Директна линија – Путин одговара (II)

ПРЕДСЕДНИК Руске Федерације Владимир Путин, 12-ти пут је уживо разговарао са својим народом

„Директна линија“ је потрајала 3 сата 54 минута. За то време је руски лидер успео да одговори на преко 70 питања.

„Директну линију“ су директно преносили Први канал руске државне телевизије, телевизија Русија 1 и Русија 24, радио станице Мајак, Вести FM и Радио Русија.

До њеног почетка – за осам дана – Путину је постављено више од 2 милиона питања. У просеку је стизало по 17,5 хиљада позива у минути и то је нови рекорд. Питања су билакратка и веома једноставна, а многа су била пропраћена речима: „Хвала за Крим“.

Разговор су из заједничког студија усмеравали водитељи Марија Ситељ и Кирил Клејмјонов.

(ЦЕОПОМ-Истина преноси Путинове одговоре у два дела – ДЕО II)

М. СИТЕЛ: Владимире Владимировичу, у Украјини живе милиони Руса, који су после догађаја на Криму, по дефиницији нове власти, постали отпадници. Госпођа Тимошенко је чак позвала да се узме оружје и да се ти људи „подаве“, на обрачун са њима.

К. КЛЕЈМЕНОВ: „Са проклетим кацапима (погрдан украјински назив за Русе)“.

М. СИТЕЛ: Да, „ са проклетим кацапима“. Таквих изјава има прилично много, и питања о даљој судбини Руса који живе у Украјини има заиста много, да не кажем – већи део.

Сергеј ЛУКЈАЊЕНКО, познати писац: Владимире Владимировичу, 23 године Украјина се, заправо, развијала као држава против Русије…

В. ПУТИН: Шта, шта, још једном?

С. ЛУКЈАЊЕНКО: У последње 23 године Украјина се развијала као држава супротстављена Русији, то јест чак је постојала и таква парола: „Украјина није Русија“. И што је најгоре, те клице су сад дале плодове. Видимо шта се догађа, на крају је Украјина упала у националистичку, малтене фашистичку ситуацију. То јест сада се већ ради о слању војних казнених одреда на југоисток итд. Све је јасно. Најстрашније је, по мом мишљењу, што се наш глас, став Русије не чује, он се не чује на Западу, на све начине се спречава да се он чује у самој Украјини .

Шта мислите, како бисмо ми ипак могли да пренесемо свој став и да ли уопште можемо то да учинимо? Да ли можемо да убедимо Запад на нас слуша и да нас разуме? Понекад се стиче утисак да не.

ПУТИН: Знате, Сергеј (да ли могу тако да Вам се обратим?), ипак се нећу сложити са Вама. Знам да сте Ви један од најинтересантнијих данашњих писаца, веома читан, чије се књиге издају у великим тиражима. Али, не могу да се сложим с тим да је Украјина Проклета земља, заиста Вас молим да не користите такве изразе кад је у питању Украјина. Украјина је напаћена земља, то је сложено друштво и многострадално у буквалном смислу. Погледајте, тамо где цвета данашњи национализам и чак се обнавља неонацизам, где је то: то су западни делови Украјине – а ви добро знате историју те територије, те земље и тих људи.

Те територије су се делимично налазиле у Чехословачкој, делимично у Мађарској, делимично у Аустрији, у Аустроугарској, делимично у Пољској, и нигде и никад ти људи нису били пуноправни грађани тих земаља. Знате, то је нешто што се одавно скупљало у тим људима.

Данас се некима чини да управо због тих околности, због некадашњег припадања тих територија данашњим државама ЕУ, да им то даје неки посебан европски квалитет. То што су били људи другог реда у тим државама као да се заборавило, али у историјском сећању, испод површине, негде дубоко у души, то је закопано, разумете? Одатле, ја мислим, и потиче тај национализам.

Друга је ствар центар, исток и југоисток Украјине. Малопре сам о томе говорио, о Новорусији, чији су корени, без сумње, везани за Руску државу, и то су људи мало другачијег менталитета. Нашавши се у саставу ове данашње Украјине, која је склопљена од делова у совјетско време, људима је доста тешко да успоставе добре односе између себе и тешко им је да разумеју једни друге. Али, треба им помоћи да то учине, колико је то могуће.

Каква је у тим условима наша улога, улога доброг комшије, најближег рођака; да ли ће нас чути наши партнери негде иза океана или у Европи? Надам се да ће нас чути, али истовремено, малопре сам то споменуо, постоји одређена бојазан од саме Русије, њене величине, њеног потенцијалног раста и моћи, зато покушавају и нас такође да уситне и поделе.

Да ли ће нас чути у том случају наши партнери? Указао сам чиме се они највише руководе, али ми се чини да би требало да чују, зато што у данашњем свету који се формира, имам у виду тенденције његовог формирања у ближој и даљој историјској перспективи, цео тај свет, сва Европа, већ сам говорио о томе, од Лисабона до Владивостока, треба да се уједини, како би била конкурентна и способна за живот у свету који се убрзано развија. То је изузетно важна околност. Надам се да ће нас наши партнери чути и разумети.

К. КЛЕЈМЕНОВ: Владимире Владимировичу, питања о ситуацији у Украјини доминирају на сајту нашег програма. У последњих неколико минута сам прелистао најупечатљивије и нашао нека која се понављају.

В. ПУТИН: Извините. И, Сергеј, молим Вас, не треба забрањивати издавање Ваших књига ма где то било, укључујући Украјину, шта Вам је? Не ради се о новцу – ради се о томе да сте Ви један од најистакнутијих писаца Русије, то је део руске културе, и треба гурати тамо руску културу, а не вадити је оданде, важи?

С. ЛУКЈАЊЕНКО: Добро, дозвољавам.

В. ПУТИН: Хвала.

