Bog, Pravoslavlje i politika

Razmatrajući štetnost republike (i demokratije) kao političkog oblika po hrišćanski život, naravno, nipošto ne pretendujem da potpuno obuhvatim ovu temu u jednom članku. Razmišljanje o tome da je samodržavna monarhija bolja, svakako, pokreće pitanje: a kakvu poveznicu to ima sa našom sadašnjošću? Kakva li je to maštarija! – reći će čitalac. Ali, to se ne može objasniti u nekoliko reči.

Zato bih želeo da nastavim započeti razgovor i dotaknem temu: ima li sada ikakvog smisla pojam Svete Ruske (stari naziv Rusije – prim. prev.)? Kako se Sveta Ruska saodnosi sa sadašnjom, empirijski datom Rusijom? Drugo „prokleto pitanje“ savremenosti tiče se naše nedavne prošlosti, Sovjetske Ruske: u kom smislu je ona potpuni antagonista Svete Ruske, a u kom, začudo, nije.

Jevanđelje i politika

Sasvim ispravno kažu da u Jevanđelju nema ni reči o tome da je bolji ovaj ili onaj politički režim. Ali da li je ispravno izvlačiti zaključak kako demokratija, monarhija, republika itd. – kako je sve to u svetlu žive vode jevanđeljskog učenja i Crkve – mimo, prosto ni o čemu ili o nečemu sasvim drugom.

Ako je to tako, onda kao da ispada da bilo koji politički problemi i institucije nemaju nikakvu važnost u svetlu glavnog pitanja: kako spasti svoju dušu? Ako nikakav politički oblik ili režim ne mogu sprečiti čoveka da dođe do Boga, nije li svejedno koje je sada hiljaduleće, kako je govorio pesnik.

Međutim, zar i sama ta jevanđeljska ravnodušnost ne zadaje određeni odnos prema politici? Pošto je ravnodušnost zapravo takođe odnos, i on zahteva određene političke uslove. Ne ukazuje li nam ona, paradoksalno, na to da je bolji onaj politički režim gde će biti najmanje politike? Drugim rečima, ne savetuje li nam da biramo takvo društveno uređenje gde će samog društveno-političkog života biti što je moguće manje?

Ne postoji politika bez predstave o neprijatelju

Reč „politika“ potiče od starogrčke reči „polis“. Politikom su Grci smatrali brigu o uređenju opšteg polisa – grada-države. Ista briga o opštem sadržana je i u latinskom nazivu države – res publica, što doslovno znači „javna, ili narodna ‘stvar’“.

Politička briga o opštem uvek ima nepovoljnu stranu – u senci, poput tamne strane Meseca. Takva briga kanda bi trebalo da objedinjava, ali ne postoji politika bez jednog ili više neprijatelja. To znači da politika ne samo objedinjava nego i razjedinjava – na razne stranke i strane, pa i one smrtno zavađene.

Važno mesto kod starih Grka, kod velikog Aristotela, zauzimao je pojam „političkog prijateljstva“. Po njegovoj misli, polis može da postoji samo ako je većina građana međusobno objedinjena političkim prijateljstvom. Međutim, u politici uvek prijateljuju protiv nekog. Ispada da je ovozemaljska briga za opštu dobrobit u načelu nemoguća bez ratova i smrtonosnih podela.

Jedan moj poznanik sveštenik dao je gotovo genijalnu (po mom mišljenju) odrednicu politike: to je veština građenja odnosa među ljudima u uslovima kada su ljudi pali, korenito iskvareni. U samoj suštini politike, njenim ciljevima, sadržano je korenito kvarenje, pošto je okrenuta palom svetu. I zato se politika ne sme poimati kao vrhovni smisao ljudske delatnosti i života.

Istovremeno, vršenje vlasti, „stručna“ briga o političkom uređenju predstavlja težak krst. Politička vlast je neophodna za dobrobit ljudi – naprosto zato da bi u društvu bio red a ne anarhija: „Svaka vlast je od Boga“ (Rim. 13:1). Ali politički put sastoji se iz mnoštva iskušenja i opasnosti, te su, između ostalog, i zato hrišćani pozvani da vladarima pružaju molitvenu podršku. Svojim molitvama oni, između ostalog, mole Boga da pomogne političarima u odolevanju iskušenjima, kako bi korenitog kvarenja, svojstvenog politici, u njihovom radu bilo što manje.

Međutim, upravo korenito kvarenje politike kao takve i upućuje hrišćane na to da odabiru ono društveno-političko uređenje gde će politike u užem smislu reči (potrebe za laganjem za dobrobit, podele na stranke, zavade itd.) biti što je moguće manje. A republika, u poređenju s monarhijom, i jeste kudikamo više politički oblik državnog uređenja, gde bi idealno bilo da se politikom bave svi građani.

