Kralj Vladislav i Sveti Sava

Nemoguće je pisati o kralju Vladislavu Srpskom, a ne pisati i o njegovom velikom stricu, jer je delo, blagodat i blagoslov velikog strica učinilo velikim i delo njegovog sinovca. Nedavni događaj iz života bratske RPC još jednom potrvrđuje svepravoslavnu misiju Svetog Save i njegovih naslednika na vladarskom i duhovnom tronu Srbije Nemanjića. Odlukom Svetog Sinoda Ruske Pravoslavne Crkve od 25-26. decembra 2013. godine (žurnal № 147), utvrđen je tekst službe svetom blagovernom kralju Vladislavu Srpskom. Kao i SPC, ubuduće će i RPC 24. septembra po julijanskom (7. oktobra po gregorijanskom) kalendaru proslavljati svetog blagovernog kralja Vladislava Srpskog (Kralj Srbije 1234-1243, Kralj Primorja 1243-1267). U ove teške dane po narod srpski, blagorodni Nemanjići nas ponovo vezuju sa jednorodnom i jednovernom braćom Rusima, na taj način još jednom ukazujući zabludelim srpskim vlastodršcima da jedino sa Istoka dolazi mir duši Srbinovoj.

Usud nesloge srpske oličen u borbi Savine braće Stefana i Vukana, preneo se i na bratance Svetog Save – Radoslava i Vladislava i Sveti Sava nije mogao biti srećan što se vlast u Srbiji menjala nasilnim putem. Naime kralj Radoslav posle početne izvrsne i bogougodne vladavine slepo se potčini volji svoje lepe žene i poče postupati nerazumno. U leto 1233. godine pobuni se i vlastela i stade na stranu mlađeg brata Vladislava, pa Radoslav beše prognan u Drač. Tamo mu upravnik grada preote ženu, ali Radoslav imađaše tu sreću da za strica ima velikog ugodnika Božijeg Savu. On ga primi i uteši blagim rečima i posavetova da se zamonaši. I od kralja Radoslava posta monah Jovan koji u prostoti i nezlobivosti u manastiru Studenici provede ostatak života i u miru se upokoji. Sava na pravi put izvede i drugog bratanca Vladislava, dovede mu za nevestu Beloslavu, kćer Bugarskog Cara Asena, čime učvrsti srpski presto i venča ga na srpsko kraljevstvo. Pre svog drugog pokloničkog putovanja u Jerusalim Sveti Sava sabra u arhiepiskopiji u Žiči sve svoje episkope pa ih pouči bogomudro, potom pozva kralja Vladislava i njegove blagorodnike naredivši im da se staraju o svetim crkvama. Potom pred celim Saborom na svoje mesto Arhiepiskopa Srpskog izabra svog omiljenog učenika jeromonaha Arsenija, znajući za njegovu nezlobivost, pravednost i sveti način života.

Možda je bratska svađa i bila razlog što najveći sin roda srpskoga umrije 14. maja 1236. godine izvan Srbije, u bugarskom gradu Trnovu, po okončanju svog drugog putovanja u Svetu Zemlju. Međutim, primer kralja Vladislava nam pokazuje da Gospod kaznu pretvara u nagradu posle usrdnog pokajanja i blagočestivosti. Jer je naš duhovni sveroditelj još pre svog začeća postao deo Promisli Gospodnje (moliše se Gospodu blagočestivi Stefan Nemanja i Ana, roditelji njegovi, da im Gospod podari još jedno dete koje će im biti uteha u starosti i zavetovaše se da će posle toga živeti u celomudrenom braku i Gospod udovolji njihovim molitvama, a oni održaše zavet dat Bogu), pa sve što je vezano za život ovog srpskog duhovnog gorostasa «oživljava se u dobro, uzvišeno i sveto», kako napisa arhimandrit Nićifor Dučić u Istoriji SPC. Tako da nije mogao onaj koga je Sveti Sava krunisao za vladara, da ne završi kao svetitelj.

Po naređenju Carevom Sava se sahrani u hramu Četerdeset Mučenika, zadužbini Cara Asena. Bugarski Car vrativši se u Trnovo posle Savinog upokojenja, najpre ode na Savin grob, pomoli se Bogu i zablagodari što takav svetitelj počiva u njegovoj prestonici i zadužbini. Car Bugarski naredi da se sagradi pozlaćena grobnica sa krstom od najlešeg mermera i da se prestre carskim plaštom, a da svijećnjaci i kandila nad Savinim grobom gore dan i noć.

