Kraj iluzija – Nemačka je odabrala da krene na Rusiju

Poslednjih dana Nemačka je otvoreno izjavila da Berlin počinje da vidi Moskvu kao svog „protivnika”, a ne kao „potencijalnog partnera”. Prema tome, sa stanovišta Berlina, Rusija je tokom jedne godine prošla put od statusa „teškog partnera” do protivnika, odnosno – neprijatelja.

To je postalo očito posle samita G20 u Brizbejnu, u čijim foajeima je predsednik RF, Vladimir Putin, vodio višečasovne razgovore sa kancelarom Nemačke, Angelom Merkel. U svom komentaru o proteklom samitu u Brizbejnu naš poznati ekonomista Mihail Hazin uzviknuo je: „Eh, Angela, Angela!”, budući da je posle samita kancelar Nemačke naglasila neophodnost brzog završavanja pregovora o stvaranju zone slobodne trgovine između Evropske unije i SAD.

Hazin piše: „Podsećam da je cena proizvodnje u Evropskoj uniji još veća nego u SAD, zato ako ZST (zona slobodne trgovine) Kine sa SAD ruši realni sektor američke ekonomije, onda severnoamerička ZST ruši realni sektor zemalja Zapadne Evrope. Reklo bi se da – A. Merkel treba da se brani i rukama i nogama od takvih predloga… A ona… Da, naravno, to je izdaja prema svom narodu i svojoj zemlji i samo se može pretpostaviti da to znaju obaveštajne službe SAD. Međutim, zaključak se nameće sam po sebi: ako Nemci žele da sačuvaju svoju zemlju i njeno realno pretvaranje u centar moći u svetu, onda moraju da smene svoje rukovodstvo. Pri tom, veoma brzo, inače, biće kasno”.

Međutim, da li stvarno delovanje nemačkog kancelara toliko protivreči nacionalnim interesima Nemačke? I, ako je Rusija za Nemačku protivnik, šta je onda Nemačka za Rusiju? Pokušaćemo da uđemo u suštinu tog pitanja.

Da bi se razumelo ono što se dešava, potrebno je proniknuti u suštinu američke strategije obuzdavanja, koja je svoju praktičnu uspešnost dokazala u rušenju Sovjetskog Saveza.

Sastavni deo te strategije bilo je američko specifično rešenje nemačkog pitanja u Evropi. Džordž Kenan (1904.-2005.), autor koncepcije strategije obuzdavanja, smatrao je da je „Prilikom donošenja Versajskog sporazuma 1919. velika greška tadašnjih državnika bilo nastojanje da se Nemačka rekonstruiše kao jedinstvena nacija bez davanja širokih mogućnosti delovanja i uz ograničavanje sopstvenim okvirima… Ali ako Nemačka ne može konačno da se slomi, a problem nemačkog nacionalizma ne može da se reši odbacivanjem Nemačke unazad u prošlost, onda je preostajalo samo jedno – stvoriti svojevrsnu federalnu Evropu u koju će ući ujedinjena Nemačka i pred njom će se otvoriti široki horizonti za njene težnje i lojalnost.

Nemačka će se osećati sasvim dobro samo kao integralni deo objedinjene Evrope. Kada sam u vreme rata bio u Berlinu, pala mi je na pamet neobična misao da je Hitler, istina, iz pogreših premisa i pogrešnih ciljeva tehnički ovaplotio zadatak objedinjavanja Evrope. On je stvorio centralno upravljanje u najrazličitijim oblastima života i delovanja – u saobraćaju, bankarskim poslovima, u oblasti poluproizvoda i raspodele sirovina, kontrole različitih oblika nacionalizovane svojine. I zapitao sam se: zašto to iskustvo ne bismo iskoristili posle pobede saveznika?

Jedino što je bilo potrebno, to je donošenje odgovarajuće odluke – po završetku rata ne razarati mrežu centralne kontrole koju su stvorili Nemci, već je uzeti u svoje ruke, ukloniti nacističke predstavnike koji su je održavali u radnom stanju, na njihovo mesto dovesti druge (uključujući i Nemce) i tom ujedinjenju dodeliti novu federalnu evropsku vlast”.