К. КЛЕЈМЕНОВ: Нашао сам још једно занимљиво питање на сајту нашег програма, послао га је Александар Жабински, који живи у Московској области, прочитаћу га: „Ми одбијамо да разговарамо с актуалним кијевским властима, ја их сматрам нелегитимним, сумњу изазива и легитимност председничких избора у Украјини најављених за мај. Можемо и даље с њима да не разговарамо, али Украјина нигде неће отпловити од граница Русије. С њеним властима, легитимним или не баш, свеједно ћемо морати да се договарамо. Можда да се не губи време и да се започну преговори са свим потенцијалним победницима председничке трке?“

В. ПУТИН: Ми заиста сматрамо да су актуелне власти нелегитимне, и не могу бити легитимне, јер немају национални мандат за управљање земљом, и то говори све. Међутим, ми не одбијамо контакте с било ким, на министарском нивоу контакти су отворени и наши министри одржавају односе са својим украјинским колегама. Дмитриј Анатољевич Медведев је разговарао с Јацењуком, Наришкин је разговарао с Турчиновом, они су исто у контакту. Што се тиче председничких кандидата, знате како се одвија председничка трка. Апсолутно недопустиво, на апсолутно недопустив начин. Ако се и даље све буде одвијало на такав начин, ми, наравно, нећемо моћи да сматрамо да је све што се догађа, све што ће се догађати после 25. маја, легитимно.

Какви су то легитимни избори, ако кандидате с истока стално туку, поливају разним мастилима, не дозвољавају им да се сретну са бирачима? Каква је то изборна кампања? Да не говорим о томе да према Уставу Украјине – ево, Ирина Хакамада је постављала питања везана за легитимизацију, по Уставу Украјине, уколико се он не промени – ако се не промени Устав, нови избори, док постоји легални председник Јанукович, једноставно се не могу одржати.

У складу с важећим Уставом, не може се бирати нови председник док је жив актуелни, легални председник. Значи, ако желимо, ако они желе да избори буду легитимни,ваљда би требало да промене Устав, а онда да попричају и о федерализацији, и о децентрализацији, итд. На то просто здрав разум указује.

Може се, наравно, и даље деловати мимо здравог разума – само не разумем до чега ће то довести. Али, у контакту смо са свима.

Лидер председничке трке тренутно је господин Порошенко. Значајан део његовог бизниса је у Русији. Он производи код нас бомбоне и карамеле, које су многи код нас, вероватно, пробали, не знајући да је власник тог предузећа господин Порошенко, фаворит на председничким изборима.

Госпођу Тимошенко лично добро познајем. Она позива да се „у Русе пуца из нуклеарног оружја“, мислим да је то речено, али највероватније услед емоционалног слома. Она и ја се добро познајемо.

Узгред, она је потписивала познате гасне уговоре, које њени партијски саборци и учесници потписивања тих уговора данас одбијају да извршавају. Али, она и ја смо у своје време имали прилично добре пословне односе. Лично не знам друге кандидате с истока: Царјова и бившег харковског губернатора – али генерално имамо представу какви су то људи. Ми ћемо, наравно, сарађивати са свима.

М. СИТЕЛ: Дозволите, ја ћу буквално да реплицирам. Владимире Владимировичу, крсташки поход мајдана против југоистока је такође противуставан. То је такође супротно…

В. ПУТИН: Извините, молим Вас. Тренутно чујемо апеле да људи на југоистоку положе оружје, али ја кажем својим партнерима: „То је исправан, одличан апел, али онда склоните армију од цивилног становништва. Зато што су потпуно сишли с ума: тенкови, оклопни транспортери (гледам на телевизиији), довлаче топове. Против кога довлаче топове? Јесу ли они потпуно полудели?

К. КЛЕЈМЕНОВ: Вишецевни ракетни бацачи…

В. ПУТИН: Да, и вишецевни ракетни бацачи, лете борбени авиони, лете „сушке“ (Сухој). Да ли су потпуно изгубили разум? А даље шта? Приближавају се наоружани одреди националиста, добро, да се разоружају на истоку, у реду, да претпоставимо да ће да одведу армију, зашто нису разоружали одреде националиста? А после ће рећи – ми ту ништа не можемо да учинимо.

Како се људи на истоку могу натерати да положе оружје, тим пре што на њихову страну прелазе припадници Беркута (јединица за специјалне операције), припадници МУП, чак и неке војне јединице. Није ту решење проблема. Проблем треба да буде решен на путу тражења компромиса и поштовања легитимних интереса тих људи.

М. СИТЕЛ: Али, нико није спреман на компромис. С ким да се преговара? Ви кажете да треба да се обезбеде гаранције, чије? Сједињених Америчких Држава, Запада, лидера ЕУ, самопроглашене мајданске власти? Ко, с ким да се преговара?

В. ПУТИН: Преговарати морају они који себе тренутно сматрају влашћу у Кијеву. Они треба да се воде здравим разумом и реалношћу.

К. КЛЕЈМЕНОВ: Тренутно су у студију људи који су се нашли на такозваним списковима за санкције. Можда постоје и они које се налазе овде, а не знају да су на списковима.

Дмитриј КИСЕЉОВ, генерални директор информативне агенције „Севодња“ („Данас“).

Чини мисе да се наша земља нашла у обручу. Лично осећам, имам неки осећај дављења, као да ме неко гуши. Чини ми се да је то NATO, пошто се блок NATO шири, као рак, и буквално за последњих 25 година је „прогутао“ наше савезника из Варшавског пакта, затим неке делове Совјетског Савеза, балтичке земље, разјапио чељусти на Грузију, сад већ и на Украјину.

У седишту NATO кажу да би било корисно, вероватно, примити и Украјину у NATO. А Ви кажете да блоковски систем изумире. Не могу с тим да се сложим, јер осећам гушење од стране тог блока. Наравно, може се рећи да сам ја параноик и да је то код мене параноја. Али, што се каже, ако имате параноју, то још увек не значи да вас не прате. Зато се овде не ради о мени, већ о том ширењу блока NATO. Где је та црвена линија, постоји ли она и како се Ви осећате као лидер земље? Ништа лично, Владимире Владимировичу.

