Kratak priručnik za ispovest (2)

U prvom delu ovog kratkog priručnika za ispovest ukratko su objašnjene suštinske stvari vezane za pokajanje, pripremu za ispovest i razlike između pravilne i nepravilne ispovesti. U ovom delu ćemo reći nešto više o konkretnim gresima koje treba ispovediti (ukoliko su počinjeni, naravno), njihovim varijacijama i međusobnoj vezi i genezi. Nećemo navoditi konkretan metod iskorenjivanja pojedinačnih strasti (tj. grehova koji su se ustalili), osim u pojedinim slučajevima ukratko i usputno – težište teksta je na ispovesti kao takvoj.*

Načelno gledano, podelu grehova možemo izvesti na više načina. Podela po projavi bi bila na grehe učinjene delom, rečju i mišlju; podela po uočljivosti bi bila na vidljive, jasno uočljive grehe, i na grehovna stanja koja su unutrašnja i samim tim teže vidljiva; podela po težini bi bila na takozvane smrtne grehe i one koji to nisu; podela po svesnosti za učinjeni prestup bila bi na svesne i nesvesne grehe (pri čemu na ispovesti, razume se, navodimo samo ono za šta smo svesni da smo sagrešili  – sintagmi „možda sam ovo ili ono sagrešio“ na ispovesti nema mesta).

Iz praktičnih razloga, grehe koje treba da ispovedimo ćemo podeliti u dve velike grupe: one koji su spoljašnji, vidljivi, telesni i one koji su unutrašnji, nevidljivi, misleni. Ova podela, razume se, relativnog je karaktera jer neki gresi imaju obe dimenzije (spoljašnju i unutrašnju) ili ih nerazdvojno povezuju, no za ovu priliku usvajamo pomenutu kategorizaciju zarad što jednostavnije sistematizacije. U okviru ove podele ćemo izvršiti još jednu, dodatnu podelu, koja se tiče gradacije grehova po težini i specifičnosti.

Ispovest vidljivih, telesnih grehova 

Krenimo od ispovesti spoljašnjih, vidljivih, telesnih, i samim tim lako uočljivih grehova. Neke od teških grehova koji spadaju u ovu grupu, kakvi su ubistvo, preljuba, blud i krađa, već smo naveli u prvom delu i objasnili njihov uži i širi kontekst. Ukoliko su ovi teški gresi počinjeni u bukvalnom, neposrednom smislu, treba da budu ispoveđeni na posebnoj ispovesti vezanoj samo za delo o kome je reč.

Slična logika je, primetimo, prisutna i kod telesnog zdravlja – ukoliko na telu postoji teška primarna rana, ona se uvek prva sanira, a tek potom obraćamo pažnju na ranice koje nas u tom trenutku ne ugrožavaju životno. A u slučaju da u manjoj ili većoj meri imamo posredno, indirektno učešće u pomenutim gresima ili su oni kod nas prisutni tek na mislenom planu, onda ih kao takve treba navesti zajedno sa ostalim gresima koji se ispovedaju, jer u tom slučaju težina sagrešenja nije ista kao kod klasičnog prestupa u užem smislu.

Kod gorenavedenih smrtnih grehova jedan se apsolutno izdvaja po učestalosti u naše vreme, u meri da je postao svojevrsna smradna oznaka naše epohe. U pitanju je blud. To je razlog da od njega krenemo u nabrajanje svega grehovnog što treba ispovediti. Za početak, primetimo da, pod uticajem mas medija, bludna strast danas neuporedivo jače nego ranijih epoha napada sve: i mlade i stare, i bračne i vanbračne, i obrazovane i neuke.

Masmedijska sfera je učinila da su se ljudi svikli na blud kao na „novu normalnost“ (da iskoristimo čudnu terminologiju novogovora savremene civilizacije), zbog čega ga jedan solidan broj ljudi uopšte ne oseća kao krupan greh, a u nekim slučajevima ga čak smatra i opravdanim. Primera radi, nekada su vanbračne zajednice, u kojima su mladi živeli kao u nekom „probnom“ periodu pre braka, na ovim prostorima bile retke i smatrane ne samo za greh, već i za sablazan, dok su danas takve zajednice sve češće, a od strane šire okoline se shvataju kao nešto uobičajeno, pa čak i preporučljivo, da bi se mladi tobože što bolje upoznali pre braka (ako do njega uopšte i dođe).

A reč je ni o čemu drugo do o grehu konkubinata, tj. specifičnoj vrsti bluda koju treba ispovediti ukoliko postoji, a stanje rešiti tako što bi mladić i devojka (odnosno muškarac i žena, ako je reč o ljudima u godinama) nedvosmisleno išli ka bračnim savezom ozakonjenoj vezi.

Kada je reč o grehu bluda, sve kreće od bludnih maštarija. To je početni stepen koji nije toliko težak i spada u unutrašnji greh, koji vremenom vodi ka spoljašnjem, telesnom. Ovo je klasičan primer kako neki greh ima i unutrašnje i spoljašnje dejstvo, koje se sve vreme prepliću i utiču jedno na drugo. Kod bludnih maštarija je važno naglasiti da bludna pomisao kao takva ne predstavlja greh ukoliko se ne zadržava u glavi – to je onda običan predlog koji jednostavno treba odseći i odbaciti čim se pojavi. No ukoliko se predlog prihvati i počne da se razvija u svojevrsni misleni „film“, to je već grešna faza sjedinjenja uma sa pomišlju, od koje čoveka deli samo korak do pristajanja i ostvarenja greha u praksi, na delu, telesno. No čak i da čovek na spoljašnjem delu ne ostvari svoju grešnu mislenu želju, učinio je greh u svom srcu i počinio umni blud koji kao takav treba ispovediti. Bludne maštarije se ispovedaju koncizno, bez ulaska u detalje, uz jednostavno navođenje stepena intenziteta i učestalosti takvih mislenih stanja. 

Na sledećem nivou težine je greh gledanja pornografskih sadržaja, koji je u naše vreme eskalirao pod uticajem interneta. To stanje je dosta teže od bludnih maštarija i veoma raslabljuje karakter ukoliko se ne preseče. Ukoliko se pomenuta dva greha ukorene u čoveku, obično se na njih nadovezuje i rukoblud (onanija), što već predstavlja stanje izvesne porobljenosti bludnom strašću koje je znatno teže lečiti nego da je u samom početku bludna pomisao bila sasečena. 

