Laici, klerici i sveto predanje

UMESTO UVODA

Ovaj tekst se NE BAVI odlaskom srpskog prvojerarha  u Moskvu kod Putina, studentskim protestom i sličnim temama. Potpisnici ovih redova se o tome oglašavaju i usmeno i pismeno, pa nema svrhe ponavljati se. Tekst je o nečemu nasušnom – o pojavi adogmatizma u SPC, kao i u oduzimanju glasa laicima, članovima laosa, naroda Božijeg, kad je čuvanje Svetog Predanja u pitanju.

Unapred da kažemo: ovaj tekst se ne zalaže za to da laici preuzmu vlast u Crkvi ( to je kvazievharistijski modernizam, koji vodi u protestantsku jeres, nastalu na pogrešnom tumačenju reči Svetog apostola Petra o „carskom sveštenstvu“). Ovo je tekst koji traži dijalog i uzajamno razumevanje, bez koga će Srpska Crkva, osam i po vekova od rođenja Svetog Save, zaploviti vodama punim podvodnog stenja, i pitanje je hoće li opstati.

Ovo nije tekst protiv jerarhije u celini, ni protiv episkopa pojedinačno. Ovo je tekst koji brani jerarhijsko načelo u Crkvi, ali pod uslovima koje određuje Predanje: episkopi su pastiri koji, kako ispoveda Sveta Liturgija, rečju Božjom treba da pravilno upravljaju, jer je to uslov spasenja svih članova Crkve.

Nadamo se da smo se razumeli.

SRPSKA  CRKVA I ADOGMATIZAM

Pitanja o Poslanici

Nedavno se u srpskoj crkvenoj javnosti pojavila optužba da je u Vaskršnjoj poslanici jerarhije SPC ove, 2025, uočljiva jeres pelagijanstva:  tvrdnja da je Bog čoveka stvorio smrtnim.

Jedan laik, Miroslav Pavlović, reagovao je podsećanjem u kome, između ostalog, kaže:“Dakle, jedna od mnogih spornih rečenica iz Poslanice, koja je cela izlivanje duše nekog teškog moderniste i zizjulasovca, jeste: „Sva tvorevina, uključujući i čoveka, budući da je stvorena ni iz čega, smrtna je po prirodi i ne može prevazići smrt i postojati sama, mimo zajednice s Bogom“. Dakle, sva tvorevina, uključujući i čoveka, stvorena je kao smrtna. Znači da je i Adam stvoren kao smrtan. Upravo u tome i jeste ispovedanje Pelagijeve, drugačije nazvane Celestijeve jeresi (pošto su zajedno propovedali i širili tu jeres), koja je osuđena na III Vaseljenskom saboru u Efesu 431.godine (Pravilo 1.i 4.), na kojem je ova jeres osuđena zajedno sa Nestorijevom jeresi, kao i na VIII pomesnom saboru u Kartageni 411.godine (Pravila 109-116), koji je upravo zbog te jeresi i sazvan i koji je prethodio III Vaseljenskom saboru u Efesu. Kao što se sv. Kirilo Aleksandrijski borio protiv Nestorijeve jeresi, tako se isto i blaženi Avgustin Iponski preko trideset godina borio protiv Pelagijeve-Celestijeve jeresi. I uglavnom je njegova zasluga što je ona i osuđena na saboru u Kartageni a zatim i na III Vaseljenskom saboru u Efesu.

U čemu se sastoji ova jeres? 109. pravilo (u ruskim redakcijama 123. pravilo) VIII pomesnog sabora u Kartageni kaže: „Sabor protiv Pelagija i Celestija… Predsjedavajući svemu saboru episkop Avrelije, pri đakonima, koji su stojali, priznano je od sviju episkopa kartagenske crkve, koji su ovome svetome saboru pristupili i čija su imena i potpisi priloženi: Da Adam nije stvoren od Boga smrtnim. Koji kaže, da je prvi čovjek, Adam, stvoren smrtnim, tako da, sagriješio on, ili ne sagriješio, morao je opet umrijeti tijelom, to jest, izići iz tijela, ne radi kazne za grijeh, nego uslijed prirodne neophodnosti, neka je anatema“. (III Vas. 1,4; kartag. 110-116).“(1)

Tako je pisao zabrinuti mirjanin – član laosa, naroda Božjeg Srpske Crkve.

