Budimo trezveni, čuvajmo se raskola!

U Rusiji su, do XVII veka, bile izvedene dve velike bogoslužbene reforme: reforma Sv. Teodosija Pečerskog, koji donosi Studitski tipik, i reforma mitropolita moskovskih Alekseja i Kiprijana, koji su u Rusiju uveli carigradski prevod Jerusalimskog tipika. Sve promene su sprovedene mirno i tiho, bez žurbe, i sa očuvanjem osnovnog načela: ne «modernizacija», nego produbljivanje i ugledanje na monaški molitveni život; jer, po Svetom Jovanu Lestvičniku, Bog je svetlost anđelima, anđeli su svetlost monasima, a monasi hrišćanima koji žive u svetu.

A onda dolazi XVII vek. Patrijarh Nikon rešava da uskladi ruske bogoslužbene knjige sa grčkim i južnoslovenskim, kao i da ukine osenjivanje krsnim znakom sa dva prsta, koje je ozvaničeno na Stoglavom saboru u Moskvi u XVI veku, za vreme prvog ruskog cara, Ivana Vasiljeviča Silnog. Oko patrijarha Nikona se okupljaju neki koji nude „stručne usluge“. Među njima i ljudi koji nemaju sasvim čiste namere (recimo – Grk Pajsije Ligarid, kripto-unijata). Knjige se iznova štampaju, bogoslužbena praksa se menja, ali deo ruskog naroda to shvata kao izdaju „stare vere“ i nastaje raskol, na čijem čelu se našao protopop Avakum, negda Nikonov prijatelj. Posle svega, dolazi i do sukoba između cara Alekseja i patrijarha Nikona, koji biva lišen svoga trona. Raskol staroveraca se ne smiruje.

Staroverci nisu bili u pravu. U pravu je bio patrijarh Nikon, koji je želeo da ispravi bogoslužbene knjige i odbaci „dvuhperstnoje složenije“ (osenjivanje sebe krsnim znakom sa dva prsta, dok su tri skupljena uz dlan), da bi sva čeda Crkve od Istoka bila ujedinjena bogoslužbenim običajima. On je želeo da praksu Ruske Crkve dovede u jedinstvo s praksom Crkve Vaseljenske.

Ali, požurio je. Pri ruci su mu se našli „stručnjaci“ koji je trebalo da donesu originalne grčke i slovenske bogoslužbene knjige da bi se ispravka izvršila prema njima, no – nije bilo tako. U upotrebu ušle su knjige štampane na Zapadu, i pod zapadnim bogoslovskim uticajem. Mnogi Rusi su bili strahovito razdraženi, i nastao je krvavi raskol, u kome je država gonila staroverce, a staroverci dizali ustanke i bili spremni da sarađuju s neprijateljima Rusije, zato što su smatrali da je ruski car «antihrist». Staroverac-industrijalac Sava Morozov je finansirao Lenjina. Nije slučajno Dostojevski glavnog junaka «Zločina i kazne» nazvao Raskoljnikovim. I, što je još tragičnije, Petar Veliki je ovu smutnju iskoristio da Crkvu potčini poluprotestantskom Svetom Sinodu, da ukine ustanovu patrijarha, što je dodatno revolucionisalo rusko plemstvo i otuđilo ga od Crkve, vodeći ga ka «dekabrizmu».

A DANAS?

Susret patrijarha Kirila i pape rimskog Franje izazvao je zbunjenost ne samo u Ruskoj Crkvi, nego i u drugim pravoslavnim sredinama. Krenule se  kritike na račun ovog događaja, koji je, iz izvesnih razloga, spreman u tajnosti; krenule su i apologije ovog čina, kao izvanredne pobede ruske crkvene diplomatije. Sukob rečima među pravoslavnima u Rusiji poprima sve ozbiljnije oblike, i to u trenucima kad se Matuška nalazi pred velikim istorijskim izazovima.