Kako to primećuje veliki duhovnik naših vremena, arhimandrit Sofronije Saharov, sva ratna „klanja“ koja su prikazana u Starom zavetu samo su praslika umnog satiranja grešnih pomisli, tako da ne ostane ni traga od njih – ukoliko čovek zadobije takvo borbeno nastrojenje duha, blud će saseći u korenu i neće mu dati da se razvije u duhovno opasne forme. Ukoliko to ne učini, ubrzo će doći do bluda u užem smislu tj. vanbračnih odnosa sa osobama drugog pola zarad zadovoljavanja polnog nagona. To je već razvijena faza greha. U nekim slučajevima greh bluda se posle ove faze razvija u razvrat, kroz stalne promene „seksualnih partnera“, što već predstavlja izuzetno ozbiljnu fazu duhovne obolelosti duše. 

Da ne bi bilo zabune, sve prethodno rečeno ne znači da je greh bluda „rezervisan“ samo za vanbračne veze. Naprotiv, blud može da se desi i u braku ukoliko bračnici nemaju dovoljno rasuđivanja. To se, primera radi, dešava kada ne postoji uzdržanje tokom praznikâ ili postova, što je, sa druge strane, ipak po obostranom dogovoru (sr. 1Kor. 7, 5), jer važi pravilo da se duhovno jači prilagođava slabijem (da bi se izbegla kriza braka). Zatim, dešava se kada ne postoje zdrave navike u pogledu privremenog prekida seksualnog odnosa – konkretan primer je trudnoća žene, kada je potrebno očuvati plod zdravim, što podrazumeva prekid polnog sjedinjenja muža i žene sve vreme trajanja trudnoće. I na kraju, u slučaju da se desi neprirodan [protivprirodan] način polnog opštenja među bračnicima.

Najteža vrsta bluda, koja hrišćaninu ne bi smela ni da se približi, vezana je za protivprirodni blud, koji se kreće od rodoskrnavljenja (koje je greh sam za sebe, ali bi uslovno moglo da se svrsta u ovu kategoriju) preko istopolnih seksualnih odnosa sve do skotološtva (opštenja sa životinjama, što je već stepen terminalnog stanja duhovne bolesti). Kod bluda načelno treba imati u vidu jasna ograničenja kada je reč o primanju Svetog Pričešća odnosno činjenice da čovek kojim vlada ova strast ne može biti lakomisleno priopšten Svetoj Čaši, o čemu nas posebno upozorava Sveti Apostol Pavle (sr. 1Kor. 11, 27-30). O meri epitimije (pokajne mere) rasudljivu odluku će doneti duhovnik, zavisno od stepena greha i prinetog pokajanja, budući da cilj ispovesti nije odbacivanje grešnika, već lečenje njegove duše. U svakom slučaju, kada je u pitanju težina greha bluda i njegovih varijacije, treba imati u vidu jasnu poruku pomenutog Apostola, koji kaže: „Ne varajte se: ni bludnici, ni idolopoklonici, ni preljubnici, ni rukobludnici, ni muželožnici […] neće naslediti Carstvo Božije“ (1Kor. 6, 9-10).

Greh preljube

Od bluda treba razlikovati preljubu. Naime, koren preljube jeste u bludu (odnosno sladostrašću), ali ona predstavlja daleko teži prestup jer podrazumeva klasičnu izdaju kroz neverstvo i duboku povredu druge osobe, kojoj se zadaje težak duhovni udarac. Ovo je pogotovo ozbiljan greh kada je reč o bračnom neverstvu, budući da je porodica mala crkva – osoba koja se drzne da razori nečiji bračni savez samim tim udara i na Crkvu. Stoga u slučaju ovog greha, kao i za svaki smrtni greh, ne može biti nikakvog opravdanja za njegovo dalje činjenje – nedozvoljenu vezu je posle ispovesti neophodno momentalno prekinuti, sa osobom sa kojom postoji zabranjen odnos treba prekinuti svaki kontakt, a srazmerno prestupu, sveštenik će doneti rasudljivu odluku o pokajnoj meri koja treba da prati proces ozdravljenja duhovne rane. Kao u slučaju bluda, i greh preljube se ispoveda koncizno, bez ulaženja u detalje konkretnog čina.

Kod greha preljube pogotovo treba obratiti pažnju na suptilne pojave u ponašanju koje daju do znanja da preti opasnost od pada. Pored postojanja bludne strasti (odnosno slastoljublja u širem smislu), katalizator za ovu vrstu greha su loše navike koje se karakterišu zajedničkim terminom flertovanje (koketiranje), u šta posebno spadaju pohotno gledanje i drskost pogleda i pokreta. Te štetne navike treba ispovediti, ukoliko postoje – seno i vatra ne mogu dugo opstati zajedno i na vreme treba preduprediti štetu promenom ponašanja. 

Pored bluda i preljube, u prvom delu je već nešto rečeno i o teškom grehu krađe (konkretno, bilo je reči o raznim vrstama krađe i razlici u težini prestupa). Ovog puta dodajmo na već navedeno i to da su u našoj civilizaciji, u kojoj vlada primitivna verzija kapitalizma, nabujali gresi srodni krađi, primetni kroz nelojalan odnos prema radnicima, zaposlenima i poslovnim partnerima. U tu vrstu greha spadaju, primera radi, nepoštena zarada, zakidanje plate radnicima, prisvajanje tuđeg imetka, neplaćanje dugova, poslovne prevare i nesavesnost u radu, a kao prve „srodnike“ pomenutih grehova treba pomenuti mešetarenje i kamatarstvo. Svi ovi gresi suštinski izviru iz strasti srebroljublja, koja će biti obrađena u delu koji tretira unutrašnja grehovna stanja. Ukoliko takvi gresi postoje, neizostavno treba da se i ispovede, a način popravke će odrediti duhovni otac. 

Postoji jedan izrazito grub i težak, a sve prisutniji vidljivi greh našeg vremena, na koji je posebnu pažnju ukazivao Starac Tadej Vitovnički. Reč je o nepoštovanju roditelja. Apostol Pavle u poslanici Timoteju kaže kako će u poslednja vremena ljudi postati „samoljubivi, srebroljubivi, hvalisavi, gordeljivi, hulnici, nepokorni roditeljima…“ (2Tim. 3, 2). Nažalost, mi danas imamo problem ne samo sa nepokornošću roditeljima, već i sa krajnje neprihvatljivim odnosom prema njima, u meri da neka deca dozvoljavaju sebi drskost da prekidaju svaki kontakt sa ocem i majkom, neka da podižu glas na roditelje i izgovaraju im neprimerene reči, a neka čak i da dižu ruku na one kroz koje im je Bog darovao život. A peta Božja zapovest sasvim je jasna: Poštuj oca svoga i mater svoju, da ti se produže dani na zemlji koju ti da Gospod Bog tvoj (2Moj. 2, 12). Drugim rečima, ko ne poštuje svoje roditelje, dolazi pod udar pravednog gneva Božjeg već u ovom životu.

