„Hrišćanski dijalog“ ili udar Zapada na Pravoslavlje

Nemoguće je da se ne primeti agresija kojom su se na Rusku pravoslavnu crkvu obrušile sve „progresivne snage“. Ima i Judinih poljubaca u obliku predloga da Uskrs slavimo zajedno, kao što je to tu skoro napravio  jezuita Bergolo,  i po potrebi Papa rimski Franja. Odnosno – jedan deo svetskog vrha vodi otvoreni rat protiv Crkve, a drugi uporno priziva „dijalog“ u kome hoće da nas razdvoji i iznutra. U Ruskoj narodnoj liniji tome su posvećeni mnogi materijali: o pripremi Sabora 2016, ili, na primer, o papskoj propagandi kosmopolitizma, posvećenoj stanovnicima svih zemalja.

Šta je razlog za takav informacioni „krstaški rat“? Šta je iza toga? Najveća greška koja može da se napravi pri pokušaju da se na to pitanje odgovori je da se sve svede isključivo na razmatranje sadašnjosti. I to u bilo kom smislu: geopolitičkom, ekonomskom, kulturnom, informacionom  – sve jedno, ta će nam greška onemogućiti pristup dubinskom razumevanju svega što se dešava u religijskom životu.

„Mene se to ne tiče“ – reći će mnogo ljudi. – „Ja sam ateista“. Reći će – i dospeti u duboku zabludu. Zato što se to tiče svakog od nas. Kao što se tiče svakog od nas, ma gde se živi, napad neprijatelja na bilo koju mrvicu naše zemlje. Jer napad je na našu Otadžbinu, a to znači i na vaš komadić. I mi smo obavezni da Otadžbinu štitimo. Isto tako smo obavezni da štitimo našu duhovnu Otadžbinu – Pravoslavlje, kome pripada najveći deo stanovništva. I isto smo tako obavezni da uzmemo u zaštitu svaku religioznu tradiciju ukoliko je neko nipodaštava. Sedeti u rovu pravdajući se svojim ateizmom – to je maskirana izdaja.

Nije slučajno Bžežinski izgovorio sledeće: „Posle uništenja SSSR-a kao jedini neprijatelj Amerike ostalo je Rusko Pravoslavlje.“  I mada ima nekih koji  negiraju da je on to izgovorio, ta rečenica pokazuje pravi značaj Pravoslavlja za Rusku civilizaciju.

Ukoliko želimo da preživimo u uslovima globalizma koji sve potire i sve razlaže i da se sačuvamo  kao jedinstvena civilizacija, to je nemoguće učiniti bez potpune obnove duhovno-religioznog života naroda. Govoreći o zaštiti Pravoslavlja, ja ne mislim na neke kampanje koje se urade jednom i nikad više. Radi se o tome da smo mi (u krajnjoj meri oni koji sebe smatraju za pravoslavce)  obavezni da na pravi način shvatimo kakva se opasnost krije u globalističkom projektu i kako se protura u obliku „religijskog pomirenja“.

Prvi i najvažniji zadatak koji se odnosi na pogled na svet, pred kojim se mi nalazimo  je da se Pravoslavlje shvati ne kao „grana hrišćanstva“  (to je najštetniji zapadni konceptualni virus), već kao jedino istinsko hrišćanstvo. Kao što postoji jedan jedini Hristos, tako postoji i samo jedno hrišćanstvo. Sve ostalo su jeresi  koje prisustvuju u  hrišćanstvu  . A najveća od njih je papizam, koji se pogrešno naziva „katolicizam“.

Šta je to, što nam omogućuje da ovo tvrdimo? Čovek koji ne veruje će da slegne ramenima i da pomisli: oni svi misle da su u pravu, a svi su isti! I pogrešiće.

Pravoslavlje, reč, dolazi od „pravilno slaviti“, potiče od grčke reči  ορθοδοξια (lat. orthodox), gde je ορθος (lat. orθos) – pravilan, δοξια (lat. dox) – slavan. Odatle je ortodoksan  onaj ko se istinski i verno pridržava nekih pogleda, tj. ko apsolutno veruje u nešto. U engleskom se Pravoslavna crkva i danas naziva Orthodox Christian Church, tj. u bukvalnom smislu Pravilna (Pravoslavna) Hrišćanska Crkva.