В. ПУТИН: Ми ћемо сами све да угушимо! Што се толико плашите? (Аплауз)

Д. КИСЕЉОВ: Немам никакав страх, нормално, али где је та црвена линија и где је крај, што се каже? Постоје ли границе и ко ће их поставити?

В. ПУТИН: Код нас нема страха: ни код мене, а и ни код кога не трба да буде. Али, морамо се држати реалности. А реалност сте Ви сад, углавном, доста добро и на својствен Вама блистав начин описали, унели сте нам одређени страх. Још једном понављам, сматрам да се ничега не треба плашити, али ми морамо трезвено да процењујемо ситуацију. А у чему се она састоји? Ви сте сад то доста сликовито рекли.

Нама су некада обећали (ја сам о томе у Минхену у своје време причао) да после уједињења Немачке неће бити ширења NATO на исток. Преко источних граница NATO, како нам је тада рекао тадашњи генерални секретар NATO, алијанса се неће ширити. А потом је почело његово ширење на бивше чланице Варшавског пакта, затим и на балтичке земље, па на бивше републике Совјетског Савеза.

Ја сам у своје време говорио: „Зашто то радите, у чему је смисао? У безбедности тих земаља? Мислите да ће вас неко напасти? Довољно је закључити споразум, билатерални споразум о пријатељству и узајамној помоћи, укључујући војну, и безбедност тих земаља ће бити осигурана“. Одговор: „Вас се то не тиче. Земље и народи имају право да сами бирају начин на који ће осигурати своју безбедност“.

Па, добро, то је истина. Али је истина и то да када се инфраструктура војног блока приближава нашим границама, то код нас изазива одређену бојазан и питања. Ми треба да предузимамо одређене кораке, и то је такође истина, то нико не може да нам ускрати. И то нас тера да повлачимо неке узвратне потезе.

Сад ћу искористити ову прилику и и рећи ћу пар речи о нашим преговорима о систему противракетне одбране, што није ништа мање важно, а можда је и важније од ширења NATO на исток. Узгред, и наша одлука о Криму је делимично била везана за то.

Наравно, пре свега и највише је то била помоћ Кримљанима. Такође, и схватање да ако ми ништа не чинимо, у одређеном тренутку, водећи се истим принципима, они ће увући Украјину у NATO и рећи ће: „Вас се то не тиче“ – и NATO бродови ће се наћи у граду руске војно-поморске славе – Севастопољу.

Али, не ради се само о емоционалној страни тог питања, већ је ствар у томе што Крим некако штрчи Црном мору, као да се налази у центру. Додуше, с војног аспекта, он нема такав значај као у ХVIII-ХIХ веку, с обзиром на постојање савремених ударних средстава за уништавање, укључујући обалске.

Али, ако тамо уђе NATO-а они ће тамо поставити та ударна средства – онда то за нас већ има геополитички значај: тада би Русија била практично истиснута из црноморског региона. Имали бисмо мали део обале – 450 или 600 километара. И то је све!

А то је – реално – истискивање Русије из за нас веома важног региона света, за који је толико руских костију остављено током свих претходних векова. То је озбиљна ствар. Зато се не треба ничега бојати. Али, ми треба да имамо и имаћемо у виду те околности и реаговаћемо на одговарајући начин.

Исто то се догађа, као што сам малопре рекао, и с нашим преговорима о постављању елемената противракетне одбране САД. То није одбрамбени систем, то је део офанзивног потенцијала изнетог на периферију. Нама кажу: „То није против вас“.

Међутим, знате, на стручном нивоу се веома добро разуме да постављање тих система близу наших граница значи да ће у њиховом домету бити наше ракете, стратешке ракете стациониране на копну. Сви то одлично разумеју. Упркос томе нам и даље говоре: „Верујте нам, то није против вас“.

Знате, чак и на наш предлог да потпишу неки безначајни правни папир где би писало да то није против нас, наши амерички амерички партнери одбијају и то мало да учине. То је зачуђујуће, али је то чињеница. И, наравно, онда се ми запитамо: „А што не потпишете, ако сматрате да то није против нас“?

Ситница, рекло би се, обичан папир, знате, данас је потписан, сутра може да се баци, па ни то не желе да учине. И када постављају те елементе у Европи, онда ћемо – већ смо много пута о томе говорили – морати нешто да предузмемо као одговор. А то је распиривање трке у наоружању! Зашто то радити?

Много је боље сагледати тај проблем, ако постоје неке ракетне претње из неких праваца, да заједно решавамо та питања, да одредимо те ракетне правце, да одредимо систем за управљање тим системом, приступ управљање, да заједно то радимо – не, не желе.

Ми ћемо, наравно, и даље бити стрпљиви, упорно ћемо водити преговоре, али ћемо у сваком случају учинити све – и сигуран сам да ћемо успети – да осигурамо, да гарантовано осигурамо безбедност народа Русије.

М. СИТЕЉ: „Ако Запад одустане од гаса који Русија испоручује како ће се то одразити на наше благостање посебно пензионера?” – пита Људмила Бударина из Тамбовске области.

В. ПУТИН: Треба рећи да приходи од нафте и гаса представљају значајни део прилива у руски буџет. То је озбиљна компонента којом решавамо питања развоја привреде, буџетско планирање програма нашег развоја и, наравно, реализацију социјалних обавеза према грађанима.

Шта желим да кажем? Не бих да погрешим у цифрама, али тренутно, дај Боже да је тако, желим да кажем да основни приходи не долазе од гаса, већ од нафте. Ако то искажемо у доларима, онда су приходи од нафте у прошлој години били 191-194 милијарде долара, док су приходи од гаса – били око 28 милијарди долара. Да ли видите разлику? Дакле: 191 – од нафте, а 28 – од гаса.