Zašto nema odgovora?

Miroslavu Pavloviću nije odgovorio niko nadležan. Njemu, i njemu sličnima, odgovorili su neki nabeđeni internet – propovednici, bukači, vikači i pripovedači loših viceva, rečenicama ovog tipa:“U paranoji farisejskoga duha, vide tamo i doživljavaju neke jeresi halucinirajući“.

Uoči ovogodišnjeg arhijerejskog sabora, grupa laika (da ponovimo: laici su članovi laosa, naroda Božijeg), uputila je pismo najvišem telu Srpske Pravoslavne Crkve istim povodom – traže da im se objasni otkud pelagijanstvo  u vaskršnjoj poslanici. (2)

Hoće li im biti odgovoreno, ostaje da se vidi.

Po ko zna koji put, avaj, pokazuje se da se skoro niko u SPC ne bavi ozbiljno pitanjem jeresi, i da smo, bar kad je Sveto Predanje u pitanju, došli u fazu svojevrsnog „adogmatizma“ – veruj šta hoćeš, pričaj šta hoćeš, samo budi poslušan nadređenima i „veži konja gde ti gazda kaže“. Uz to, kažu neki, zini i pričesti se – i spasen si.

Ali tako ne može biti. Od dogmatike iz koje izvire etika zavisi spasenje svakog čoveka. Jer, kako kaže Sveti Justin Ćelijski:“Dogmati su bogootkrivene večne istine vere, koje se sadrže u Svetom Otkrivenju, a čuva ih, objašnjava i saopštava Crkva kao božanska, životvorna i neizmenljiva pravila spasenja.“(3)

Učenje da je Adam sazdan smrtnim je Pelagijeva jeres osuđena na Trećem vaseljenskom saboru. Onaj ko tako uči i natim poukama gradi odnos prema pastvi je jeresijarh, a onaj ko tako veruje – jeretik.

Zar je moguće da i takvih ima?

Koliko je opasna jeres?

Pod jeresju se podrazumeva lažno učenje o Bogu, čoveku i spasenju. Sedmi Vaseljenski sabor kaže: „Jeres odvaja svakog čoveka od Crkve.“ Pošto je Crkva izvor i uvor spasenja svih ljudi, biti jeretik znači biti odvojen od spasenja. Učenik Svetih apostola, Ignjatije Bogonosac, piše još u prvom veku: „Ja, to jest ne ja, nego ljubav Isusa Hrista, tražimo od vas da koristite samo hrišćansku hranu, a uzdržavate se od bilja druge vrste, mislim jeresi. Jer jeretici mešaju Isusa Hrista sa svojim vlastitim otrovom, pričajući stvari koje nisu vredne nagrade, kao oni koji daju smrtonosni otrov u slatkom vinu, koje nepažljivi halapljivo uzme, i sa kobnim zadovoljstvom upada u vlastitu smrt.“

Sveti Jovan Zlatousti kaže: „Saborna Crkva je veliki raj… i ako se pronađe u Crkvi da neko naginje jeretičkim pogreškama i učenjima zmije… tada je on izbačen iz raja, kao i Adam koji je bio izbačen iz raja.“

Sveti Jovan Damaskin u „Tačnom izloženju pravoslavne vere“ naglašava: „Sa najvećom svojom pažnjom pazite da ne primite pričešće od jeretika ili da ga date jereticima. Ne dajte psima svetinje, kaže Gospod. Niti bacajte bisere pred svinje, jer time postajemo učesnici njihovog beščašća i osude.“

