Културни развој Подунавља и Илирика (2)

Настављајући сарадњу са Миодрагом Милановићем једним од најпознатијих српских антрополога, ЦЕОПОМ-Истина ће у три наставка објавити његов нови фељтон Културни развој Подунавља и Илирика, настао на основу материјала из другог издања књиге Историјско порекло Срба.

Милановић је дипломирао 1979. на Филозофском факултету у Сарајеву. Током 1976. слушао је предавања М. Фукоа, које је овај држао у Високој школи у Паризу и то га је заинтересовало за структуралну антропологију, чији је промотер био К. Леви-Строс. Пре него што се посветио проучавању корена српске цивилизације, као члан међународних антрополошких експедиција обишао је многе познате локалитете широм света. Живи и ради у Београду.

Његов рад посебно добија на значају данас када нови светски поредак, кроз српску политичку елиту, прозападни НВО сектор, као и званичне и полузваничне државне институције отворено покушава да избрише национални идентитет Срба, као и њихову верску и државну аутохтоност.

Књигу Историјско порекло Срба, као и остала издања овог аутора можете погледати на интернет адреси  www.vadalija.co.rs.

*    *    *

Престоно место Стба

У Херцеговини, у области Неретве, живело је племе Даорса (Даверси); jeдно време ковали су бакарни новац, са сликом лађе на аверсу и натписом: Δαορσώι. Слично име имало је племе Сармата из Босфорског краљевства: Аорси, Άορσοι Највећи део Црне Горе обухватало је племе Дукљана, Доклеата, са центрима код Подгорице и Грахова. Дукља ће постати велика жупа, а после и држава Срба. Из Дукље је био римски цар Диоклецијан, правим именом Дукла (Дукљо, Дукљан); Стефан Немања је био пореклом из Дукље Латински називи њихових поглавица, у стиховима, нађени су у рушевинама римског кастела Салтуа, код села Виљуси. Стихови упућују на развијено епско казивање које, на жалост, није сачувано На локалитету Царине, код Рисна, пронађено је 2010.г.  4600 металних новчића краља Балајоса (Βάλλαιους) који је владао на прелазу из III у II век пре н.е. Балајосови новчићи пронађени су поред Рисна и на Хвару. Археолошком кампањом руководила је Вилма Ковачевић испред Регионалног завода за заштиту споменика културе, у сарадњи са Универзитетом из Варшаве. Он је, у Царини, имао своју престоницу са ковницом новца. Овај налаз, између осталог, потврђује термин рас (Рисно), као одредницу за престоно место Срба. Балајосови суседи Лабејати живели су око Скадарског језера. Од јужних племена познати су Дасарети и Птоломејеви Албани, са центром Албанопољом. Албане, тј. њихово име, не треба бркати са данашњим Албанцима који су на ове просторе дошли са Ђорђем Манијаком. Њихово име потиче од alba што значи бело. На горњем Вардару, Белом Дриму, Косову пољу и у околини Ниша, била је отаџбина Дардана који се помињу тек од 284.г. пре н.е. као храбри непријатељи Македонаца и Римљана.

Дардани нису имали палеобалканско порекло; за њих се пре може рећи да су представљали палеобалкански супстрат скитско-трачке мешавине. О континуитету њиховог живота, на овим просторима, најбоље говоре налази из гласиначке некрополе, документујући како се живот Дардана протеже у континуитету од раног бронзаног доба, све до краја халштатског периода; по спорадичним млађим налазима, може се претпоставити континуиран боравак све до латенског периода гвозденог доба. Уз старе налазе из Требеништа, Мраморца, Демир капије, Качња, Ошанића (Столац), јављају се и новији: код Чачка, Атенице, Новог Пазара, Параћина итд. сведочећи о богатству овога народа и његовом значају за целу медитеранску област, посебно грчку. Томе је највише одпринео њихов географски положај јер су, у заједници са трачким племенима на истоку Балканског полуострва, представљали северне суседе оних народа односно, група племена названих заједничким именом Хелена. Међу овима, постоје и јака мешања са Трибалима и Илирима тако да, Апијан, сматра Перхебе, настањене у западној Тесалији, за илирско племе. Веома је разнолик историјски значај појединих племена; нека су била савезници разним грчким непријатељима у пљачкашким походима док су, друга, бивала не само на страни Грка већ и њихови савезници.

