Dežurni razgovori sa Nikolom Janićem

Nikola Janić je filmski i televizijski režiser, novinar, pisac, publicista, dugogodišnji, a danas počasni, predsednik Srpskog saveza u Švedskoj i predsednik NGO ”Humanvoce”. Osnivač je i glavni i odgovorni urednik časopisa i portala “Koreni”, bio je član Švedskog saveta za integracije i etničku ravnopravnost i član drugih stručnih grupa Švedskog Minostarstva, doseljeničkog biroa i drugih institucija u Švedskoj. Bio je član Saveta dijaspore savezne Vlade SRJ i u njemu Predsednik Komisije za odnose sa javnošću i informisanje. CEOPOM-Istina prenosi njegov intervju za „Korene“.

*   *   *

Gospodine Janiću, prošlo je skoro godinu dana od našeg zadnjeg „dežurnog razgovora“ a gotovo pola veka otkako ste otišli iz Srbije. Sve to vreme Srbiju čuvate u srcu i kontinuirano joj se vraćate, kako u srcu i mislima, tako i fizički, svojim čestim posetama matici. Zapazili ste da aktuelne srpske vlasti imaju naviku da ubeđuju narod u bolji život koji će uslediti u nekoj bližoj budućnosti. Da li će Srbiji, a time i drugim srpskim balkanskim prostorima, uskoro svanuti lepši dani, onako kako nam obećava premijer Vučić?

Nada da će biti bolje je poslednje verovanje koje napušta čoveka i ja verujem da će građanima Srbije biti bolje, ali ne tako brzo i ne zato što to obećava Vučić. Bolje će biti, što zavisi i od događanja u svetu, ali samo ako srpska vlast danas ne rasproda sve vredno u zemlji. Nastavak rasprodavanja Srbije, zarad boljeg sutra, znači da se pokolenjima svesno ostavlja siromaštvo, a još gore od toga je da će u njihovoj zemlji zavisiti od dugih. Propadanje je nekad teško zaustaviti, jer ozbiljne političke i društvene promene dolaze sporo, odnosno sporo dolazi do dana kada narod reši da kaže: „Dosta Bre!“. U svojoj pasivnosti Srbija je dugo krezuba i takva nastavlja da stari. U njoj život teče po inerciji; ili, rekao bih, po lošoj navici, koje nikako ne možemo, ne umemo, ili nećemo da je se otarasimo. Političari obećavaju kule i gradove u predizbornoj kampanji, a narod, čini mi se, uvek poveruje onima koji ga „krupnije“ slažu. Siguran sam, nažalost, da Srbiji lepši dani neće doći do krajem 2015. ili početkom 2016. godine, kako premijer obećava i moli građane da se strpe do tada. Televizijske emisije na nekim kanalima se emituju da bi narod poverovao da su baloni od sapunice neka čvrsta i postojana materija, što ocenjujem kao svestan doprinos prevarama.

Možda grešim i voleo bih da grešim, što je čudno, ali u Srbiji se narod stalno lagao, uz obećanja o boljem životu. Uzmite kao primer priču o „brzim prugama“ još u vreme Miloševića, koji će munjevitom brzinom presecati Srbiju. A tim „munjama“ je danas, dok slušamo iste priče o boljem životu i o „brzim prugama“, potrebno pet sati da pređu razdaljinu od stotinak kilometara. Zbog toga što je mnogo od rečenog nepostojano, Srbija bespomoćno stoji na sporednom koloseku. Mediji pokazuju „skretničare“ kako mašu zastavicama i trube da smo lider u regionu, a ćute o činjenici da ta mahanja i duvanja nikako da pokrenu skretnicu koja bi voz „Srbija“ izvela na brzu prugu i odvela gde treba. Tako je i sa Vučićevim velikim prijateljima širom sveta koji će da nam pomognu, a narod ta prijateljstva gleda kao šarene balone koji šaraju tmurnim nebom Srbije.