Нафта се продаје на светским тржиштима. Да ли нам могу некако нанети штету? Могу да покушају. До чега ће то довести оне који то буду чинили? Прво, како ће то учинити? Реалне могућности да повећају производњу, што би довело до пада светских цена има само Саудијска Арабија. Саудијска Арабија је свој буџет формирала, мислим, на нивоу 85–90 долара за барел.

К. КЛЕЈМЕНОВ: Обама је тамо већ био у посети…

В. ПУТИН: Не, извините молим вас, он је израчунат на основу нафте, а не гаса и то на нивоу 85–90 долара за барел, а код нас, мислим, на нивоу од 90 долара. И ако цена буде нижа од 85, онда ће Саудијска Арабија имати `рупу`, код ње ће почети проблеми. За нас смањење са 90 на 85 није критично. То је прво.

Друго. Ми имамо веома добре односе са Саудијском Арабијом. Ми имамо, рецимо, различит приступ сиријској проблематици, али зато имамо сасвим подударан приступ развоју ситуације у Египту. Ми имамо и многе друге подударне тачке.

Веома поштујем чувара две муслиманске светиње – краља Саудијске Арабије, он је веома паметан и уравнотежен човек. Зато не сматрам да ће наши саудијски пријатељи поћи на неке нагле промене и то на своју и штету руске привреде. То је прво.

Друго. Они дејствују оквиру организације ОПЕК у којој има много наших присталица.Чак се не ради о томе да на они симпатишу, већ је реч о томе да они имају своје економске интересе, тако да нагло смањење производње, што се може учинити само на усаглашен начин у оквиру ОПЕК, представља прилично тешку ствар.

На крају, саме Сједињене Државе, које развијају производњу гаса и нафте из шкриљаца, признају да је ниво рентабилности веома низак и да су то скупи пројекти. А ако се још оборе цене на светском тржишту, онда ти пројекти могу постати потпуно нерентабилни, ако не и са губитком, а грана која настаје једноставно може да пропадне.

Још једна околност. Нафта се на светским тржиштима котира и продаје у доларима. Ако тражња пада, аутоматски пада и долар, тако да долар почиње да губи на значају као светска валута. Веома је много компоненти у које се жели кљуцнути, али су могућности ипак ограничене. Иако се, по свој прилици, нека штета може нанети.

А сада што се тиче гаса. Ми гас продајемо, мислим на цевоводни гас (ту је наша основна продаја гаса), у основи европским земљама које негде око 30–35 одсто, око 34 свог гасног биланса затварају испорукама из Русије. Да ли је могуће прекинути куповину руског гаса? Сматрам да није.

Неки наши суседи, а то су нам веома добри суседи, са којима имамо веома добар развој односа, рецимо са Финском која 90 одсто својих гасних потреба задовољава куповином гаса из Русије. У неким земљама бивших тзв. народних демократија тај проценат је 90, негде 60, 50, 70 одсто – у Источној Европи – све је то наш руски гас.

Да ли је могуће да дође до обуставе испорука? То, сматрам, уопште није реално. Али, увек је себи могуће нанети штету, практично себи пустити крв. Али, ја то не могу ни да замислим. Зато сви брину о диверсификацији испорука. У Европи говоре о повећању независности од руског испоручиоца, исто као што и ми почињемо да говоримо да желимо да будемо независни од наших потрошача.

За сада се све налази у познатим билансима потрошача и испоручилаца, овде постоји само један проблем – транзитне земље. Овде је најопаснији елемент, наравно, транзит преко територије Украјине са којом се веома тешко договарамо о енергетској проблематици. Међутим, надам се да ћемо све довести у потребно стање, имајући у виду уговоре који имају правну снагу и на основу којих се поступа.

М. СИТЕЉ: Следеће питање: „Реците да ли је у плану да се Аљаска припоји Русији? То жарко желимо. Хвала. Пензионерка Фиана Ивановна”.

К. КЛЕЈМЕНОВ: То је веома актуелан виц Владимире Владимировичу. Да ли знате да Аљаску сада зову АјсКрим?

В. ПУТИН: Да, знам. Али, Фаина Ивановна, драга моја, шта ће Вам Аљаска? Узгред, Аљаска је продата негде још у XIX веку, док су у исто време Французи продали Сједињеним Америчким Државама Луизијану. Хиљаде квадратних километара су продате за само 7,2 милиона долара, истина, у злату.

Може се израчунати колико је то данас, наравно да то није било скупо. Наша земља је северна, 70 одсто наше територије припада Северним деловима и деловима Крајњег Севера. Зар је Аљаска Јужна полулопта? Тамо је такође хладно. Хајде да не падамо у ватру, у реду?

Е. АРТЈУХ: Русија је члан многих међународних организација, а нама сада, поводом Украјине, не прете само прстом, него позивају да се Русија искључи из целог низа тих организација. Како се Вама чини, треба ли да на нови начин сагледамо своје чланство у тим организацијама? Можда да га сасвим преиспитамо? Негде да га замрзнемо сами, а однекуд и да иступимо? Тада би се тек показало ко је на губитку…

В. ПУТИН: Свет се развија веома интензивно. Већ сам рекао – ако је неко хтео да га учини униполарним и да га потчини себи – да ће му то тешко поћи за руком.

Ми се, иначе, често суочавамо са несхватањем своје позиције, а понекад и не желе да нас схвате. Нећемо инсистирати на остајању у неким међународним структурама, поготово у онима које нису у стању да делују самостално и да формулишу сопствени поглед на кључна питања међународног развоја. Међутим, нећемо правити никакве демарше – наставићемо да мирно и ритмично радимо.

Што се тиче, Парламентарне скупштине Савета Европе – ми јој плаћамо не мале суме. Зато: ако не желе да нас гледају – остаће нам више. Све у свему, ми се нећемо бавити сопственом самоизолацијом.