Treba imati u vidu i to da poštovanje roditelja podrazumeva ne samo uzdržavanje od ružnog i nepriličnog ponašanja prema njima, nego i postojanu naviku pristojnog, doličnog i pravilnog odnosa i ophođenja prema njima, blagodarnost za sve što su učinili za nas i delatno staranje o njima u starosti. Pritom, kako to bogomudro poučava starac Tadej, treba odbaciti i svaku vrstu mislenog rata koji se vodi protiv roditelja, poput njihovog osuđivanja u mislima. Summa summarum: odnos prema roditeljima treba čuvati po svaku cenu, a greh nepoštovanja roditelja, bilo da je učinjen delom, rečju ili mišlju, što pre treba ispovediti i za njega prineti delatno pokajanje. 

Sa druge strane, ne zaboravimo činjenicu da i roditelji imaju pred Bogom obaveze prema svojoj deci i da moraju paziti da se ne ogreše o svoju roditeljsku dužnost koja im je poverena, s obzirom da su deca dar Božji i da je roditeljsku misiju potrebno ispuniti kako to i dolikuje pravoslavnim hrišćanima. Apostol Pavle podseća decu da poštuju svoje roditelje i, istovremeno, roditelje upozorava da ne razdražuju svoju decu (Ef. 6, 4). U tom smislu, podrazumeva se da su roditelji dužni da daju pravi primer svojoj deci, da ih vaspitavaju, hrane, čuvaju, da ih ne zapostavljaju, a o bilo kakvom maltretiranju i zlostavljanju dece ne može biti ni govora. U smislu prethodo rečenog, svaku vrstu ogrešenja o roditeljsku ulogu treba ispovediti, a ponašanje neizostavno što pre ispraviti.

Posredno povezan sa grehom nepoštovanja roditelja je greh nepoštovanja starijih ljudi, učiteljâ, dobrotvorâ naše porodice, a posebno nepoštovanje duhovnikâ i crkvenog klira uopšte. U naše vreme, pod uticajem takozvanih socijalnih mreža i potkulturnog rečnika na njima, osobito je eskalirao greh nepoštovanja crkvene jerarhije, u vidu brutalnih osuda i uvreda upućenih sveštenim licima raznih činova, a sve pod plaštom slobodne mišljenja i kritičkog osvrta. Da se razumemo: niko ne spori pravo da se iskaže stav u pogledu nekog pitanja vezanog za crkvene događaje ili da se iznese neslaganje sa nekim mišljenjem, stavom ili postupanjem jerarhije, no dobro se zna na koji način se kritičko mišljenje iznosi i kakav rečnik se koristi. Svaka vrsta uvredljivih poruka upućenih crkvenoj jerarhiji je težak greh, budući da su takve poruke usmerene prema ljudima koji su od Boga postavljeni na mesto na kome jesu, bilo da su svetog života ili da imaju tipično ljudskih slabosti (usput, budi rečeno, ko to od nas slabosti nema?).

I na ovom mestu će nas opet najbolje poučiti Sveti Apostol Pavle, i to na sopstvenom primeru. Naime, u Delima apostolskim je zabeležen događaj u kome prvosveštenik Ananija zapoveda da Apostola biju po ustima neposredno pošto je on započeo svoju bogonadahnutu propoved pred rimskim zapovednikom i Sinedrionom. Pavle, ogorčen zbog nepravednog postupanja prema njemu, odgovara prvosvešteniku rečenicom koju počinje sa rečima: „Tebe će Bog biti [tući], zide okrečeni!“. Ljudi koji su bili prisutni su se zbog takve oštre reakcije obratili Apostolu Pavlu rečima: „Zar prvosveštenika Božjeg vređaš?“, na šta je njegov odgovor bio: „Ne znadoh, braćo, da je prvosveštenik jer je pisano: Ne govori zlo starešini naroda tvoga“ (DAp. 23, 1-5). Ovo je veoma važno i poučno mesto za našu temu i ukazuje na to da imamo pravo da pokrenemo pitanje istine i pravde kada god i pred kim god je to potrebno, ali da crkvenu jerarhiju moramo poštovati i koristiti reči koje su prikladne.  

Na ovo mesto se nadovezuje tema teškog greha osude. Naime, bilo da je osuda čoveka (umesto konkretnog dela) izrečena pristojnim ili nepristojnim rečnikom, ona svejedno spada u grehe koji pustoše dušu i lišavaju je blagodati Božje. Ovaj greh je posebno težak stoga što mi čoveka uglavnom posmatramo samo spolja i gledamo (figurativno govoreći) njegovo lice, zaboravljajući pritom da Bog gleda iznutra, u čovekovo srce. Tako dolazimo u sukob sa znanjem Božjim o nekoj ličnosti i podražavamo duh Antihrista, koji će želeti da prisvoji Sud koji je Otac predao isključivo Sinu (sr. Jn. 5, 22). Mi, dakle, spolja vidimo nečiji greh, ali ne vidimo njegovo unutrašnje pokajanje (ukoliko postoji) koje se dešava u srcu, koje je duhovni centar našeg bića. Osim toga, dešava se da nekome sudimo za spoljašnja grešna dela za koja znamo, a istovremeno kod njega postoje daleko veća dela milosrđa za koja ne znamo. Na kraju krajeva, ukoliko smo iskreni i samokritični, primetićemo da za većinu stvari za koje sudimo drugima ni sami nismo potpuno slobodni. Gospod nas, s tim u vezi, vrlo jasno upozorava i kaže: Ne sudite da vam se ne sudi, podsećajući da prvo izvadimo brvno iz oka svoga, a potom da vadimo trun iz oka brata svoga (sr. Mt. 7, 1-6). Greh osude obavezno treba ispovediti, a pošto se ispovedi, boriti se protiv njega dosledno i uporno, da bi se iskorenio.

Ponekad je greh osude spojen sa klevetom, pogotovo ukoliko čovek ne zna sve činjenice o nekom događaju ili čoveku, a uzima sebi za pravo da o njima govori. U tom smislu, treba praviti jasno nijansiranje o tome da li se, pored osude, javlja i kleveta, te je kao takvu treba ispovediti: kleveta je lažno svedočenje na drugog čoveka, kojim se direktno narušava deveta Božja zapovest koja kaže: Ne svedoči lažno na bližnjeg svoga (2Moj. 20, 16). Držanje ove zapovesti nije važno samo na zemaljskim sudovima, već je treba primeniti na svakidašnji kontekst našeg života, poput profesionalnog okruženja, gde moramo voditi računa na koji način svedočimo o svojim kolegama, čuvajući ne samo njihov njihov moralni lik, već i profesionalni integritet, koji može biti doveden u pitanje zato što smo lažno posvedočili. Kleveta može biti i krajnje maliciozna laž od samog početka, kada je čovek zapravo svestan da laže, a to namerno i ciljano čini – to je ubedljivo najteži stepen ovog greha za koji je potrebno prineti gorko pokajanje. U svakom slučaju, ukoliko smo svesni da smo nekog oklevetali na bilo koji način (svesno ili nesvesno), dužni smo ne samo da se pokajemo i da to ispovedimo, već i da klevetu, koliko je god moguće, sklonimo sa imena onog koji je oštećen.