Dakle, po završetku Drugog svetskog rata američki političari su shvatili da je ideja o podeli Nemačke na istorijske zemlje, koju je Čerčil promovisao od 1943. g., bila nerealna, jer je tu zemlju koja je težila rešenju nacionalnih ideala i stremljenja, dovodila u stanje nacionalno-suverene rascepkanosti. To je dalje vodilo ponavljanju Versaja 1871. ili Versaja 1919. godine.

Sem toga, takvo uspostavljanje mira Nemačku je bacalo u zagrljaj SSSR-Rusije. Zato bi, po planu Amerikanaca, samo ova ili neka druga forma evropske integracije mogla Nemačkoj da obezbedi dostojno mesto u evropskoj zajednici, za nju sasvim prihvatljivo i uz poštovanje zajedničke bezbednosti u interesu SAD. Zato su Zapadnoj Nemačkoj, koja se nalazila pod okriljem Amerikanaca, delimično vratili ono što su Nemci bili osvojili snagom oružja u vreme Hitlera. Tokom 1960-ih godina u sovjetskim medijima tu realnu američku politiku u nemačkom pitanju nisu bez razloga nazivali revanšizmom.

Ovde je neophodno da se razume da je diskretan uslov američko –nemačkog saveza – davanje Nemačkoj „širokih mogućnosti za delovanje” u Evropi izvan njenih nacionalnih granica u zamenu za političku lojalnost SAD, i dalje na snazi. Taj uslov je bio sastavni deo politike obuzdavanja SSSR-a u vreme hladnog rata. Pri tom je pobeda SAD u hladnom ratu automatski značila davanje Nemačkoj još „širih novih mogućnosti” na novim teritorijama posle ukidanja SSSR-a i Jugoslavije.

Za ekonomsko osvajanje i ničim ograničenu eksploataciju, Nemačka je dobila čitavu Centralnu Evropu i Balkan – ono za šta se borila u dva svetska rata. Dobila je sve, sa svoje strane dodajmo, što je Nemačka želela od Versaja i do Versaja i od Versaja do Potsdama, a da pri tom ne učini ni jedan pucanj, samo vernošću svom vrhovnom gospodaru – SAD.

Poznat je pozitivan rezultat Nemačke „novog proširenja” – to je uspon nemačke industrije i trgovine bez presedana u savremenoj Evropi.

Izbor A. Merkel u leto 2014. na 100. godišnjicu Prvog svetskog rata znači da Nemačka tokom sadašnjeg konflikta SAD sa Rusijom računa da dobije još „šire nove mogućnosti”. A cena gubitaka zbog sankcija za Nemačku je neuporediva sa onim što ona računa da će dobiti za „novo osvajanje”.

Sem toga, u slučaju nemačko-ruskih odnosa uvek treba znati da posle svakog koncepta Rusije za ozbiljnu, sopstvenu, nezavisnu ekonomsku politiku sledi ozbiljan rusko-nemački konflikt – dva puta u prošlom veku sa masovnim krvoprolićem. Spremnost Rusije da osniva Carinski savez i Evroazijski Savez za Nemačku je postala ona linija posle koje je usledio odlučan konflikt sa Rusijom. Ovde samo treba hronološki uporediti objavljivanje „Evroazijskog projekta” od strane Moskve i pokretanje talasa kritike Rusije u Nemačkoj.

Današnji neuspeh Kremlja i Smolenskog trga u očekivanju da će u konfliktu zbog Ukrajine Nemačka radi svojih tekućih „ekonomskih interesa” odigrati za Rusiju ulogu „poštenog posrednika” u nadmetanju sa Zapadom, nalik je na drugi poznati ruski neuspeh u diplomatiji – na Berlinski kongres 1878. g.

Uz to, kao očigledan problem „ruske spoljnopolitičke ekspertize” ostaje to što Nemačka neposredno pre ukrajinske krize nije krila svoje evroatlantske pozicije i vernost savezu sa SAD. Istina, izvesne nade Moskvi je očigledno davao sam stav Berlina o mogućnosti aktivnije spoljne politike Nemačke. Ostalo je pitanje: koliko će ona biti nezavisna od SAD?

U govoru povodom Dana jedinstva Nemačke, 3. oktobra 2013. u Štutgartu, predsednik Nemačke Joahim Gauk, rekao je: „U svetu punom kriza i potresa povećava se nova odgovornost Nemačke”.

