Дежурни разговори са Николом Јанићем

Никола Јанић је филмски и телевизијски режисер, новинар, писац, публициста, дугогодишњи, а данас почасни, председник Српског савеза у Шведској и председник НГО ”Хуманвоце”. Оснивач је и главни и одговорни уредник часописа и портала “Корени”, био је члан Шведског савета за интеграције и етничку равноправност и члан других стручних група Шведског Миностарства, досељеничког бироа и других институција у Шведској. Био је члан Савета дијаспоре савезне Владе СРЈ и у њему Председник Комисије за односе са јавношћу и информисање. ЦЕОПОМ-Истина преноси његов интервју за „Корене“.

*   *   *

Господине Јанићу, прошло је скоро годину дана од нашег задњег „дежурног разговора“ а готово пола века откако сте отишли из Србије. Све то време Србију чувате у срцу и континуирано јој се враћате, како у срцу и мислима, тако и физички, својим честим посетама матици. Запазили сте да актуелне српске власти имају навику да убеђују народ у бољи живот који ће уследити у некој ближој будућности. Да ли ће Србији, а тиме и другим српским балканским просторима, ускоро сванути лепши дани, онако како нам обећава премијер Вучић?

Нада да ће бити боље је последње веровање које напушта човека и ја верујем да ће грађанима Србије бити боље, али не тако брзо и не зато што то обећава Вучић. Боље ће бити, што зависи и од догађања у свету, али само ако српска власт данас не распрода све вредно у земљи. Наставак распродавања Србије, зарад бољег сутра, значи да се поколењима свесно оставља сиромаштво, а још горе од тога је да ће у њиховој земљи зависити од дугих. Пропадање је некад тешко зауставити, јер озбиљне политичке и друштвене промене долазе споро, односно споро долази до дана када народ реши да каже: „Доста Бре!“. У својој пасивности Србија је дуго крезуба и таква наставља да стари. У њој живот тече по инерцији; или, рекао бих, по лошој навици, које никако не можемо, не умемо, или нећемо да је се отарасимо. Политичари обећавају куле и градове у предизборној кампањи, а народ, чини ми се, увек поверује онима који га „крупније“ слажу. Сигуран сам, нажалост, да Србији лепши дани неће доћи до крајем 2015. или почетком 2016. године, како премијер обећава и моли грађане да се стрпе до тада. Телевизијске емисије на неким каналима се емитују да би народ поверовао да су балони од сапунице нека чврста и постојана материја, што оцењујем као свестан допринос преварама.

Можда грешим и волео бих да грешим, што је чудно, али у Србији се народ стално лагао, уз обећања о бољем животу. Узмите као пример причу о „брзим пругама“ још у време Милошевића, који ће муњевитом брзином пресецати Србију. А тим „муњама“ је данас, док слушамо исте приче о бољем животу и о „брзим пругама“, потребно пет сати да пређу раздаљину од стотинак километара. Због тога што је много од реченог непостојано, Србија беспомоћно стоји на споредном колосеку. Медији показују „скретничаре“ како машу заставицама и трубе да смо лидер у региону, а ћуте о чињеници да та махања и дувања никако да покрену скретницу која би воз „Србија“ извела на брзу пругу и одвела где треба. Тако је и са Вучићевим великим пријатељима широм света који ће да нам помогну, а народ та пријатељства гледа као шарене балоне који шарају тмурним небом Србије.

