DB Republike Srpske – Obaveštajni transkripti 6

Beograd – Zatečeni

Nekoliko sati posle atentata na Zorana Đinđića, tačnije, 12. marta između 18 i 19 časova, operativci jedne strane obaveštajne službe snimili su telefonski razgovor koji su vodili tada tek inaugurisani predsednik SCG Svetozar Marović i predsednik Vlade Crne Gore Milo Đukanović. Deo ovog razgovora, koje su agenti pomenute službe dostavili srpskim obaveštajcima, Kurir objavljuje u originalu, uz redakcijsku opremu.

Milo Đukanović: Malo smo razgovarali prošli put o ovome. Ništa se konkretno nije znalo o… Mediji javljaju da su ga ubili „zemunci” i Legija. Šta naši javljaju o tome?

Svetozar Marović: Napeto je… Imamo izveštaje da se kolone nekih vozila kreću prema Beogradu. Na ulicama i ispred državnih objekata je Žandarmerija. Šapuće se da su počela hapšenja sumnjivih. Za Legiju se pretpostavlja da je već napustio Beograd.

Milo Đukanović: Spasli smo Đinđića od Miloševića, ali nismo mogli od njegovih. Strašno je to… Ubijen pred radnim mestom… Neverovatno… Nisu pojačali obezbeđenje i posle toliko pokušaja da ga ubiju. Neverovatno…

Svetozar Marović: Da, zaista neverovatno.

Milo Đukanović: Bio mi je dobar… Nikada nije bilo razmimoilaženja među nama. Verovao sam u njega sve do jednog trenutka. Petog oktobra je obećao da će se boriti da Crna Gora postane nezavisna država, a kada je došao na vlast – onda ništa. Sudbinu Crne Gore sad će rešavati drugi, a oni nemaju moje poverenje.

Svetozar Marović: Ja sam uvek govorio da mi se ne sviđa njegov politički stil. Uvek je veličao samog sebe, stvarao je mit o svojoj vladavini. Takvi ne vladaju dugo, jer ih vodi opasno vlastoljublje.

Milo Đukanović: Bio je takav, ali šta sad…

Svetozar Marović: Ja u Beogradu nisam video srećnog čoveka na ulici. Uradio je dosta, nesporno… Približio je Srbiju Evropi i svetu…

Milo Đukanović: Ali je dozvolio da njegovi ljudi opljačkaju državu. Osiromašio je Srbiju. Kad je Solana bio ovde, rekao mi je da je Đinđić blizu kraja. Bio je nezadovoljan

Svetozar Marović: I meni je rekao da se Đinđić zadovoljio time što je uhapsio
Miloševića i da sad misli da je samo to dovoljno.

Nezdrava atmosfera

U nastavku razgovora koji su vodili telefonom nekoliko sati posle atentata na premijera Zorana Đinđića, Milo Đukanović i Svetozar Marović osvrću se na rad tadašnje tužiteljke haškog tribunala Karle del Ponte. Po njima, odnos koji je srpska vlada imala prema Del Ponteovoj bio je suviše mek, tačnije, ponižavajući. Veliku zaslugu za to crnogorski političari dodeljuju upravo pokojnom premijeru.

Milo Đukanović: Kako je Karla bila besna na njega (Zorana Đinđića).

Svetozar Marović: Ona je nemoguća! Ponaša se kao da je predsednik Amerike, a ne tužilac nekog tamo suda.

Milo Đukanović: Ali nije ona kriva. Krivi su oni u Beogradu, zato što joj stalno titraju.

Svetozar Marović: U pravu si.

Milo Đukanović: Kako smo je mi spustili na zemlju. Kaže da ima podatke da se Karadžić krije u Ostrogu. Molim lepo… Evo vam sve što vam treba, koliko ljudi, svega… Proverite, pa ga uhapsite!

Svetozar Marović: Razume se.

Milo Đukanović: Umislila gospođa da sve treba da se vrti oko nje. Da mi svi ovde zbog nje postojimo. Zamisli šta mi je jednom rekla! Kaže, cilj joj je da se na istoj klupi u Hagu nađu Milošević, Šešelj, Mladić i Karadžić. Ona nije normalna.

Svetozar Marović: Tu si u pravu, u Beogradu su od nje napravili nekakav svetski faktor. Ko je ona uopšte?

Milo Đukanović: Samo oštro. Tako sa njom treba. Skinuli smo je s vrata. Sada nas proziva kako se ovi kriju na tromeđi. Ali ispala je budala već jednom i sada je niko ne uzima za ozbiljno.

Svetozar Marović: Ona kaže operativci Tribunala imaju podatke. Kakvi operativci. To neko javi „videli smo Ratka ili Radovana”.

Milo Đukanović: Eh, umetnost je preživeti kao vladar. Nije to za svakoga.

Svetozar Marović: Sve je to tačno i poučno, ali je Zoran bio neodgovoran i neozbiljan. Kad god sam bio kod njega u kabinetu, uvek se pričalo o nekim intrigama, ko se s kime viđa, ko je uzeo novac i ko za koga radi. Potpuno nezdrava atmosfera.

Milo Đukanović: Čuo sam i ja za to. Napravio je pravi vizantijski dvor od svoje vlade. Gomila probisveta i polusveta.

Gde su milijarde

U trećem delu razgovora, koji su nekoliko sati nakon ubistva premijera Đinđića vodili Sveto Marović i Milo Đukanović, dvojica crnogorskih političara razgovaraju o tome ko je sve mogao imati motiv za ubistvo premijera Srbije. Kurir prenosi transkript ovog razgovora uz redakcijsku opremu.

Milo Đukanović: Sada njegovi saradnici liju krokodilske suze. Živeli su kao kraljevi i, zamisli, sada traže pomoć od nas.

Svetozar Marović: Da. Kad je teško…

Milo Đukanović: Kako da ne traže pomoć? A gde su milijarde koje su ušle u Srbiju? Razneli su ih kao vrane, i to oni… Njegovi najbliži. Gde su milijarde koje je Milošević izneo na Kipar? Gde? Dinkić je obećao da će ih naći, pa sad ćuti.

Svetozar Marović: On je mnogo zadužio Đinđića.

Milo Đukanović: Video sam pre nekog vremena kako su nekakve argentinske novine objavile da je Đinđić kupio tamo neko imanje. Nešto ogromno…

Svetozar Marović: Da, i ja sam čuo za to. Po Beogradu se priča da će iza njega ostati milioni evra u akcijama i nekretninama na Zapadu. Ne znam koliko u tome ima istine, ali sigurno kada se priča da…

Milo Đukanović: Ostavi se toga, Sveto… Nestao je čovek i treba ga žaliti. To su sve prazne priče, pljuvanje po mrtvacu… Ja najbolje znam kakve je propuste pravio i sa kim se sve okružio. Njegovi prijatelji su biznismeni…

Svetozar Marović: Kole i Cepter!