Na ovom mestu dolazimo i do cele jedne grupe grehova koji se tiču beskarakternosti, a tiču se licemerja, dvoličnosti i dvojedušnosti. Slabost karaktera je velika boljka i projavljuje se na različite načine, no licemerje je njen glavni lik. Primetimo da u Novom Zavetu ne možemo pronaći nijedan primer da Hristos izobličava nekog grešnika, kakav god da je greh u pitanju, ali da na više mesta direktno izobličava licemerje i dvoličnost judejskih starešina (up. Mt. 23, 13-29). Dovoljno je da ovom prilikom navedemo samo jevanđelsku povest o ženi uhvaćenoj u preljubi (sr. Jn. 8, 1-11). Žena je, dakle, bila zatečena u teškom grehu, za koji je u Starom zavetu bila zapoveđena najstrožija kazna kamenovanjem. No kako može suditi takvoj osobi neko koji je sam vezan sličnim ili, čak, težim gresima? Upravo to se desilo judejskim starešinama. Kada su Hrista, kušajući ga, pitali šta da urade sa tom ženom, on je pozvao da prvi od njih koji je bez greha baci kamen na nju. Pritom, sve vreme je na zemlji prstom pisao nešto. Tumači Svetog Pisma nam daju do znanja šta je pisao: ništa drugo do grehe svakog od tužilaca pojedinačno. To je razlog zbog koga su se, ukoreni od svoje savesti, svi do jednog povukli (sr. Jn. 8, 3-11). Uzevši u obzir ovu priču, upitajmo se: odakle nama pravo da sudimo o drugima kada smo i sami u gresima? A ta vrsta licemerja nam se dešava redovno: tražimo od svoje dece da budu pristojni, a sami se ponašamo nedolično; tražimo od kolega da budu revnosni u radu, a sami smo lenjivi; očekujemo od sveštenstva da bude svetog života, a ogrezli smo u porocima. Stoga, ukoliko smo skloni licemerju i dvoličnosti, a neretko jesmo, treba da smognemo makar toliko snage da slabost svog karaktera otvoreno i ispovedimo i zatražimo oproštaj od Boga. 

U grehe slabosti karaktera spada i kukavičluk, čije su glavne projave strašljivost i mnogobrižnost. Kukavičluk je slabost karaktera koja je, takođe, nespojiva sa hrišćanskim prizvanjem, zbog čega su u Svetom Pismu strašljivci stavljeni među one koji su pretrpeli osudu u večnosti (Otk. 21, 8). Uz ovaj greh posredno ide izdaja, a uz nju ponekad nedobronamernost, pritvornost i podbunjivanje.

Gnev je veoma čest greh na listi spoljašnjih, uočljivih grehova. Zanimljivo je da njega gotovo redovno prate osuda i blud, i da su ta tri greha povezani nekim čudnim nitima, crpeći snagu jedan od drugog. Dodatno, iza gneva i osude, kao grubih spoljašnjih grehova, krije se strahovito opasan unutrašnji greh gordosti, o kome će tek biti reči kasnije – za sada ćemo samo navesti da gnev i osuda zapravo spolja otkrivaju postojanje tog podmuklog neprijatelja naše duše. 

Gnevljivost ima više svojih projavnih oblika, kakvi su razdražljivost, svadljivost, netrpeljivost, jarost, grubost. Nekada gnev prate i manje izražene strasti kakve su nestrpljivost, gunđanje, roptanje, zanovetanje, te prilikom ispovedanja treba imati u vidu sve navedene nijanse. Ukoliko je gnev konstantno prisutan i na mislenom planu, a ne samo na spoljašnjim projavama, onda je duhovni problem teži jer to stanje obično prati zlopamćenje i osvetoljubivost, odnosno želja da se uzvrati zlom na zlo. To su strasti koje su teže za lečenje od gneva jer on spolja obično plane i ugasi se brzo, dok zlopamćenje i osvetoljubivost (kao unutrašnja stanja) tinjaju danima, mesecima, pa čak i godinama. Ovo razlikovanje je posebno važno napraviti i zbog uočavanja duhovne boljke – gnev je uglavnom lako uočljiv već na izrazu lica, no nekada se dešava da čovek uopšte ne padne u vatru, ali da iznutra gori, što je problematika unutrašnjih strasti o kojoj će tek biti reči. 

U spoljašnje, grube i očigledne grehe spadaju i različiti vidovi slastoljublja, premda i ono može imati svoje unutrašnje projave, budući da postoje suptilni oblici koji se ispostavljaju kroz unutrašnju nasladu, što zahteva rasuđuvanje u svakom konkretnom slučaju. Kao spoljašnja strast, slastoljublje se obično povezuje sa bludom (koji spada u njegov okvir), a potom i sa stomakougađanjem, proždrljivošću i opijanjem. Grehe neumerenosti u jelu i piću ne treba potcenjivati, koliko god nam se činili nevažnim – oni su neretko prvi stepenik ka težim grehovnim stanjima. Pritom, čovek može da ovlada ostalim grubim strastima tek pošto ovlada jezikom, grlom i želucem, što je početak izgradnje čvrste volje i karaktera. 

Svi koji potcenjuju grehe neumerenosti u jelu i piću treba da se prisete jevanđelske priče o neosetljivom bogatašu, koji je uživao u ovozemaljskim slastima, zbog čega mu je srce otvrdlo u meri da ispred svog doma nije video ubogog Lazara koji je bio sav u gnojavim ranama koje su lizali psi. Posle smrti, anonimni bogataš iz pakla dovikuje patrijarhu Avraamu da mu pomogne, tako što bi poslao ubogog Lazara da umoči svoj prst u vodu i rashladi mu jezik (sr. Lk. 16, 19-24). Zašto moli za pomoć na tako karakterističan način? Mitropolit Jerotej Vlahos, oslanjajući se na asketsko predanje Crkve, objašnjava da je to stoga što je bogataš bolovao od strasti proždrljivosti (koja je bila spojena sa neosetljivošću za Lazareve patnje), a jezik je bio organ na kome je bila zasnovana pogubna strast koja u večnosti nije mogla biti zadovoljena. Na ovom mestu vredi još jednom podsetiti na imperativ očišćenja duše od greha pokajanjem i ispovešću „dok smo na putu“ (Mt. 5, 25), tj. u ovozemaljskom životu – kada pređemo u večnost, to više neće biti moguće. 