Када сте рекли да Србији треба помоћ… Ви сте, ако се не варам, били скоро две деценије на челу Српског савеза из Шведске, који је несебично помагао људе у матици. И ви сте лично и приватно учествовали у бројним акцијама хуманитарног карактера…

Средства која се шаљу за помоћ болницама, школама, избеглицама или на други начин унесрећеним људима, а које долазе од организација из расејања све су мања. Наравно, то није безначајно, али велики новац, неколико милијарди евра годишње, помоћ је коју наши из дијаспоре шаљу својој родбини. Ипак, то је само кап у мору у односу на потребе Србије, која мора почети да се рационално понаша. Продавање странцима свега што иде са добитком, у привреди и у пољопривреди, називају „улагањем у Србију“, а ни Немци, ни Арапи, ни Швеђани, ни било ко други, не улажу у Србију већ у њихов посао. А у Србију долазе зато што у њој могу да остваре већу зараду, са мањом бригом и обавезама за запослене које плаћају десет пута мање него што су минималне плате, за исти такав посао, у њиховим респективним земљама. Осим тога сиромашна Србија им плаћа милионе евра као субвенцију, о чему се ретко говори, као и о неславним епилозима неких од тих „улагања“. Ипак, о томе треба разговарати са економским стручњацима, онима који добро знају и проблеме и могућности, а не са мном…

Да проговоримо онда о медијима за које неки тврде да су један од узрочника да је овакво стање у земљи, делом због гушење јавне речи и спутавања слободе говора. Какав је ваш утисак о медијској сцени Србије?

Медији су један од важних регулатора сваког друштва. Они су од скоро исте важности за земљу као и правосуђе, а државе у којима неометано функционишу те две области (правосуђе и медији) углавном су стабилне демократије. Чини ми се да већина грађана у Србији тога није свесна, као ни тога да се ништа ваљано не може изградити на једном простору (плацу), ако се тај простор најпре темељно не раскрчи од корова, трња, бескорисног шибља и којекаквог отпада. Србија мора под хитно да рашчисти „трње и шибље“, да постави правосуђе на ноге и да се медије ослободе било каквих и било чијих притисака, цензуре или аутоцензуре.

Господине Јанићу, ви сте издавач и одговорни уредник информативног портала „Корени“, који постаје све читанији у матици и у дијаспори. На објављеној листи од 500 најпосећенијих сајтова у Србији, у којој сигурно постоји пар стотина хиљада сајтова, ваш портал www.корени.рс је на 356. месту. Посебно је запажено да је ваш сајт више стотина места, двапут па и трипут више испред познатих и читаних недељника у Србији. Ви објављујете углавном виђења српске стварности и политичке анализе које се ретко могу прочитати или видети на водећим српским медијима. Да ли је српски медијски простор уистину толико цензурисан и селективан и да ли сте ви задовољни бројем људи који читају прилоге на вашем порталу?

У Србији је, малтене, све што је везано за политику, политичаре и медије, једносмерно, цензурисано и неприхватљиво селектирано. Последњи пример за ову констатацију добили смо пре неки дан, када је ухапшен онај младић (Игор Микић) који је скандирао „Вучићу педеру!“, пред камерама РТС-а. Ухапшен је само неколико дана после инцидента и судиће му се за насилничко понашања и вређање премијера. За тог момка је по хитном поступку одређен адвокат, мада су адвокати тада били у штрајку, а брат албанског премијера Раме (за кога се сумњало да је управљао дроном који је спустио мапу велике Албаније на стадион за време фудбалске утакмице Србија – Албанија), пуштен је с објашњењем да је штрајк адвоката и немогуће је обезбедити му адвоката по службеној дужности. Власт се понаша онако како јој у одређеном тренутку одговара, или како им се да налог са стране, а не онако како их обавезују закони наше земље. Ово је само један пример који показује да у Србији не функционише како треба ни извршна, ни законодавна, ни судска власт.

