Biseri Nebeske Srbije – Petar II Petrović Njegoš

Na početku jednog novog serijala “Biseri Nebeske Srbije”, za prvo novembarsko “izdanje” serijala, tema se nametnula sama od sebe. Po crkvenom kalendaru 1. novembra, a po državnom 13. novembra, navršilo se 200 godina od rođenja “najmudrije srpske glave” kako srpska narodna pesma nazva velikog srpskog pesnika, vladiku i vladara Crne Gore, Petra IIPetrovića Njegoša. Zbog toga i “Bisere Nebeske Srbije” počinjemo pričom o ovom najvećem (neka oprosti Puškin) slovenskom pesniku, o “Srpskom Psalmopojcu” i “Lovćenskom Tajnovidcu” kako pojedini njegošolozi nazvaše Njegoša.

*         *          *

Njegoševa književna Hristologija.

Velika ruska književnost ima mnoštvo velikih književnika i najmanje trojicu istinskih gorostasa  – Gogolja, Puškina i Dostojevskog. Srbi imaju u svojoj književnosti samo jednog gorostasa, ali on je ujedno srpski i Gogolj i Puškin i Dostojevski. Po rečima svetog vladike Nikolaja, Njegoš je usamljen među Srbima – bez prethodnika i bez naslednika. On ističe tri odlike Njegoševog dela – veru u Boga, rodoljublje i viteštvo (hrabro mrite kad mrijet morate). Sam Njegoš, pesnika doživljava kao tumača velikih čuda velikoga Tvorca, kome svemogućstvo svetom tajnom šapti. Zbog toga je njegova misao svevremena, kao što je svevremeno sve ono što je osveštano Duhom Božanskim. Poznavanje srpskog narodnog folklora ravno je genijalnoj Gogoljevoj folkloristici, Gogoljev Taras Buljba i njegovi viteški kozački borci za Krst Časni i slobodu zlatnu, kao da su rođena braća Njegoševih kosovskih zavetnika, Mandušića, Obilića, Karađorđa… Takvim bogomdanim poetskim nervom i poetskim prikazivanjem svih narodnih odlika, pored velikog Puškina ne može se podičiti ni jedan slovenski pesnik osim Njegoša. Njegoševo bogotražiteljstvo i apologetika Hrista ravna je ispovedništvu Dostojevskog iz “Karamazovskog” perioda, i ta odlika krasi veličanstvenu trilogiju Njegoševu – Gorski Vijenac, Lažnog cara Šćepana Malog i Luču Mikrokozmu. Pored toga što je bio samobitni pesnički genij, svojevrsni srpski Jeremija, Njegoš je bio još i srpski vladika i srpski diplomata i srpski hajduk, bez koga Srbi svakako ne bi imali toliko “pokoljenja za pesmu stvorenih”.

Njegošev nacionalni patriozam kao jedna od glavnih crta njegovog pesništva praktično je spojen sa religioznošću, pa se zbog toga malo više i zadržavamo na Njegoševoj Hristologiji (njegova poezija je pre i iznad svega sveštena poezija). Njegoševa Hristologija je najviše i osporavana (na žalost, ponekad i od pravoslavnih publicista). Međutim, samo poneki genijalni stih Njegošev koji se duboko ugnezdio u nacionalnoj svesti pravoslavnih Srba (a napisao ih je na stotine takvih), više vredi od svega što su napisali mnogi Njegoševi kritičari. Uostalom, tim kritičarima najbolje je odgovorio sam Njegoš stihovima –  Sve što blatnoj zemlji prinadleži, to o Nebu ponjatija nema. Tvorevinu Gospodnju, Postanje, Njegoš naziva Poezijom Opštega Oca. I taj Opšti Otac ili Svemogućstvo, svete tajne šapti samo duši plamena poete, ali Njegoš ne zaboravlja da naglasi da svešteni poeta govori pod uticajem Neba i Višnjeg Boga (Zvanije je svešteno pojete, Glas je njegov Neba vlijanije, Luča svj´etla rukovoditelj mu, Dijalekt mu veličestvo Tvorca).Veličanstveni likovi dva srpska igumana iz dva Njegoševa remek-dela mogla su biti prikazana samo perom čoveka koji je po rečima apostola Pavla postao čovek-hram, hram u kome se javlja Bog i njih nije mogao naslikati neko ko je imao primese jeretičkog učenja. Njegoševa Hristologija ne odstupa od crkvene Hristologije, za Njegoša je Hrist – Reč Božija koja stvara i održava sve stvoreno. Neki su pisali čitave romane kako bi objasnili suštinu bitisanja ljudskog i smisao njegovog postojanja, a to Njegoš objašnjava apsolutno jedinstvenim bogonadahnutim himnama u nekoliko stihova. Tako je za Njegoša Iskra ili Luča u stvari ljudska duša kao Božanska svetlost privremeno obuzeta tamom ili ogrnuta smrtnom prašinom (ljudskim telom ili u širem značenju ovozemaljskim životom). Dakle, tama obuzima dušu ljudsku na zemlji, a najviša taina se otkriva tek kad se duša vine na Nebo (ovoga su u grobu ključevi) ili kada poput Njegoša dušom zapaljenom umoli svod plavetni neba sveštenoga, da mi svetu otkrije tainu.