Milo Đukanović: Ma… nije to ni bitno… Evo sad gledam Italijani javljaju da nije jasno koji su motivi ubistva… Pominju strani faktor… Nije im jasno kako je jedna kriminalna grupa mogla da ubije premijera.

Svetozar Marović: Njima to nije jasno… (smeh). Nisu čuli za mafiju!

Milo Đukanović: Nije im jasno kako ti kriminalci nisu pohapšeni.

Svetozar Marović: To jeste čudno. Francuzi su ih bili pohapsili, pa izručili Srbiji. A onda ih je neko pustio. Kažu Čeda. E sad, da li sa znanjem ili bez znanja Đinđića… Verovatno je znao.

Milo Đukanović: Morao je znati. Ako nije znao… Znaš šta će na kraju ovi mediji lansirati… Kako su ga ubili zbog šverca duvana!

Svetozar Marović: Znam ko će to sigurno napisati.

Milo Đukanović: Misliš na Nacional… Pukanić gradi tiraž na toj aferi sa „duvanskom mafijom” i piše kako sam ja šef te mafije… Smešno… Italijani me stalno proganjaju, jer sam navodno oštetio budžete Evropske unije. Optužuju me da sam Canetu pružio utočište u Crnoj Gori, a on se šeta po Monte Karlu…

A sad malo mi

Razgovor o ubistvu Zorana Đinđića Milo Đukanović i Svetozar Marović ubrzo su prebacili na domaći teren, odnosno nezavisnost Crne Gore i ono što sledi posle toga.

Svetozar Marović: Dobro, kakvo je tvoje mišljenje? Kuda će Srbija posle Đinđića? Šta ćemo mi dalje? Moramo se odvojiti od Srbije. Taj nas zagrljaj guši!

Milo Đukanović: To je nesporno. Solana me stalno podseća na to. Moramo se odvojiti, oni žele iz nekih njihovih razloga da Srbija ostane sama i što manja. Ali Srbi u Crnoj Gori su protiv toga. Imamo neke termine, koje moramo poštovati, ali nikako po svaku cenu.

Svetozar Marović: Ceo proces treba osmisliti i građane upoznati sa negativnim posledicama ako se ostane u zajedničkoj državi.

Milo Đukanović: Štap i šargarepa. Teško je to, Sveto. Mi ćemo ostati zabeleženi kao secesionisti koji su srušili vekovno zajedništvo Srbije i Crne Gore. To je opasna istorijska stigma. To će biti najteži ispit za Crnu Goru i za nas.

Svetozar Marović: Znam. Ali sada više nemamo kuda. To se od nas očekuje.

Milo Đukanović: Ne smemo podleći pritiscima spolja u tolikoj meri da stvorimo haos u Crnoj Gori. Znam za sugestije Zapada da se treba osloniti na manjine u ovom procesu, znaš, kao po ugledu na Vojvodinu, ali moramo biti obazrivi. Ja im stalno objašnjavam da to nije isto. Albanci dugo, strpljivo i perfidno streme ka Velikoj Albaniji i šta ako nam uzmu deo teritorije u budućnosti? Lako je Solani i Evropi da pričaju o modelima i planovima, prekrajanju granica, ali šta ćemo mi, pitam ja tebe, kad oni nama otcepe Malesiju? Šta onda?

Svetozar Marović: U pravu si Milo.

Milo Đukanović: Muslimani opet imaju svoje planove – spajanje sa Sandžakom, a ni
Hrvati neće sedeti skrštenih ruku. To ti je jasno.

Svetozar Marović: Sigurno neće mirovati, bez obzira na to šta sada pričaju.

Milo Đukanović: Evropa je već odredila ko će raditi na našem projektu. Mesić mi je rekao da su to Lipke i Lajčak. Moramo naći prolaz do tih ljudi.

Svetozar Marović: Neće to biti problem. Sitni su to igrači.

Paljenje juga

Posle atentata na premijera Srbije Zorana Đinđića bilo je planirano i izazivanje nereda i oružanih sukoba na jugu Srbije, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Prema njegovim rečima, plan je bio da se aktivira tzv. Oslobodilačka vojska Preševa, Bujanovca i Medveđe i da teroristi iz ove grupacije napadnu iz zasede pripadnike MUP-a i Vojske i na taj način isprovociraju reakciju.

– Logistika za ovu operaciju trebalo je da dođe spolja, odnosno, od stranog faktora. U otkrivanju ove namere pomoglo je i snimanje razgovora Hašima Tačija i njegovog saradnika, koji su govorili o tome da „treba pomoći Arifa da malo zatalasa”.

– Njegov saradnik je čak predložio radikalnije metode, odnosno, da se ubiju neki civili, ali je Tači odgovorio da im to neće dozvoliti – tvrdi naš sagovornik i dodaje da je operacija već bila isplanirana do najsitnijih detalja.

Namera je bila da se izazovu sukobi širih razmera u tri opštine na jugu Srbije koje će dovesti do ograničenog egzodusa albanskog stanovništva ka Kosovu.

– Hteli su da izazovu humanitarnu katastrofu ograničenih razmera. Scenario identičan kosovskom iz 1999. godine. Namera je bila da se na taj način isprovocira strana intervencija. Šef britanske službe za Srbiju Entoni Monkton trebalo je preko svojih ljudi u srpskom MUP-u da organizuje „odgovor” srpskih snaga bezbednosti na ovu pretnju. Namera im je bila sa reakcija srpske policije u prvom trenutku bude mlaka i neodlučna i da proizvede mnogo gubitaka na srpskoj strani, a da kasnije preraste u nezgrapnu operaciju koja će proizvesti veliki broj civilnih žrtava. Obe ove tačke trebalo je da
posluže u propagandne svrhe. Veliki gubici na srpskoj strani trebalo je da alarmiraju javno mnjenje u Srbiji i da stvore ratnu i osvetničku atmosferu, a „humanitarna katastrofa” trebalo je da posluži Zapadu kao medijsko opravdanje za intervenciju i okupaciju – kaže naš sagovornik.

Sačekuša

Planirani oružani sukob na jugu Srbije posle ubistva premijera Zorana Đinđića izbegnut je oštrom reakcijom srpskih snaga bezbednosti, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Organizovanu terorističku grupu koja je trebalo da bude ubačena sa teritorije Kosova uz pomoć tzv. kosovskih vlasti presrele su i uništile srpske snage bezbednosti na samom prelasku administrativne linije razdvajanja.

– Dva dana posle ubistva premijera, tačnije 14. marta uveče, u rejonu opštine Preševo presretnuta je teroristička grupa koja se spremala da iz zasede napadne patrole srpskih snaga bezbednosti koje se kreću u tom kraju. U njihovoj opremi pronađena su sredstva za komunikaciju, šifre i frekvencije na kojima komuniciraju srpska vojska i policija i detaljni planovi kretanja srpskih policijskih patrola u tom kraju. Bilo je očigledno da su imali sjajnu logističku podršku – tvrdi naš sagovornik.