Sveti Teodosije Pečerski poručuje: „Čuvaj se, sine moj, jeretika i njihove priče, jer se naša zemlja takođe ispunila njima! Ako će iko da spase dušu svoju, to će biti samo kroz život u pravoslavnoj veri. Jer nema bolje vere od naše svete pravoslavne vere. Sine moj, nije dobro hvaliti nečiju tuđu veru. Ko god hvali stranu veru, on je kao onaj koji napušta svoju vlastitu. Ako neko hvali svoju a i tuđu veru, on je kao čovek sa dve vere i blizu je jeresi. Ako ti iko kaže: „Tvoja vera i moja vera su od Boga“ ti sine moj treba da odgovoriš: „Jeretiče! Da li misliš da Bog ima dve vere? Zar ne znaš šta piše u Pismu: Jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje“ (Ef 4, 5). Zato se čuvaj takvih ljudi i uvek stoj u svojoj veri. Ne bratimi se sa njima nego ih izbegavaj i hodi u svojoj veri i dobrim delima! Sine moj, čak ako bude potrebno i da umreš za svoju svetu veru, ne boj se smrti! Tako su i Svetitelji umirali za svoju veru, i sada su živi i sa Hristom.“

Ne možeš hvaliti dve vere, svoju i tuđu, istinitu i lažnu. Po Svetom Teodosiju, dobro treba da činiš ljudima svake vere, ali samo svoje se drži – jer ti je otkrio Bog, a ne čovek.

Odlučno, ali sa ljubavlju

U žitiju svetog pustinjaka Agatona stoji i ovo: „Nekoliko braće je jednom posetilo Avvu Agatona, jer su čuli da poseduje veliku duhovnu tananost. Želeći da ga iskušaju i da vide da li će se naljutiti, pitali su ga: „Jesi li ti Agaton? Čuli smo o tebi da si ti nemoralan i gord.“ On odgovori: „Da, tako je.“ Onda mu oni opet rekoše: „Jesi li ti Agaton koji voli da kleveće druge?“ „Ja sam taj“, odgovori on. Posetioci onda po treći put upitaše: „Jesi li ti jeretik Agaton?“ Na ovo on odgovori: „Ja nisam jeretik.“ Posle ovog odgovora, oni ga upitaše da im objasni: „Zašto si, kada smo te optuživali za sve one stvari priznavao, a nisi hteo da izdržiš optužbu da si jeretik?“ Avva im odgovori: „Prve optužbe sam prihvatio jer su činile dobro mojoj duši, ali ne i optužba da sam jeretik, jer jeres odvaja od Boga.“ Čuvši taj odgovor, posetioci se zadiviše i odoše, bogatiji u svojoj duši.

Zabranjeno je mrzeti jeretike. Moramo se moliti za njihovo spasenje. Sveti Maksim Ispovednik nas uči: „Tražim od vas da činite dobro svim ljudima sa pažnjom i poštovanjem, postajući svima sve, po potrebama svakog ponaosob, želim da budete potpuno grubi i odbojni prema jereticima samo u slučajevima saradnje sa njima ili u stvarima koje podržavaju njihovu pogrešnu veru.“ Jeresi, kaže Sveti Jovan Zlatousti, treba razobličavati, a jeretike štedeti i moliti se Bogu da ih privede istini i spasenju.

Da li je moguća „Adogmatska poslušnost“?

Sme li biti adogmatizma u Crkvi i sme li se cela Crkva svesti samo na apsolutnu poslušnost jerahiji, bez obzira na to šta jerarhija propoveda, to jest na sadržaj onih poruka koje se šalju pastvi?

