Je suis Чкаљин син

Зашто ли се НАТО ономад уопште па одлучио да призна да је баш њихов пројектил, априла 1999. године, погодио Радио-телевизију Србије и усмртио 16 цивила? Зар им није било једноставније да кажу како је то био неки други „томахавк“, не њихов? Руски, кинески, ма српски, није важно, само не Натов.

Мислите да би се неко усудио да им не поверује?

Мислите да би Жанка Стојановић устврдила да лажу и да су јој ипак они убили сина, једну од жртава из Абердареве? Или да би Чедомир Петровић, син чувеног комичара Миодрага Петровића Чкаље, посумњао у истинитост њихових речи и окривио их за бомбардовање ТВ куће од које је он лично, Чедомир, заједно са својом породицом, имао итекако користи у животу?!

Таман посла. Ово двоје људи, као и многи други правдаоци сваког и једног Западног зверства, тек тада би имали „доказе“ за оно што иначе говоре: НАТО није крив; тако каже!

Овако, због тадашње лакомислености Западне алијансе и тако непотребног признања, Жанка Стојановић и Чедомир Петровић данас морају да се сналазе како знају и умеју, не би ли ућуткали оног напорног америчког научника Ноака Чомског. Чудан Американац тај Чомски. Он изгледа мисли да је стварање оволике и овакве империје као што су данашње САД узроковало ту и тамо извесне злочине, а да су неки од тих злочина историјски, било по чудовишним размерама било по још чудовишнијој природи. И, у ове друге, Чомски убраја бомбардовање РТС-а, које је прошле седмице упоредио са недавним масакром у париском часопису Шарли Ебдо:

„Тада није било демонстрација или јавног згражавања, ни слогана Ја сам РТС, ни тражења корена напада у хришћанској култури и историји“, написао је, између осталог, Чомски на свом блогу, а пренео Си-Ен-Ен.

На то су, наравно, узвратили горе поменути, Жанка Стојановић и Чедомир Петровић. Не зна се ко је био бржи. Обоје бесни што се неко дрзнуо да оптужи Западну јавност за лицемерје. А Запад, истичу, не може да буду лицемеран; тако каже.

ЧИЊЕНИЦЕ У ПОВЛАЧЕЊУ

Жанка Стојановић објавила је свој осврт на сајту Б92 и тамо написала да Чомском „кључне чињенице нису познате“, као она да је „милошевићевска врхушка, укључујући његове генерале, знајући данима унапред за предстојећи напад, људе жртвовала са гротескном идејом да се спасе тако што ће себе пред светом приказати као жртву терористичког напада (`Ја сам РТС`), без обзира на терор који је истовремено спродовила на Косову“. Називајући тадашњи РТС „главним пропагандним ослонцем једног злочиначког режима“, Жанка Стојановић додаје: „Све док се не буде суочила са властитим злочинима, укључујући и жртвовање шеснаесторо радника РТС-а, Србија ће живети под стакленим звоном, злочинци ће бити заштићени, а та заштита обилно финансирана државним новцем“… Овако је закључила: „У Србији, земљи покорних, у којој влада зло, све је могуће.“

Чкаљин син се пак огласио на свом омиљеном порталу Е-новине, за који повремено пише. Састављајући писмо америчком научнику, насловљено „Зашто нисмо РТС“, Петровић у првој реченици вели: „Господине Чомски, знам да ове реченице које пишем нећете сигурно никада прочитати“. Петровић је, дакле, негде свестан тога да бљувотине Петра Луковића и дружине са Е-новина углавном промичу Ноаму Чомском. То је, у целом писанију, истовремено и последњи пропламсај осећаја за збиљу. Надаље се, по провереном другосрбијанском рецепту, чињенице повлаче пред налетом необузданих оптужби.