Kada ste rekli da Srbiji treba pomoć… Vi ste, ako se ne varam, bili skoro dve decenije na čelu Srpskog saveza iz Švedske, koji je nesebično pomagao ljude u matici. I vi ste lično i privatno učestvovali u brojnim akcijama humanitarnog karaktera…

Sredstva koja se šalju za pomoć bolnicama, školama, izbeglicama ili na drugi način unesrećenim ljudima, a koje dolaze od organizacija iz rasejanja sve su manja. Naravno, to nije beznačajno, ali veliki novac, nekoliko milijardi evra godišnje, pomoć je koju naši iz dijaspore šalju svojoj rodbini. Ipak, to je samo kap u moru u odnosu na potrebe Srbije, koja mora početi da se racionalno ponaša. Prodavanje strancima svega što ide sa dobitkom, u privredi i u poljoprivredi, nazivaju „ulaganjem u Srbiju“, a ni Nemci, ni Arapi, ni Šveđani, ni bilo ko drugi, ne ulažu u Srbiju već u njihov posao. A u Srbiju dolaze zato što u njoj mogu da ostvare veću zaradu, sa manjom brigom i obavezama za zaposlene koje plaćaju deset puta manje nego što su minimalne plate, za isti takav posao, u njihovim respektivnim zemljama. Osim toga siromašna Srbija im plaća milione evra kao subvenciju, o čemu se retko govori, kao i o neslavnim epilozima nekih od tih „ulaganja“. Ipak, o tome treba razgovarati sa ekonomskim stručnjacima, onima koji dobro znaju i probleme i mogućnosti, a ne sa mnom…

Da progovorimo onda o medijima za koje neki tvrde da su jedan od uzročnika da je ovakvo stanje u zemlji, delom zbog gušenje javne reči i sputavanja slobode govora. Kakav je vaš utisak o medijskoj sceni Srbije?

Mediji su jedan od važnih regulatora svakog društva. Oni su od skoro iste važnosti za zemlju kao i pravosuđe, a države u kojima neometano funkcionišu te dve oblasti (pravosuđe i mediji) uglavnom su stabilne demokratije. Čini mi se da većina građana u Srbiji toga nije svesna, kao ni toga da se ništa valjano ne može izgraditi na jednom prostoru (placu), ako se taj prostor najpre temeljno ne raskrči od korova, trnja, beskorisnog šiblja i kojekakvog otpada. Srbija mora pod hitno da raščisti „trnje i šiblje“, da postavi pravosuđe na noge i da se medije oslobode bilo kakvih i bilo čijih pritisaka, cenzure ili autocenzure.

Gospodine Janiću, vi ste izdavač i odgovorni urednik informativnog portala „Koreni“, koji postaje sve čitaniji u matici i u dijaspori. Na objavljenoj listi od 500 najposećenijih sajtova u Srbiji, u kojoj sigurno postoji par stotina hiljada sajtova, vaš portal www.koreni.rs je na 356. mestu. Posebno je zapaženo da je vaš sajt više stotina mesta, dvaput pa i triput više ispred poznatih i čitanih nedeljnika u Srbiji. Vi objavljujete uglavnom viđenja srpske stvarnosti i političke analize koje se retko mogu pročitati ili videti na vodećim srpskim medijima. Da li je srpski medijski prostor uistinu toliko cenzurisan i selektivan i da li ste vi zadovoljni brojem ljudi koji čitaju priloge na vašem portalu?

U Srbiji je, maltene, sve što je vezano za politiku, političare i medije, jednosmerno, cenzurisano i neprihvatljivo selektirano. Poslednji primer za ovu konstataciju dobili smo pre neki dan, kada je uhapšen onaj mladić (Igor Mikić) koji je skandirao „Vučiću pederu!“, pred kamerama RTS-a. Uhapšen je samo nekoliko dana posle incidenta i sudiće mu se za nasilničko ponašanja i vređanje premijera. Za tog momka je po hitnom postupku određen advokat, mada su advokati tada bili u štrajku, a brat albanskog premijera Rame (za koga se sumnjalo da je upravljao dronom koji je spustio mapu velike Albanije na stadion za vreme fudbalske utakmice Srbija – Albanija), pušten je s objašnjenjem da je štrajk advokata i nemoguće je obezbediti mu advokata po službenoj dužnosti. Vlast se ponaša onako kako joj u određenom trenutku odgovara, ili kako im se da nalog sa strane, a ne onako kako ih obavezuju zakoni naše zemlje. Ovo je samo jedan primer koji pokazuje da u Srbiji ne funkcioniše kako treba ni izvršna, ni zakonodavna, ni sudska vlast.