Naši izvori pretpostavljaju da je ovakva podrška mogla da dođe samo sa jedne strane.

– Očigledno je da su Kfor i strane obaveštajne službe pružile ove podatke teroristima i da su imale kontrolu nad njima. Na postojanje ove grupe srpske službe su upozorene od Rusa, koji su je pratili na Kosovu i samo zahvaljujući njihovim detaljnim informacijama uspeli su u potpunosti da ih neutrališu. Rusi su nas svakodnevno izveštavali kuda se kreću, gde se nalaze, pošto su bili stacionirani u Gnjilanu i okolini – tvrdi naš sagovornik.

Zanimljivo je da su pred sam incident, na prvi pogled ničim neizazvane, brojne strane TV ekipe napustile Beograd i uputile se na jug Srbije.

– U ovo vreme zabeležen je i veliki broj stranih državljana, novinarskih ekipa, raznih posmatrača i izvestilaca na teritorijama Bujanovca, Medveđe i Preševa, a naročito u Bujanovcu. Sve je to bilo veoma interesantno pošto je u tom trenutku hapšenje ubica Đinđića, potera za njima i sama sahrana bila medijski gledano daleko interesantnija. Bilo je očigledno da iščekuju da se nešto desi – tvrdi naš sagovornik.

Uklanjanje svedoka

Zašto srpska policija okleva sa hapšenjima i uvođenjem vanrednog stanja u državi, bila je prva tema razgovora Entonija Monktona i Dejvida Bleka, šefova britanske i američke obaveštajne službe u Srbiji, tvrde za Kurir sagovornici bliski obaveštajnim krugovima.

Naime, prema našim izvorima, operativci su snimili prvi susret Monktona i Bleka nakon ubistva, u noći između 12. i 13 marta. Do susreta je došlo na zabačenom putu koji povezuje dva prigradska beogradska naselja. Mesto za susret je odabrano jer su taj kraj kontrolisali ljudi lojalni saradniku britanske obaveštajne službe, koga su vodili pod imenom Marko. Međutim, ceo razgovor koji su vodili u četiri oka ipak je snimljen.

Monkton: Sve je prošlo dobro, niste imali problema?

Blek: Ne. Bilo je malih nezgoda pri izvlačenju, ali sve u svemu, Ok. Ništa što ne možemo rešiti.

Monkton: Svedoci?

Blek: Da, ali oni neće predstavljati problem. Kao što rekoh, rešićemo!

Monkton: Pazite se. Prethodne dve operacije su bile kompromitovane zbog mnogo manjih stvari. Nisu oni baš toliko nevešti, i naivni i primitivni, kako možda izgledaju.

Blek: Ne, nije ništa tog obima, ni toliko opasno. Mislim da se radi o koincidenciji, ali… Ne brinite. Da li sve ostalo ide po planu?

Monkton: Ja sam kontaktirao s našim ljudima u policiji. Kažu da je sve u redu. Malo sam skeptičan. Sve je to sporo i neprecizno.

Blek: Ni meni se ne sviđa kako se stvari odvijaju. Bojim se da nam sve ne izmakne kontroli. Haos, razumete li! Moramo stvoriti haos. Eliminisati sve protivnike, dovesti sistem na rub funkcionisanja.

Monkton: Da, razumem, ali oni to ne razumeju. Ako sada ne sklonimo sve koji njima smetaju…

Blek: Smetaju oni i nama, ali dobro… Intervenišite kod vaših ljudi u policiji. Svaki je sat bitan. Svaki minut koji mi izgubimo, neko je dobio. Što se cela operacija bude duže otezala, veće su šanse da se otkrije.

Monkton: Jasno mi je.

Blek: Znači, vanredno stanje, teror, hapšenja, strah… To su sada naša glavna oružja…

Bez milosti

Nastavak razgovora, vođenog u noći između 12. i 13. marta 2003. godine, Entoni Monkton i Dejvid Blek posvetili su međusobnom preispitivanju u vezi sa planovima koje je trebalo ostvariti za vreme vanrednog stanja. Ranija iskustva koja su stekli radeći u Srbiji i regionu posebno su ih brinula, jer nisu u potpunosti mogli da se oslone na domaći kadar. A to je u datoj situaciji bilo neizbežno.

Monkton: Ja sam njima naložio da hapse sve koji su na tim spiskovima.

Blek: Jesu li oni napravljeni kako treba?

Monkton: Jesu. Video sam i lično prekontrolisao većinu. Radili su uglavnom po našim podacima, pošto sami nisu u stanju ništa da sastave.

Blek: Dobro. Posebno obratite pažnju na ljude koji su radili ili sada rade za njihove obaveštajne službe. Njih obavezno prvo treba pohapsiti. Oni nam mogu napraviti velike probleme.

Monkton: Oni se nikada u potpunosti ne isključuju. Znamo da veliki broj bivših vojnih obaveštajaca u ovom trenutku „spava”, ali sam siguran da će se aktivirati u zavisnosti od situacije.

Blek: Imate li predstavu o kolikom se broju ljudi radi?

Monkton: Samo najgrublju, ali se bojim da u stvari o tome ništa ne znamo!

Blek: Kao što sam rekao, baš zato treba biti što oštriji. Bez milosti! Pohapsiti one koje treba pohapsiti, one koji pruže otpor ukloniti. Ako mi ne budemo vodili ovi operaciju, vaši ljudi u srpskoj policiji sigurno će zabrljati.

Monkton: Mislio sam na to i rešili smo da ključna hapšenja izvrše naši ljudi, kao što sam rekao ranije.

Blek: To je pametno. Slobodno tražite asistenciju i naših operativaca po potrebi. I vrlo bitno… Iskoristite Hag. Sve koje možete da zavežete haškom optužnicom završite tako. Znači, svima kojima možete natovarite optužnicu na vrat.

Monkton: Da, naši ljudi u tužilaštvu rade na tome. Iz Haga imamo zeleno svetlo za ovo.

Blek: Sve ih pohapsite i šaljite tamo! Jako je važno, obavezno uhapsite sve čelne ljude vojne obaveštajne službe. Imamo razloga da verujemo da oni stoje iza propasti nekih naših akcija na terenu.

Monkton: Čvrste dokaze!

Blek: Dovoljno dokaza. Samo me poslušajte.

Monkton: Nema problema, spremamo se da počistimo taj krug ljudi oko Koštunice ionako.

Blek: Bilo bi dobro kada bi neko od njih pružio otpor pri hapšenju…

Monkton: Nisam siguran da je pametno ići toliko daleko, ali svakako bi bilo korisno. I više nego korisno!

Pritisak

Iza informacije da se haški optuženik Ratko Mladić krije u Srbiji stoje strane obaveštajne službe, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima. Prema rečima našeg izvora, namera im je da se na taj način izvrši dodatni pritisak na srpsku vladu i oteža položaj zemlje u međunarodnim odnosima.