Kralj Vladislav proli mnoge suze pokajanja što svete mošti njegovog strica ne počivaju u srpskoj kraljevini i odlučno krenu u misiju da njegove svete mošti prenese u Srbiju. Vladislav piše svom tastu, bugarskom Caru Asenu sa molbom da se Savine mošti prenesu u Srbiju, ali Car Asen koji je sa najvećim poštovanjem ukrasio Savin grob u svojoj zadužbini, uprkos velikoj ljubavi prema svom zetu, nije želeo da velika svetinja napusti Bugarsku. Tako se srpski poslanik vrati u Srbiju praznih šaka. Kralj Vladislav uskoro ponovo šalje poslenike i pismo tastu, u kome ga moli za dozvolu da svete mošti svog strica prenese u Srbiju. Iako teška srca, Car ponovo odbi da ispuni želju svog zeta pravdajući to rečima «volja je Božija bila da Sava umre u Trnovu» i sa darovima vrati srpske poslanike bez svetiteljskih moštiju. Volja Božija jeste bila da Sava umre u Trnovu ali su i volja i želja i molitve kralja Vladislava da se Savine mošti prenesu u Srbiju bile toliko jake, da se voljom i intervencijom Božijom to ipak desilo na sledeći način. Kralj Vladislav u pratnji vlastele episkopa i igumana krenu lično na put u bugarsku prestonicu Trnovo. Od tasta je još na granici dočekan sa velikim počastima, ali na ulasku u Trnovo zamoli Cara da mu dozvoli da prvo ode u crkvu na Savin grob, gde je dugo plakao i molio se Gospodu i Njegovom velikom ugodniku i svome stricu, Svetitelju Savi. U «Žitijima svetih» svetog Justina Ćelijskoga ovako se opisuje ova usrdna molitva kralja Vladislava na grobu njegovog velikog strica: «Znam, oče, znam, moj greh najpre učini da ti pobegneš od mene, pa zatim – da se predstaviš van svog otačastva, a i sada opet okamenjuje carevo srce da nam te ne da. No sažali se na mene i previdi grehe moje! Iako zbog grehova mojih nisam dostojan nazvati se sin tvoj, ipak me ne odguruj kao porod brata tvoga, i primi mene koji se kajem pred tobom, oče! Vidi moju tugu i trud moj tebe radi, i čuj veru moju. Ne ostavljaj svoje otačastvo radi koga si podneo mnoge podvige i bezbrojne trude i patnje, niti me oblači u stid i sramotu, boraveći u tuđoj zemlji. Tvojim molitvama k Bogu usavetuj cara da moju molbu o tebi ispuni, da se ne vratim prazan i beznadežan i budem osramoćen nemajući tebe sa sobom, oče». Blagočestivom kralju otekoše obrazi od silnih suza pokajanja na stričevom grobu. Posle ovakve usrdne molitve Sveti Sava se nije mogao oglušiti o želje svog bratanca. Posle velike gozbe na carskom dvoru, noću se Asen probudi i kao na javi začu glas Anđela Gospodnjeg kako mu govori – «predaj svete mošti Savine Vladislavu». Car sutradan pozva sebi Patarijarha Bugarskog i sve glavare, ispriča im svoj noćni doživljaj i od Patrijarha i vlastele dobi mudar odgovor: «Nemoj se protiviti, to je od Boga signal, predaj svete mošti Savine kralju Vladislavu kako naša zemlja ne bi doživela nevolje». Sutradan posle svete Liturgije i pomena na Savinom grobu, otkopaše grob i nađoše celovite netruležne mošti velikog ugodnika Gospodnjeg, Svetog Save Srpskoga, a iz groba se po celom hramu proširio nezemaljski miomiris. Vest se brzo proširi i verujući građani i bolesni se u gomilama sticahu grobu svetitelja gde se dešavahu mnoga čuda: besomučni se oslobađahu nečistih duhova, grbi se ispravljahu, gluhi dobijahu sluh, jednom rečju svi koji tu bejahu pokloniše se do zemlje Svetim moštima, slaveći Boga i diveći se svetosti Svetoga Save. Videvši to, kralj Vladislav se uplaši da se Car ne pokaje što je pristao da se odnesu mošti Svetitelja pa požuriše da ih polože u ćivot, pa ih srpski episkopi i igumani i druga kraljeva pratnja odnesoše za Srbiju, a kralj Vladislav osta da još zablagodari Caru i Patrijarhu Bugarske i predade im svoje darove. Potom i on krenu da stigne povorku sa Savinim moštima, ispraćen sa najvećim počastima, a Car naredi da se Savin grob zatvori, zastre plaštom i da gori kandilo, pošto su se i nad praznim grobom srpskog svetitelja događala mnogbrojna čudesna iscelenja.

Uz najveću pobožnost, čitanje Psaltira i pobožnih crkvenih pesama, Svete mošti Savine stigoše u Srbiju gde ih dočeka Patrijarh Arsenije sa svim klirom crkvenim, vlastelom i vernim narodom koji u velikom broju izađoše da dočekaju Svete mošti i kralja Vladislava. Tako 6. maja 1237. godine kralj Vladislav prenese Svete mošti svog ljubljenog strica «u njegovu Hercegovinu, u manastir Mileševo kraj Prijepolja» – kako napisa sveti Nikolaj Srpski. Kralj Vladislav je blagočestivo vladao Srbijom, suzbijao je bogumilsku jeres, sprečio je upad ugarskog hercega Kolomana koji vladaše Hrvatskom i očuva granice Pravoslavlja na reci Cetini. Upokojio se na rukama svog sinovca kralja Milutina, najvećeg zadužbinara svetorodne loze Nemanjića. Svetorodstvo i duhovno shodstvo sa svojim velikim stricem Savom i svojim velikim sinovcem Milutinom, svedoče i reči koje je ovaj srpski vladar ugravirao na novcu svoje države – «Rab Hristov Vladislav».