A pitanje da li sam zadovoljan brojem ljudi koji posećuju portal www.koreni.rs trebalo bi postaviti drugačije, odnosno da li sam zadovoljan brojem ljudi koji pročitaju ono što se na portalu objavi. Jesam, jer se čitaju u mnogim udruženjima dijaspore, jedan ulazak a više čitanja… Imamo mejling liste koje sve zajedno obuhvataju preko 80.000 pročišćenih validnih mejl adresa, na koje direktno šaljemo važne tekstove i informacije, neke koje nisu ni objavljene na portalu. Tu je i moj skromni, privatni fejsbuk profil, sa oko 4970 FB prijatelja, od kojih jedan deo njih prosleđuju aktuelne tekstove, kao i od njihovih FB prijatelja preneseni tekstovi… Verujem da to čini dodatnu brojku od oko 100 000, a imamo i posebne mejling liste sa institucijama, ustanovama, organizacijama… pa je logično pretpostaviti i da primljene informacije na ove adrese čita više osoba. To je ne računajući posete koje su portal „Koreni“ dovele na 356. mesto na listi od 500 najposećenijih sajtova u Srbiji. Koristim i ovu priliku da se zahvalim svakom pojedinačnom posetiocu sajta na ukazanom poverenju i FB prijatelju i primaocu naših mejlova, što svojim intersovanjem doprinose širenje istine koja je važna za budućnost naše matice i njenih građana. Još da dodam da sam svestan da je u odnosu na televizijske emisije, sa milionskim brojem gledalaca, ovo od manjeg značaja. Ali www.koreni.rs i njemu slični portali imaju druge prednosti. Moćne televizije i dnevne novine ne mogu svakodnevno i u beskonačnost da ponavljaju neistine. Za razliku od njih, mi možemo nedeljama i mesecima na Internetu da držimo jednu objavljenu istinu, da tražimo objašnjenje za ono što medijski velikani objave, ili da tražimo odgovor na postavljena pitanja čitalaca, što “veliki” često ignorišu. Posebno je važno kako se manipuliše komentarima čitalaca (o tome možemo da raspravljamo u nekom od sledećih razgovora).

Konstatujete da ukoliko ne bi bilo ovakvih portala i drugih alternativnih medija, društvenih mreža, internet portala i blogova, ključni mediji u Srbiji (ili uopšte u svetu) ne bi imali pritisak da korektno informišu u onome što je opšti interes društva, a ne pojedinca, političkih ili drugih moćnika?

Baš tako. Internet je informativna i medijska budućnost koja svakim danom postaje sve zastupljenija i moćnija. Odgovor na mnoga naša pitanja, i na ona koja nisu postavljena, a trebalo bi da jesu, nesumnjivo je u simbiozi sa delom budućnosti Srbije. To je i odgovor na vaše pitanje da li u našoj zemlji ima ili nema cenzure. Dokle god u Srbiji potkrepljuju informisanja o boljem životu bajkama o svakodnevnom životu, kao na primer da je Beograd najeftiniji grad u Evropi, a svi znaju da je kilogram svinjskog mesa skuplji u Beogradu nego u Stokholmu, a plata u Švedskoj deset puta veća od plate u Srbiji, takvo „informisanje“ je kriminalni bezobrazluk. Dok pred srpskim zakonom ne budu jednako tretirani i Igor Mikić i Olsi Rama, ili bilo koji naš ili strani državljanin, dotle će svaka priča o boljem životu u Srbiji biti kolektivna uspavanka. Ako se odgovorni hitno ne probude iz te uspavanosti, može se desiti da dođe do veoma neprijatnog buđenja – za sve nas.

Gospodine Janiću, vi ste godinama u švedskim medijima, u raznim debatama, konferencijama i u vašim autorskim tekstovima u vodećim dnevnim novinama, širili istinu o Srbima i o događajima na prostorima bivše Jugoslavije. Nekada je to bilo veoma teško, jer su Srbi uvek bili označavani kao zli momci. Koliko se takva situacija promenila? Odnosno, koliko je tačna tvrdnja premijera Vučića da je Srbija danas prihvaćena na evropskom Zapadu kao ravnopravan partner?

Neozbiljno je reći, od bilo koga, da se Srbija na Zapadu tretira kao ravnopravna zemlja, jer ona to, nažalost, sigurno nije. Srbija sedi u čekaonici Evropske unije i čekaće dugo na prijem u članstvo. Onaj ko traži prijem i onaj ko o toj molbi odlučuje ne mogu da budu ravnopravni. Inače mi imamo i drugi problem, o kome se u Srbiji odavno ne govori, odnosno da se o našoj zemlji i našem narodu decenijama misli kao da je zao i necivilizovan. Takva negativna slika o nama je ostala u glavama građana zemalja u kojima se vodila takva propaganda protiv Srba i teško je promeniti je, bez iznošenja istinite slike o nama kao narodu. Naravno da ima i među nama izuzetaka, onih kojima je nevažno da li se o našem narodu laže i učvršćuje negativna i loša slika dežurnog krivca za sve. S druge strane, srpska država nije činila, i ne čini ništa, da tu propagandnu mašineriju – koja se zahuktala krajem drugog milenijuma i koja, po inerciji, i danas radi protiv srpskih interesa – umanji i zaustavi. Dakle, ako se o Srbiji decenijama gradila slika kao o otpadničkoj zemlji siledžija i zločinaca, okupatora Hrvatske, Bosne i Kosova, potrebno je dugo vremena da se stvari „resetuju“. Taster za proces resetovanja neće se pokrenuti sam od sebe, niti će ga pritisnuti oni koji su bili pokretači razbijanja bivše Jugoslavije i antisrpske kampanje.