К. КЛЕЈМЕНОВ: Санкције су се дотакле представника нашег крупног бизниса, Јурија Коваљчука и Генадија Тимченка, браће Ротенберг. Многе од њих повезују са вама, тврди се да су то људи из вђВашег блиског окружења и да своје богатство дугују познанству са Вама. Зато се сада испоставља: да ти људи и санкције са којима су се суочили дугују познанству са Вама. Не чини ли Вам се да сте управо Ви главни објекат санкција?

В. ПУТИН: Вероватно је све то и предузето да би од мене направили – главни објект санкција. А што се тиче тих људи: да, то су моји добри познаници и пријатељи. Неки од њих су зарађивали своје капитале пре него што смо познавали. Господин Тимченко се, нап пример, бизнисом бави од почетка 90-их, то је добро познато.

Они, наравно, ако се на све гледа озбиљно, никакве везе са кримом немају. А жена Генадија Николајвеича Тимченка – зато што су јој блокирали рачуне и платне картице – није могла да плати операцију. А то је кршење људских права које нема никакве везе са здравим смислом.

Да кажем такође: не стидим се због својих пријатеља. А они су, као и многи грађани Русије, о догађањима на Криму сазнавали преко малих екрана, једино су их пратили са сузама у очима. Ако их за то кажњавају – онда заиста имају за шта да их кажњавају. (Аплауз)

К. КЛЕЈМЕНОВ: Хлеб је, што се каже, најважнији од свега. Али, Русија новац зарађује од експорта енергената, природног гаса и нафтних деривата. Тим поводом нам је стигло доста питања. Људе интересује: зашто Русија помаже Украјини и не лишава гаса земље-дужнике, а своје грађане, који зими не плате 3000 рубаља, могу оставити без гаса? Дакле: зашто се грађани Русије искључују, а Украјина не?

В. ПУТИН: Мора постојати дисциплина у плаћању рачуна. У Украјини су од потрошача донедавно убирали 30-35 одсто, а сада – мање од 20 одсто.. То подрива целу њену економију, разара је дефинитивно.

Ми са Украјином имамо уговор закључен 2009. године. Она је досад некако плаћала. Тај уговор је био закључен уз учешће тадашњег украјинског премијера Јулије Тимошенка и њеног министра енергетике продана чије име доста говори. Тај господин је и данас министар енергетике, а формула за одређивање цене гаса се отад ни једном није мењала.

А шта смо ми урадили? Ми смо са Кијевом 2010. потписали такозване Харковске споразуме којима је био продужен боравак наше флоте у Севастопољу.

Русија сваке године уредно плаћала око 90 милиона долара (мислим, 95 или 97 милиона долара) за своју флоту у Севастопољу. А осим тога је Влада Русије – само зато да бисмо подржали украјинску економију – пристала да смањи или сасвим укине извозну царину на гас за Украјину. То снижење царине је довело до тога да је цена хиљаду кубних метара гаса била нижа за целих сто долара. То је требало да важи од 2017, као и смањење царине. Од 2017. године!

Зато што је и нови споразум о флоти ступао на снагу те године. Међутим, ми смо почели да плаћамо већ од 2010. године. Плаћали смо унапред. Све у свему, плаћали смо и оних безамло 100 милиона долара и још и то унапред.

Ово значи да смо за 2011, 2012, 2013. и 2014. – а требало је за 2018, 2019, 2020. и 2021. – већ платили 11,4 милијарде долара! Сада је, наравно, питање: где је тај новац? Јер, плаћали смо за споразум који није ни ступио на снагу.

Сада смо, наравно, такво смањивање цене ликвидирали и денонсрирали саме Харковске споразуме.

Прошле године смо још – одазвавши се на молбе наших украјинских партнера – направили нови корак и да дали им три милијарде долара кредита и смањили цену гаса до 268,5 долара за хиљаду кубних метара. Рачунали смо при том да ће нам бити плаћен нагомилани дуг из 2013. године, а то је приближно милијарда и по долара. Такође: да ће уредно плаћати по тој смањеној цени у овој години. А шта се догодило? Упркос томе што је било договорено и да ће – не буде ли плаћања – бити враћена стара цена…

У јануару су платили и незнатно смањили дуг, а у фебруару – мање од половине. У марту нова влада Украјине није платила ништа. Од 525 милиона- ни један долар, ни једну рубљу! Зато је Газпром вратио стару цену. Шта ће нам растући дуг по ниској цени кад може по уговорној?

К. КЛЕЈМЕНОВ: Мислите на 485 долара?

В. ПУТИН: Да. А шта имамо прилике да чујемо? Да Русија има неки нарочити приступ Украјини и да је то политичка цена. А то је цена коју су нам усагласили 2009. године.

У разговорима сда западним партнерима, укључујући и партнере из Немачке, рекао сам: „Добро, не инсистирамо да одмах буде плаћено, схватамо тешкоће у којима је Украјина, али вас молим да се укључите заједно са нама, да учествујете у спасавању украјинске економије.

А шта сада видимо у Сједињеним Државама? Американци су обећали милијарду. Милијадру чега? Гаранција. То ниј новац, то гаранције банкама које буду дале новац Украјини. А где су те банке? Засад нема ни једне. Ми смо спремни да се стрпимо, да трпимо још месец. Ако и за месец, за наредни месец, никаквог плаћања не буде, прећи ћемо, у складу са уговором, на авансно плаћање.

Шта то значи? То значи да ћемо Украјини испоручити гаса онолико колико нам плати месец унаоред. То је тежак начин обрачуна у међусобним обавезама који може довести до проблема са транзитом нашег гаса европским потрошачима. Управо зато и показујемо оволику кооперативност, спремносз за договарање и стрпљење.

К. КЛЕЈМЕНОВ: Када ће тај начин плааћања ступити на снагу?