Tema spoljnopolitičkog aktiviranja Nemačke u vezi sa evropskim liderstvom – u Rusiji je pozitivno ocenjena, kao znak berlinskog traženja linije nezavisne od Vašingtona.

Tokom poslednje tri godine svaki nesporazum ili moguća neslaganja između Nemačke i SAD aktivno su razmatrani u našim medijima. Spoljnopolitičko aktiviranje Nemačke povezivano je sa slabljenjem trans-atlantskih veza i davalo nadu u reviziju karaktera odnosa Nemačke i SAD.

Spoljnopolitičko aktivnost Nemačke u pravcu „tržišta u razvoju” davala je još jedan povod za optimizam.

Za Nemačku je spoljna trgovina jedna od komponenata njene spoljne politike zbog zavisnosti od spoljnih tržišta i sirovina. Nemačka je izgrađivala „strateška partnerstva” sa nezapadnim zemljama, prvenstveno sa Rusijom i Kinom – glavnim konkurentima SAD u vojno-strateškoj i ekonomskoj sferi. Sem toga, činilo se da se garancije bezbednosti od strane SAD u Nemačkoj, pa i čitavoj Evropi, sve više shvataju kao rudiment hladnog rata.

Sa početkom finansijsko-ekonomske krize 2008. spoljnopolitička uloga Nemačke počela je primetno da se menja.

Berlin je zauzeo mesto lidera u EU što je dalje značilo promenu njegovog značaja i na svetskom nivou. Nastajala je iluzija da je Nemačka spremna da sebe smatra kao silu – za jedan od centara u multipolarnom svetu koji je sposoban da samostalno deluje i da samostalno usaglašava delovanje sa svojim partnerima ne osvrćući se na SAD.

U januaru-februaru 2014. članovi novog koalicionog kabineta A. Merkel – ministar spoljnih poslova Frank-Valter Štajnmajer i ministar odbrane Ursula fon der Lajen, oblikovali su temu spoljnopolitičke aktivnosti Nemačke. Oni su označili konture buduće nemačke spoljne politike koja je uključivala i spremnost za intervencije u međunarodnim krizama.

Ukrajinska kriza bila je u jeku kada je baš ministar spoljnih poslova Nemačke, Štajnmajer zajedno sa „engleskim” Poljakom Sikorskim odigrao ključnu ulogu u primoravanju predsednika Janukoviča na sudbinski sporazum sa opozicijom 21. januara 2014. U toj epizodi upravo je nemačka diplomatija odigrala ružnu ulogu fasade iza koje su SAD izvele uspešan prevrat u Kijevu.

Takvo delovanje bilo je povezano sa spoljnopolitičkim prioritetima Nemačke koje je ona pre toga bila definisala. Već u toj epizodi Berlin se pokazao kao najbliži ortak SAD u provociranju teške geopolitičke krize u Evroaziji.

Međutim, zahlađenje između Moskve i Berlina nije počelo 2014. nego ranije – u jesen 2012. kada je kao reakcija na povratak na predsedničku dužnost predsednika Putina nastala gruba antiruska rezolucija Bundestaga.

Do početka 2014. nemački spoljnopolitički eksperti razmotrili su tri moguće varijante buduće nezavisne spoljne politike Nemačke. U Berlinu su pri tom shvatali da će najinteresantnija varijanta za Moskvu, potpuno nezavisna spoljna politika zasnovana isključivo na nacionalnim interesima Nemačke sa velikom verovatnoćom dovesti do pogoršanja u ujedinjenoj Evropi, koje se već ispoljilo tokom krize antinemačkih raspoloženja. U tom pravcu SAD bi mogle lako da manipulišu.

Druga moguća razmotrena varijanta: Nemačka u Evropi ide putem maksimalne realizacije lisabonskih odredbi i kroz federalizaciju određuje pretvaranje Evropske unije u kvalitetnu globalnu silu. Ipak, naznačeni put pretpostavljao je potpuno odustajanje od nacionalnih interesa i izazvao bi izvestan otpor u samoj Nemačkoj.

Potencijalnu opoziciju ovoj varijanti počela je da demonstrira partija AfD koja je ponovo osnovana u Nemačkoj. Sem toga, varijanta federalizacije u konkretnoj realizaciji prilično je duga, složena i zavisi od političke volje svih zemalja Evropske unije uključujući i tako komplikovanog partnera kakav je Velika Britanija.