– Sličan primer imali smo u Hrvatskoj povodom slučaja Gotovina. Tada su agenti britanske obaveštajne službe preko pojedinih medija plasirali informacije kako se Ante Gotovina krije u Hrvatskoj i da uživa zaštitu tamošnjih obaveštajnih službi. Ovi medijski napisi poslužili su kao sredstvo za pritisak na evropske zvaničnike u Briselu, a sve je režirano u kuhinji britanske obaveštajne službe, koja se inače smatra najaktivnijom na ovim prostorima – kaže naš sagovornik.

Naši izvori tvrde da se sličan scenario primenjuje i u slučaju Srbije.

– Kao što su u Hrvatskoj pojedini mediji poput Globusa bili zaduženi za stvaranje negativne slike o hrvatskoj vladi kao o glavnom jataku haških optuženika, tako su u Srbiji neke televizijske stanice i pisani mediji zaduženi za isti posao. Tačno se po pisanju pojedinih medija može videti ko na njih utiče, i po uređivačkoj politici i po nastupu na tržištu. Namera im je jasna. Treba pisanjem i plasiranjem informacija stvoriti utisak da su zvanične državne institucije glavni zaštitnici haških begunaca – kaže naš sagovornik.

Na slučaju naših zapadnih komšija videlo se da je ovako stvorenu medijsku klimu iskoristila pre svega u to vreme glavna tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte, koja je svojim negativnim ocenama saradnje sa Hagom usporavala prijem Hrvatske u EU.

– Isti je slučaj i u Srbiji, samo su se imena promenila. Umesto Karle del Ponte sada je u njenoj ulozi Serž Bramerc. Na poslednjem primeru protivljenja Holandije i Belgije primeni SSP-a sve je jasno. Samo što naša javnost pogrešno procenjuje da iza toga stoje ove zemlje. Nažalost, igra je mnogo perfidnija – kaže naš sagovornik.

Podmetanje informacija

Iza priča o tome da se Ratko Mladić krio u okolini Valjeva i o spektakularnim poterama za njim stoji engleska obaveštajna služba, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Prema njegovim rečima, agenti i saradnici ove službe, pozicionirani u pojedinim medijima u Srbiji, puštali su u nekoliko navrata u periodu od 2005. do 2008. godine informacije da se najtraženiji haški begunac krije na tačno određenoj lokaciji u Srbiji i da je u toku „spektakularna policijska potera”.

– Ove prve informacije uglavnom su u javnost plasirane preko TV B92, da bi ih kasnije preuzimali drugi mediji u Srbiji, a potom i svetske agencije i velike TV kuće poput CNN, BBC itd. Tako se u svetskoj javnosti stvarala slika o tome da se Ratko Mladić krije u Srbiji, što su obilato koristile strane diplomate u razgovorima sa srpskim zvaničnicima. Ove „ubedljive” informacije vrlo često su korišćene kao argument kojim se pravio poseban pritisak na zvanični Beograd u pregovorima sa Evropskom unijom – kaže naš izvor.

Posebno je glavna tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte često koristila ovaj argument.

– Ona je na zvaničnim sastancima tražila od ljudi iz srpske vlasti da uhapse Mladića, a kada bi oni odgovorili da ne poseduju dokaze da se Mladić nalazi na teritoriji Srbije i da ona, ukoliko ima nekakve druge informacije, treba da ih prosledi njima, kao i da će srpske snage bezbednosti učiniti sve da ga uhapse, njen najčešći odgovor bio je da ona nema nikakvih informacija

A kada bi ih ponudila, uglavnom se radilo o nepouzdanim i neproverenim glasinama tipa rekla-kazala, koje nisu mogle da posluže kao ozbiljna osnova za bilo kakav ozbiljniji rad – tvrde sagovornici Kurira.

Međutim, prema njihovim rečima, to nije zaustavilo glavnu tužiteljku da u medijima neprestano napada srpsku stranu da ne sarađuje dovoljno.

– Posle svakog sastanka njena retorika je bila istovetna: Srbija ne sarađuje sa
Hagom u dovoljnoj meri, a ozbiljnih argumenata nije bilo – kaže naš sagovornik.

Pazi, snima se!

Nekoliko dana posle ubistva premijera Zorana Đinđića na teritoriji Bosne i Hercegovine, u blizini granice sa Srbijom, sastali su se Entoni Monkton, šef britanske obaveštajne službe u Srbiji, i njegov kolega iz CIA Dejvid Blek. Sastanak je održan u jednom motelu u blizini graničnog prelaza Pavlovića most. Tema razgovora dvojice obaveštajaca bila je situacija u Srbiji, a čitav njegov tok snimili su operativci jedne strane obaveštajne službe, koji su delovali na tom terenu.

Monkton: Da li je sve u redu sa vašim ljudima?

Blek: Da, nedavno smo ih sve koji su bili tamo sklonili van Srbije. Neke odmah, avionom. A ostale u narednih nekoliko dana, na razne strane. Uglavnom svi su sklonjeni, nije bilo provale. Sve je u redu. Kako je kod vas prošlo?

Monkton: Manje-više dobro. Imali smo malih problema. Naši ljudi su više izloženi pošto kontaktiraju sa njihovim ljudima u bezbednosnim strukturama, a znaš kakva je tamo situacija. Nismo stigli sve da promenimo i u stvari nikad nećemo biti do kraja sigurni za koga neki naši ljudi zapravo rade.

Blek: Čuvajte se toga. Mnogo je dvostrukih i trostrukih igrača u ovoj igri. Tražio sam da se vidimo ovde zbog nekoliko stvari. Prvo nisam siguran koliko smo mi tamo (u Srbiji) pod kontrolom i ko nas sve snima, pošto znaš šta se dešavalo…

Monkton: Da… nažalost. Mi još istražujemo kako je do toga uopšte moglo doći…

Blek: To sada više nije bitno… Dobio sam naređenje iz centrale da se ni po koju cenu ne smeju primeniti delovi plana C u ovoj operaciji. Znaš na šta mislim?

Monkton: Znam… Ali ako ne uklonimo sve političke protivnike u Srbiji, imaćemo problema na duži period… Imaćemo problema uvek… To je nerazumno…

Blek: Slažem se s tobom, u potpunosti. Ti i ja znamo situaciju na terenu, ali naši pretpostavljeni ne znaju. Pozvan sam na hitne konsultacije u Beč. Videću šta mogu da učinim. Mislim da ih je neko pritisnuo odozgo.

Monkton: Insistiraj, molim te. Inače sve ovo što smo radili nema smisla. Moramo da završimo stvar do kraja.

Blek: Znam. Ali, u svakom slučaju, dok se ja ne vratim, obustavite sve operacije. Posle ćemo videti šta ćemo.

Monkton: U redu. Ali… bojim se da nemam dobar predosećaj u vezi s ovim.