В. ПУТИН: Рекао сам да ћемо сачекати месец дана. Могли смо то да учинимо и данас, али сам рекао да ћемо сачекати још месец.

К. КЛЕЈМЕНОВ: За време наше „Директне линије” стигла је вест из европе. Објављено је да је Барозо упутио писмо на Ваше име. У њему се наглашава да ће се комесар ЕУ за енергетику повезати са партнерима у руској Федерацији и у Украјини ради консултација о испорукама гаса. Колико разумем, може се радити о томе да Европска комисија безбедност испорука гаса европским потрошача прогласи одговорношћу Газпрома, а не Украјине…

В. ПУТИН: Испорука – да, али је за транзит одговорна Украјина. У уговору који сам помињао – не говори се само о цени гаса за Украјину и о њеном снабдевању, него и о несметаном транзиту нашег гаса у Европу.

„Северни ток” – гасовод дном Балтичког мора – смо и изградили да бисмо се заштитили од сличних негативних појава. Ради тога намеравамо да градимо и Јужни ток, гасовод дном Црног мора који би ишао у ЕУ.

К. КЛЕЈМЕНОВ: Сада у Берлину, у главном граду најутицаније земље Европе, ради наш дописник Иван Благој. Али, пре него што му дам реч, замолио бих Вас да се вратимо Вашем говору пре потписивања Споразума о уласку крима и Севастопоља у састав Русије. Многи су тада били под великим утиском оног што сте рекли и то су упоређивали са Вашим Минхенским говором, чак су тврдили да је то Ваш досад најбољи говор.

Хтео бих да Вас питам: због чега је до тог говора дошло? Питам, прво, зато што то протокол није предвиђао, а друго – Ви се тада нисте обраћали земљама и владама, него – народима.

В. ПУТИН: То је било због значаја самог догађаја, због ситуације. То је био несвакидашњи догађај у ћивоту нашег народа, наше земље и наше државности. Зато сам сматрао својим дугом да се обратим Федералном Дабору и народу Руске Федерације у присуству чланова Државне Думе и Савета Федерације.

Зашто сам се обратио народима других земаља, а не њиховим владама?

Савремени свет, посебно западни свет, веома је монополисан и многе земље западног света су се – било то пријатно да чују или не било – добровољно одрекле значајног дела свог суверенитета. То је и резултат блоковске политике.

Зато нам је понекад тешко да се са њима договрамо о питањима геополитичког карактера. Тешко се договарати са људима који чак и код куће међу собом разговарају шапатом зато што се боје да их Американци прислушкују. Ово није стилсак фигура. Ово није шала, ово заиста није стилска фигура.

Чујте шта говорим, а ја кажем да то није шала. Али, управо они су за нас у питањима економије и у вези са неким другим питањима – главни партнери.

А народима тих земаља сам се обратио пре свега зато што обични човек у Немачкој, у Француској или Италији, одмах осети има ли или нема подвале. Наша позиција је апсолутно отворена и поштена, прозрачна, па је лакше да је представимо обичним грађанима разних земаља њего неким од њихових руководилаца. Мени се чини да сам у томе донекле успео. А какву год нека земља имала владу – она мора водити рачуна о мишљењу својих бирача. Зато сам се обратио управо људима.

М. СИТЕЛ: А сада Берлин.

И. БЛАГОЈ: Колико је монолитан Запад у својој жљи да казни Русију? Ко је све у ЕУ за међународну изолацију Русије и колико је она уопште могућа? Коначно, шта се догађа у Украјини?

Одговоре на ова питања су тражили и експерти међународног дискусионог Валдајског клуба. Неки од њих су у студију: Александар Рар из Немачке, Никола Петро из САД, Габор Штир из мађарске, Герхард Мангот из Аустрије и Арно Дибиен из француске. Прво дајем реч Александру Рару који је и члан консултационог саавета Валдајског клуба.

А. РАР: Велики поздрав из Берлина. Валдајски клуб је јуче заседао неколико сати и многи његови чланови, многе моје немачке колеге, исказале су велику забринутост у каквој Европи ћемо убудуће живети. Ово је укључивало и тражење одговора: како заједничким напорима некако стабилизовати Украјину која се пред нашим очима распада, а брига је заједничка јер у њој живи 45 милиона људи.

Како Ви, Владимире Владимировичу, видите Европу кроз пет или десет година? Хоћемо ли живети у Европи од Атлантика до Тихог океана или – у две Европе? Сећам се Вашег наступа у Валдајском клубу у септембру прошле године када сте Русију окарактерисали као неку другу Европу, као „руску Европу“ са вредностима друкчијим од ових које има постмодернистички Запад. Како то објединити какву улогу у градњи заједничке Европе може одиграти Немачка?

В. ПУТИН: Александре, као прво, добар дан!

Као друго, желим да кажем да у томе што сам говорио у Валдајском клубу нема никаквих противречности. Ствар је у томе што се посебности Русије кардинално и дубински не разликују од европских вредности. Сви смо ми – људи исте цивилизације. Да, сви смо различити, свако има своје особености, али су нам дубинске вредности једнаке. Зато и мислим да обавезно треба да тежимо – много сам пута о томе говорио, а поновио сам и данас – да створимо Европу од Лисабона до Владивостока.

Ако то урадимо, имаћемо шансу да у будућем свету заузмемо значајно место. Ако будемо ишли другим путем, ако будемо делили Европу, европске вредности и европске народе, ако се будемо бавили сепаратизмом у широком смислу те речи, сви ћемо имати мали значај, постаћемо неинтересантни играчи који никаквог утицаја на светски развој, па чак и на свој споствени, неће имати.

М. СИТЕЛ: Берлин, имате могућност да поставите ново питање.

Н. ПЕТРО: У последње време су се односи између Русије и САД спустили на критични ниво. Медији у САД у глас говоре о непостојању поверења међу лидерима САД и Русије. Међутим, број проблема се у свету није смањио, а њихово решавање тражи управо тешњу сарадњу САД и Русије.

