Идентитет сложне браће

Лична карта брата премијера Александра Вучића за кратко време постала је синоним за апсурд. Најпре је, показујући је Жандармерији за време параде поноса добио од њих батине, а потом се после неколико година употребе сазнало да је злоупотребљена за отварање некакве фантомске фирме по имену „Акомакум“.

Покренута је истрага у оба случаја, а главни јунак је нико други до Андреј Вучић. Осим што се зна да је велики брат, зна ли неко чиме се он бави, шта је и где досад радио. И то није једина ствар коју јавност заиста занима, а држи се упорно по страни.

Пре свега да ли ико озбиљан заиста може да поверује да су жандарми испендречили премијеровог брата кад им се легитимисао само зато што су утврдили чији је? Првобитно је сам премијер рекао да је дошло до грешке, да је стигло извињење и да је његов брат ишао на ручак код родитеља. У Крунску или Светозара Марковића? Од када Вучићи живе у том крају и на тој адреси?

Потом је речено како су пребијена и три припадника Кобри који по службеној дужности чувају Андреја Вучића. Уследила је истрага, утврђивање одговорности, смене и казне за припаднике нишке Жандрамерије. Онда је јавност тек четвртог дана од инцидента сазнала да је са Андрејем Вучићем пребијен и брат градоначелника Београда Синише Малог. Је ли он припадник Кобри или још један на списку пребијених тог дана? Да ли је Андреј водио Малог на ручак код својих и шта су њих двојица са све Кобрама заиста радили тога дана, јавност је, за одговор заувек остала ускраћена.

Онда је уследила крађа идентитета премијеровог брата, наводно обављена пре неколико година, а фирма која се води на његово име све то време прави губитке и не плаћа порез држави. Ко је злоупотребио личну карту Андреја Вучића требало би да утврди истрага, али просто је невероватно да она до сада није покретана. Ако ништа друго и у тзв. Дачићевој влади, Вучић се као ППВ за све питао и то није никаква тајна.

Који су то моћници (помињу се неки из бившег демократског режима) смислили овако апсурдан план да би наводно дезавуисали садашњег премијера. Ако су хтели да перу паре није им била потребна баш лична карта премијеровог брата. Уосталом, зар је толики проблем утврдити ко је све те године управљао поменутом фирмом представљајући се као Андреј Вучић. Ваљда нису опет жандарми у питању.

Они који верују да је Андреј Вучић тучен само зато што је Александров брат спремни су да поверују и да је крађа његовог идентитета део завере која се свакодневно плете око вредног и неуморног премијера. Они који онако хистерично аплаудирају док Александар Вучић улази у Скупштину (сцена до сада невиђена ни у Брозово време, ни у минхенским пивницама) сасвим су сигурни у то.

Јачина аплауза најбоље сведочи колико је њихов страх велики, јер они знају оно што је обичан свет, нажалост, заборавио. А то је да су својевремено промовишући зарђале кашике као средство за исправљање историјских и свих других неправди заправо укралили идентитет српском народу. Подрумашким и најпримитивнијим уздизањем српства су заувек променили личну карту сопственом народу. Деведесетих су му одузели право на будућност, а 2014. идући већ утабаним стазама укидају му право на наду. Једино што су некадашњу борбу против „домаћих издајника и страних плаћеника“, усмерили само на „домаће издајнике“, јер су „страни плаћеници“ сада на њиховој страни.

У држави где министар за рад и запошљавање ништа није радио осим што се бавио политиком, где министар полиције доказујући своје таленте мора да објашњава преписивање час доктората, час личне карте, све је могуће, па и то да су незапослени којих је сваким даном све више, једини профитирали од Вучићевих реформи. Немају ништа, чак им ни идентитет нико не жели да покраде. Сложна браћа Вучићи имају предност. За сада.

Извор: Корени