Greška u koracima

Monkton i Blek tokom razgovora u blizini Pavlovića mosta konstatovali da su akciju u Srbiji počeli prerano i da su previše očekivali od operativaca

Nastavak razgovora koji su Entoni Monkton i Dejvid Blek vodili u jednom motelu nedaleko od Pavlovića mosta, na granici sa Srbijom, nekoliko dana posle ubistva Đinđića, sveo se na međusobno preispitivanje. Šef britanske obaveštajne službe u Srbiji i njegov kolega iz CIA zaključili su da se akcija koju su započeli pokazala kao preuranjena, jer mreža saradnika koju su stvorili na terenu ni izbliza nije odgovarala njihovim potrebama.

Monkton: Izgubićemo dragoceno vreme i inicijativu, a to je najopasnije.

Blek: Znam, ali šta je, tu je.

Monkton: Samo me zanima ko nas je provalio. Jesu li Rusi?

Blek: Najverovatnije. Ali ni ovi Srbi nisu tu bili sasvim nevini. U svakom slučaju, moramo dobro da pretresemo našu mrežu na ovom terenu, pošto se ova nije pokazala kao dobra.

Monkton: Slažem se. Ali to će biti veoma teško ake ne očistimo njihove strukture u Srbiji do kraja. Šta misliš, šta će se desiti sa našim ljudima koji su bili kod njih? Ili još gore, šta će biti sa njihovim ljudima koji su radili za nas? Ne nužno sada, nego za pet ili deset godina. Neko će jednom otvoriti to pitanje.

Blek: To je sigurno. Svi će otvoriti to pitanje. Čim budu mogli. Izgleda da se nikom ne dopada ideja da ovakve stvari radi u Evropi. Ni Francuzima ni Nemcima!

Monkton: Šta se to njih tiče, dobili su svoj deo?

Blek: Znam, ali svi sada pričaju kako mi postupamo s jednom zemljom u Evropi kao da se radi o nekoj južnoameričkoj banana republici.

Monkton: Pa, Srbija je mnogo gora od bilo koje banana republike. Mi njima činimo uslugu, doduše, sada možda i ne činimo. Možda smo previše hteli?

Blek: Naši ciljevi su uvek bili realni i pragmatični, ali možda ipak treba malo vremena da se na ovom prostoru izgradi neka mreža koja bi mogla da u potpunosti ispuni naše ciljeve.

Monkton: Ako se u potpunosti povučemo, šta ćemo sa našim tekućim poslovima? Mislim na duvan i…

Blek: To je posao koji mora teći i tu nema priče, oko toga se nećemo pogađati ni sa kim. Bar koliko ja znam. Tu sve mora ići kao podmazano. Postarajte se za to.

Monkton: Naravno. Ne bi trebalo da bude problema. Ipak niko od njih nije imun na pare. Čak ni ova druga strana.

Znali za trgovinu

Srpski državni vrh je od 2000. do 2003. godine posredstvom bezbednosnih službi dobijao izveštaje o trgovini ljudskim organima na Kosovu i ubijanju otetih Srba,,ali je jedan visoki funkcioner MUP-a tražio od premijera Đinđića da ne reaguje zvanično i ne traži objašnjenje od međunarodnih snaga na Kosovu, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Prema njegovim rečima, u tom periodu i vojna obaveštajna služba i DB, odnosno BIA, dostavljale su državnom vrhu ove informacije.

– Postojalo je na desetine izveštaja, zabeleški i informacija o trgovini ljudskim organima na Kosovu i u severnoj Albaniji. Sve inicijalne informacije su detaljno proverene i pokazale se kao tačne, bar većina njih. Već krajem 2001. godine cela šema je bila potpuno jasna, i naši operativci su imali detalje: imena ljudi, organizatore, ko sve učestvuje, izvršioce, lokacije… Jedini problem je bio što su u ceo posao bile upetljane ne samo međunarodne snage na Kosovu nego i delovi dve velike obaveštajne službe, koji su logistički stajali iza operacije – tvrdi naš sagovornik. Međutim, i pored jasnih i nedvosmislenih podataka, reakcija srpskih vlasti je izostala.

– Srpska vlada je morala da zatraži od Kfora i civilnog administratora za Kosovo da istraži sve ove navode, ili da u smelijem scenariju organizuje tajnu akciju spasavanja ljudi koji su se nalazili kao taoci albanskih terorista. Za to je postojala dobra volja, ali je kasnije pod pritiskom jednog člana vlade, čija je argumentacija bila da se radi o neozbiljnim tvrdnjama i „dečijim bajkama”, Zoran Đinđić praktično ubeđen da nije reč o istini. Taj ministar je čak rekao: „Zorane, to su neverovatne stvari. Napravićeš glupost, ispašćeš neozbiljan!”. Kasnije su naše službe utvrdile da ovaj funkcioner ima česte kontakte sa pripadnicima britanske obaveštajne službe u Srbiji, a naročito sa njenim šefom Entonijem Monktonom, koji je čak jednom prilikom za njega rekao da su prijatelji – tvrdi naš sagovornik.

Kobni sastanak

U Briselu je 26. maja 2006. godine održan sastanak na inicijativu britanske obaveštajne službe MI6, a tema sastanka bila je Srbija, kaže za Kurir dobro obavešten izvor blizak diplomatskim i bezbednosnim krugovima.

Sastanku su pored Britanaca prisustvovali i predstavnici američke obaveštajne službe i Stejt departmenta. Sličan sastanak održan je i godinu dana ranije na istom mestu, pa naši izvori pretpostavljaju da je reč o nekoj vrsti obavezujućeg konsultovanja, vezanog za situaciju u Srbiji. Prema njihovim rečima, ovi susreti u velikoj meri utiču na dalju sudbinu Srbije.

Na ovom sastanku doneti su sledeći zaključci:

1) Na sve načine, ne isključujući ni krajnja sredstva, primorati Srbe u Bosni da se odreknu svoje državnosti i zatim ukinuti Republiku Srpsku. Posebno obratiti pažnju na izbor novog visokog predstavnika.

2) Praktičnim merama, ne obazirući se na formalni aspekt, staviti van snage
Rezoluciju 1244 SB UN o Kosovu i stvoriti uslove za nezavisnost.

3) Potpuno medijski marginalizovati uticaj pronacionalističkih stranaka u Srbiji i kada se stvore uslovi, u celosti ih eliminisati sa političke scene.

4) Političke lidere ovih snaga optužiti, izvesti pred sud i osuditi zbog brojnih korupcionaških afera.

5) Eliminisati uticaj Rusije u regionu po svaku cenu. Oduzeti Moskvi bilo kakvu inicijativu po pitanju njihovog ekonomskog interesa u Srbiji. Ni po koju cenu ne dozvoliti rusku ekspanziju, naročito privatizaciju strateških preduzeća.

6) U javnom mnjenju Srbije stvoriti negativno raspoloženje prema Rusiji.