Kako gledate na prošlonedeljnu posetu premijera Vučića Ujedinjenom Kraljevstvu?

Državničke posete, ako su dobro isplanirane za dobrobit zemlje i u ekonomskom i u političkom smislu, uvek su dobrodošle. Ova poseta, o kojoj me pitate, po mom mišljenju nije ni dobro osmišljena ni planirana. Kada su u pitanju posete predsednika jedne države ili premijera njene vlade drugoj zemlji, primarnost je uzajamno poštovanje. Prilikom ove posete Velikoj Britaniji toga nije bilo. Premijer Vlade Republike Srbije je išao u višednevnu posetu „prijateljskoj“ zemlji, a premijer te zemlje, prijatelj, gospodin Dejvid Kameron, nije imao vremena da se sa Vučićem sastane. Obavezan sam da naglasim da je u pitanju poseta koja je mnogo ranije ugovorena i protokolarno dogovorena, a ne da je iz kabineta premijera Vučića okrenut broj njegovih svetskih prijatelja i rečeno im: „Aca odlučio da sutra skokne do Kamerona“. Njihov susret, da je do njega došlo, ma koliko on kratak bio, imao bi efekta za eventualno, delimično, pokretanje volje građana Srbije da, takođe delimično, oproste agresivnost Engleske u razbijanju naše zemlje i bombardovanja sa ciljem da se pomogne bržem otcepljenju Kosova od Srbije. Ali izgleda da Englezima ni to nije važno.

U medijima Srbije se poseta premijera veliča i ocenjuje kao veoma uspela?

U većini medija u Srbiji ne postoji ništa što je neuspelo, ako je u vezi sa prezimenom Vučić. Po meni je zemlja domaćin ove posete (UK) pokazala da Srbiju ne smatra ravnopravnom, čak ni u diplomatskom smislu. Da li, upoređivanja radi, možete zamisliti mogućnost da Vučić ne primi Albanskog premijera Edija Ramu, koji dolazi za desetak dana u Beograd, a možda i u Preševo? Da li bi Rama došao da razgovara samo sa ministrom spoljnih poslova Srbije, predsednikom naše Skupštine i gradonačelnikom Beograda? Ispalo je da je premijer srpske vlade, već pre polaska u Englesku bio zadovoljan programom po kome će se obratiti jednom studenstkom skupu u Londonskoj školi ekonomije. Ipak, premijer Vučić je morao da shvati da on ne odlazi na Zapad da promoviše sebe i svoje političko-ekonomsko znanje, već ide u ime građana Srbije da tamo svrsishodno predstavi svoju zemlju. Prema tome, smatram da Aleksandar Vučić nije smeo ni da pomisli na odlazak za London, a da prethodno nije ugovoren sastanak sa Dejvidom Kameronom.

Ali, premijer je tamo razgovarao na razne teme. Pokušao je da animira britanske poslovne ljude da krenu put Srbije i da investiraju u srpsku privredu. Mislite da od toga neće biti koristi?

Moguće je da će se deo britanskih biznismena odazvati takvom pozivu. Ali poenta nije u tome. Sama činjenica da Vučića nije primio Dejvid Kameron, dovoljan je signal većini britanskih privrednika da dobro razmisle o poslovanju u Srbiji. To je tako svugde u svetu. Srpskog premijera, posle ovoga, na Zapadu neće mnogi gledati onako kako to predstavljaju mediji u Srbiji. Tim pre što je i njegov nastup u Londonskoj školi ekonomije od jednog dela stručne javnosti ocenjen kao krajnje razočaravajući. Tu ne mislim na incident sa Sandulovićem. Sve je delovalo nesređeno, jer su srpski funkcioneri, očigledno, na put krenuli nepripremljeni; a posebno Guzenbauerov govor na LSE, bio je bliži šegačenju, nego doprinosu za vođenje ozbiljnog ekonomsko-političkog razgovora u zemlji domaćina.

Izvor: Koreni