Ne mora da se sumnja u dobre namere patrijarha Kirila i njegov patriotizam, kao i u pokušaj da se odloži početak Trećeg svetskog rata, o kome je papa Franja govorio o rimokatoličkom Božiću 2015. Patrijarh Kiril je, kažu, hteo da sa vođom najbrojnije hrišćanske konfesije stane u odbranu porodičnih vrednosti, koje su u Evropi i svetu ugrožene, kao i da štiti hrišćane na Bliskom Istoku, koji su na ivici istrebljenja. Vladika jegorovski Tihon to i ističe u svojoj apologiji patrijarha Kirila: kao što su rimokatolici i anglikanci dizali svoj glas za vreme boljševičkog progona Crkve u Rusiji, tako i sada Ruska Crkva hoće da, sa zapadnim konfesijama, utiče na sudbinu bliskoistočnih verujućih u Hrista. (1)

Dakle, neka bude aksiom (ovo je retorski postupak, dragi čitaoče): patrijarh Kiril je imao najbolje namere prilikom susreta s papom, i mi, opet kao aksiom, prihvatamo tvrdnju da o sastanku na Kubi nije mogao da obavesti SA Sabor Ruske Crkve, ni  pastvu Moskovske patrijaršije da ga izvesne «tajne sile» ne bi sprečile da se s papom sretne.

A ŠTA SA PASIONIRANIMA?

Ali, i patrijarh Nikon je, prilikom bogoslužbene reforme, imao dobre namere, i bio je u pravu više od staroveraca.

To, međutim, nije sprečilo raskol u koji su otišli mnogi dobri, vredni, čestiti ruski hrišćani i rodoljubi, oni koje je Lav Gumiljov zvao «pasioniranima», jer su, kao spremni na žrtvu, upravo takvi nosioci istorije.  Kad je u Rimskom carstvu bilo deset posto pasioniranih hrišćana, spremnih na mučeništvo i na život po zapovestima Božjim u svetu pagana koji se u nemoralu raspadao, pojavio se car Konstantin i nastalo je hrišćansko doba simfonije Crkve i Carstva. Takvi, pasionirani, bili su i Srbi koji su ustali na Turke vođeni Karađorđem, i oni koji su prešli albansku Golgotu, u poduhvatu koji je, u očima ovog sveta, izgledao kao ludost.

Pasionionirani pravoslavni vernici ne razumeju uvek  diplomatiju, pogotovo ako je ona tajna. Možda zato što znaju da pravoslavni od Vatikana nisu videli ništa dobro. I tako je bilo od doba kad je Vizantija primila uniju da bi joj papa pomogao u borbi protiv Turaka, u petnaestom veku, a nisu dobili ništa, osim simbolične pomoći hrabrog pomorca Đustinijanija. Tako je bilo i kad je papa ustao u odbranu gonjenih hrišćana u Rusiji, ali tek kad su mu propali pokušaji da, pomoću boljševika, pravoslavnima nametne uniju.

A ŠTA SA KNEZOM MIŠKINOM?

Pravoslavni u Rusiji ponavljaju, sa knezom Miškinom, reči Dostojevskog: “Rimokatolicizam je isto što i nehrišćanska vera, na prvom mestu! /…/ To je prvo, a drugo, rimokatolicizam je gori od ateizma, to je moje mišljenje!Da! To je moje mišljenje! Ateizam propoveda samo nulu, dok katolicizam ide dalje: on propoveda iskrivljenog Hrista, oni su oklevetali i rugali se, čineći sve suprotno od onog što je Hristos govorio!On propoveda Antihrista, kunem vam se, uveravam vas! /…/Po mom mišljenju, rimokatolicizam nije uopšte ni vera, nego neposredan, odlučan nastavak Zapadne rimske imperije i kod njega je sve potčinjeno toj misli, počevši od vere. Papa je zgrabio zemlju, presto i uzeo mač: i sve do sada tako i nastupa, samo je maču dodao laž, lukavstvo, prevaru, fanatizam, sujeverje, bezobraznost, igranje sa svetinjama, istinom, prostodušnošću, revnosnim ljudskim osećanjem, sve, sve su, razmenili za novac, za nisku zemaljsku vlast.Zar to nije antihristovo učenje?! Kako da se ne klonimo njihovog ateizma? Ateizam je od njih došao, iz samog rimokatolicizma! Ateizam je pre svega od njih samih započeo: da li oni sami veruju? On je ojačao od gađenja prema njima; on je porođen od njihovih laži, duhovne nemoći! Ateizam! …“ (2)

PAPA I ODBRANA PORODICE?