Papizam predstavlja kasniji oblik koji je stvoren  kao rezultat otpadništva od Pravoslavlja. Zašto je dobio naziv „katolicizam“? On se pojavio tako što je rimska crkva sebi prisvojila osobinu saborništva. Grčko  καθολικός (katolikos) znači «sveopšti», «saborni». Katoličnost (sabornost)  predstavlja neraskidivu osobinu Vaseljenske crkve koja je fiksirana u Simvolu vere, a ne svojinu «samog katolika». «Privatizacija» katoličnosti, tj. sabornosti, sveopštosti koju je napravila zapadna crkva podseća na savremeni monopolizam na formiranje «demokratskih standarda» od strane onih koji sebe smatraju «najdemokratskijim».

Značajno je da se u engleskom jeziku sve do sada katolička crkva naziva Roman Catholic Church, a Pravoslavna  – Orthodox Catholic Christian Church. Znači, sadašnja katolička crkva se naziva jednostavno «rimska katolična crkva», a pravoslavna – Ortodoksna Katolična.  Sami ti termini jasno pokazuju da katolička crkva predstavlja «rimski» ogranak koji je nastao kasnije, i koji je skrenuo u jeres.

Pravoslavna crkva priznaje samo prvih 7 Vaseljenskih sabora zato što su oni stvarno bili saborni, sveokupljački; katoličanski, koji su obuhvatili ceo hrišćanski svet. Papisti sada broje već preko 20 sabora, ne stideći se što su sve Sabore  posle Sedmog Vaseljenskog održavali samo oni (eto je:  na delu je „privatizacija“ katoličnosti!).

Već u radovima zapadnih i istočnih otaca Crkve primetna je jedva uočljiva razlika u tumačenju hrišćanske Istine. U Pravoslavlju i papizmu se u crkvene služitelje postavljaju osobe koje su spremane na isti način, ali postoji razlika u nivou njihovog poštovanja zato što  u njihovom tumačenju vere   može da  se osete nijanse  koje će docnije dovesti do raskola. „Pod istim rečima zapadni i istočni hrišćani nisu samo podrazumevali, već i osećali različitu duhovnu sadržinu“ – piše poznati istoričar Crkve A.V.Kartašev. Zapadni oci tumače Istinu u racionalističkiji i individualističkiji.  Razlika je na prvi pogled nebitna, ali je dovela do otpadanja zapadne hrišćanske crkve od Vaseljenskog Pravoslavlja“.

Okidač za otpadništvo rimske crkve od Pravoslavlja bio je samovoljno uvođenje dogmata o izlasku Svetog Duha od Sina, koje je neophodno da bi se obrazložila istinitost i okrivila Vizantija za jeres. Posebno je u tome bio prilježan Karl Veliki koji je sebe proglasio za „imperatora“, mada on to nije mogao da bude. Stvar je u tome da, u skladu sa hrišćanskim učenjem, svet od dolaska antihrista drže Pravoslavni Imperator i Pravoslavni Patrijarh, koji zajedno upravljaju (simfonija vlasti). Ali, u Vizantiji je već postojao i Pravoslavni Imperator, i Pravoslavni Patrijarh. Zato da bi se neko proglasio „imperatorom“ morao je da postoji predlog kojim bi oni bili okrivljeni za jeres. Za takav predlog su proglasili izmišljeni dogmat o ishođenju Svetog Duha od Sina, koji je u suprotnosti i Svetom pismu (In.15,26), i odlukama svetih Vaseljenskih sabora.

Od tada mržnja Zapada prema Pravoslavlju, a zatim i Rusiji, formira se dogmatski. Jer pošto je istina iskrivljena moraju se uništiti oni koji su laž nosili, kako bi tvoja jeres ostala jedina i kako bi ona mogla da se proglasi za novu „istinu“. Eto, odakle vodi poreklo strast Zapada da izvrće, da uvodi novine, da obnavlja pod izgovorom da je to „progres“. Njegov „progres“ je počeo od otpadništva od Hrista još u 8. – 9. veku. Naravno, ne odjednom, i nisu svi na Zapadu prihvatili to otpadništvo, ali je 1054. papstvo konačno otpalo od Pravoslavlja.