А питање да ли сам задовољан бројем људи који посећују портал www.корени.рс требало би поставити другачије, односно да ли сам задовољан бројем људи који прочитају оно што се на порталу објави. Јесам, јер се читају у многим удружењима дијаспоре, један улазак а више читања… Имамо мејлинг листе које све заједно обухватају преко 80.000 прочишћених валидних мејл адреса, на које директно шаљемо важне текстове и информације, неке које нису ни објављене на порталу. Ту је и мој скромни, приватни фејсбук профил, са око 4970 ФБ пријатеља, од којих један део њих прослеђују актуелне текстове, као и од њихових ФБ пријатеља пренесени текстови… Верујем да то чини додатну бројку од око 100 000, а имамо и посебне мејлинг листе са институцијама, установама, организацијама… па је логично претпоставити и да примљене информације на ове адресе чита више особа. То је не рачунајући посете које су портал „Корени“ довеле на 356. место на листи од 500 најпосећенијих сајтова у Србији. Користим и ову прилику да се захвалим сваком појединачном посетиоцу сајта на указаном поверењу и ФБ пријатељу и примаоцу наших мејлова, што својим интерсовањем доприносе ширење истине која је важна за будућност наше матице и њених грађана. Још да додам да сам свестан да је у односу на телевизијске емисије, са милионским бројем гледалаца, ово од мањег значаја. Али www.корени.рс и њему слични портали имају друге предности. Моћне телевизије и дневне новине не могу свакодневно и у бесконачност да понављају неистине. За разлику од њих, ми можемо недељама и месецима на Интернету да држимо једну објављену истину, да тражимо објашњење за оно што медијски великани објаве, или да тражимо одговор на постављена питања читалаца, што “велики” често игноришу. Посебно је важно како се манипулише коментарима читалаца (о томе можемо да расправљамо у неком од следећих разговора).

Констатујете да уколико не би било оваквих портала и других алтернативних медија, друштвених мрежа, интернет портала и блогова, кључни медији у Србији (или уопште у свету) не би имали притисак да коректно информишу у ономе што је општи интерес друштва, а не појединца, политичких или других моћника?

Баш тако. Интернет је информативна и медијска будућност која сваким даном постаје све заступљенија и моћнија. Одговор на многа наша питања, и на она која нису постављена, а требало би да јесу, несумњиво је у симбиози са делом будућности Србије. То је и одговор на ваше питање да ли у нашој земљи има или нема цензуре. Докле год у Србији поткрепљују информисања о бољем животу бајкама о свакодневном животу, као на пример да је Београд најефтинији град у Европи, а сви знају да је килограм свињског меса скупљи у Београду него у Стокхолму, а плата у Шведској десет пута већа од плате у Србији, такво „информисање“ је криминални безобразлук. Док пред српским законом не буду једнако третирани и Игор Микић и Олси Рама, или било који наш или страни држављанин, дотле ће свака прича о бољем животу у Србији бити колективна успаванка. Ако се одговорни хитно не пробуде из те успаваности, може се десити да дође до веома непријатног буђења – за све нас.

Господине Јанићу, ви сте годинама у шведским медијима, у разним дебатама, конференцијама и у вашим ауторским текстовима у водећим дневним новинама, ширили истину о Србима и о догађајима на просторима бивше Југославије. Некада је то било веома тешко, јер су Срби увек били означавани као зли момци. Колико се таква ситуација променила? Односно, колико је тачна тврдња премијера Вучића да је Србија данас прихваћена на европском Западу као равноправан партнер?

Неозбиљно је рећи, од било кога, да се Србија на Западу третира као равноправна земља, јер она то, нажалост, сигурно није. Србија седи у чекаоници Европске уније и чекаће дуго на пријем у чланство. Онај ко тражи пријем и онај ко о тој молби одлучује не могу да буду равноправни. Иначе ми имамо и други проблем, о коме се у Србији одавно не говори, односно да се о нашој земљи и нашем народу деценијама мисли као да је зао и нецивилизован. Таква негативна слика о нама је остала у главама грађана земаља у којима се водила таква пропаганда против Срба и тешко је променити је, без изношења истините слике о нама као народу. Наравно да има и међу нама изузетака, оних којима је неважно да ли се о нашем народу лаже и учвршћује негативна и лоша слика дежурног кривца за све. С друге стране, српска држава није чинила, и не чини ништа, да ту пропагандну машинерију – која се захуктала крајем другог миленијума и која, по инерцији, и данас ради против српских интереса – умањи и заустави. Дакле, ако се о Србији деценијама градила слика као о отпадничкој земљи силеџија и злочинаца, окупатора Хрватске, Босне и Косова, потребно је дуго времена да се ствари „ресетују“. Тастер за процес ресетовања неће се покренути сам од себе, нити ће га притиснути они који су били покретачи разбијања бивше Југославије и антисрпске кампање.