Како се може повратити изгубљено поверење? Какви су конкретни кораци потребни да САД и Русија не постану супарници већ савезници у решавању светских проблема?

В. ПУТИН: Одговор је једноставан, а слажем се са Вама да је поверење у доброј мери изгубљено. Али, због чега је до тога дошло? Ми сматрамо да у томе нема наше кривице. Зашто? Зато што су двоструки аршини увек разочаравајући.

Испоставља се да Сједињене Државе могу да делују тако како су САД деловале или делују у Југославији, у Ираку, у Авганистану и Либији, а да Русији није дозвољено ни да заштити своје интересе. Већ сам помињао пример Косова који је толико очигледан и схватљив и сваком обичном грађанину који се не занима политиком, а све се заокреће на сасвим другу страну, па у тој позицији нема никакве логике, апсолутно никакве.

Управо сам објаснио због чега сам се обратио директно европским народима. Зато што обични грађани виде сво то лицемерје. А да би се подигао ниво поверења – морамо једни другима уважавати интересе, морамо говорити истим језиком, ослободити међународну политику од двоструких аршина и обмана, морамо међународном праву поклањати велику пажњу и дати му велики значај, а не политици силе о којој сам већ говорио. Надам се да ће то бити могуће. Русија ће – уверавам Вас – томе безусловно стремити.

К. КЛЕЈМЕНОВ: Сећате ли се, Владимире Владимировичу, оног командног дугмета које је Бил Клинтон поклонио Сергеју Лаврову? Оног на коме је писало „Ресетовање“, а претворило се у „Преоптерећење“…

В. ПУТИН: Није се то завршило сада, нити поводом Крима. То је пукло одмах полсе догађаја у Либији. Јер, тада је председник Русије Медведев – Дмитриј Анатољевич Медведев је тада био председник Руске Федерације – подржао западне партнере и резолуцију поводом Либије. А о чему је она говорила? Та резолуција је говорила само о забрани летова за борбене авионе тадашње владе Либије. А до чега је то реално довело?

Уследили су удари по територији Либије, свргавање Гадафија и његово убиство, а затим и убиство амбасадора САД у Либији и распад те земље. Одатле потиче неповерење. А на томе се завршило и „ресетовање односа“. Желим ипак да још једном подвучем: Русија је заинтересована за развој односа са Сједињеним Државама и чиниће све да поверење буде повраћено.

К. КЛЕЈМЕНОВ: Може још једно питање.

Г. ШТИР: Пред нашим очима је у току не само преобликовање устројства света, него и преипитивање погледа на свет. У Русији видимо конзервативну ренесансу. У многим земљама Европе такође на снази добијају традиционални погледи на свет – од Мађарске до Француске – јер бирачи поклањају поверење политичарима који, не осврћући се на Брисел, бране националне интересе својих земаља. Тај приступ не схватају баш увек у Европи.

Шта мислите: хоће ли бити могуће градити односе и дијалог између Русије и Европе на бази интереса? Не бојите ли се да ће САД за дуго време покварити односе Русије и Европе?

В. ПУТИН: Ми са своје стране, у сваком случају, не тежимо да покваримо односе Русије и Европе. Надам се да то није у плановима ни наших европских партнера.

Што се тиче нових тумачења вредности у европским земљама, мислим да сте у праву. Тај процес је већ пред нашим очима. Конзервативне вередности, о којима сам и ја више пута говорио, већ добијају другу интонацију. А победа, рецимо, Виктора Орбана у Мађарској и успех крајње деснихснага на последњим изборима у тој земљи, успех Марин Ле Пен у Француској, а она је заузела треће место на локалним изборима, заједно са јачањем тих тенденција у другим земљама – све је већ очевидно. Апсолутно очевидно.

А све то, како се мени чини, повезано је са тежњом да се повећа суверенитет своје земље и са схватањем да се на националном нивоу нека животно важна питања за грађане тих земаља могу ефикансије решавати него у Бриселу. А појављује се и разумевање да треба обједињавати напоре ради решавања неких заједничких задатака. Дакле, процес друкчијег осмишљавања је кренуо и надам се да ће дати позитивне резултате.

А што се тиче наших односа са Европом, са западним земљама, већ само рекао да се ту појављује проблем поверења, уосталом и Ви сте управо о томе говорили. Знате, поверење је веома важно. То је кључно питање: поверење међу личностима и међу државама.

Знате чега сам се сад присетио? Садашњи генерални секретар NATO, господин Расмусен, некада је био премијер Данске, дивне земље са изванредним људима. Русија је има одличне односе са Данском, бар тако ми мислимо, а надам се да ће наши односи такви одтати и даље. Али, приликом једног сусрета, док је Расмусен још био премијер Данске, он ме замолио да се сретнемо иако наш сусрет није био планиран. Пристао сам, срели смо се и поразговарали.

А испоставило се да је он са собом понео диктафон и тајно снимио наш разговор који се потом појавио у штампи. Нисам могао да поверујем својим ушима и очима. Бесмислица некаква, разумете ли? А он ми потом објаснио да је снимио наш разговор ради историје. Само, ако је снимао ради историје, ја сам поласкан наравно, али и тада је морао да ме упозори или да макар тражи дозволу да тај разговор објави. Какво поверење може постојати после таквих инцидената?

Надам се да разумете да односи – како међу личностима, тако и међу државама – морају бити стабилнији, јаснији и – партнерски.

А. ПАВЛОВА: Колеге, имамо изненађење, рекла бих чак и сензационално видео-обраћање. Добили смо га од човека који је извео праву информативну револуцију, човека који је раскринкао шпијунирање десетина милиона људи по читавом свету.

Владимире Владимировичу, питање ће Вам поставити и бивши агент америчких специјалних служби Едвард Сноуден.