Прекидајући набрајање познатијих новинара РТС-а из тог доба (Ленард-Тркуља, Штула, Комраков…) зато што му је „припала мука“, Чкаљин син јадикује: „Да је правде, жртве су требали бити они, са својим руководством.“ Скоро у глас са Жанком Стојановић каже: „Српска телевизија је била део Милошевићеве убилачке машинерије исто као и војска.“ Чомском поверава и ово: „Уз потпуну медијску блокаду и пркосне поруке целом свету, Милошевићева пропагандна машинерија радила је 1999. пуном паром.“ Затим допуњује опис: „Док породице сахрањују своје најближе, Милошевићев режим организује масовна окупљања на трговима и мостовима `Српска се труба са Косова чује Србина сваког да обрадује`. За ово време, полиција и војска врше масовне злочине на Косову, а стотине хиљада албанских цивила бежи према граници.“ И тако даље…

РАТНИ ЗЛОЧИН ЈЕ РАТНИ ЗЛОЧИН

Мада не претерано јаког одјека (свакако недовољног да би стигло до Америке и Чомског), ова два текста никако нису реговања преко којих би требало тек тако прећи. Поготово се то односи на Чедомира Петровића, који је од 2006. до 2009. био и члан Програмског одбора Радио-телевизије Србије, на шта подсећа у „Писму Ноаму Чомском“. Чак и наслов његовог чланка – „Зашто нисмо РТС“ – делује помало сабласно, када се има у виду да је Петровић три године седео у руководству баш те куће којој сада ускраћује и само право да се сматра жртвом „томахавка“.

И он и Жанка Стојановић, као и многи овдашњи НАТО правдаоци, непрестано истичу наводну чињеницу да је Србија била упозорена да ће РТС бити погођен. Чињеница није доказана, с обзиром на то да је суђење Драгољубу Милановићу, иначе једини поступак вођен у вези са бомбардовањем РТС-а, одржано у ДОС-овској Србији, пре више од десет година, у време када овдашње правосуђе није имало никакве везе ни са правом ни са правдом, већ искључиво са политичким потребама тек успостављеног, револуционарног режима. Али, све и да је тачно да је НАТО био унапред најавио гађање РТС-а, то ни на који начин не умањује природу тог злочина. То може да расветли питање одговорности руководства РТС-а за безбедност својих запослених, али не и да кривице ослободи НАТО. Гађање цивилног циља је гађање цивилног циља, без обзира на то да ли је било унапред обнародовано или није. Камо среће да у нападу на РТС нико није страдао, да је зграда била празна, али би чак и у том случају то био тежак ратни злочин. Телевизијска станица је цивилни циљ, без обзира на то да ли је у тренутку напада некога било унутра или није.

Штавише, ако се испостави да је НАТО стварно унапред упозорио да ће тад и тад гађати РТС, то би значило да је целокупно бомбардовање било далеко страхотније него што НАТО правдаоци желе да признају. Заиста, какав је то „сукоб“ у којем је једна страна толико надмоћна да може унапред да јавља своје потезе непријатељу, зато што их овај никако не може спречити?!

То није сукоб, него чисто иживљавање необузданог насилника над неупоредиво слабијима.

Такође, ако је НАТО нашао за сходно да унапред јави да ће напасти РТС, зашто онда није слао претходна упозорења када је гађао остале цивилне циљеве? А било их је онолико: пијаце, возови, болнице, чак и амбасаде.

РОЂЕНИ ДЕВЕДЕСЕТЕ

Посебно је занимљива и оптужба, присутна и код Жанке Стојановић и код Чкаљиног сина, да је РТС био пука „пропагандна машинерија“, те да због тога напад на њега не може ни да се пореди са насртајем на обично гласило као што је Шарли Ебдо. Таква оцена је у савременој Србији постала опште место. О РТС-у из деведесетих се најчешће говори као о беспризорној фабрици лажи и сејачу увреда, а пре четири године је тадашњи Управни одбор сачинио чак и јавно извињење због „говора мржње“ из последње деценије двадесетог века.