Sveti Teofan Zatvornik je jasan – adogmatizam je smrt vere:“Pošto je Sam Bog naučio da se ljudi približavaju Njemu, Sam je dolazio, Sam se vaplotio, stradao i umro, darovao Duha i toliko čudesa učinio radi utvrđivanja vere, pokrenuo nebo i zemlju, posle svega ovog kazati da je svejedno – da li se držati ove vere ili neke druge, označava ne samo krajnje bezumlje, u kojem se istina izjednačava s lažju, već i nečasnost, u kojoj se upućuje izvestan prekor čovekoljubivom Bogu, kao da je prekomerno trošio milost, i u kojoj se za laž optužuje Bog istine, kao da nije jedina ona vera, koju On objavljuje kao jedinu. Indiferentizam je, pored toga, rak–rana roda ljudskoga. Ako samo jedna vera vodi ka spasenju tako da nijedna druga vera ne spasava, već gura u propast, zar onda onaj ko ljude zadržava u njima nije ubica? Kad hara pomor i iskusan lekar otkrije jedini mogući lek, onda svako ko ubeđuje: „Nema veze, i drugi lek je dobar“, pogubljuje sve koji ga poslušaju. Takav je indiferentizam: on slabi i ubija duh. Onaj koji ga ima je gotovo isto što i bezbožnik, jer je očigledno da mu je vera tuđa, da je održava po običaju, da bi podražavao drugima ili, još gore, kao nekakvo političko sredstvo. Svi ovi prekori se odnose i na onog ko kaže: svejedno da li je hrišćanska vera ili neka druga. Otkud ova misao? Apostoli su se s takvom revnošću starali o jednomisliju, tako radino su nastojali da ga uspostave onda kad se ona narušavalo, tako strogo su se naoružavali protiv onih koji se razilaze u mišljenju, da su ih surovo gonili, a danas je postalo običaj da se kaže: svejedno, samo da je hrišćanska, pa makar i jeres! A kako je Gospod govorio: „A ako li ne posluša ni Crkve, da ti bude kao neznabožac i carinik“ (Mt. 18,17)? Pa onda, kako je i Crkva, otkako postoji, tako silno ratovala i naoružavala se protiv svih neistomišljenika? Kao da je sve to tek tako! I to što je Gospod opravdavao znamenjima i čudesima jedinu istinitu veru i dosad opravdava, kao da je i to tek tako?“

Naravno da nije tek tako, ma šta mislili ekumenisti i obnovljenci u pomesnim Pravoslavnim Crkvama.

Kkako nas je Ekumenizam pokvario?

Ekumenističko druženje i molitva sa jereticima izazvali su kod ekumenista sa Istoka stanje u kome su primili njihov duh – s jedne strane, papistički, s druge protestantski. Oni su protestanti po adogmatizmu, a papisti po apsolutnoj poslušnosti papi (mini – papi), bez obzira na to šta on uči. Uostalom, to i jeste model unije s Vatikanom – papu nije briga da li unijata ima pravoslavni, koptski, etiopski, jermenski, nestorijanski ili bilo kakav drugi otklon od zvaničnog rimokatolicizma u veri i bogosluženju. Ako priznaje papu, sve može i sve mu je dopušteno. Priznaj papu, i čini šta hoćeš!

Tome se čudimo, mi, laici, danas i ovde, u našoj Majci Crkvi. Krajnje je vreme da bolest adogmatizma počne da se leči, ma ko od nje bolovao – laik ili klirik, čovek s krstićem o vratu ili čovek s panagijom na mantiji.

I uloga laika u borbi za obnovu duha sveštenog pravoverja nije i ne može biti nevažna. Naprotiv!

TRI CITATA O ULOZI EPISKOPA I LAIKA U CRKVI (FLOROVSKI, OTAC JUSTIN, AVERINCEV)