OPASNOSTI OD NOVE STRATEGIJE ZAPADA PREMA PRAVOSLAVLJU

Kakve opasnosti mogu da nam zaprete od savremenog Zapada? Pre svega – opasnost prepoznavanja sebe kao „pravoslavne grane hrišćanstva“, popularna zbog slabe povezanosti naroda sa crkvom, jer se takav svet lako zainteresuje za površinske doktrine koje imaju veze sa hrišćanstvom. To je opasno i zato što, osećajući se kao „grana hrišćanstva“, mi dozvoljavamo da u jedino pravo hrišćanstvo uđe latinska jeres koja nas polako prožima i razlaže, iznutra ruši naše unutrašnje duhovno jezgro, našu sposobnost da do kraja ostanemo verni pravoslavnoj hrišćanskoj veri.

Shvatajući to, mi treba da budemo iznutra prožeti poimanjem sebe kao naroda-bogonosca, kao nosioca velike misije odbrane ovog sveta od dolaska Antihrista. Gedajući u savremeni Zapad – zar ne osećamo istinitost reči apostola Pavla da „već se radi tajna bezakonja, samo dok se ukloni onaj koji sad zadržava“. (2 Tes. 2.7). Zar mi ne vidimo da je Rusija poslednja prepreka na putu sina pogibelji? Zar ne teži on da se ustoliči u Božijem hramu, kao Bog, izdajući se za Boga (2Tes.2:4). To nije tamo o nekome, to je o nama i našem vremenu. O Svetoj Rusiji i „progresivnom Zapadu“.

Čitavo čovečanstvo se deli na dve civilizacije – na onu koja opstaje i apostasijsku (otpalu). Zapad koji se nekada klanjao Hristu danas svečano priziva Antihrista. Pred njim se otvaraju sve kapije, padaju poslednje pregrade, tolerantno se zaboravljaju poslednje Hristove reči. I Zapad, koji je pao pred noge Antihrista, na svom zalasku, tamo vuče i nas. To je tako slatko: „slobodan život“, „slobodna ljubav“, „slobodni seks“… Beskrajna sloboda…

Ali, Zapad je lukav. On deluje izokola, sablažnjavajući nas „saradnjom“ u rešavanju „zajedničkih problema“ – u borbi sa bedom, „diskriminacijom“ i sl. (Ovde je Bergoljo vrlo aktivan).

Ne u duhovnom, već u materijalnom svetu prevrtljivi Latini jedva čekaju da nas uvuku i svoju pučinu detalja, u kojima obitava njihov otac. U tome je duboka protivurečnost među nama u shvatanju hrišćanstva. „Nego ištite najprije Carstvo Božije i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati“. (Mt, 6:33) – tako je zaveštao Hristos i tako smisao shvataju pravoslavni hrišćani. Da se gradi „carstvo Božije“ na zemlji, ovde, odmah – tako su uvek hrišćanstvo shvatali Latini. A to je privlačno. Komforno. Eto šta privlači vernike u zemljama zalaska. I eto preko čega prilazi đavo, tako što ubeđuje – sablažnjava da se svet prikloni njemu i njegovim zadovoljstvima.

Rimska crkva je duboko jeretička. Nemojte da se priklanjate njihovim pozivanjem na apostola Petra koji je osnovao rimsku katedru. Kada bi saznao do čega je došao Vatikan, apostol Petar bi se užasnuo. Stručnjak za Vatikan, Olga Četverikova, tako piše u svojoj knjizi „Izdaja u Vatikanu, ili Zavera papa protiv hrišćanstva“:

„Ideja – vodilja katolicizma, koja obezbeđuje čvrsto hijerarhijsko uređenje čitavog njegovog sistema i koja ga pretvara u snažnu organizovanu snagu, je ideja o papskom primatu. Ona se izražava u priznanju rimskog pontifika za namesnika Hrista na zemlji, vidljivog starešinu Vaseljenske Crkve koji poseduje potpunu, vrhovnu i univerzalnu vlast. Ta je vlast potkrepljena dogmatom o nepogrešivosti papskog učenja o pitanjima vere i moralnosti (koji je donet na Prvom vatikanskom saboru 1870. godine i potvrđen na Drugom 1962 – 1965.god.). Zato što je ideja o primatu rimskog pontifika duboko protivurečna učenju Isusa Hrista, te predstavlja glavni izvor svih zabluda rimske crkve. Pravoslavlje katolicizam definiše kao jeres. Zato i susret Moskovskog patrijarha sa papom za Vatikan će biti znak priznanja njegove lažne nauke kao istine i omogućiće mu da Rusku pravoslavnu crkvu smatra da je i ona u sferi njegovog stvarnog uticaja“.