И овде има нечег сабласног: када проклињу „Милошевићев РТС“, Жанка Стојановић и Чкаљин син изгледа смећу с ума да је свих 16 страдалника из Абердареве – радило за „Милошевићев РТС“.Причајући о „злој пропагандној машинерији“, Жанка и Чедомир посредно нарушавају углед и погинулима. Нимало, наиме, није похвално радити за „злу пропагандну машинерију“, чак ни као тонац или монтажер.

На страну то што о „пропагандним машинеријама“ приповеда Чкаљин син, који је седамдесетих година, као млад и не претерано даровит глумац, играо у „Отписанима“! Прле и Тихи нису били пропаганда, је ли, Петровићу?! Како се онда, чедо Чкаљино, зове оно када држава, у којој је један човек проглашен за доживотног председника а све странке осим његове су законом забрањене, наручује филмове и серије у којима храбри Брозови илегалци малтене самостално руше Трећи рајх?

Распреда о пропагандној машинерији Жанка Стојановић, потписана као „учитељица у пензији“. А где је стекла ту пензију, у којим учионицама? Да није можда у оним у којима је било обавезно држање Брозове слике на видном месту? Тачније, у којима је неистицање портрета „највећег сина народа и народности“ било кажњиво дело?

У каквом су оно беше државном устројству расли, радили и сазревали Жанка Стојановић и Чедомир Петровић? Какве су биле установе у том систему: слободне, демократске, транспарентне? Какви су били медији? Да ли је могуће да су за пропаганду Жанка и Чедомир чули тек деведесетих?

ПИТАЈ ПРЕМИЈЕРА

Уопште, како то да само Срби (уз Русе) изгледа немају право на пропаганду? Чак и када их нападне најсмртоноснији савез у историји, који је толико јачи од Србије да – кажу – може и унапред да јавља где ће и када да шаље „томахавке“ без бојазни да ће пројектили бити заустављени, чак ни тада Срби не смеју да се баве пропагандом! Испада да су за време НАТО бомбардовања амерички, британски, немачки, француски медији, па и тај Шарло Ебдо, смели да се баве пропагандом против беспомоћне Србије и то им се не сме узимати за зло, али се зато Србија грдно огрешила што је на пропаганду непријатеља одговорила својом.

Јер, то је суштина осуда које износе Жанка Стојановић и Чкаљин син. Не да је српска пропаганда била лоша, неделотворна, погрешна (о томе би се свакако дало расправљати), него да је уопште – постојала! Србија се, по њима, напросто није смела бранити: ни од унутрашњег непријатеља (оружана побуна шиптарских терориста), ни од спољашњег (НАТО), ни од грозоморних лажи које су о Србима свакодневно изручивали новинари западних држава.

Узгред, са Чедомирем Петровићем је у Програмском одбору РТС-а седео и Александар Вучић, тада као посланик Српске радикалне странке. Што вероватно значи да се познају. Уосталом, Е-новине отворено подржавају и уживају наклоност тренутног премијера Србије, па може Луковић да их повеже. Стога би Чкаљин син, ако му и даље није јасно ово око пропаганде и НАТО-а, могао да упита сина Ангелине Вучић: шта је Ангелина радила у РТС-у управо у тренутку бомбардовања, и то баш у оном делу зграде који је погођен?

Да, мајка Александра Вучића, која је годинама радила на РТС-у, чистим чудом је преживела „томахавк“ из априла 1999. године. Један њен колега, који је био поред ње у том часу, сведочио је касније да је једино та просторија, где су се они налазили, необјашњиво остала цела, док су се околне собе урушиле и смрвиле све унутра.

Тада министар информисања, а сада председник Владе Србије, Александар Вучић о томе све време ћути као заливен. Не сме ни да помене да му је НАТО умало убио мајку. Зашто то крије? Можда зато што данас српска држава и власти, на вечну срамоту, више не служе српској него НАТО пропаганди?

Извор: Фонд Стратешке Културе