Ispovest grehova neumernosti u jelu i piću je, kao što je navedeno, neophodna i zbog prevencije težih grehova jer ova vrsta preterivanja u prirodnom potrebama tela vodi ka duhovnoj neosetljivosti (sr. Lk. 21, 34), duhovna neosetljivost ka razvratu, a razvrat ka najtežim gresima. Ovde treba pomenuti i jednu protivprirodnu strast, a to je pušenje. Tu ćemo postaviti samo jedno pitanje: ukoliko čovek greši kada prirodne potrebe za hranom i pićem zadovoljava preko mere, koliko tek greši ukoliko stvara protivprirodne potrebe poput pušenja cigareta, koje ozbiljno ugrožavaju telesno zdravlje? O korišćenju težih droga (pušenje je vid „lake“ droge) nema potrebe bilo šta komentarisati – težina i posledice greha narkomanije su sasvim jasne već ovde i sada, kako na narkomanima, tako i na njihovim porodicama. Posebno je kod ove vrste grehova naophodna čvrsta volja za promenom života – bez toga, čovek će uništiti zdravlje i tela i duše. U naše vreme postoje i novi oblici zavisnosti (poput zavisnosti od elektronskog sadržaja), što, takođe, treba navesti na ispovesti ako je slučaj.

Ukoliko čovek nema uzdržanja, onda verovatno ne drži ni crkvene postove, a to opet vrlo verovatno znači da ne dolazi redovno (ili uopšte) na svetu Liturgiju odnosno izostaje iz celokupnog crkvenog ritma. To je stanje duhovne raslabljenosti, koje se često projavljuje kroz specifične grehe poput telougađanja, lenjosti, dokolice i izležavanja. Ta stanja, koja spolja ne deluju opasno, neretko vremenom prelaze u tešku depresiju. Ne zaboravimo, pritom, da se lenjost tretira kao smrtni greh i da ima poguban uticaj na čovekovo spasenje ukoliko se ne leči – jevanđelska priča o „zlom i lenjom sluzi“ koji je zakopao svoj talanat umesto da ga umnoži (sr. Mt. 25, 13-30) je sasvim dovoljan primer da nas pobudi na pokajanje i revnost. 

Neko će, možda, pomisliti da je ovo preterano i da je ritam molitvenog života rezervisan samo za sveštenike. No zar, zaista, smatramo da nećemo biti ispitani pred Bogom zbog toga što smo dopustili da se nedeljom izležavamo, umesto da smo na svetoj Liturgiji? Zar, zaista, mislimo da nećemo biti ispitani na Strašnom Sudu zbog toga što znamo napamet bezbrojne kafanske pesme, a ne znamo Trisveto, Oče naš i Simvol vere? Zar, zaista, smatramo da ćemo se lako opravdati ako tokom celog svog života nismo makar jedamput pročitali ceo Novi Zavet, a pročitali smo iz dokolice i prazne radoznalosti ko zna koliko hiljada stranica bezvrednog štiva? Greh nemara u duhovnom životu neizostavno treba ispovediti, a svoje stanje popraviti.

Posebna grupa koja se tiče spoljašnjih, lako uočljivih grehova, tiče se sagrešenja rečima. Ustavljaj svoj jezik od zla i usta od prevarne reči, savetuje Psalmopevac David (Ps. 33, 13). U ovu grupu grehova rečju spadaju i neki teški gresi koje smo do sada već naveli, poput osude i lažnog svedočenja, no oni se obično, zbog težine, tretiraju odvojeno. Sada ćemo pomenuti neke druge, koji jesu manji, ali ih ne treba potcenjivati. To su gresi poput praznoslovlja, smehotvorstva, ogovaranja, podsmevanja, psovki i laži. Prvo što treba imati u vidu kod ovih grehova, koji se smatraju lakim, jeste da takozvani „laki“ greh još lakše pređe u težak ako se ne rešava na vreme, kao što je to u prvom delu objašnjeno na primeru laži. Druga stvar koju treba imati na umu jeste stepenovanje zavisno od posledica koje greh rečju donosi po našu okolinu – jezik kosti nema, ali kosti lomi, stara je poslovica koja dovoljno upozorava. Naime, ono što nama deluje sasvim beznačajan iskaz, nekome je možda slomilo srce (a možda i kosti, ako je reč dovela do još težeg ishoda) jer jezik itekako ume da bude „britva naoštrena“ (sr. Ps. 51, 2). U tom smislu, treba dobro promisliti ne samo da li smo zgrešili jezikom na neki od navedenih načina – gotovo je sigurno da jesmo – već i da li smo time prouzrokovali neku ozbiljnu štetu. Kod ove grupe grehova je veoma važan i kontekst sagrešenja – nije isto da li smo jezikom zgrešili na nekoj fudbalskoj utakmici, u saobraćaju ili u svojoj kući, što je relacioni kontekst koji, takođe, treba navesti tokom ispovesti. Na kraju, jezikom čovek može i da pohuli na Boga, što je teško sagrešenje koje zahteva posebnu pokajnu disciplinu. Podrazumeva se da prilikom ispovedanja nekih grehova rečju, kakve su psovke, ne treba doslovce citirati nepristojne rečenice koje smo upućivali – dovoljno je ukratko opisati o čemu je reč i ciljati na suštinu greha, bez njegovog ponavljanja u doslovnom smislu.

Na kraju ove kategorizacije grubih spoljašnjih grehova pomenimo još javne sablazni, kojima se unosi pometnja u duše mnogih, kroz promovisanje nemorala ili, pak, nedolično ponašanje u javnosti. U vreme kada je sve manje autentičnih medijskih kanala, a sve više medijske „kanalizacije“, takve stvari su ozbiljno zatrovale naše ionako moralno posrnulo društvo. U tom smislu, pored aktera koji tu vrstu grehova neposredno čine (poput nesavesnih glumaca, voditelja i tome slično), jednaku odgovornost imaju i vlasnici medijskih kuća, režiseri, producenti, urednici programa… i svi koji su uvezani u posao koji daje prljavu zaradu na osnovu masovne promocije greha i trovanja ljudskih duša. U ovo spada i svaka vrsta uključenosti u reklamiranje greha, poput javnog promovisanja kockarsko-kladioničarske strasti, koja u naše vreme uzima ogroman danak pre svega među mladim ljudima (teško je dati makar okvirnu procenu o broju zavisnika od kladioničarske pošasti u Srbiji). Poseban vid greha javne sablazni je život koji nije na nivou koji se očekuje od čoveka koji obavlja odgovornu javnu funkciju, bio on učitelj ili sveštenoslužitelj, lekar ili političar. U tom smislu važi jednostavno pravilo: što je veća služba, veća je i odgovornost.

