8, lične telohranitelje, itd.

Otac Tihon: O, dobro! Razumem da neko želi da stvori sliku kardinala Rišeljea, okruženog čuvarima, koji ispreda razne priče i intrige. Kao neko ko je studirao scenarij, u potpunosti mogu da prihvatim ovaj dramatičan zaplet, ali kao čovek već postajem umoran od svega toga.

Jednom prilikom kada smo delili humanitarnu pomoć u Groznom, pokušali su da me kidnapuju. Pobunjenici su nas progonili nekoliko sati. Uprkos tome što smo imali čitavu vojsku uz nas, bez Božije pomoći bismo postali lak plen.

Vozim Audi 7, koji je sedam godina star, i koji je osvećen, pa je tako i duhovno blindiran.

+++

Sretenjski manastir se nalazi u blizini Lubjanke. Poznato je da se među parohijanima nalaze i članovi FSB-a. Možda se „parohijani“ koji su „na dužnosti“ mogu tamo sresti – makar u sovjetsko vreme bili su povezani sa Crkvom u Lubjanki. Da li, po Vašem mišljenju, „tajne službe“ i danas pokazuju isto interesovanje?

Otac Tihon: Kada govorite o tim parohijanima, verovatno mislite na političkog komentatora sa „Ruskog doma“, Nikolaja Leonova, general potpukovnika sigurnosne službe, profesora, doktora istorije, čoveka koji je primer uljudnosti, kulture, časti i izuzetnog analitičkog uma. Upoznao sam ga pre nekoliko godina i to je za mene bilo pravo otkrovenje, jer je taj susret potpuno promenio stereotip koji sam imao o ljudima iz tajnih službi.

Što se tiče posebnog interesovanja FSB-a i kontrole crkvenog života, to je završeno. Kada su krajem osamdesetih godina, pripadnici KGB-a pokušali da me regrutuju u svoje redove, lako sam ih odbio i u tome nije bilo nikakvog herojstva – ipak, bila je 1988, a ne 1938. godina.

Poznato je da se zalažete za neku vrstu ograničavanja slobode govora. Međutim, Gospod je čoveka stvorio slobodnim, podarivši mu pravo da bira između dobra i zla. Mislite li da „pritezanje obruča“ može povrediti neotuđivo pravo čoveka – njegovu slobodu?

Otac Tihon: Mi danas u Rusiji ne govorimo o mogućem ograničavanju slobode govora, već o realnim svakodnevnim kriminalnim zloupotrebama te slobode. Ko su ti koji su najglasniji u tim pretnjama „ograničavanja“? Oni koji imaju monopol nad informacijama i koji su medije pretvorili u realno oružje, namenjeno ne samo za manipulaciju javne svesti, već i za uništavanje čovekove ličnosti i društva u celini. Navešću primer nedavne eksplozije u podzemnoj železnici. Šta su mediji uradili? Učinili su da milioni gledalaca satima i danima gledaju agoniju žrtava u samrtničkom ropcu, čime su demoralisali narod, proširili posledice ove eksplozije širom zemlje, stvorili paniku i učinili teroristima neprocenjivu uslugu.

Govorite o „pritezanju obruča“. Međutim, svi delovi državne mašinerije su toliko labavi, da je tužno gledati ovaj brzi voz, sa kojeg nešto stalno otpada, a putnici padaju u histeriju. „Pritezanje obruča“ je izraz Trockog, poznatog specijaliste za uklanjanje granica, od kojeg nas je Gospod izbavio. U ovom trenutku od vitalnog značaja je popravak labavog državnog mehanizma, uključujući i informacioni sistem.

Evo još jednog primera: Sledećeg dana na državnom (!) televizijskom kanalu prikazan je film u kojem … narkomani uz pomoć jedne heroine spasavaju čovečanstvo od invazije vanzemaljaca!

Centar pod imenom „Savladavanje“ (Preodolenie) radi pod nadzorom našeg manastira. Cilj nam je da pomognemo narkomanima, jer smo svesni kako je veliko makar jednu osobu osloboditi od ovog užasa. A, televizija emituje tako „herojski“ film! Da li je potrebno to uopšte komentarisati?

Da, Bog je stvorio čoveka slobodnim. Ali, istinska sloboda je daleko od samodestruktivne samovolje. To je „mogućnost i sposobnost izbora i ispunjavanja onog najboljeg“, kako o tome govori sveti Filaret Moskovski. U zavisnosti od toga da li će država podržati samovolju ili slobodu, ona će preživeti ili neće, i od toga će zavisiti da li će građani biti srećni ili osuđeni na propadanje i nestanak.

U stvari, sam izraz „sloboda govora“ je postao takav šablon, da niko više ni ne razmišlja o tome. Recite mi, da li biste Vi javno koristili bestidne reči? Da li biste se na komemoraciji kikotali i govorili pogrdne reči o pokojniku? Možda biste na svadbi pevali pogrebne pesme? Vidite, sve ove „konvencije“ kao da ograničavaju slobodu govora.

Svako društvo je zasnovano na određenim ograničavanjima.

Čitava državna infrastruktura ne podrazumeva ništa drugo do ograničavanje ljudskih prava. Uzmite za primer krivični zakon, porez, itd. – to je ograničavanje zla i nepravde.

Uprkos svim zabranama, čovek će ipak imati pravo i mogućnost da izabere zlo. Ne brinite, niko mu neće oduzeti to pravo. Međutim, država mora da zaštiti svoje građane od nametanja zla.

Naravno da se zalažem za ograničavanje zloupotrebe slobode govora, kao i za ograničavanje prihoda od droge i alkohola, ograničavanje čedomorstva i svega onoga što narušava zdravlje, unižava i uništava jedan narod. Dakle, mogućnost da se na televiziji prikazuju zlo, prevara, brutalnost i najniži čovekovi nagoni – to nije sloboda. To je, najjednostavnije rečeno, apsolutno ropstvo.

Prevod – Veljko Klarić

Izvor: Pravoslavie.ru/Stanje stvari