Рекосмо да се, у освиту историјског доба, на Балканском полуострву, јављају индоевропски народи: Илири, Трибали, Трачани и Хелени. Сипријан Робер пише да су Срби Илирије најстарији међу Словенима јер, „све што код осталих народа живи још само као легенда или нејасан мит, налази се данас у стању живог закона у тој непромењивој и поетској Илирији. Није ли онда требало да закључим да сам најзад додирнуо живу стену, земљу првог формирања, те да су Срби Илирије заиста најстарији међу Словенима?“ Робер, у својим разматрањима, посматра свеукупност словенске расе, под општим именом Срба мада они, изворно, не припадају словенском стаблу народа. Но, без обзира на ову непрецизност, Робер Илире сматра Србима. Илири су становали на западној половини Полуострва, од средњег Дунава до Епира. Њима су, у средишту Хелма, припадала племена Дардана и Пејона. Казимир Шулц, у књизи О пореклу и седиштима старих Илира, цитирајући Мојсија Хоренског, каже да су Илири били аутохтони с обе стране Дунава, на целом Балканском полуострву.

Којим су језиком говорили? У опсежној студији, Јован Цвијић изражава уверење да су савремени дијалекти српског језика, дакле штокавског, који се дели на старо- штокавски (Македонија), средње-штокавски (Далмација, Лика, Кордун, Банија, Славонија, Босна и Херцеговина, Црна гора, Косово, Метохија, Војводина и Шумадија), са поддијалектима: екавским, ијекавским и икавским, постојали већ на тлу древне Тракије и Илирије. Јован Цвијић, Насеља и порекло становништва, Српски етнографски зборник, књ.12, Београд 1926. Цвијић је овде повезао древни трачки балкански живаљ са савременим српским, изражавајући уверење о постојању језичког и етничког континуитета српског народа на Балкану. Гласник, чији је био уредник, писао је о разним српским племенима и породицама рашчлањујући о њима, понаособ, разна обавештења као што су порекло, крсна слава, сеобе, промена имена и старост Мавро Орбини, свештеник Малтешког реда, пише: “Народи Илирије говорили су склавинским (српским) језиком пре него што су се Словени (Словенско- аварска најезда) дочепали те провинције“. Француски историчар, Чарлс де Пајсонел, пишући о светом Јерониму и његовој буквици, каже да су се, тим писмом, „служили Срби или Панонци, или Далматинци, који су говорили језиком заједничким Илирима, Панонцима и Мижанима“. Oн помиње случај римског песника Овидија, протераног у Босфорско краљевство, који је, у избеглиштву, научио језик, истоветан са илирским, далматинским, панонским и мизијским што, сабрано, упућује на један језик – српски. Наиме, из стихова самог Овидија, читалац сазнаје да је, у месту свога изгнанства, научио скитско- трачко- дачко- сарматски језик на ком је чак и певао, читајући своје песме јавно, пред људима међу којима је био присиљен да живи.

Директно, о употреби српског језика, говори француски антрополог, етнограф и географ Рене Миле, казујући да се користи свуда од Црног до Јадранског мора: “Српски језик, којим се говори на тај начин, изгледа скоро исто тако хармоничан као и италијански. За мене, јасно, тај језик је тврд, пун консонаната и грлених сугласника, пошто је прошао кроз уста жена Тракије и Илирије те, делимично, био лишен своје опорости, добивши медитеранску модулацију“. О народима, чији је српски матерњи језик, додаје: “Од те славне сродности порекла, преостаје само заједница језика. И то је нешто! Од Варне, на Црном мору, до Рагузе (тј. Дубровника, на Јадрану), рећи ће вам добар дан на српском. Јединственост језика се боље одупрла од јединствености обичаја“. Ами Бује констатује: “Давно пре Овидија, језик којим се говорило, с обе стране Дунава, био је један и то, на основу разних бројних сведочанстава, може бити само српски језик који је за словенске језике оно што је латински за језике из њега настале“. Имена: Трачани, Трибали, Илири, Сармати, Венети итд. односе се увек на Србе који су себе, како тврди Шафарик, свуда у својим делима, „увек својим домаћим српским именом звали“. Филолог Катанчић каже да, Босанци и Далматинци, говоре оним истим језиком којим говоре и Србијанци – илирским: „Serbli universi dialecto Illyricae usi.“. Словенац Катанић (1750- 1825), био је песник, археолог, историчар и нумизматичар. Написао је једну филолошку расправу којом је доказао да првобитни језик Хрвата није био српски. Хрвати су, у XIX веку, као свој језик, преузели српски погрешно (и тенденциозно) га назвавши хрватским (сиц!). Односно, Илири сами себе зову Србима, понекад и Илирима.