Ispovedanje grehova koji spolja nisu vidljivi

Spoljašnji, vidljivi, telesni gresi su najčešće projava unutrašnjih grehovnih stanja ili su, pak, direktno povezani sa njima. Na primeru bluda, koji je grub spoljašnji greh, smo videli kako sve zapravo polazi od prostih pomisli, koje vremenom prerastu u ozbiljan duhovni problem ukoliko se ne odbace u začetku. Svakom grehu, dakle, obično prethodni neka prosta pomisao, zavisno od čovekove slabosti. Ukoliko ne postoji navika da se pomisli odsecaju, one postepeno jačaju i razvijaju se, da bi vremenom porobile čoveka. 

Grešne pomisli se sažeto ispovedaju tokom ispovesti, u meri koja je dovoljna da sveštenik uoči stanje duše, tj. ono sa čime se čovekov um bori i meru (ne)uspeha u toj borbi. Ovde treba posebno naglasiti da se takozvane hulne pomisli (rečima neopisive pomisli vezane za Gospoda Isusa Hrista, Bogorodicu, svetitelje…) ispovedaju sasvim jednostavno kao hulne, bez bilo kakvog opisivanja, budući da one i nisu naše već ih neprijatelj našeg spasenja nameće da bi nas bacio u očajanje i beznađe. Uostalom, kao što to trezvoumni oci primećuju, činjenica da nam te pomisli veoma smetaju i stvaraju nam neprijatan osećaj sama po sebi govori da to je to predlog sa strane, koji jednostavno treba da odbacimo i da ga ne prihvatamo, da ne bi u jednom trenutku postao naša svojina.

Kod problematike unutrašnjih grehovnih stanja, osnovni problem je rasejanost i nepažnja sa jedne strane, a nedostatak umne molitve sa druge. Ta klasična kombinacija duhovne raslabljenosti omogućava grehu da unutar nas raste i neprimetno sve više osvaja unutrašnje prostore našeg bića. Ukoliko uz to postoji i lakomislenost i nedostatak rasuđivanja, onda greh zadobija široko polje da deluje. 

Pri svemu navedenom, veoma je zanimljivo da svoju unutrašnju pustoš obično ne uočavamo, ali da neretko dajemo sebi za pravo da procenjujemo nečije unutrašnje grešno nastrojenje. Razlog: nemarni smo u molitvi, zbrzani, rasejani, i stoga ne vidimo svoje unutrašnje stanje kako valja. Ovde postoji jedan prividni paradoks – što čovek više napreduje u očišćenju duše, on u sebi vidi više grehova, i obratno. To, međutim, ne treba da nas čudi – na čistom zidu čak se i mala mrlja primećuje sasvim jasno, te tako i sveti ljudi kod sebe vide i najmanje nedostatke, dok na zidu koji je sav u grafitima možemo nabacati prljavštine koliko god hoćemo i malo šta će se posebno primetiti. Dakle, naše sopstveno unutrašnje stanje duhovne raslabljenosti, očitovano pre svega u nepažnji i rasejanosti, neretko nas uvodi u mislene grehe. 

Kada bi naš um što češće prizivao najmoćnije Ime, rečima Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me, onda bismo na samom nivou predložene pomisli satirali greh i on ne bi imao šanse da se dalje razvije, već bi se na nivou predloga „topio kao vosak na domaku ognja“. Nažalost, pošto uglavnom nismo u pažljivom molitvenom stanju, hronično patimo od terora pomisli, koje nam se u glavi roje kao u košnici, što je osnovni pokazatelj da um ne dejstvuje kako treba. Takvo stanje svakako treba ispovediti i potražiti leka od duhovnika, koji će nas uvesti u metod umne molitve u pokajnom duhu.

Pošto već imamo problem sa molitvom, trebalo bi da se upitamo da li imamo i problem sa verom. Za početak, svaki od nas neka se upita da li iskreno i tvrdo veruje i ispoveda onako kako veruje i ispoveda Pravoslavna Crkva ili, pak, veruje po nekom svom ličnom nahođenju. Ovo je važno jer od vere sve počinje, pa tako i naša životna etika, koliko god da toga često nismo svesni. Stoga, ukoliko postoji maloverje (odnosno sumnja u istine Pravoslavlja, u silu Božju, u promisao Božji) ili krivoverje (nepravoslavno umovanje), takvo stanje treba prepoznati i ispovediti. Slično tome, ukoliko verujemo ispravno, ali smo neblagodarni Bogu ili na ime Božje hulimo u teskobama, takođe, činimo greh koji treba ispovediti. 

Poseban problem u ovom domenu predstavljaju slučajevi izdaje Boga kroz prihvatanje ili praktikovanje različitih sujeverja. Sijaset je sujevernih navika kojima se izdaje Bog: od gledanja u šolju i čitanja horoskopa (što mnogima deluje kao potpuno benigna dokolica, a u stvari je primitivno sujeverje nespojivo sa pravoslavljem) preko odlaska kod raznih gurua, ekstrasensa, vračara, gatara, belih/crnih magova… sve do uzimanja takozvanih „hodžinih zapisa“ (koji su i kod muslimana zabranjena praksa). Sve navedeno je za hrišćane apsolutno neprihvatljivo i predstavlja ništa drugo do čin duhovne izdaje, koji kao takav treba gorko oplakati, što pre ispovediti i nikada više ne ponavljati. Nažalost, većina ljudi nema apsolutno nikakvu svest o dubini pada u tim slučajevima i činjenice da se svim tim sujeverjima praktično odriču istinite vere. Izdaja ove vrste je posebno teška ukoliko čovek živi liturgijskim životom – na koji način je uošte moguće zamisliti spoj tih grehova sa prisustvom na svetoj Liturgiji i pričešćivanjem svetim Tajnama Hristovim? 

Ovde treba pomenuti i sve masovniju pojavu upotrebe meditativnih tehnika Dalekog istoka, koje, jednostavno govoreći, nisu spojive sa pravoslavnom duhovnošću. Primera radi, u slučaju praktikovanja meditativnog sistema joge, hrišćanin se nalazi u svojevrsnom shizofrenom duhovnom stanju: koristi tipično čovekocentrični (umesto hristocentrični) metod i odgoni od sebe blagodat Božju umesto da je postojano stiče. Pritom, razna meditativna „stanja“ vremenom mogu dovesti do veoma ozbiljnih duhovnih obmana (koje jednim imenom zovemo prelest) budući da praktikant nema iskustvo razlikovanja stvorenih i nestvorenih energija, što može imati veoma teške posledice u duhovnom smislu. A ukoliko se na dalekoistočne meditativne tehnike „nakalemi“ i filosofsko-religijska tradicija na kojoj su utemeljene (poput raznih ideja umnog sjedinjenja sa kosmosom ili nekim bezličnim Apsolutom), onda tu dolazimo duhovnog pada jednakog klasičnoj idolatriji i otvorenoj izdaji Istinitog Boga. Sva ta prelesna stanja i iskustva, ukoliko postoje, neophodno je pokajno ispovediti, a pomenute meditativne prakse prekinuti i zameniti ih umno-srdačnom molitvom u liturgijskom okrilju Crkve.