7) Apsolutni prioritet je obezbediti pobedu prozapadnih političkih snaga na predstojećim izborima. Za ovu operaciju obezbediti dovoljna novčana sredstva.

Kako je ubijen Đinđić

Uveče 11. marta 2003. godine u 19.55 časova na surčinski aerodrom sleteo je avion bez oznaka, čiji let nije registrovan u kontroli. U avionu se nalazilo 12 muškaraca u civilnim odelima i s torbama u kojima je bio lični prtljag, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Putnike iz ovog aviona na aerodromu je sačekalo šest zatamnjenih vozila i nekoliko operativaca koji su bili pod kontrolom Entonija Monktona i Dejvida Bleka.

Bez pasoške kontrole ili bilo kakve provere pristigli putnici su se ukrcali u automobile i uz pratnju vozila pod rotacionim svetlima napustili aerodromsku pistu i zaputili se prema obližnjem prigradskom naselju Surčin. Službenicima aerodroma i pripadnicima policije koji su se nalazili u blizini nije bilo dozvoljeno da, u vreme kada se avion nalazio na pisti, prilaze blizu.

– Svi muškarci koji su pristigli na aerodrom bili su snažne fizičke konstitucije, osim jednog. Reč je o ekipi specijalaca koja je bila određena da pruži logističku podršku za predstojeći atentat i da u slučaju eventualnih problema strelca izvuče na bezbedno. Čovek koji je određen kao neposredni izvršilac je posebna priča – kaže naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, fizičkim izgledom atentator je u potpunosti odudarao od ljudi sa kojima je doputovao.

– U pitanju je bio tridesetogodišnjak, srednje visine i krhkije građe. Bio je kratko podšišan i ono što je na njemu bilo upadljivo bile su izrazito plave i prodorne oči. Prema informacijama do kojih su došle i neke strane obaveštajne službe, reč je o jednom od najboljih snajperista koji je s vremena na vreme radio za neke zapadne službe. Prezime tog čoveka je Hil i njegov zadatak bio je da likvidira srpskog premijera Zorana Đinđića – kaže naš izvor.

Kolona vozila je oko 20.20 časova pristigla do izolovane kuće na samom rubu prigradskog naselja Surčin. Lokaciju su obezbeđivali naoružani ljudi. Putnici iz aviona su se uputili u kuću, dok se atentator Hil sa još jednim operativcem zaputio u kuću saradnika britanske obaveštajne službe „Marka”.

Pucanj iz Nemanjine 9

Na sastanku 11. marta uveče u kući saradnika britanske obaveštajne službe koga su vodili pod imenom „Marko”, Entoni Monkton je do detalja izneo plan akcije koja je bila planirana za 12. mart u dvorištu zgrade Vlade Srbije, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Prema navodima naših izvora, pored šefa britanske obaveštajne službe Monktona i atentatora Hila, sastanku su prisustvovali i operativci koji su bili zaduženi da pruže zaštitu i logističku podršku ekipi na terenu.

– Monkton je objasnio prisutnima da su obavljene sve prethodne pripreme koje su bile nužne za operaciju. Posečen je drvored na parkiralištu kako bi se uklonile sve prepreke strelcima, obavljani su radovi oko zgrade Vlade i velika gomila šuta je bila smeštena na ulaz u tunel, pa je premijer sa pratnjom morao da uđe na ulaz br. 5. Monkton je posebno naglasio da su sigurnosne kamere na zgradi isključene i da neće biti nikakvog zvaničnog snimka osim onog koji naprave televizijske kamere – kaže naš sagovornik.

Naši izvori tvrde da je na tom sastanku u „Markovoj” vili dogovoreno da se postave tri snajperska gnezda.

– Mesto za atentatora bilo je u Nemanjinoj ulici, dok su druga dva snajperska gnezda, koja je trebalo do pokrivaju atentatora i pruže podršku atentatoru, bila smeštena u Birčaninovoj, odnosno u ulici Admirala Geprata. Svako od njih je imao precizna naređenja. Atentator Hil se nalazio u zgradi u Nemanjinoj br. 9, koju samo pomenuto dvorište deli od zgrade Vlade. Iz ove pozicije atentator je imao savršen pogled na ulaz br. 5, a razdaljina je manja od sedamdeset metara, što je za dobrog strelca praktično zicer. Nisu postojale nikakve prepreke između njega i cilja, nikakvi nagibi terena koji bi mogli da smetaju, niti vetar ili neke druge atmosferske prilike nisu mogli da utiču na preciznost hica. Sa te pozicije svi koji su se našli u dvorištu zgrade Vlade bili su kao na dlanu – tvrdi naš sagovornik i dodaje da je zgrada u Nemanjinoj br. 9 bila idealna i zbog još nekih razloga.

– Pomenuti objekat je bio pogođen za vreme bombardovanja 1999. godine i praktično napušten, što je atentatoru omogućavalo lakše izvlačenje sa mesta zločina. Pored toga, zgrada je bila povezana podzemnim tunelima sa okolnim državnim i vojnim objektima – tvrde naši sagovornici.

Laka meta

Specijalac Hil, atentator na premijera Srbije Zorana Đinđića, insistirao je da prilikom samog izvršenja zadatka ne koristi prigušivač na svojoj pušci, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima. On je ovo zahtevao na sastanku održanom 11. marta uveče u vili saradnika britanske obaveštajne službe, koji je bio poznat pod pseudonimom Marko, u beogradskom prigradskom naselju Surčin.

Inače, prema tvrdnjama naših izvora, ovaj sastanak predstavljao je poslednju operativnu pripremu pred akciju koja je bila predviđena za 12. mart.

– Hil je tražio da se ne koristi prigušivač, jer je smatrao da će efekat pucnja bez njega biti takav da će uz istovremene hice sa druge dve lokacije u potpunosti zbuniti i dezorijentisati obezbeđenje premijera Srbije. Monkton se složio sa ovim zahtevom – kaže naš sagovornik.

Pored toga, na ovom sastanku su operativci, koji su se bavili praćenjem pokojnog premijera, izneli svoja saznanja.

– Izneti su svi detalji o tome kako funkcioniše obezbeđenje premijera Srbije. Koje su njihove rutine, kako se postavljaju u određenim situacijama, kako funkcionišu svi prstenovi obezbeđenja. Najviše pažnje posvećeno je prvom pratiocu Zorana Đinđića Milanu Veruoviću, koji mu je uvek bio najbliži pratilac. On je takođe označen kao meta koju treba eliminisati. Veruović se uvek kretao neposredno iza premijera, i sada kada je Đinđić bio povređen i hodao na štakama, upravo je on bio taj koji mu je otvarao vrata, pomagao da izađe iz vozila i nosio njegove lične stvari, dokumenta, torbu i sl. Inače, Đinđić, iako je bio povređen i na štakama, nije dozvoljavao da mu bilo ko pomaže pri kretanju. Atentatoru je dozvoljeno da u zavisnosti od rasporeda ljudi iz Đinđićeve pratnje da znak za početak akcije – tvrde naši sagovornici.