Kako ispravno primećuje dr. Žarko Vidović, Njegoš kao apologeta Kosovskog Zaveta shvata da nije najveći problem Srba u Turcima ili u poturicama, nego u tome što je nad njima Nebo zatvoreno. Njegoš čitavim svojim životom i delom, svojom apologetikom Kosovskog Zaveta, likovima svojih igumana u Gorskom Vijencu i Lažnom caru Šćepanu malom, Lučom Mikrokozmom – drugim rečima, težnjom za Carstvom Nebeskim – pokazuje kako je jedino moguće da Nebo za Srbe bude otvoreno. Njegoš je znači video da se nad Karađorđevom Srbijom Nebo otvorilo, pa kaže “Beži grdna kletvo s roda, Zavet Srbi ispuniše”. Na žalost, Dositejevo udvoričko traženje pokroviteljstva za Srbe od antihristovog preteče Napoleona, ponovo je počelo da zatvara Nebo nad Srbijom. Prevedeno na današnji jezik, najstrašnije je naše otpadije od Hrista, nije strašan NATO pakt kao neprijatelj koliko kao prijatelj. Više postradasmo na evropskom putu, nego od NATO bombi. Vratimo se sabornom okupljanju oko Hrista kao Njegoševi heroji u Gorskom Vijencu i Nebo će se nad Srbima ponovo otvoriti, vladari srpski će ponovo primati pouke od bogomudrih igumana i Srbi će ispuniti Zavet, a grdna kletva izdaje (kao neki zli usud ta se izdaja uvek vrti oko ljudi koji u korenu imena ili prezimena imaju reč vuk) će pobeći od roda Srbinova…

O crkvenosti Njegoševe Hristologije, bolje od svih reči svedoči i po dubini i po stilu veličanstvena himna Hristu Spasitelju kojom se završava Njegoševa Luča Mikrokozma:

O preblagi, tihi učitelju,
Slatka li je sveta bistra voda
S istočnika tvoga besmrtnoga!
Od tvoga su svj’etloga pogleda,
Uplašene mrake isčeznule
Od tvoga su hoda sveštenoga
Bogohulni srušeni oltari;
Vaskrsenjem smrt si porazio,
Nebo tvojom hvalom odjekuje,
Zemlja slavi svoga Spasitelja!
Njegoš i Kosovski zavet.

Za jedinog srpskog nobelovca Ivu Andrića, Njegoš je bio “tragični junak kosovske misli”. Pišući o Njegošu, Andrić je izrazio sledeću interesantnu misao. Ukoliko bi nekim slučajem nestalo današnje civilizacije i pisanih tragova o Srbima kao narodu, i ukoliko bi ostao sačuvan samo “Gorski Vijenac” P.P. Njegoša, na osnovu njega bi neke nove generacije mogle steći vernu sliku o Srbima kao narodu koji je nekada živeo na ovoj planeti. Alipaša Stočević, vezir na Hercegovini, rekao je o vladici ovu jednostavnu, a istovremeno i duboku istinu: „A boga mi moga i dina, to je onaj pravi srpski ban od Kosova“. Ova dva etnička Srbina iako otpala od svete vere Pravoslavne, ipak su uspela da vide suštinu lika Njegoševog kao apologete Kosovskog Zaveta (opredeljenja čitavog jednog naroda da i po cenu fizičke smrti do poslednjeg vojuje za Krst Časni, to jest za Carstvo Nebesko). Njegoš je možda kao niko u rodu srpskom, običnom narodu pesnički prikazao ono što je narod srcem osećao – žrtva svetog kneza Lazara i kosovskih mučenika nije bila nikakav mit niti uzaludna žrtva, nego Zavet sa Bogom, veličanstvena pobeda duha, opredeljenje za večni život u Carstvu Nebeskom koje i danas hrani i nadahnjuje narod svetosavski. Njegoševa apologetika svetolazarevske žrtve i opredeljenja za Carstvo Nebesko ima proročki karakter. Kosovo je od Vidovdana 1389. godine pa do danas zaista grdno sudilište i kao što je sudilo Vuku Brankoviću, sudiće i današnjim živim leševima kojima je NATO pakt jedino pouzdanje. Svetosavska i svetolazarevska Srbija imaju drugo nadanje, koje je Njegošev genije prikazao sledećim rečima:

Nada nema pravo ni u koga
do u Boga i u svoje ruke;
nadanje se naše zakopalo
na Kosovo u jednu grobnicu.
U dobru je lako dobar biti,
na muci se poznaju junaci!

Njegoš je dakle svestan snage i moći onih koji su u toj kosovskoj grobnici dali svoje živote za Krst Časni i slobodnu zlatnu, svestan je da samo uz Božiju pomoć i svoje napore, Srbin može živeti slobodno, ali je isto tako svestan da će krv kosovskih mučenika biti sudija svakom Srbinu koji krene putem izdaje Kosovskog Zaveta, pa zato gromovito i kliče – O Kosovo grdno sudilište.

Njegoš i Rusija

Njegošev prethodnik na vladarskom i vladičanskom tronu Crne Gore, Petar IPetrović (kasniji Sveti Petar Cetinjski), u svom testamentu određuje Njegoša (Rada Tomova) za svog naslednika i poslednje reči Petra I u tom testamentu su svojevrsno i zaveštanje i anatema: Isto tako da Bog dade i onome koji bi vas od vjernosti k blagočestivoj i hristoljubivoj Rusiji odlučiti poiskao i svakojemu, ako bi se koji iz vas Crnogoracah i Brđanah našao da pomisli odstupiti od pokroviteljstva i nade na jedinorodnu i jedinovjernu našu Rusiju da Bog da jaki te od njega živoga meso otpadalo i svako dobro vremenito i vječno odstupilo. Njegoš se čitav život držao tog zaveštanja svog velikog prethodnika. Dana 2/14 avgusta 1833. godine Njegoš je bio na prijemu kod cara Nikolaja I. Nikolaj I je bio poznat po svojoj snazi i visini i ugledavši gorostasnog Njegoša, uzviknuo je: Pa Vi ste veći od mene! Na to je Njegoš mudro odgovorio: Samo je Gospod veći od Ruskog Cara! Vladika je posvetio svoju znamenitu zbirku „Ogledalo Srpsko“ — „Sijeni Aleksandra Puškina“. Svakako ima simbolike da najveći srpski pesnik “Ogledalo Srpsko” posvećuje uspomeni najvećeg ruskog pesnika. Njegoš je i svoj testament ostavio na čuvanje u ruskom konzulatu. Današnji nesrećni vladari Crne Gore koji su odstupili od zaveštanja svetog Petra Cetinjskog i stupaju pod pokroviteljstvo NATO pakta time izdajući “jedinorodnu i jedinovjernu našu Rusiju”, nisu svesni šta znači crkveno prokletstvo. U daljem tekstu videćemo da su pali i pod prokletstvo Njegoševo.

Njegoševa končina bila je upravo onakva za kakvu se molimo na Svetoj Liturgiji – nepostidna i mirna, uz Sveto Pričešće pre mirnog usnuća. Vladika je, kao kakav drevni prvosveštenik, blagoslovio još jednom zemlju i narod i preporučio starešinama da „sirotinji čine pravdu“. I rekavši to, kaže njegov biograf, „odmah prostre se na stramac svoga strica sv. Petra i ispusti duh“. Čak i u testamentu Njegoš veličanstveno proslavlja Boga: Slava tebje pokazavšemu nam svjet! Hvala ti gospodi jer si me na brijegu jednog tvojega svijeta, divnog sunca blagovolio napojiti. <…>Tvoje je slovo sve iz ništa stvorilo, tvome je zakonu sve pokorno. Čovijek je smrtan i mora umrijeti. Ja sa nadeždom stupam tvojemu svetilištu, božanstvenom, kojega sam svijetlu senku nazro jošte s brijega, kojega su moji smrtni koraci mjerili. Ja na tvoj poziv smireno idem, ili pod tvojim likom da vječni san boravim ili u horove besmrtne da te vječno slavim.