Kod teme unutrašnjih grehovnih stanja koja nisu vidljiva, posebnu pažnju treba obratiti na dva greha koja napadaju svakog od nas, neizostavno. U pitanju su gordost i samoljublje (egoizam). Ta dva greha su ubedljivo najopasniji i, istovremeno, najpodmukliji neprijatelji našeg duhovnog zdravlja. Dodatno, ovaj „dvojac“ je direktno suprotstavljen smirenju i ljubavi –  gde su se zacarili gordost i samoljublje, smirenja i ljubavi nema i obratno, gde istinsko smirenje i ljubav caruju, pomenutim gresima jednostavno nema mesta. Zato se sa gordošću i samoljubljem moramo boriti do njihovog istrebljenja, bez milosti: opstaće ili oni ili naše duhovno zdravlje.

Krenimo od gordosti, našeg arhineprijatelja među strastima. U pitanju je teška duhovna bolest u kojoj čovek sebe stavlja u centar sveta, izdiže sebe iznad drugih i sebi samom je idol i misaona opsesija. Pritom, postoje različiti tipovi gordosti kao takve. Najlakše primetna je gordost lažno nazvanog razuma, koja osobito pogađa ljude koji su znalci nekih oblasti, imaju visoka zvanja, čuveni su zbog nečega ili su, jednostavno, talentovani, zbog čega se dešava da o sebi imaju izrazito visoko mišljenje. No i prosti i nepismeni ljudi mogu bolovati od gordosti, pri čemu je tu vrstu teže uočiti (može se, donekle, prepoznati iz spoljašnjih grehova, poput navike osuđivanja drugih). Posebno težak tip gordosti napada ljude koji imaju vrline, ali nemaju smirenja, zbog čega imaju veoma visoko mišljenje o sebi u duhovnom smislu. Iz gordosti direktno izviru različita grehovna stanja, koja, takođe, treba navesti na ispovesti, ukoliko postoje. Neka od njih su nadmenost, uobraženost, narcizam, visokoumlje, sujeta, oholost, drskost, podsmevanje, prezir, uvredljivost. 

Neko će postaviti pitanje: pa zar je gordost sa njenim derivatima veći greh od ubistva? Odgovorimo: da nije gordosti kao korena, zar bi uopšte bilo ubistva? Istorija je prepuna gordih, nadmenih, sujetnih i drskih vođa, koji su umislili da su iznad drugih i kako takvi u katastrofu masovne pogibije uvukli čitave narode (oba svetska rata su klasičan primer). Sa druge strane, nije poznat primer smirenog vladara koji je pokretao osvajačke ratove ili tiranisao svoj sopstveni narod. Zato je gordost najteža bolest koju beskompromisno treba lečiti jer je ona osnova za najteže grehe. Doduše, nekada će se desiti da gordost kod sebe ne prepoznamo (pogotovo ukoliko imamo nekih vrlina ili smo revnosni, pa nas to ponese), no tu je duhovnik da prepozna našu gordost umesto nas – zato je njegova uloga u iscelenju duhovnih rana nezaobilazna.

Samoljublje (egoizam) je drugi, jednako opasan greh koji nas redovno napada. Na ovaj greh smo svi masovno svikli još od detinjstva, kada su nas stariji ubacili u ulogu da smo centar sveta (detrijarhat posebno u naše vreme uzima ogroman danak) i da je prirodno da nam se prinose svi mogući darovi, od igrački i kolača do ljudske pažnje i aplauza. Kasnije, kada smo odrasli, kroz matricu potrošačkog društva smo dodatno navikli da sve bude po našem i prilagođeno našim potrebama jer smo kao kupci došli u centar pažnje korporacija (ne zato što nas one vole, već zato što hoće da zarade na nama). Tako smo se svikli na samoljublje kao na toplu kupku. Najgore od svega je što se dešava da samoljublje nekada shvatamo kao ljubav i mislimo da nekog volimo, a u stvari volimo samo sebe, zaboravljajući da je prava ljubav uvek žrtvenog karaktera. I greh samoljublja ima svoje projave, u koje spadaju sebičnost, samoživost, samosažaljenje, samoopravdanje, svojeglavnost, samovolja. Podrazumeva se da se pred svakim od navedenih grešnih stanja treba promeriti i ispitati, a ako se u nečemu prepoznamo, i ispovediti.

Samoljublje je nešto lakše primetno od gordosti iz jednog jednostavnog razloga: osećaju ga na svojoj koži osobe koje žive sa nama. Koliko je samo brakova propalo zato što bračni drugovi nisu želeli da se bore protiv egoizma i što je svaki bračni drug tražio samo ono što je njegovo… S tim u vezi, sasvim je dobro primećeno da je glavni uzrok raspada savremenih hrišćanskih brakova to što supružnici nisu bili spremni da se bore protiv svojih strasti (napominjemo: svojih, a ne tuđih). A među tim strastima egoizam često zauzima neslavno prvo mesto, zbog čega se protiv njega treba boriti svim silama, kao u slučaju gordosti. Za početak, makar da poslužimo svojim ukućanima i da se naučimo da se radujemo njihovim radostima, i da tugujemo njihovim žalostima, dok im vremenom mi sami ne postanemo radost (nesebičnim davanjem sebe) i prestanemo da im budemo žalost (sebičnim nanošenjem bola). 

Čest pratilac gordosti i samoljublja je zavist, koja je, podsetimo se, bila uzrok prvog ubistva u istoriji čovečanstva, kada Kain ubija svog brata Avelja (sr 1Moj. 4, 3-8). Gotovo da nema čoveka da makar jednom nije iskusio zavist ili joj podlegao. Zanimljivo, retko ko priznaje da boluje od nje. I zavist, poput samoljublja, ima svoj koren u ranom detinjstvu, kada zavidimo bratu ili sestri što ima veću igračku, drugaru na uspehu u školi, saigraču na boljem rezultatu na sportskom takmičenju. Uostalom, ukoliko smatramo da nemamo problem sa ovom strašću, upitajmo se sledeće: zašto se ne radujemo iskreno uspehu svog bližnjeg kao svom sopstvenom? Razlog je zavist i ništa drugo. Uz nju ponekad ide i zluradost, koja je duhovna boljka svoje vrste i ispoljava kao neko čudno bolesno unutrašnje zadovoljstvo zbog nečijeg lošeg stanja. 