В. ПУТИН: А како је могло без тога?

Е. СНОУДЕН (како је преведено): Желео бих да поставим питање поводом масовног прећења он-лајн комуникација и масовног прикупљања приватних информација којим се баве обавештајни и правосудни органи. Не тако давно, у Сједињеним Америчким Државама су два независна истраживања Беле куће, као и амерички Федерални суд, дошли до закључка да су такви програми неефикасни у борби против тероризма. Такође се испоставило да омогућују да се без основа задире у приватни живот обичних грађана – људи који никада нису били осумњичени за било каква кршења закона или кривичну активност. А такође: да такве агенције при вођењу истрага располажу средствима којима се у мањој мери уплићу у приватни живот људи од таквих програма. Чуо сам мало јавних расправа о умешаности Русије у политику масовног прислушкивања. Зато бих желео да Вас питам: да ли се Русија бави пресретањем, чувањем или било каквом анализом масовних комуникација милиона људи, и сматрате ли да повећање ефикасности обавештајног рада и истрага правосудних органа може бити основа да се оправда мониторинг не само одређених „субјеката“, већ и читавог друштва?

К. КЛЕЈМЕНОВ: Владимире Владимировичу, мислим да сте генерално разумели питање.

В. ПУТИН: Све сам разумео.

К. КЛЕЈМЕНОВ: Питање господина Сноудена је стручно. Видимо да током самита слободно разговарате са светским лидерима. Ипак ћу нашим гледаоцима покушати да преведем.

В. ПУТИН: Амерички енглески се ипак мало разликује од…

К. КЛЕЈМЕНОВ: Трудио сам се да запишем. Поновићу, питање је професионално…

В. ПУТИН: Питање је јасно и гласи да ли се ми у Русији бавимо електронским праћењем?

К. КЛЕЈМЕНОВ: Вама је било упућено питање: да ли Русија пресреће, чува и анализира информације милиона људи? Сматрате ли, како је он рекао, да је праведна и оправдана масовна контрола?

В. ПУТИН: Поштовани господине Сноуден, Ви сте бивши агент. Раније сам и сам имао везе са обавештајним радом, тако да ћемо обојица говорити професионалним језиком.

Пре свега, код нас постоје строга законска правила како специјалне службе могу да користе специјална средства, укључујући о она која се тичу прислушкивања телефонских разговора и праћења интернета и сл. Та правила су везана за неопходност да се добије судска одлука за сваког конкретног грађанина. Због тога код нас нема масовног неселективног праћења и на основу закона га не може ни бити. Наравно, ми полазимо и од тога да савремена средства комуникација користе и криминални елементи – терористи – за своје активности, тако да, наравно, специјалне службе морају на одговарајући начин да користе савремене начине и средства да реагују и боре се против криминала укључујући и онај који има терористички карактер. Наравно, да и ми то чинимо.

Али, такве масовне размере, размере које су без контроле, ми себи не можемо да дозволимо. Надамо се и ја се веома надам да никада и нећемо. Наравно, ми немамо толика техничка и новчана средства као Сједињене Државе. Али, најважније је да се специјалне службе код нас, ипак, хвала Богу, налазе под строгом контролом државе и друштва и да је њихов рад регулисан законом.

К. КЛЕЈМЕНОВ: Владимире Владимировичу, већ три и нешто сата говоримо о високој политици, али тиме се не може исцрпети интерес наших гледалаца. Њих интересује: када ће земља видети прву даму?

В. ПУТИН: Знате, прво треба да удам своју бившу жену, Људмилу Александровну, а после ћу размислити и о себи.

М. СИТЕЉ: Зашто не идете у званичну посету САД? Не дају вам или не желите?

В. ПУТИН: Не, имали смо контакте, али наше су америчке колеге донеле одлуку да те контакте зауставе. Надам се ипак да ће у своје време све доћи на своје место.

М. СИТЕЉ: Ево питања: да ли ће поново доћи до „гвоздене завесе?

В. ПУТИН: „Гвоздена завеса“ – то је совјетски изум, то је унутрашњи догађај, ми своју земљу и свој народ, своје друштво немамо намеру да затварамо од било кога. И неће је ни бити.

М. СИТЕЉ: „Владимире Владимировичу зашто Америка ради шта хоће и нико је за то не кажњава, а Русију покушавају да казне“?

В. ПУТИН: Знате, то је веома, рекло би се једноставно, али истовремено и веома садржајно питање. Несумњиво да Сједињене Државе представљају једног од светских лидера, за којег се у једном моменту чинило да је једини лидер и зато је настао такав монополски систем. Данас се испоставља да то више није тако, већ да се свет све више међусобно повезује и ако покушавате да некога казните као несташно дете и отерате га у ћошак да клечи на кукурузу – он ће сам одсећи чвор којим је везан. Свест о томе ће, безусловно, брзо доћи.

Какав биланс имамо са Сједињеним Државама?

Знате, не бих желео да то пребацујем у ту раван, то није спортско такмичење, ми смо партнери, надам се да имамо добру будућност за развој односа зато што се наши интереси у многим областима подударају. То се тиче и међународне безбедности, то се тиче и питања борбе против тероризма, као и развоја читавог светског привредног система. Све су то наши и амерички интереси, које нећемо моћи да решавамо ефикасно ако не будемо радили заједно.

М. СИТЕЉ: „Да ли сте сагласни да останете доживотни председник“?

В. ПУТИН: Не.

М. СИТЕЉ: „Да ли мислите да би Вас Обама спасао када бисте тонули“?

В. ПУТИН: Веома бих желео да ми се то никада не деси. Само, знате: осим међудржавних односа, постоје и лични. Не могу да кажем да смо председник САД и ја успоставили неке посебно блиске личне односе. Али, мислим да је он пристојан човек и довољно храбар. Он би то, наравно, учинио.

(крај)

---

Извор: Факти