O kanonizaciji

Upravo u jubilarnoj dvestotoj godini od rođenja velikog srpskog genija, zvanično je pokrenuto i pitanje Njegoševe kanonizacije. U Crnogorsko-Primorskoj Mitropoliji je dobio status lokalno proslavljenog svetitelja i njegova ikona, dar Ruskog Patrijarha, uneta je u Cetinjski manastir. Na poslednjem Saboru SPC tema Njegoševe kanonizacije je odložena, a u javnosti je bilo mnoštvo oprečnih mišljenja povodom incijative za kanonizaciju. Da li je Njegoš svetitelj ili nije, ja bih ostavio na sud Gospodu – jedino apsolutno nadležnom po tom pitanju. Ljudsko umovanje o tome kako se postaje svetitelj je ljudsko umovanje i ništa više. Ono što je sigurno je sledeće – Njegoš je jedan od najvećih stubova pravoslavnog roda srpskoga i svaki pravoslavni Srbin kada piše o Njegošu to mora da ima na umu. Dakle, pitanje da li je Njegoš svetitelj ili nije, ostavićemo Gospodu, ali da je Njegoš bio tajnovidac koji je unapred znao da ni njegov prah neće imati mira, svedoči i njegov testament u kome je napisao proročke reči koje se ne daju svakome i koje se bez otkrovenja odozgo teško mogu napisati: „Kada umrem, saranite me u onu crkvicu koju sagradih na vr´ Lovćena. Ne šćeste li tako uraditi, neka ste prokleti“. Satanske sile ovoga sveta svesne su značaja Njegoševog za pravoslavne Srbe i započinju rat sa prahom Njegoševim, pa vojska Austro-Ugarske u Prvom svetskom ratu ruši Njegoševu kapelu. Ta kapela se između dva rata obnavlja i osveštava je sam vladika Nikolaj Velimirović koji tada drži znamenitu besedu. Između ostalog, sveti vladika kaže: “Ne treba se bojati da jedan narod ne pretera u proslavljanju svojih svetitelja i učitelja, svojih viteza i dobrotvora, srži srži svoje i najboljeg ploda istorije svoje, nego se treba više bojati da narod ne zatvori kapiju za leđima svojim i zaboraviv imena i vrline svojih velikana, ne preda se samo brizi o danu i komadu…”

Zbog toga bogoborcima i smeta Crkva na Lovćenu pa je u vreme titoizma ponovo ruše, a Njegoševe mošti prenose u užasni mauzolej koji je sagrađen po projektu Ivana Meštrovića. Na ulazu u taj masonski hram ne stoji srpski beli orao, nego crni dvoglavi orao. Kakva duša tvorca mauzoleja, takav i orao. I u tom masonskom hramu sa crnim dvoglavim orlom, sahranjene su mošti najvećeg srpskog pesnika, vladike i vladara Crne Gore. Zaveštanje vladike i vladara crnogorskog je pogaženo, pa je zbog toga danas i moguće da “Srpska Sparta” kako su zvali Crnu Goru, postane prćija bednih NATO plaćenika. I dok se mošti vladike crnogorskog ne vrate u njegovu “kapelu na vr´ Lovćena”, Nebo nad Crnom Gorom će biti zatvoreno, u njoj će se progoniti i srpstvo i Pravoslavlje i Njegoš i ćirilica…

Njegoševu brigu za duševno zdravlje celokupnog srpstva, pokazaćemo na samo jednom primeru. Njegošev genije je odmah uočio pogubnost sukoba srpske Crkve i škole i okretanja srpske prosvete bezbožnom zapadnom prosvetiteljstvu. Posle svojevrsnog izrugivanja Dositeja (bivšeg monaha!) sa “Žitijima Svetih”, Njegoš piše avgusta 1837. godine u pismu Milošu Obrenoviću: „Ja bih Dositeja počitovao da je umio svoj dar duševni obratiti u korist našega naroda, ali ga obratiti nije umeo, i zato ga prezirem kao čoveka koji nije vidio u što se sadrži sreća narodna“.

Izvor: Fond Strateške kulture

Komentari

2 Komentara na Biseri Nebeske Srbije – Petar II Petrović Njegoš