Treća varijanta koja podrazumeva tesnu saradnju sa SAD u rešavanju globalnih zadataka pretpostavljala je potčinjavanje „nacionalnog interesa” i liderstva Nemačke u „transatlantskoj saradnji” sa SAD. Takva varijanta spoljne politike zahtevala je usaglašavanje pozicija Berlina u Evropi sa Briselom, Parizom i Londonom, ali uz osvrtanje na Vašington.

Pri tom treba uzeti u obzir i okolnost da su protivnici nemačke nezavisne spoljne politike ne samo Evropljani, nego i SAD. „Zato „transatlantski vektor” za Nemačku znači usaglašavanje njene spoljne politike sa svim glavnim partnerima – saveznicima uključujući i sizerena.

To je svojevrsni kompromis, ali se takva varijanta nemačke spoljne politike u okvirima transatlantske zajednice oslanja na značajnu poluvekovnu tradiciju. Zato je za Nemačku on najjednostavniji, prirodan i pouzdan. U toj zemlji obične ankete javnog mnenja pokazuju da većina Nemaca odabere upravo kompromis.

„Transatlantska varijanta” nemačke spoljne politike dobila je koncepcijsku formu u jesen 2013. u izveštaju „Nova moć, nova odgovornost” nemačkog fonda „Nauka i politika” i nemačkog Maršalovog fonda SAD. U zaključku izveštaja navodi se da Nemačka dobija ozbiljne prednosti od globalizacije i sadašnjeg svetskog poretka i zato je njen glavni strateški cilj da ih čuva i razvija.

U slučaju „transatlantskog izbora” Nemačkoj je preostajalo da uporedi svoje gubitke sa budućim potencijalnim pogodnostima. Običan proračun urađen u Berlinu pokazao je da buduća korist neuporedivo prevazilazi tekuće gubitke. Sem toga, milijarde koje su izostale zbog sankcija u sklopu ogromnog suficita spoljne trgovine Nemačke izgledaju kao sitnica.

Pred jesen 2014. Berlin je pokazao da je u ime transatlantske solidarnosti spreman da žrtvuje deo koristi od svojih bilateralnih odnosa sa Rusijom. Pri tom, pristanak Nemačke da pomaže SAD u ostvarivanju njihovih geopolitičkih planova za samu Nemačku ne znači potpuno odustajanje od značajnog dela svojih interesa. Jednostavno, interes Nemačke u konačnom geopolitičkom slamanju Rusije privremeno se podudara sa geopolitičkim planovima SAD.

Kasnije, tokom same ukrajinske krize, Berlin se uverio da je „transatlantska varijanta” ne samo bez alternative, nego i korisna i za Nemačku potpuno dobitna.

Posle prevrata u Kijevu Rusija nije pokazala doslednost. Ona je preuzela Krim, ali taj akt nije povezala sa osujećivanjem glavnog Beloveškog poretka zbog delovanja Zapada u provociranju narandžaste revolucije u drugom po veličini ostatku bivšeg SSSR-a – u Ukrajini. Pored toga, Moskva je tri meseca nakon prevrata u Kijevu de-jure priznala njegove rezultate.

Takvim kolebanjima Rusija pokazuje svoju slabost što je samo doprinosilo sigurnosti Berlina u ispravnost transatlantskog vektora spoljne politike Nemačke. Pre toga, SAD su više puta demonstrirale zadivljujući uspeh u primeni tehnologija narandžaste revolucije za uklanjanje nepodobnih državnih režima.

Ta tehnologija pokazana je naročito efikasno u poslednjem slučaju sa Ukrajinom za čiju je teritoriju Nemačka istorijski zainteresovana.

To je bio još jedan argument u korist nemačkog izbora transatlantskog vektora koji, po mišljenju Berlina, u skoroj budućnosti Nemačkoj garantuje uspeh i direktnu korist. Sem toga, pokušaj Rusije tokom poslednjih šest meseci da se sa Zapadom dogovori o Ukrajini, pokazao je Nemačkoj da se izvana stvari potpuno odvijaju po analogiji sa jugoslovenskim ratom 1991.-2001., koji je Berlinu dobro poznat.

