Тамо далеко …

Постоји у Срба једно природно богатство потпуно запостављено. То су жене и људи који су милом или силом, у зависности од прилика или историјског периода одлучили да оду, побегну, да се иселе, раскорене или који су били интернирани, улогорени, протерани. Многих више нема, али су на свету њихови потомци.

Након сеоба из периода под турском влашћу, емиграције са Балкана су се одвијале у таласима. Од настанка модерне српске државе у својим минималистичким оквирима, с почетка деветнаестог века, одласци са родне груде су били последица политичких или економских прилика. И они су се смењивали у ритму династичких преврата и преокрета, гладних година, буна и устанака, потраге за сигурнијим и безбеднијим животом. Током деветнаестог века не мали број Срба се одлучивао и за просветну и културну промену животне средине у циљу стицања знања, умећа и стручности које су биле доступне у напредним европским метрополама тога доба.

Ипак, велики број расељеника се у другој декади двадесетог века одазвао позиву матице и стао на браник отаџбине, током балканских, а посебно током Првог Светског Рата. Из далеке Аустралије, са северно-америчког и јужно-америчког континента, из западне Европе, расељеници-добровољци су похрлили под мајчинску заставу за краља и отаџбину.

У периоду између два светска рата таласи одласка су се наставили, а узроци су идентични претходном периоду. Велика прекретница је други светски сукоб. Од великог броја ратних заробљеника, логораша на принудном раду и оних из логора смрти, једни су се вратили, док су други одлучили да остану у слободном свету, не желећи да замене фашистичко, комунистичким ропством. Њима су се придружили и други који су преживели окупацију, комунистичке егзекуције у периоду од 1944. до 1953. и да претекну из тог новоствореног „раја на земљи“.

Након тог периода, историја исељеништва улази у фазу велике манипулације. Неспособни да организују основне економске услове за напредак друштва, комунисти у периоду „30 славних“ година, од 45. до 75., када се цео свет гради и развија, нестручношћу обложеном идеолошком нетрпељивошћу, празне села, а пуне градове док вишак радне снаге пресипају у емиграцију. Уместо да јачају сопствену земљу и економију, на стотине хиљаде југословенских радника и сељака путем билатералних уговора са земљама западне Европе одлазе као пука физичка радна снага. Све се то радило циљно и смишљено.

У том периоду отшкринутих врата, прилику за „бег из раја“ користе и бунтовници, уметници и слободомислећи грађани тадашње Југославије. Доживотни председник то користи за спиновање своје слике у свету. И док са једне стране, започиње политику задуживања, путовањима по свету троши и растура позајмљен, али и добијен немачки новац, који је враћен Југославији као ратна репарација, он са друге, шаље агенте УДБЕ као такозване економске емигранте, у циљу инфилтрације политичке емиграције и све то користи за сопствену промоцију.

Служећи се оберучке, са својом кликом, позитивним ефектима првих девизних дознака које почињу да стижу из иностранства, доживотни негује слику „демократе“, осведоченог пријатеља трећег света, миљеника запада, а ипак комунисте новог, социјалистичког, самоуправног кова.

Следећи талас сеоба запљускује Балкан за време и након сукоба деведесетих. Та друга, Титова Југославија је трајала само онолико колико је била у интересу западних сила и када су њихови апетити порасли, као непримерна модерна лабораторија заједничког живота на европском тлу је и уништена. Вољом великих сила, а саучесништвом локалних племена. Бежало се деведесетих, на враг, на нос и на своју руку. Али и тада је било исељеника из претходних таласа који су се вратили да помогну матици.

Од почетка овог века до данас, процес одласка се наставља несмањеним, растућим темпом у потрази за бољим животом, сигурнијом свакодневницом, нормалнијим односима у друштву, већом зарадом или богатијим истраживачким, просветним и културолошким перспективама.

Крајеви Србије из којих се одлази више нису они традиционални, црнотравски, напротив, напуштају се и плодне њиве, богати воћњаци и зелени пашњаци. А за то време, увиђајни грађани најбогатијих западно-европских држава траже себи место под сунцем. Они би побегли из уређених земаља, препуних градова и редовних примања. Због чега?

У циљу аутохтоног живота у складу са природом, равнотеже између приватног и пословног, брижнијих породичних односа и квалитета аутентичних искустава. Једна таква дестинација је Србија. Земља која се кроз векове празнила, има данас шансу да привуче велики број добронамерних странаца, као и својих потомака раштрканих по свим континентима.

Да би то успела, Србија не сме да се поведе тржишним и либералним правилима и законима јер је у таквој конфигурацији сигурни аутсајдер и губитник услед малобројности становништва, технолошког заостатка и наслеђене, а и настављене негативне кадровске селекције. Привлачност Србије да од земље емиграције постане земља позитивне имиграције лежи у мерама које само једна смела, патриотска влада може да спроведе.

А могуће је. Знањем и хтењем!

Извор: Конкретно