Priča o kralju Vladislavu nepotpuna je bez priče o manastiru Mileševa.

Današnji izgled manastira Mileševa

Manastir Mileševa nalazi se na tromeđi tri srpke zemlje – Moravske Srbije, Huma (današnje Hercegovine) i Zete (današnje Crne Gore), kako tačno ide i redosled prvostvorenih eparhija u Arhiepiskopiji Srpskoj na Žičkom Saboru. Podignuta od strane kralja Vladislava u periodu 1234-1236. godine, a po blagoslovu Svetog Save, Mileševa je posebno značajna u istoriji srpske duhovnosti po viševekovnom prebivanju njegovih svetih moštiju u manastiru. Pored toga, u Mileševi je bila jedna od prvih štamparija i manastirskih škola u Srbiji. Kraj ćivota Svetog Save u Mileševi, učio je i Episkop Makarije, rodom iz Hercegovine, koji 1557. godine (uz pomoć znamenitog brata, janjičara, Velikog Vezira Mehmed-paše Sokolovića) obnovi Srpsku Patrijaršiju. Manastir je svojevremeno bio i sedište Zahumsko-Hercegovačke eparhije, a danas je sedište zasebne Mileševske eparhije. Pored svoje nesvakidašnje lepote uklopljene u okolnu prirodu, manastir je u hrišćanskom svetu poznat po tri velike svetinje. Prva je grob Svetog Save, gde su počivale mošti svetitelja od 1237. godine kada ih kralj Vladislav prenese iz Bugarske, do 1594. godine kada ih divlji Albanac Sinan-paša kao turski paša u Otomanskoj imperiji spali na Vračaru. Vidimo da su Albanci do današnjih dana ostali dosledni po pitanju spaljivanja srpskih svetinja.

Druga svetinja je freska Beli Anđeo, kao deo kompozicije «Mironosice na Hristovom grobu». Ovo remek delo – kao verovatno najpoznatiji prikaz Arhangela Gavrila, koji u belom hitonu sedi na kamenu i rukom pokazuje Mironosicama prazan grob, tačnije mesto Vakrsenja Hristovog – predstavlja jednu od najpoznatijih srpskih fresaka i spada u sam vrh srednjevekovnog evropskog slikarstva. Monumentalnost i visokostilizovano modeliranje ove freske iz XIII veka i danas ostavljaju bez daha sve one koji stanu pred ovu kompoziciju.

Treća poznata svetinja ovog manastira je portret Svetog Save, freska koja se smatra za najverniji prikaz Svetog Save (vidi sliku sa početka teksta).

Iako se znalo da je kralj Vladislav sahranjen u Mileševi, interesantno je da su svete mošti kralja Vladislava ponovo otkrivene tek 1990. godine tokom velikih arheoloških iskopavanja i restauracije manastira Mileševa. U toku radova u crkvi otkriven je grob svetog kralja Vladislava. Naš poznati antropolog, profesor Srboljub Živanović iz Londona izvršio je antropološki pregled i identifikaciju moštiju Svetog kralja Vladislava. Sada se mošti nalaze u ćivotu postavljenom u crkvi.

Ćivot Svetog Kralja Vladislava u manastiru Mileševa

***

Sveti Sava je svom rodu ostavio u amanet da čuva svetu veru Pravoslavnu i Srpsku Pravoslavnu Crkvu, probudio je najblagorodnija osećanja i pravoslavne slovenske braće Bugara i Rusa, kao i pravoslavne grčke braće u čijim se pomesnim crkvama takođe proslavlja i ima utvrđen tekst službe u Služebniku. Kao što rekosmo, od skora i njegov sinovac, sveti blagoverni kralj Vladislav Srpski, stekao je svoje mesto u kalendaru Ruske Pravoslavne Crkve, još jednom posvedočivši da Sveti Nemanjići svojim služenjem Bogu i Nebeskoj Srbiji najbolje poslužiše i još uvek služe i svojoj zemaljskoj Otadžbini. Primer kralja Vladislava svakom blagorazumnom vladaru srpskom trebalo bi da predstavlja pouku za svaku državničku misiju. Onoga koji ispunjava svetosavski amanet i čuva veru i Crkvu Pravoslavnu – i Bog čuva, molitvama Svetog Save. Jer, divan je Gospod u Svetima Svojim.

Izvor: Fond Strateške Kulture