U početku ukrajinske krize Berlin je mogao ubediti u kurs suprotan transatlantskom samo jedan argument – grmljavina purpurnog Staljingrada na putevima Ukrajine. Taj košmar probudio bi u svesti i podsvesti Nemaca uspavani užas svetskih ratova i zaustavio ih.

Najvažnije. U Berlinu dobro razumeju da su resursi SAD za podršku njihove ekonomije ograničeni, a sem toga se i smanjuju. Zato će „učešće” SAD u budućem prisustvu u Evroaziji imati selektivan karakter.

Vašington je već više puta izjavljivao da planira da svoje spoljnopolitičke napore prvenstveno koncentriše u Azijskopacifičkom regionu. To znači da će se značaj Nemačke na Evroazijskom kontinentu posle uklanjanja Rusije neizmerno povećati. Za SAD se prostor od „Bresta do Urala” nalazi preko okeana. A Nemačka je – tu i blizu. Zato će Nemačka uspešnije iskoristiti u svom interesu ono što ostane od Rusije na kraju današnjeg geopolitičkog konflikta. Resurse i sirovine u praksi poseduje onaj ko ih upotrebljava.

Sadašnji geopolitički konflikt znači da će u slučaju njegovog uspešnog razrešenja Nemačka u svoju korist pravno uskladiti obrazac posedovanja i potrošnje. U postsovjetskoj Rusiji za to postoji osnova. U slučaju Ostpolitik, glavni interes Nemačke uvek su bili sirovine i tržište za prodaju proizvoda nemačke industrije.

Međutim, tokom procesa rušenja SSSR ruska elita je sopstveni koristoljubivi interes prikrila lažnom ideološkom koncepcijom „Velike Evrope” od Lisabona do Vladivostoka i iluzijama o mogućnosti odvajanja Evropljana, a najpre Nemaca, od SAD. Glavni rezultat tih iluzija za sada je današnji „čudan rat” Zapada i Rusije oko Ukrajine.

Odmah posle SAD Nemačka uvodi sankcije protiv Rusije, a kao odgovor Rusija bez greške i u punom obimu snabdeva Nemačku prirodnim gasom putem nedavno izgrađenog gasovoda „Severni tok”. Snabdeva u takvim količinama da Nemačka može čak da dozvoli „suprotan tok” gasa u Ukrajinu.

Nastaju čudne analogije: u leto 1940. Nemačka je morala da bira po kome će naneti sledeći udar, po Engleskoj, a preko anglosaksa po SAD, ili po Sovjetskoj Rusiji. Tada je Nemačka izabrala ofanzivu na Istok, međutim, 22. juna 1941. kada je nemačka prethodnica forsirala Bug, sovjetske kompozicije su sa žitom i sirovinama preko mosta te iste reke putovale u Nemačku.

Koncepcija „Velike Evrope” pomutila je predstave o geopolitičkim prostorima. U slučaju sa Ukrajinom, Nemačka je skrenula pažnju Rusiji na nedopustivo ponašanje u Evropi odlično znajući da je Ukrajina „dvorište” Rusije. Jer, ako je Ukrajina – Evropa, onda kakve interese u njoj ima Rusija? A ako je Rusija takođe Evropa, uz to, kako oni izjavljuju, samo delimično naseljena „ruskim Evropljanima”, onda takva logika zahteva od Nemačke da i Rusiju svede na evropski zajednički imenilac, odnosno na njeno rušenje.

Transatlantski izbor Nemačke povezan je sa običnim istorijskim iskustvom i odličnim poznavanjem svog „ruskog partnera”, a u stvari, istorijskog protivnika sa svim njegovim slabim mestima – razorenim civilizacijskim i etničkim identitetom, nedovoljnom energičnošću, hvalisavošću, potkupljivošću i hedonizmom – sa svim onim što Nemci veoma preziru.

Dakle, u Berlinu smatraju da je pravi trenutak da se u odnosima sa Moskvom vrate na „strategiju obuzdavanja”, koju je Zapad u hladnom ratu uspešno iskoristio za slamanje Sovjetskog Saveza.

U sedištu za planiranje MIP FRN budući sistem evropske bezbednosti vidi se kao „Obuzdavanje 2.0”. A „obuzdavanje” kao krajnji rezultat unapred pretpostavlja pobedu.

Prevela – Ksenija Trajković

Izvor: Fakti