Republici Bog nije potreban

U demokratiji i republici svi građani su pozvani u politiku, učešće u vlasti. Demokratija je vlast naroda. Ideal republike rađa se iz težnje da narod sam sobom upravlja: preko svojih predstavnika, kao sada, ili, kao u doba antike, lično, putem neposredne demokratije.

Metafizičku podlogu svega toga predstavlja ono što je istaknuti politički filosof HH veka Hana Arent nazvala težnjom ljudi iz naroda, iz donjih slojeva, da takođe „istupe u javu“, obeleže svoje postojanje, pokažu se svetu kao njegov punovredni učesnik. Tu ljudima pretežno ne rukovodi više težnja „da tih i miran život požive u svakoj pobožnosti i čestitosti“ već, naprotiv, želja da se istaknu u svetu, uđu u buran politički život pun strasti, nemira i iskušenja. Uzgred, Jakob Burkhart, istaknuti švajcarski istoričar kulture, jedan od utemeljivača kulturologije, koji je živeo u XIX veku, polis je nazvao „najbrbljivijim“ od svih državnih oblika. Koliko to samo odudara od težnje da se „tih i miran život poživi“!

I najvažnije, kad već narod uspostavlja republiku i beleži da sada on sam pretenduje na upravljanje sobom i svojom sudbinom, onda religija neminovno počinje da igra sve manju ulogu u društvenom i političkom životu. To je logično, pošto u republici jedini izvor vlasti predstavlja volja naroda kojoj, kao konačnom izvoru, više nije potrebna religiozna potvrda. Sam narod počinje da zauzima vrhovno mesto: vox populi – vox Dei, dok je hrišćanski monarh Pomazanik Božiji, i „povinovanje monarhovoj vlasti ne samo zato što se mora nego i sasvim dobrovoljno Sam Bog zapoveda“. Monarhiji je potrebna religija i sama ona prirodno proističe iz religioznih svetonazornih postavki.

U Evropi se nimalo slučajno već više od 200 godina religija potiskuje u takozvanu „privatnu sferu“, gde navodno svako može sam da odluči koje religije će se držati. Obećavaju da će prava religije poštovati u granicama ličnog prostora, ali u tome je sadržana osetna podmuklost. Republikanski oblik državnog uređenja i sekularizacija, gubljenje uticaja Crkve i religije, istorijski predstavljaju tesno povezane procese koji se uzajamno uslovljavaju, i u punoj meri su ispoljeni u Novije i Najnovije doba.

Moglo bi se uzdati u čvrstinu i neprikosnovenost ličnih religioznih uverenja samo pod uslovom da svaki čovek poseduje neophodnu unutrašnju snagu, kad uopšte ne bi bio palo biće i kad bi uvek mogao da pouzdano odoli svim iskušenjima. Kad bi, na primer, umesto filosofske maštarije bio realističan ideal stoičkog mudraca, sposobnog da ne podleže bilo kom uticaju sa strane i sačuva neprikosnovenost svog unutrašnjeg sveta.

Ali to nije tako. Običan čovek ne može da se ogradi od sveta (= strasti) i živi u „manastiru sopstvenog duha“. Uopšte, strah od ličnog greha i nevericu u sebe možemo smatrati, po mišljenju Konstantina Leontjeva, nužnim obeležjem smernosti. „Ona mesta koja ti pružaju priliku za pad izbegavaj kao napast, jer kada ne vidimo zabranjeni plod ni ne želimo ga tako snažno“ – to asketsko pravilo govori o tome da je najbolje razborito izbegavati iskušenje zbog straha od njega, zato što uopšte „svaki čovek je laž“, to jest povodljiv, slab, lako podleže iskušenjima.

Demokratska republika kao sloboda iskušavanja

Prema tome – jeste, s jedne strane, nikakav politički režim i, šire, nikakvi spoljni uslovi uopšte ne predodređuju dokraja čovekovu slobodu. Ali istovremeno mogu da vrlo snažno utiču, navode na izbor ove ili one strane. I zato, kada se religija ne istiskuje na pritvoran način samo u privatnu sferu (pritvoran – zato što ni tamo neće sačuvati svoj položaj), kada je njen položaj utvrđen i od strane javne vlasti, onda se više ljudi može okrenuti veri i, sledstveno tome, spasti se. Rizikovaćemo tvrdnjom: u nepovoljnim društvenim uslovima (kada čovek ostaje sam sa svojim pokvarenim jestastvom) retkima je dato da izdrže onu navalu iskušenja koja zahvata običnog čoveka u prilikama takozvanih sloboda.

