Beseda pred plaštanicom

Stanimo dobro, hrišćani, stanimo sa strahom! Stanimo sa sveštenim strahom u domu Boga našeg ispred Spasiteljevog groba kao ispred otvorene knjige.

Evo kraja zemaljskog truda Sina Božijeg, Koji nije učinio greh i Koji ni za šta nije bio kriv. Ljubav prema ljudima dovela Ga je s neba na zemlju, a ljudska zloba Ga je odvela na muke. Ali on nije samo ubijen, već je prvo osuđen, pri čemu je zločin zaodenut u zakon. I nije jednostavno pogubljen, već je zlostavljan i mučen, ljudi su Mu se rugali i bili su zluradi, kao da posredstvom svojih dela objavljuju srodstvo s demonima.

Svemu dolazi kraj. Došao je kraj i stradanjima Pravednika. Evo, On leži pred nama očigledno, kao da smo u podnožju Golgote, a u vinogradu pored nas je grob u koji će biti položen.

Njegove noge su zamrle; noge, koje su obišle Svetu zemlju, koje su koračale po vodi kao po čvrstom tlu. Noge, koje su bludnice celivale i otirale svojom puštenom kosom i tako dobijale oproštaj grehova.

I Njegove ruke su zamrle. Ruke, koje je Josif od detinjstva naučio da drže testeru i strugu. Pre nego što su se na njima pojavile rane od eksera, na njima su bili žuljevi kakve stolari obično imaju. Ove ruke su prelomile i umnožile pet hlebova za pet hiljada naroda; ove ruke su doticale slepe oči, gubava tela i ruke umrlih. Od dodira ovih ruku otvarale su se oči, spadala je guba i vaskrsavali su mrtvi. Sad su na njima duboke rane od eksera, iskrivio ih je drhtaj.

Zatvorile su se oči koje su skroz videle svu tajnu ljudskog srca; oči, čiji direktan pogled izbegava lukavi grešnik. I pre smrti Hristove oči su bile zatvorene zbog hematoma zadobijenih od udaraca pesnicom, zamagljene od tuge i krvave od rana koje im je zadao trnov venac.

Zatvorena su i usta, koja su govorila toliko toga novog i divnog. Zapovesti ovih usta nisu mogli da se usprotive ni morski talasi, ni opaka bolest, niti demon koji je mučio čoveka. Smrt je takođe slušala glas ovih ustiju. Sad ih je, kao da se sveti, smrt zatvorila i vezala ćutanjem.

Još uvek ne plačete, hrišćani? Odavno je vreme da i kameno srce omekša, da i suve oči ovlaže. Evo zašto. Ako svako od nas upita Oca Nebeskog: „Ko je toliko teško zgrešio da je bila potrebna tako velika i strašna žrtva?“ – Bog će nam došapnuti na uho: „Ti.“

„Ja?! Zar sam tako teško zgrešio da je cena mog iskupljenja – Sin Božiji, Koji leži preda mnom u grobu, zlostavljan i izmučen?“ Da. Tako je. „Bio si kriv – Ja sam tvoju krivicu preuzeo na sebe. Bio si dužnik – Ja sam platio tvoj dug. Zbog krivice trebalo bi da primiš muke – Ja sam primio muke umesto tebe,“ – kaže Hristos iskupljenom čoveku.

Na Krstu je nemoćan i u grobu ne diše. Ali iza groba, tamo gde se nastavlja život, koji ne vidi ljudsko oko, On deluje. On pobeđuje pakao. „Otvorite kapije, knezovi demonski, i ući će Car slave.“ Ko je ovaj Car slave? Gospod, moćan i snažan u borbi, On je Car slave! I dok ganuti stojimo pokraj groba, Hristos – silan i nepomirljiv – gazi tocila jarosti na mestima na kojima su se mučile vezane duše.

Ovaj Veliki petak se ne može do kraja uporediti s jedinim i strašnim Petkom, kad niko nije znao da će On vaskrsnuti. Danas je sve prožeto zracima vaskrsenja, koji čak i neverujućeg čoveka štite od očaja i greju. A tada je za sve one koji su Ga voleli život izgubio svaki smisao. I mi nikad nećemo shvatiti užas onog jedinog Petka, zato što je prazan grob Gospodnji od nas udaljen samo dva nepuna dana.

Ali zašto slavimo ove dane iz godine u godinu? Zar to nije zbog toga da bismo zavoleli svim srcem, umom i dušom Najslađeg Isusa? Kako bismo se sećali Njegove reči i disali Njegovim imenom. Kako bismo ispunili Njegove zapovesti i s verom primali Njegove Tajne. Od Njegovih probijenih ruku i nogu, od Njegovih zatvorenih očiju i usta vratimo se našim ustima, očima i nogama. Pomolimo se:

Isuse, daj mi noge da dođem kod Tebe,

Isuse, daj mi ruke da Te zagrlim.

Daj mi sluh da čujem glas Tvoj. Daj mi oči da vidim, ako ne Tvoj Lik, makar trag Tvojih nogu.

Daj mi celog Sebe. Oduzmi od mene moje i daj mi Tvoje. Uzmi od mene moje staro i daj mi Tvoje novo. Obnovi me celog.

Daj mi novo srce, živo srce, koje Te voli, koje Te sluša, koje od Tvojih reči drhti, koje se Tobom hrani.

Neka se tako moli tvoja duša i moja duša, brate i sestro, dok stojeći po strani, kao žene-mironosice, očima punim suza, gledamo „gde Ga polažu“.

Prevela – Marina Todić

Izvor: Pravoslavie.ru/Stanje stvari