Naši izvori tvrde da je logistička priprema ovog atentata bila izvedena besprekorno.

– Eliminisani su svi prstenovi obezbeđenja oko predsednika srpske vlade, osim onog poslednjeg, njegovog ličnog obezbeđenja. Obaveštajni prsten nije funkcionisao, drugi prsten takođe nije funkcionisao i on je bio zaista laka meta za takve profesionalce – kaže naš sagovornik.

Finalni dogovor

Na sastanku u vili saradnika engleske obaveštajne službe „Marka” dogovoren je i način kako će se atentator i njegovi pomagači izvući na bezbednu lokaciju posle završenog posla, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima. Plan je bio da se posle atentata sve tri ekipe sa lokacija izvuku vozilima s rotacionim svetlima i upute u pravcu Novog Beograda.

Prema njegovim rečima, atentator je brifovan o svemu. Operativci i Monkton su ga obavestili o svim važnim parametrima neophodnim za planiranu akciju.

– Predočeni su mu dosijei svih članova Đinđićevog obezbeđenja, pa čak i samog premijera. U njima su bili i njihovi psihološki profili, analiza njihovog ponašanja… Predočeni su mu i svi podaci o meteorološkim prilikama, padavinama, vetru, vazdušnom pritisku. Pretpostavka njihovih stručnjaka bila je da će vreme biti idealno za akciju – tvrdi naš sagovornik.

Svi prisutni na ovom sastanku imali su veliko poverenje u čoveka koji je trebalo da bude izvršilac atentata.

– Monkton je u jednom trenutku rekao da sve od njega zavisi, da je upravo Hil taj koji određuje početak akcije i da sve mora biti sinhronizovano s njim – tvrde naši izvori.

Kad je pogledao sva dokumenta i neke snimke koje su mu bili pripremljeni, atentator je doneo odluku kako će postupiti.

– Hil je obavestio prisutne da će on odabrati trenutak kada će pucati i da će to biti onda kad srpski premijer bude bio najmanje pokretan, odnosno kad bude bio na vratima ulaza br. 5 u zgradu Vlade. Naglasio je da odmah posle njegovog hica simultano mora biti otvorena vatra i iz druga dva snajperska gnezda i da strelci moraju eliminisati prvog pratioca Zorana Đinđića, Milana Veruovića. Tako bi se stvorio opšti metež, obezbeđenje bi bilo obezglavljeno i verovatno je da bi izostala pravovremena reakcija – kaže naš sagovornik i dodaje da je tada Monkton saopštio da postoji čovek u zgradi Vlade, njihov operativac iz najužeg Đinđićevog obezbeđenja, koji će se u to vreme nalaziti baš na ulazu br. 5 i koji ima zadatak da po proceni situacije eventualno „završi posao”. Naši izvori tvrde da je atentator Hil rekao da za to neće biti potrebe.

Poslednje pripreme

Ujutro 12. marta, oko deset časova, 11 specijalaca i atentator po imenu Hil uputili su se na svoje lokacije, tačno prema planu koji je do detalja razrađen prethodne noći u vili saradnika britanske obaveštajne službe „Marka” u Surčinu, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Prema njegovim rečima, specijalci su sa četiri terenska automobila, uz pratnju vozila koja su pripadala srpskoj vladi, prebačeni do centra grada, odnosno u okolinu Nemanjine ulice, nedaleko od zgrade Vlade.

– Svi su bili povezani radio-vezom sa centrom koji je bio smešten na drugoj lokaciji i koji je pratio frekvenciju na kojoj su komunicirali članovi Đinđićevog obezbeđenja sa ljudima iz BIA-e i MUP-a. U svakom trenutku su znali gde se nalazi predsednik Vlade Srbije i njegova pratnja – kaže naš sagovornik.

Naši izvori tvrde da je cela mreža bila postavljena već pre dvanaest časova.

– Atentator Hil je zauzeo svoju poziciju nekoliko minuta pre 12 časova, na drugom spratu zgrade u Nemanjinoj 9. Ispred i oko zgrade bilo je raspoređeno još petoro ljudi koji je trebalo da mu budu oružana podrška ukoliko ga u nekom trenutku ugrozi obezbeđenje premijera Srbije ili neko iz zgrade Vlade, i da istovremeno osiguraju bezbedno izvlačenje posle izvršenog zadatka. Isti slučaj je bio i u druga dva snajperska gnezda – tvrde naši sagovornici.

Planeri i izvršioci su računali na faktor iznenađenja i brzine, kao i na opstrukciju unutar BIA-e i MUP koja je trebalo da u prvim satima potpuno parališe državne službe.

– Ipak, za svaki slučaj, operativci MI6 i ljudi koje je kontrolisao „Marko” bili su raspoređeni oko objekta u kojima se nalazila policija i vojska i trebalo je da u slučaju potrebe, odnosno ako neko iz tih struktura nešto pokuša, brzo reaguju – kažu naši izvori.

Pakovanje dokaza

Već u 11 časova, 12. marta, u blizini zgrade Vlade Srbije, ali i u samoj zgradi, bila je stacionirana ekipa forenzičara koja je sa nekim ljudima iz MUP i BIA trebalo odmah posle atentata da izađe na lice mesta, kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Prema rečima našeg sagovornika, njihov zadatak bio je da, u zavisnosti od razvoja situacije, prepariraju mesto zločina na onakav način kakav bi najviše odgovarao daljim zamislima kreatora atentata na srpskog premijera Zorana Đinđića.

– Trebalo je da se ovi ljudi odmah posle atentata nađu u dvorištu Vlade Srbije i da sve dokaze, eventualne ostatke hitaca i druge tragove, uklone i nameste na tačno određeni način, pre no što bi dežurni istražni sudija izašao na lice mesta. Takođe, njihov zadatak bio je da odugovlačenjem i skretanjem pažnje omoguće atentatoru Hilu i njegovoj logističkoj podršci da se bezbedno izvuku iz okoline Nemanjine ulice – tvrde naši sagovornici.

Isti izvori dodaju da su operativci koji su se nalazili u samoj zgradi Vlade imali zadatak da pruže podršku i eventualno izvuku čoveka, bliskog Đinđićevog saradnika, koji je imao zadatak da bude u blizini ulaza br. 5 i da, u slučaju da atentator dobro ne obavi posao, završi započeto.

– Zadatak ovog čoveka bio je sasvim jasan. On je trebalo prvi da pritekne u pomoć pogođenom premijeru, pošto je drugi hitac trebalo da onesposobi Đinđićevog ličnog pratioca Milana Veruovića. Ostali članovi obezbeđenja bili su predaleko i najnormalnije je bilo da se tu nađe najbliži, u ovom slučaju pomenuti saradnik srpskog premijera. U slučaju da je Đinđić bio lakše ili teže ranjen, odnosno, u slučaju da je atentator Hil podbacio, on je trebalo da se pobrine da srpski premijer živ ne stigne do operacionog stola – kaže naš sagovornik i dodaje da za tim nije bilo potrebe, jer je, prema saznanjima koje on ima, Đinđić na mestu bio mrtav.

