Kako braniti i sačuvati Republiku Srpsku

„Rat nije ništa drugo do politika
produžena drugim sredstvima
— Karl fon Klauzevic

Napetosti koje su se vratile na Zapadni Balkan na najopasnijem su nivou još od kraja ratova iz ‘90-ih godina prošlog veka, izjavio je premijer Srbije Aleksandar Vučić za italijansku „Republiku” i istakao da već mesecima na to upozorava i kancelarku Angelu Merkel i premijera Matea Rencija i druge evropske zvaničnike.

Ovakve i slične izjave premijera Srbije i njegovih istomišljenika se doziraju u srpskim medijima i nekako kao sendvič slažu i uklapaju sa izjavama o ekonomskom prosperitetu, povećanju plata, otvaranju novih radnih mesta na nezaustavnom putu ka EU. Dakle, sa jedne strane imamo napetosti, tenzije, predkonfliktno stanje, optužbe na račun Srbije a sa druge strane porast proizvodnje, zaposlenosti, suficit i prosperitet koji vodi ka svetloj budućnosti. Tako da ovo prvo nije toliko bitno jer tu je kancelarka Angela Merkel i drugi evropski dušebrižnici koji vode računa da mir na Balkanu nema alternativu. Sve se to krčka u istom medijskom loncu nad kojim bdi premijer Vučić i samo on zna koliko čega ide u lonac i kojim redosledom, i kako će iz tog lonca kome i koliko servirati. 

Zar je moguće da je tolika kratkovidost premijera Vučića i stručnih tumača njegovih izjava, „doktora“ Stefanovića, Vulina i Dačića, da ne vide opasnost koja se nezaustavljivo približava Srbiji i Republici Srpskoj, a to je RAT. Ako u svojoj izjavi konstatuje da je situacija ista kao ’90-tih godina, a koja je, znamo, završena građanskim ratom u SFRJ, kako će se onda ta ista situacija završiti danas? Ne misli li premijer da će nam stvarno pomoći politički istrošena i odlazeća Angela Merkel i zapadni prijatelji kako je često znao da kaže, pri tom ističući, kao posebnog prijatelja, baš nju u prvi plan? Koliko još procenata Srba treba da nestane da bi se shvatilo ko nam je prijatelj a ko nije?

Ukoliko samo delimično analiziramo predhodni građanski rat u SFRJ suočićemo se sa podacima koji nisu ni malo ohrabrujući. Uzmimo Republiku Srpsku za analizu i sagledajmo sledeće činjenice:

1. Republiku Srpsku je branilo 80.000 do 100.000 vojnika, oko 300 tenkova i preko 800 artiljerijskih oruđa.
2. Na prostoru BiH živelo je 752.000 Srba ili 31% (popis 31. mart 1991. g.)
3. Broj srpskih žrtava od 1992. do 1995. godine iznosio je oko 23.000 (podaci Haškog tribunala).
4. Vojska RS vodila je rat na tri fronta, sa Armijom BiH, HVO i snagama NATO (od 1995. godine).
5. Srpske snage (VRS), od samog početka rata, bile su inferiorne u ljudstvu u odnosu na muslimanske i hrvatske vojne formacije a takođe su se našle i u nepovoljnom geostrateškom položaju u odnosu na suprotnu stranu.
6. Vojska RS je imala pomoć od dobrovoljaca iz Srbije i pravoslavnih zemalja (Rusije, Grčke i Rumunije) a suprotna strana od zapada i islamskih zemalja (Azija i Afrika). Odnos pružene pomoći i podrške zaraćenim stranama, u ljudstvu, naoružanju i vojnoj opremi kao i novčana pomoć, bio je u korist Muslimana i Hrvata.
7. Medijska podrška je bila znatno veća u korist Muslimana i Hrvata.
8. Podrška snaga NATO od 1995. godine samo je povećala borbenu moć Aemije BiH i HVO.

Analizom samo ovih činjenica možemo zaključiti da je srpski narod opstao i nije više stradao u BiH samo zahvaljujući relativno dobroj organizaciji vojske, hrabrim i profesionalnim kadrom koji ju je vodio i svakako znatnom prednošću u naoružanju i vojnoj opremi koja je nasleđena od JNA i TO (Teritorijalne odbrane). Srpski narod u BiH nisu sačuvali prijatelji sa zapada niti činjenice da Srbi nisu izazvali rat, transparentnost ili miroljubiva politika, već vojska, pomoć i podrška pravih prijatelja. Tako je bilo tada, tako će biti i sada. 

Razlozi za raspad SFRJ i rat nisu stvoreni preko noći, oni su napisani još u Drezdenu 1928. godine na četvrtom kongresu KPJ, to sada znaju i „vrapci na grani“, samo je trebao povod za rat. Tada je to bio Milošević a danas je Dodik i referendum. Rat je počeo u Hrvatskoj protiv JNA i Srba a danas, kada nema JNA i Srba u Hrvatskoj, možemo zaključiti gde će početi: svakako u BiH i opet protiv Srba. Razlog postoji, a to je brisanje Republike Srpske sa mape BiH i dalje otimanje teritorija R Srbije. Dakle razlog se zna, a povod se traži.

„Napetosti su se vratile na Zapadni Balkan“, prema analizi premijera Vučića. Ne nisu se one vratile već nisu ni prestajale od završetka rata, samo što ih je premijer tek sada sagledao. Da li je svestan svih činjenica koje su u ovom članku navedene? Sigurno jeste, ako je suditi po njegovom zabrinutom izrazu lica. A da li će nešto smeti i hteti da preduzme radi sprečavanja ovog opasnog stanja možemo samo da nagađamo – ili možda i to znamo.

Dakle, eskalacija sukoba je na pomolu, sve činjenice govore da je rat neizbežan i desiće se u BiH. Kakva je sada situacija i odnos snaga u regionu;

– Vojska RS od 2006. godine više ne postoji (jedna pešadijska brigada RS koja je u sastavu Oružanih Snaga BiH je marketinški trik njenih tvoraca i daleko od onoga što bi predstavljalo ozbiljnu oružanu silu).

– Zbog veoma lošeg ekonomskog stanja u BiH i RS veći deo mladih ljudi preseljen je u inostrane zemlje radi materijalne dobiti. Onaj drugi deo mladih koji je ostao, vojno je nespreman jer je ukinuto redovno služenje vojnog roka.

– Vojska Srbije ne može da pruži pomoć jer nema snage a niti sredstva da odbrani svoju teritoriju. A kako premijer Vučić nije pružio podršku RS oko referenduma, možemo pretpostaviti kako bi, tek, izgledala vojna pomoć. Možda bi dobrovoljci mogli da pomognu. Videli smo kako su prošli oni koji su pritekli u pomoć braći u Novorusiji. Taj sramni zakon o zabrani regrutovanja dobrovoljaca iz Srbije će se odnositi i na one koji bi pružili pomoć RS.

– U poslednjem ratu u SFRJ tražili smo rusku pomoć ali nismo mogli da je dobijemo iz poznatih razloga; sada kada nam Rusija nudi, Srbija se ne usuđuje da je primi.

– Jedina iskra nade dolazi opet iz Rusije. Susret predsednika Putina i Dodika i podrška Rusije referendumu u RS daje nadu da Srbi ovaj put nisu više sami. Ali taj put kojim mora da se ide treba da prihvati i Srbija. Da li ona to hoće i sme, odluka je na premijeru i Vladi Srbije.

Izvor: Fond Strateške Kulture