Čest pratilac gordosti, samoljublja i zavisti je slavoljublje, odnosno težnja ka ljudskoj, praznoj slavi, koja se očituje kroz potrebu da budemo prepoznati, poštovani, viđeni (u naše vreme: „zapraćeni“ na mrežama). U ovu strast spadaju i njene posredne projave, poput častoljublja (želje da nam se ukazuju posebne počasti), hvalisanje (težnje da se drugima hvalimo za svoja postignuća) i težnja za prvenstvom, na koju je Gospod svojim učenicima i apostolima ukazao kao ovozemaljsko iskušenje nespojivo sa perspektivom Carstva Božjeg (sr. Mk. 10, 35-45).

Postoji još jedna ozbiljna unutrašnja strast koja je u našem vremenu uzela maha i koju treba obavezno pomenuti na ispovesti ukoliko se prepozna. To je srebroljublje, koje predstavlja nezasitu žeđ za sticanjem i bogaćenjem. Srebroljublje je bila bolest Jude izdajnika, koji je, ne prepoznavši je, na kraju izdao svog Gospoda za trideset srebrnjaka (sr. Mt. 26, 15). Strast srebroljublja ne treba mešati sa prirodnom potrebom da umnožavamo materijalna dobra i budemo domaćini. Reč je o nečemu drugom – srebroljublje je idolatrija koja stavlja sticanje novca na prvo mesto u životu, čak i ispred Boga, što se jasno vidi po okupaciji misli sticanjem novca, u meri da to opterećuje i molitvu. Zbog razornog dejstva na dušu, Apostol Pavle za bolest srebroljublja kaže da je „koren svih zala “ (1Tim. 6, 10). Srebroljublje u stopu prate pohlepa i koristoljublje, a druge „pratilje“ su mu čovekougađanje, laskanje i udvorništvo, jer su put da se na zaobilazan način dođe do novca ili položaja moći. 

Onde gde postoje gordost, samoljublje, zavist, srebroljublje i slavoljublje, veoma lako se zapati i mržnja, koja je posebno teška duhovna rana. Ako nekog otvoreno mrzimo, zar možemo biti nazvani slugama Hristovim? Jer Gospod nas poziva da ljubimo čak i svoje neprijatelje (sr. Mt. 5, 44), u smislu da im iskreno želimo spasenje, kao što je i on činio sa Krsta (sr. Lk. 23, 34). A suprotnost mržnji je ljubav, koja je najbolja oznaka zdrave duše i tu dolazimo do ključne tačke naše priče – ako su dve najveće zapovesti da volimo Boga svim svojim bićem i da volimo bližnjeg svoga kao sebe same (sr. Mt. 22, 37-39; Mk. 12, 30-31), onda je naš najveći greh to što nemamo pomenuti stepen ljubavi. Ko ima zapovesti moje i drži ih, to je onaj koji me ljubi (Jn. 14, 21), kaže Gospod i daje jasan parametar kojim možemo da procenimo imamo li istinske ljubavi prema Bogu. Sa druge strane, pričom o Milostivom Samarjaninu (sr. Lk. 10, 25-37) nam je dat jasan okvir za procenu imamo li istinske ljubavi prema bližnjem. Da li iko od nas ispunjava navedene mere? Retko ko. A da li smo ikada ispovedili to što nemamo dovoljno istinske ljubavi prema Bogu i prema bližnjima? Eto prilike da se zamislimo i da dobro razmislimo o tome šta je naš suštinski greh, iz kog proizilaze sve naše muke…

Na kraju ove liste grehova, recimo nešto i o očajanju. To je teško grehovno stanje u kome su mnogi pogubili svoje duše, tako što su na kraju čak i digli ruku na sebe – primer Jude Iskariotskog je najtragičniji (sr. Mt. 27, 3-5). Očajanju prethode stanja beznadežnosti, malodušnosti, preterane tuge i čamotinje. Sva ta stanja treba neizostavno ispovediti ukoliko se osete i zatražiti pomoć od duhovnika, da bi se predupredio ishod krajnjeg očajanja koje čoveka, kroz suicidalne pomisli, može odvesti u večnu pogibao. 

Čoveku se može desiti da padne u očaj zbog izgubljenog zdravlja, problema u porodici, propalog posla… No posebno je teško stanje kada čovek očajava zbog nekog teškog greha, smatrajući da mu nema spasa. Stoga, zapamtimo dobro: makar počinili sve grehe i makar bili najgrešniji ljudi na svetu, ne smemo sebi dopustiti da padnemo u očajanje – Milost Božja je neizmerno veća od svih naših grehova i Bog je spreman uvek da nam oprosti, ukoliko smo mi sa svoje strane spremni da mu prinesemo delatno pokajanje. Ako padnemo u bilo kakav greh, što pre se pokajmo i ispovedimo pred sveštenikom, da bismo dobili duhovnu utehu i snagu da iznova krenemo napred, ka Hristu. Ako bi Gospod Bog oprostio čak i Judi izdajniku da se ovaj iskreno pokajao i zatražio oproštaj, svakako će oprostiti i nama ako imamo iskrenog pokajanja, spremni smo da svoj greh ispovedimo otvoreno i da se borimo protiv njega sve do samoga kraja. 

Na kraju, imajući na umu činjenicu da je prvi čovek koji je ušao u raj bio pokajani razbojnik (sr. Lk. 23, 42-43), zavapimo i mi Gospodu rečima – seti me se Gospode u Carstvu Tvome – i pribegnimo iskreno svetoj Tajni pokajanja i ispovesti, ne sumnjajući ni jednog trenutka u Milost Božju. Ako tako budemo činili, Bog će nas primiti u svoj očinski zagrljaj (sr. Lk. 15, 11-32) i uvesti u večnu radost. 

Slava i hvala Gospodu Bogu našem na svemu! 

( K R A J )

Tekst je prvobitno objavljen u novini „Pravoslavlje“ (mart-april 2026), u okviru saradnje sa Misionarskim odeljenjem Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke na polju objave članaka misionarske prirode.*

________________________________________________________________________________________________

* Ovaj priručnik za ispovedanje je krajnje koncizan i podrazumeva se da ne obuhvata sve što je potrebno znati. Za daleko detaljniji i obimniji pristup u temu grehova koje treba prepoznati i ispovediti ih, autor teksta preporučuje izuzetan spis blaženopočivšeg arhimandrita Jovana Krestjankina, pod nazivom O pokajanju i ispovesti (na srpskom jeziku je izašao kao deo knjige Od greha ka Bogu). Taj tekst na nekih devedeset strana gusto kucanog teksta veoma detaljno i dubinski tretira temu prepoznavanja grehova zarad pripreme za ispovest, koristeći kao referentni okvir Deset Božjih zapovesti i Blaženstva. U tom smislu, kratak priručnik koji upravo čitate se može shvatiti i kao neka vrsta uvoda u pomenuti spis ovog velikog duhovnika našeg vremena, koji bi trebalo da pročita svako ko želi da se što temeljnije pripremi za ispovest (prim. autor).

Izvor: Kinonija