Atentat

Događaji u dvorištu Vlade Srbije 12. marta od 12 časova do ubistva premijera Zorana Đinđića, o kojima je Kurir dobio informacije od izvora bliskih obaveštajnim krugovima, razlikuju se od zvanične verzije dešavanja vezanih za atentat.

Po rečima naših sagovornika, u 12 časova i 14 minuta operativci su javili da je premijer Srbije Zoran Đinđić krenuo ka zgradi Vlade Srbije. U 12 časova i 23 minuta u dvorište nepredviđeno stiže ministar prosvete Gaša Knežević, koji ubrzo ulazi u zgradu, dok njegov vozač ostaje u dvorištu.

Nekoliko minuta kasnije, tvrdi naš izvor, u dvorište zgrade Vlade ulaze automobili u kojima se nalaze premijer Srbije i njegovo obezbeđenje. Vozila se zaustavljaju u dvorištu i sve se odvija prema očekivanjima organizatora atentata.

– Đinđić s naporom izlazi iz automobila, prelazi nekoliko metara i približava se ulazu br. 5 u zgradu Vlade Srbije. Milan Veruović je tik iza njega s tašnom u ruci. Deo premijerove pratnje ostao je u vozilima. Iz svog gnezda u Nemanjinoj 9 atentator Hil ima savršen pregled situacije. Đinđić je bio licem okrenut masivnim vratima i pružio je ruku da ih otvori. U tom trenutku, dok su se vrata lagano otvarala, atentator otvara vatru i pogađa srpskog premijera. Odmah potom razležu se još dva pucnja. Đinđić pada licem prema podu u hodniku zgrade, tako da mu samo noge vire napolje – kaže izvor Kurira i dodaje da je drugi hitac pogodio premijerovog pratioca Milana Veruovića.

– Iako je bio ranjen i na zemlji, Veruović je pokušao da se podigne i pomogne pogođenom Đinđiću. U dvorištu je potpuni haos, obezbeđenje srpskog premijera pokušava da se organizuje i u tom trenutku neko dovikuje „Puca se iz Nemanjine!”– kaže naš sagovornik.

On ističe da je Zoran Đinđić bio mrtav pre nego što je pao na zemlju. Ležao je na ulazu u hodnik zgrade Vlade Srbije na stomaku. Lice mu je bilo tik uz prvi stepenik, a leva ruka ispod tela.

Nameštaljka

Posebne ekipe operativaca CIA i MI6, koji su se prema planu organizatora atentata nalazili u zgradi Vlade Srbije odmah pošto je beživotno telo srpskog premijera odvezeno u pravcu Urgentnog centra, izlaze na lice mesta i započinju asanaciju, kaže za Kurir dobro obavešten izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Prema njegovim rečima, koristeći metež nastao posle atentata, operativci su obavili svoj zadatak, pošto niko od ljudi iz obezbeđenja zgrade nije ništa posumnjao niti postavio pitanje ko su ti ljudi, pošto su svi imali uredne propusnice i legitimacije zvaničnih državnih organa

– Minuti prolaze, u dvorištu zgrade Vlade Srbije postaje sve življe. Ekipa forenzičara izlazi na lice mesta. Niko još ne poziva dežurnog istražnog sudiju. Tek 24 minuta posle ubistva počinje uviđaj. Operativci u ulozi forenzičara čine sve da se uklone dokazi sa lica mesta. Jedan od njih čak briše krv sa žardinjere – kaže naš sagovornik.

S obzirom na to da dežurni istražni sudija dolazi na lice mesta sa zakašnjenjem od 24 minuta, istražitelji mu sugerišu da je u premijera Đinđića pucano iz zgrade u Gepratovoj ulici i cela istraga se seli tamo. U kancelariji na drugom spratu nalaze dokaze da je pucano sa tog mesta – ćebad, opuške cigareta…

Prema tvrdnjama naših izvora, ove dokaze je na tom mestu podmetnula logistička podrška atentatorima i oni su poslužili kao glavni dokaz, i cela istraga, a kasnije i optužnica, bazirana je na „činjenici” da je na premijera pucano iz Gepratove.

– Sve je u toj optužnici moguće objasniti, osim te činjenice. Svedoci imaju različita viđenja. Da li su bila dva ili tri pucnja… Ali svi se slažu da je premijer Srbije pao licem prema zemlji, što znači da je mogao biti pogođen samo iz zgrade u Nemanjinoj 9.

Bez žurbe

Odmah posle ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića, atentator Hil i druga dva strelca, koji su se nalazili u zgradama u Gepratovoj i u Birčaninovoj ulici br. 6, sa svojim pomagačima i logističkom podrškom evakuisani su sa mesta zločina – kaže za Kurir izvor blizak obaveštajnim krugovima.

Prema rečima našeg sagovornika, trojica snajperista i njihovi pomagači su odmah posle atentata u vozilima s rotacionim svetlima napustili lokacije na kojima su se nalazili i uputili u pravcu beogradskog prigradskog naselja Surčin.

– Iz sigurne kuće u ovom naselju atentator Hil je prebačen na aerodrom, odakle je, snabdeven urednim diplomatskim putnim ispravama, bezbedno napustio srpsku prestonicu i odleteo u pravcu Londona. U narednih nekoliko sati i njegovi pomagači napustili su Srbiju, takođe s diplomatskim pasošima – tvrdi naš sagovornik.

Isti izvor navodi da je atentatoru i njegovim pomagačima potpuno išla na ruku totalna dezorganizovanost srpske policije.

– Naravno, sve je bilo unapred isplanirano, i u MUP Srbije su postojali ljudi čiji je zadatak bio da se u trenutku kad je bila potrebna hitra reakcija desi nešto nepredviđeno i da policija zakaže. Tako se desilo da je grad bio blokiran tek pošto su atentatori bezbedno napustili mesto zločina. Sve je kasnilo. Od ekipe za uviđaj do istražnog sudije. Potpuno konfuzne informacije po pitanju zdravstvenog stanja premijera i nedostatak zvaničnih podataka čak i prema državnim organima koji su morali, po prirodi svog posla, da budu obavešteni, doveli su do haosa. Nije logično da svetske novinske agencije pre naših zvaničnih organa emituju vest da je Zoran Đinđić mrtav i da se čak i neki ministri iz medija informišu šta se dešava ispred zgrade Vlade Srbije. Sve je to kasnije jako dobro iskorišćeno u istrazi i pisanju optužnice, kao i u zataškavanju pozadine atentata – tvrde naši izvori.

Izvor: Kurir, Vaseljenska TV