Sveštenik Georgije Florovski

Da počnemo jednim eklisiološkim aksiomom formulisanom na način oca Georgija Florovskog (G. Florovski: Crkva je život, Obraz svetački, Beograd, 2005, str. 555-556): „Jedino je jerarhiji dato pravo da poučava i da svedoči u Crkvi. Ovo ne znači da su sveštenstvo i verni narod jednostavno predodređeni samo za  bezuslovnu i formalnu poslušnost episkopatu. To ne znači naprosto da se ‘pravo poučavanja’ dodeljuje episkopima nezavisno od naroda [Crkve]. Naprotiv, u Crkvi nema mesta za takvu isključivost. Na taj način se prevladava oštra suprotstavljenost između ‘poučavajuće’ i ‘poučavane’ Crkve, koja postoji u Rimokatoličkoj crkvi. Još je pravilnije govoriti o saradnji svih slojeva ili elemenata unutar Crkve. Ponovo naglašavam da episkop ima ‘moć poučavanja’ jedino unutar Crkve, jedino unutar aktualne sabornosti njegovoga naroda i pastve. Svako je u Crkvi prizvan ne samo na poslušnost, već i na poimanje. Upravo je u pitanjima vere i dogmata svako ograničen sopstvenom ličnom odgovornošću.

Umesto o odgovornosti (jer ovaj je pojam isuviše formalan), bolje je govoriti o tome da bi svako trebalo da obitava u Istini. Pastva mora ne samo da sluša, već i da se saglašava. Ne odlučuje toliko autoritet koliko unutarnje svedočanstvo duhovnoga života. Unutar granica nenarušene sabornosti postoji raspodela delanja i zadataka. U svakom slučaju, svako je prizvan da bude živi primer i svedok svoje vere i verovanja, da poučava i da pomaže svakome. Ovde se ne radi o tome, niti, pak, o pitanju bogoslovskoga istraživanja, koje u formalnom smislu ne može biti ograničeno od strane bilo koga u Crkvi. Ovde se radi o pitanju prava na dogmatičko svedočenje u ime Crkve.

Moć jerarhije ne podrazumeva da se Istina kao takva episkopu otkriva automatski, po sili njegove hirotonije i dostojanstva, niti da on može da istinu otkriva bez savetovanja i zajedničenja sa Crkvom van koje on, opšte govoreći, gubi svu svoju ‘moć’. Međutim, jedino njemu i isključivo njemu dato je pravo da govori na katoličanski način. To nije samo kanonska privilegija, niti pravo. Ono je povezano sa činjenicom da episkop kao takav jeste mističko središte svoje pastve, koja se, u njemu, objedinjuje u jedinstvo svetotajinskoga zajedničenja. Činjenica da se često dešava da episkopi nisu dovoljno dobri bogoslovi uopšte ne protivreči ovoj tvrdnji. U tom slučaju, episkopi su primorani da nađu podršku u onim sveštenicima koji su [bogoslovski] obrazovaniji od njih. Tako je bivalo od najdrevnijih vremena: dovoljno je samo da se setimo Evsevija Kesarijskog, čiji je glavni savetnik bio sv. Vasilije Veliki. Ovo, dakle, nije ništa veća protivrečnost od jednostavne činjenice da, opšte govoreći, zaista postoje i nedostojni episkopi i nedostojni hrišćani.

I vernici mogu i moraju da proučavaju, razgovaraju, propovedaju, pišu i polemišu: oni, isto tako, mogu, čak, i da se ne slažu sa episkopima. Ali, da svedoče u ime Crkve, dato je isključivo episkopima. Ovo bi se moglo reći i na ovaj način: pravo na mišljenje i savetovanje dato je svima, ali ‘moć poučavanja’ data je isključivo jerarhiji, naravno, [onoj koja je] u neprekinutosti sabornoga zajedničenja. Malobrojnost obrazovanih episkopa u Pravoslavnoj crkvi u novije vreme jeste nešto zbog čega treba veoma žaliti, ali ni u kom slučaju nije u protivrečnosti sa ovim glavnim postulatom.

Što se tiče ‘teologa laika’ u Rusiji, teško da se za njih može reći da imaju moć da poučavaju u ime čitave Crkve, što ni u kom slučaju ne ograničava njihov veliki istorijski značaj. Jer, glas vernika se mora čuti u pravoslavnom horu. Ali, horovođa hora može biti isključivo episkop. Postoje različiti darovi i svi darovi su neophodni. Ali, samo je jedan hirotonisani pastir i upravljanje je povereno isključivo njemu. ‘I ovčice idu za Njim, jer poznaju glas Njegov’“ (Jn. 10,4).