Како гледате на прошлонедељну посету премијера Вучића Уједињеном Краљевству?

Државничке посете, ако су добро испланиране за добробит земље и у економском и у политичком смислу, увек су добродошле. Ова посета, о којој ме питате, по мом мишљењу није ни добро осмишљена ни планирана. Када су у питању посете председника једне државе или премијера њене владе другој земљи, примарност је узајамно поштовање. Приликом ове посете Великој Британији тога није било. Премијер Владе Републике Србије је ишао у вишедневну посету „пријатељској“ земљи, а премијер те земље, пријатељ, господин Дејвид Камерон, није имао времена да се са Вучићем састане. Обавезан сам да нагласим да је у питању посета која је много раније уговорена и протоколарно договорена, а не да је из кабинета премијера Вучића окренут број његових светских пријатеља и речено им: „Аца одлучио да сутра скокне до Камерона“. Њихов сусрет, да је до њега дошло, ма колико он кратак био, имао би ефекта за евентуално, делимично, покретање воље грађана Србије да, такође делимично, опросте агресивност Енглеске у разбијању наше земље и бомбардовања са циљем да се помогне бржем отцепљењу Косова од Србије. Али изгледа да Енглезима ни то није важно.

У медијима Србије се посета премијера велича и оцењује као веома успела?

У већини медија у Србији не постоји ништа што је неуспело, ако је у вези са презименом Вучић. По мени је земља домаћин ове посете (УК) показала да Србију не сматра равноправном, чак ни у дипломатском смислу. Да ли, упоређивања ради, можете замислити могућност да Вучић не прими Албанског премијера Едија Раму, који долази за десетак дана у Београд, а можда и у Прешево? Да ли би Рама дошао да разговара само са министром спољних послова Србије, председником наше Скупштине и градоначелником Београда? Испало је да је премијер српске владе, већ пре поласка у Енглеску био задовољан програмом по коме ће се обратити једном студенстком скупу у Лондонској школи економије. Ипак, премијер Вучић је морао да схвати да он не одлази на Запад да промовише себе и своје политичко-економско знање, већ иде у име грађана Србије да тамо сврсисходно представи своју земљу. Према томе, сматрам да Александар Вучић није смео ни да помисли на одлазак за Лондон, а да претходно није уговорен састанак са Дејвидом Камероном.

Али, премијер је тамо разговарао на разне теме. Покушао је да анимира британске пословне људе да крену пут Србије и да инвестирају у српску привреду. Мислите да од тога неће бити користи?

Могуће је да ће се део британских бизнисмена одазвати таквом позиву. Али поента није у томе. Сама чињеница да Вучића није примио Дејвид Камерон, довољан је сигнал већини британских привредника да добро размисле о пословању у Србији. То је тако свугде у свету. Српског премијера, после овога, на Западу неће многи гледати онако како то представљају медији у Србији. Тим пре што је и његов наступ у Лондонској школи економије од једног дела стручне јавности оцењен као крајње разочаравајући. Ту не мислим на инцидент са Сандуловићем. Све је деловало несређено, јер су српски функционери, очигледно, на пут кренули неприпремљени; а посебно Гузенбауеров говор на ЛСЕ, био је ближи шегачењу, него доприносу за вођење озбиљног економско-политичког разговора у земљи домаћина.

Извор: Корени