Пеостори Илира и Трачана

У изузетно богатој студији, О пореклу и седиштима старих Илира, Казимир Шулц је сабрао мноштво разноврсних докумената о античким Србима, познатим под именом Илира и Трачана. Указујући на сличност религије, заједничка имена богова и поштивање тројства, он наводи име врховног бога кога су звали Sabatious (Σαυατ(δ)ιους или Савадијус, односно Саваот), чије се име, дaн данас, сачувало у српском народу. Идентичност Илира и Трачана ишла је дотле, пише Шулц, да је, нпр. Никола из Дамаска, житеље Паноније и Дачане (који су се назвали Трачанима), именовао, у својој биографији О Августу, Илирима. Како би могли Илири и Трачани да буду различити, пита се, када за Трибале (које су сматрали Трачанима), Аристофан, Ливије и Стефан Византијски, веле да су Илири?! Дикофрон, из III века пре н.е. бележи да су називи, Трачанин и Илир, два имена једног истог рода, чије су име другојачије употребљавали Грци, а другојачије Римљани. Наиме, читаву северну земљу (територије северно од Грчке), где су живели Трачани и Илири, стари су називали Тракијом док су, исту ту земљу, други касније називали Илиријом. Полибије доказује као тачно (и допуњава) да је илирски језик такође македонски дијалекат, као и трачки. Наиме, Македонија се некада називала Пеонијом обухватајући, у грчко- римско доба, подручје средњег Повардарја, почев од Таорске клисуре на југу, чинећи природан прелаз од Илирије ка Тракији. Данас се, у том подручју одржала, по тврђењу Јована Цвијића, најархаичнија варијанта српског штокавског говора. Пошто је то тако, наставља Шулц, Полибијевим савременицима (II век пре н.е.), било је тешко да кажу, где да се одреде границе међу родовима, тако чврсто крвном линијом повезаних. Грчки говорник Демостен изриче хвалу, у свом првом олинтском говору, македонским суседима Илирима и Пеоњанима; Јустин, у својој седмој књизи, бележи да су они, здружени са Трачанима и Илирима, водили сталне бојеве, „свакодневном употребом њиховог оружја, плашили су суседе, учврстивши славу ратне хвале“.

Некада су Илири настањивали целу јадранску обалу, до реке По и граница Апулије. Пошто су италске обале некада заузимала трачко- илирска племена, Плиније каже, пишући о античкој Умбрији: “С правом се суди да је илирски језик својствен латинском и италском, као што се приближава и грчком; из њега, тј. из италског језика, некада су вође црпле себи имена“. To je у складу са Ливијевим запажањем (+17.г.) како, „изнад Венета живе, у планинама, народи крвни сродници Венета – Реци и Винделинци“. Ливије додаје да су Римљани земље Реције (Винделиције), Норикум и Панонију, називали илирском провинцијом. Занимљива је и његова опаска како је неки Илир добио име Бели по боји његове коже. Никола из Дамаска је, такође, тврдио да су: Дачани, Гети, Панонци, Норици, Винделици и Реци, један те исти илирски род. Свим овим племенима језик је био илиро- трачки или, како Полибије пише: „Linguam Illyricam fuisse dialectum Thraciacae“. Oвом, трачко- илирском комплексу, Дамаскин прикључује реку Тису која дели Гете и Дачане, издвајајући Грчку и западну Италију јер, једино те земље нису, у том позном периоду, биле настањене Трако- Илирима. Мистериозни Трако- илири били су антички Срби, o чему сведочи низ имена градова, утврђења и паланки изведених од основе српског народног имена. Нестор, ове Србе, назива Илиро- словенима пишући да код њих борави апостол Павле док, апостол Андреја, проповеда Христову реч код Руса. Ово наравно није тачно јер тада Руси нису постојали као нација. Андреја борави у Босфорском краљевству, код Сармата, након што је у Палестини примио хришћанство. Опширније о томе у М.Милановић, Српски стари век, Вандалија, Београд 2008Овај летописац Илирију сматра прадомовином свих Словена.