Možemo se radi ilustracije prisetiti poznatog filma Miloša Formana „Narod protiv Larija Flinta“. Tamo je jasno pokazano da su savremeno demokratsko društvo i sloboda štampe u njemu nemogući bez slobode za erotiku i pornografiju. Postojanje liberalno-demokratske republike označava dozvolu ne prosto za legalno (javne kuće i prostitucija postojali su uvak, u bilo kom političkom režimu) nego i masovno širenje erotike i porno usluga u javnim glasilima, kada to ovako ili onako redovno dotiče gotovo svakog čoveka. I stvar nije prosto u novim tehnologijama nego u tome što to širenje štiti načelo slobode štampe. Stoga, sviđalo se to vama ili ne, mora se izvući zaključak da će u republici i demokratiji biti više onih koje ta vrsta iskušenja dotiče i koji joj podležu nego u takozvanom neslobodnom ili autoritarnom društvu.

Preostali monarhizam Rusije

Uz ostale podjednake uslove monarhija je povoljnija za vaspitavanje smernosti u čoveku. Staleško društvo je sistem hijerarhija poslušnosti. Tu je čovek, u načelu, navikao i dužan da se pokorava, on ne pretenduje na oholo upravljanje svojom sudbinom i čitavim društvom u ime naroda i po svojoj volji.

Naravno, kad je reč o savremenom svetu i savremenoj Rusiji, manje-više punovredni monarhizam danas bi bio prosto nemoguć da Rusija, zapravo, i dalje nije ni liberalna ni demokratska zemlja. Na primer, kod nas i dan-danas na izborima uglavnom glasaju za stranku vlasti, za one koji su već vlast. Upravo preostala monarhistička osećanja, sve dosad sačuvana u Rusiji, obezbeđuju pobedu sadašnjoj stranci vlasti, i u celini – čuvaju Rusiju, zato što ona ne može da bude liberalna i demokratska zemlja. Ako, pak, kod nas stvarno, a ne samo na papiru u napisanom ustavu, pobede liberalna načela, zemlja će se smesta raspasti na razne nacionalne tvorevine i prestati da bude jedinstvena.

Međutim, naš sadašnji loše skriveni monarhizam iz očitog razloga je preostao i nepunovredan, promenjen i izopačen, pošto pravi monarhizam traži religioznu potvrdu, a svest o tome maltene ne postoji kod, opet, običnog čoveka.

Uopšte, verovatno smo svi mi već isuviše pokvareni i nesposobni za smernost ni u političkoj oblasti, ni u oblasti duha. Ali ako te sopstvene nesposobnosti ne budemo makar svesni, to će već biti smrtonosna bolest. Smrtonosna bolest – to je kada čovek smatra da je zdrav i zato se ne leči. Na kraju umire od bolesti koje nije ni bio svestan i koja ga je brzo dokrajčila zato što nije naišla ni na kakvu prepreku.

Premda, naravno, niko ne zna kako će Bog suditi ljudima. Hoće li On biti blaži prema onima koji su se stalno nalazili u sredini iskušenja, koji su imali više povoda za greh i kojima je zato bilo tako teško da se odupru i ne padnu? Ali u svakom slučaju, po mom mišljenju, za hrišćanina bi bilo ispravno da prednost daje onom obliku upravljanja ili političkog uređenja u kome bi povoda za iskušenje i greh bilo manje.

U zaključku se moja glavna teza može ovako logički predstaviti. Govoreći „republika ili spasenje duše“ ja ne tvrdim strogo „ili – ili“, da je istinito samo jedno od dvoga. To su mnoštva koja se presecaju, to jest moguće je spasenje duše i u republici. To se u formalnoj logici naziva inkluzivnom disjunkcijom. Kao što rečenica „ili kiša ili sneg“ ne isključuje ponekad kišu sa snegom, premda najčešće odvojeno padaju. Međutim, sav smisao mojih rasuđivanja je u tome da će u slučaju slične logičke sprege „republika ili spasenje duše“ broj spasenih biti veći. Ima spasenih i van monarhije, mnogo je i onih koji se ni u monarhiji nisu spasli. Ali ipak treba biti svestan sledećeg, uprkos modnim savremenim tendencijama: monarhija (reći ćemo još određenije – samodržavna hrišćanska monarhija) je u poređenju s republikom, uz ostale podjednake uslove, povoljnija za religiju i njen glavni zadatak – spasenje čoveka i njegovo pripremanje za večni život.

Prevod – Sava Rosić

Izvor: Pravoslavie.ru