Zašto Vatikan već decenijama pokušava da napravi takav susret? Šta će mu to? Zašto ni sa kim drugim nije tako uporan? Potreban mu je zato što on odlično zna KO ostaje u veri spasenja, a i KOGA treba naterati da mu se potčini. Kroz „hrišćanski dijalog“ – otvoreno, kroz agresivni prozelitizam – ćutke. A sve to je direktno suprotno Svetom pismu, jer Hrist može da se propoveda samo tamo, gde Ga još nisu upoznali (pogl. Rim. 15, 20-21). To znači da Latini smatraju da mi ne poznajemo Hrista! Pa o čemu sa njima onda da se razgovara?!

Sve se radi jezuitski lukavo. Bergoljo je odmah, čim je izabran za papu, pričao o svom poštovanju Pravoslavlja. Šta mislite – to je on prosto tako izrekao? Poznavalac pravoslavnog obreda, on naravno zna na koju stranu treba da „reformiše“ rimsku crkvu kako bi postigao ciljeve.

Carigradski patrijarh Vartolomej odavno služi ekumenskoj sablazni. Ekumenizam – to je ideologija ujedinjenja svih hrišćanskih crkava, koja je nastala u protestantskim krugovima. U suštini, to je ideologija globalizacije, samo za vernike hrišćane. Godine 1948, kada je u Amsterdamu osnovan centralni organ ekumenskog pokreta – Svetski savet crkava, Ruska pravoslavna crkva je odmah osudila taj „pokret“. Arhiepiskop Serafim Soboljev je ekumenizam okarakterisao ovako: „Sećajući se njegove suštine i njegovih ciljeva mi ćemo u potpunosti da odbacimo ekumenski pokret jer je u njemu verolomstvo pravoslavne vere, izdaja i predaja Hrista, što mi moramo na svaki način da izbegavamo, kako bismo ispunili reči prepodobnog Serafima: `Teško onom koji ma i za jednu jotu odstupi od Svetih Vaseljenskih sabora`“.

Šta hoće da postigne globalistički vrh? Da sve zaključa u komforan i prijatan koncentracioni logor globalnih srazmera, da svakog zatrpa individualnim digitalnim igračkama, ali i da zarobi naše duše. A da bi sve zgrnuli na globalnu gomilu – baš sve mora da se podvede pod ideološko obrazloženje. Za to se koriste i ekumenizam, i „hrišćanski dijalog“, i „tolerancija“, i sve đavolove sablazni. Predviđajući sve to prepodobni Kukša Odeski je napisao: „Nastupa zadnje vreme. Uskoro će biti ekumenski Sabor, koji će se zvati `sveti`. Ali – to će biti baš onaj osmi sabor koji će predstavljati skup bezbožnika“. Na njemu će se sve vere sjediniti u jednu…“

Na svakom koraku nas sačekuju opasnosti. Moramo da budemo bezgranično budni! U principu – sa jereticima ne sme da bude nikakvog dijaloga! Takav dijalog jednostavno nema smisla. O čemu da se priča sa onim koji su izdali Hrista, i zamenili ga sobom i svojom „bezgrešnošću“?

Oni koji su pročitali ovaj članak sigurno su mnogo puta pomislili: pre nego što optuži katolike, neka autor malo pogleda na naše „preždrane popove“. Ali, prvo, ja optužujem ne katolike, već katoličku jeres. A drugo: prvo pođite u crkvu, o kojoj će mnogo njih da priča, pogotovo oni koji nikada u njoj nisu ni bili. A ako pođete, ali ne jednom, da biste nešto naručili, vi ćete se uveriti da ogroman broj svih čudovišnih optužbi koje se odnose na Rusku pravoslavnu crkvu predstavljaju apsolutno pustu priču, bez prave podloge. To su optužbe onih koji sebe, voljenog, stavljaju, ja neću reći iznad Boga, već – i iznad Otadžbine.

„Ko neće da nahrani svoju armiju, hraniće tuđu“ – jednom je rekao Napoleon. Pa eto, došla su takva vremena da onaj, ko je protiv Pravoslavlja, taj svima nama svojim nečinjenjem i ravnodušnošću približava globalnu sodomsku anticrkvu.

Zato mi, neravnodušni sinovi Svete Rusije, moramo za svoju devizu da uzmemo reči prepodobnog Kukše Odeskog: „Molim vas, ostanite u pravoslavnoj veri do kraja vaših dana i tako se spasite!“

Izvor: Fond Strateške Kulture