Историчар Себастијан Долчи, у својој књизи О старости и распрострањености илирског језика, помиње Маркоманско-квадски запис преузет из Анала Руса Јеремије. Латинизован, гласи: „Styn ovvy. Uklopyen bylie jesti mera sgode Krukovuye nass Markoman i brete slavnov litov boya nasga. Мarkoman proyde ni slavnov styn pokoi lyth v vika“. Превео га је на латински овако:“Lapis iste insertus est pacis congressus Krukaviensi inter nos Marcomannos et fratres Slavos anno belli nostri. Marcomannos praeterat nec Slavus lapis requies ani aeterni“ Долчијев превод на латински се унеколико разликује од Орбинијевог. Орбини „slavnov“ преводи као „славни“ (слава) а Долчи као Словени. Ипак, смисао остаје мање-више исти. Oвај запис доноси и Мавро Орбини у свом Краљевству Словена као најстарије сведочанство урезано на камену. У преводу се Орбини служи икавском варијантом српског језика која је заступљена и на самом натпису. Превод је следећи: Ова стена, уклесана, истинито је сведочанство сусрета Kруковљана, нас Маркомана и наше братије у славним ратовима. Маркомани су прошли, али њихова слава остаје до века (као што је вечна ова стена).

Дубровчанин Игњацио Ђорђи (Игњат Ђурђевић), песник и научник, открио је, како сам сведочи, у некој од римских библиотека, подужу песму писану илирским језиком. Ђурђевић (1675- 1737), био је властелин и припадник бенедиктанског црквеног реда Ђорђи, порекло Срба изводи од Трачана. Овде доносимо две строфе из његове Piesan Carmen уз Шафарикову напомену да језик Далматинаца има само једно одступање у односу на српски говор и, да се то односи на изговор вокала; ради се о варијанти вокала насталог на месту једног ишчезлог гласа старијег српског језика.

А ia mislech sa ciass mochi  –  А ја мишљах за час моћи
Stech i slavu u kom boju  –   Стећ и славу у ком боју
Trajah dughe ciasse od nochi  –   Трајах дуге часе од ноћи
Nepokoinom u pokoju.  –  Непокојном у покоју.
Ciemse tako saman pase  –  Чим се тако заман пасе
Misli isprasnom pamet trudna  –  Мисли испразном памет трудна
Etto is nenad prikasase  –  Ето изненада приказа се
Mom poghledu sien priciudna.  –  Мом погледу сјен прећудна.

На источној обали Италије, Месалији, живели су Венети (Wenden,Wendi), заједно са другим приморским племенима Апулије. Ваља приметити да је, у областима чија је западна граница линија од ушћа Елбе ка Тршћанском заливу, била прапостојбина, област сатемске групе индоевропског народа и разнородних племенских заједница. Сви антички писци слажу се да је ова област настањена Сарматима, Скитима (пригодно названим Венетима); неки млађи историчари, сматрају да су њени становници били, у ствари, без обзира на венетско име, Склави, Склавини тј. Срби. У називу Склавина налази се сродство и порекло општег словенског имена односно, као латинско sclavus – роб, што је мање вероватно јер, словенска племена, у време прве сеобе, никада нису била потчињена римској Империји. Римској империји били су потчињени Етрурци звани Расени (Расцијани) па можда отуда назив робова јер се, водећа етрурска фамилија, која је Риму дала низ конзула, префекта и високих личности, звала Servious (Сербијус) но, и то није у значењу роба (како то тумаче Бечко-берлински ђаци), него у смислу оданог радника, службеника Назив Склавини комбинација је Скитског и Венетског ( односно винитског) имена, при чему се, у новијем грчком, ε (ета) чита као ι (и): СКИти→ВИНИти (Σκιταε→Βιήιταε); дакле, том комбинацијом, добили бисмо читање Скито-венети што је и тачно тумачење имена Склавина. Што се тиче Срба у венетској области, тамо је, до Хитлерове нацистичке владавине, у непосредној близини Берлина, чак и у његовом предграђу, била матична област Лужичких Срба – Венета, касније германизованих. Они су, балканским Србима, који су били покренути у току велике сеобе народа, остали да држе одступницу и да им, у случају потребе, оставе могућност повратка. Но, ни сва српска племена, или братства, позната под тим именом, нису била јединствена заједница. Исто се односи и на Русе који су, приликом сеобе, оставили за евентуални повратак Белорусе док су, Пољаци, Чеси и Словаци, заштићени планинама и језерима, („Hi paludes silvasque“, како каже Јордан), остали да чувају места за остале српско- словенске заједнице које су, тада, покренуте из матичних области, овога пута на исток и југ, пошто се, на западу, на другу страну, није могло – тамо су биле пренасељене области и франачка држава, као наследница Рима, која је покушала да спасе Римсkо царство у старим границама, безуспешно