I, ako je već tako, zar glas Dostojevskog na odjekuje iz glasova onih koji se ne slažu sa susretom na Kubi sa papom jezuitom koji glumi dobroćudnog franjevca, i koji je, nedavno, 2014, pokušao da sa liberalnim lobijem, izmeni tradicionalno učenje o porodici u okviru rimokatolicizma? Kako se s njim boriti za «zajedničke hrišćanske vrednosti»? Slobodan Janković o događajima koji su potresli Rim 2014. piše: “Ono što je najviše pogodilo većinu biskupa na vanrednom sinodu o porodici (redovni je zakazan za sledeću godinu) jeste posebni izveštaj koji je nakon prve sedmice rada predstavio budimpeštanski kardinal Peter Erdo (Péter Erdő). Ovaj izveštaj katolički tradicionalisti ocenjuju kao skandalozan. U njemu se poziva na ukidanje osude greha./…/ Sa izveštajem koji je kardinal Peter Erdo predstavio 13. oktobra na Sinodu za porodicu seksualna revolucija i zvanično upada u crkvu sa razarajućim posledicama po duše i po društvo“ (3)

PA IPAK, IPAK…

Ipak i ipak, u ovom času beskrajno je važno za ruski narod da ne krene putem raskola i drobljenja Ruske Crkve. Jer, kako je govorio patrijarh srbski Pavle: „Nije dovoljno biti sablažnjen da bi se ušlo u Carstvo Nebesko». Crkva Božja je jača od sablazni i slabosti ljudskih, a Rusiji je neophodna postojanost u događajima koji predstoje. Naši neprijatelji jedva čekaju da nas raskole i razjedine, i ulažu sve napore u tom pravcu. Zato je veoma važno izvući pouke iz istorije Rusije, iz tog tragičnog 17. veka. Sveštenik Aleksej Moroz, predsednik Sabora pravoslavne inteligencije, potpuno je u pravu kad kaže: „Zato pozivam sva verna čada Ruske Pravoslavne Crkve da nikuda iz svoje rodne Crkve ne izlaze. Ići u te hramove gde se sveštenoslužitelji strogo pridržavaju dogmata Pravoslavlja i ne prihvataju jeres papizma i ekumenizma. Tražiti od arhijereja i jereja stajanje u Istini! Pisati odgovarajuća pisma Moskovskoj Patrijaršiji i tražiti saziv Pomestnog Sabora RPC, sa širokim učešćem pravoslavnih zajednica, radi razmatranja i osude gorepomenutih jeresi.» (4)

Što važi za Rusiju, važi i za Srbiju. Moramo ići putem Svetog Justina Ćelijskog, koji je, iako smeli borac protiv papizma i ekumenizma, bio verni sin Srbske Pravoslavne Crkve, njena savest i ponos.

Danas, kao nikad, potrebna nam je trezvenost. A istorija će brzo pokazatijesmo li u času apokaliptičnom ili će nam Gospod produžiti vreme za pokajanje. I putevi će se otvoriti, i sve će biti jasno oku obasjanom svetlošću Hrista, Koga je otac Justin zvao Bogom slovenskih očajnika.

____________________________________

Odrednice:

(1) – http://www.pravoslavie.ru/90875.html

(2) – http://borbazaveru.info/content/view/6217/106/

(3) – http://borbazaveru.info/content/view/7361/33/

(4) – http://borbazaveru.info/content/view/8561/1/

Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari

Jedan komentar na Budimo trezveni, čuvajmo se raskola!