Венети – Венди, живели су, углавном, на обалама Атлантског океана, бавећи се морепловством, будући да су били врсни градитељи бродова. Јулије Цезар каже да су, својом морепловачком вештином, надилазили све остале народе. Бродова су имали много, сведочи римски император, уз то се подразумевала поморска моћ и држање мноштва лука у властитом поседу. Лучка средишта и припадајућа им места, које нису биле њихова својина, налазила су се у потчињеном положају. Гај Јулије карактерише Венете као велику силу – тиме се објашњава римски војни поход против њих. Венети, господари поморских лука, врсни градитељи бродовља, држали су, у својим рукама, трговину са британским острвима што, Римском царству, никако није одговарало. Цезаров поход против Венета завршио се у крви; жене и деца били су продавани у робље, не појединачно већ по групама, колико заробљеника стане на квадратни метар! Цезар, Гај Јулије, у беспоштедном рату за територије насељене Венетима, записује: “Овом битком, рат против Венета био је завршен на целој морској обали. Они, који су остали, нису знали куда ће, ни на који начин ће да бране своје градове. И тако су предали сами себе и све што им је припадало Цезару. Гај Јулије је одлучио да их казни, што горе, уколико је више желео да, убудуће, сачува од варвара право на освојене територије. И тако, убивши све сенаторе, преостало становништво је продао у робље, по површини. У смислу да их је продао одједном, ђутуре Против Венета је ратовао чувени војсковођа Крас „зато што су Венети били најмоћнији народ армориканске области,“ kако пише Гај Јулије Цезар у Галским ратовима.

Међутим, поред свих недаћа и геноцида које је Цезар извршио, Венети су остали у Британији све до 449.г. када су Саксонци, у немилосрдној војној кампањи, одреда истребили Серфе, тј. Србе. Ипак, остали су топоними, као сведочанства боравка Венета на тим просторима јер, у Енглеској и даље постоје пристаништа србофоних имена: Вента, Виндобела, Виндолана, Виндомара и Виновија, као и град Сербиодунум, односно Сербен, град забележен на Антоновој мапи путева. Суровјецки и Шафарик налазе Венете у разним деливима Европе, називајући их јадранским, армориканским, белгијским и балтичким, додајући им трачка племена Кривиће, Горане и Бесе. Што се тиче армориканских Венета, њихова седишта су се простирале до ушћа Лоаре и, сва венетска острва аквитанске обале су им припадала. О тим Венетима, нашироко пише Гај Јулије Цезар, како их је победио, побио и протерао у ропство, великодушно им признајући поморску и трговачку снагу, како би његова победа била значајнија. Суровјецки додаје име главног пристаништа Gessoriacum (Гесоријакум, тј. Језерјак). Ове Венете, Страбон сматра прецима јадранских. Тако је, Римска империја, задала одлучан ударац народу који је живео од Х века пре н.е. на Јадранском мору, водећи живу трговину, захваљујући чувеним поморским градовима чији је број прелазио цифру од 50 лука. Овим Венетима су припадала племена која су себе називала: Норици, Саласи, Венони, Винделици, Истријани, Таулантини, Далмати, Илири… Њихова седишта простирала су се дуж обале Јадранског мора, преко острва Анконе, до Епира; одатле, северно, према унутрашњости Балкана, све до Дунава; потом, западно, преко Илирије, Штајерске, Тирола и Баварске, до језера Брегенцер, где су се граничили са Рецима и Хелвећанима. У овим крајевима, земљорадња је била подигнута на највиши могући степен искориштености, представљајући кључан извозни артикал (пшеница, јечам, раж, просо, зоб).

Извор: ЦЕОПОМ-Истина