Tako kaže otac Georgije. Tako i potpisnici ovih redova misle i sa tim se slažu.

Sveti Justin Ćelijski

S druge strane, Sveti Justin Ćelijski je, još pre Drugog svetskog rata, rekao još nešto, takođe dragoceno za naše Sveto Predanje. U svom časopisu „Hrišćanski život“, gde je, glasno i jasno, komentarisao stanje u Crkvi, otac Justin je odgovorio na napade onih koji su ga optuživali da „napada episkope“. On je tada zabeležio:“…Smatram za potrebno da na ovom mestu pomenutu anomaliju u odnosima između nekih pretpostavljenih i potčinjenih ovako jasno podvučem i protivu nje pred živom crkvom na ovaj način protestvujem. Članovi crkve imaju i prava i dužnosti da budnim okom prate rad svojih duhovnih vođa i da ga u slučaju potrebe kritikuju. Zašto bežati od kontrole ako se je savesno radilo? Čemu služi oblak misterije oko onoga, što jednoga dana mora da bude gruba java? U toj tajanstvenoj atmosferi pokadkada niču i najgluplje hipoteze, koje ispunjuju predrasudom i oštre gnjevom protivu onih, čiji autoritet u Crkvi mora ostati neokrnjen. Sve ovo kopa ambis nepoverenja između vođa i vođenih i na taj način ometa uspeh glavne stvari, koja je jedino opravdanje daljeg postojanja Crkve u našem narodu…

Period kroz koji prolazi naš versko crkveni život i suviše je ozbiljan i sudbonosan za dalji razvoj uticaja hrišćanstva u našem narodu. Kritičnost momenata koji preživljujemo imperativno nalaže, da se sistematskim naporima pozvanih pokuša izvođenje pregrupisavanja i skoncentrisavanja svih crkvenih sila, koje su se do sada razjedinjene i izmrvljene, beskorisno trošile i rasipale u uzajamnom ujedanju i peckanju na štetu Crkve i na radost njenih neprijatelja. Ko ma i jednim nepromišljenim gestom bude ometao ovo povezivanje razbacanih dobrih volja u snop, učiniće zločin prema samoj crkvi. To treba najzad da bude jasno i vođama i vođenima.(…)

No, tu skoro „Hr. Životu“ je upućen još jedan prekor, i to jedan težak i ničim nezaslužen prekor. Prebačeno mu je da on ruši autoritet episkopa u našoj crkvi. Ja ni za momenat ne sumnjam da je ovaj prekor upućen bona fide. Pa ipak i ta dobra namera ne umanjava njegovu težinu. Na osnovu čega nam je on upućen? Kojim se citatom iz dosada štampanih svezaka „Hr. Života“ može dokazati da on sistematski potkopava autoritet episkopa? Ne, takvih citata nema na stranama našega časopisa. „Hr. Život“ nikada nije ratovao niti će ikada ratovati protivu autoriteta u crkvi u opšte i autoriteta episkopa napose. To nikada nije bilo niti će ikada biti u njegovom planu. O ovome svedoče sve njegove stranice. Ko u to sumnja neka ih ponovo razgleda. Nigde na njima on neće naći ni jedne jedine rečenice, ni jedne jedine reči, koja govori protivu episkopstva kao institucije. Naprotiv, naći će mnoge pasuse, u kojima se govori kako se ugled i autoritet episkopa moraju surevnjivo čuvati od svega onoga, što ih može umanjiti.

Kako se onda može objasniti ovaj prekor? Gde treba tražiti razloge zbog kojih nam je on upućen?

Ja lično verujem da razloge za ovaj prekor treba tražiti u brkanju dva pojma: pojma episkopstva kao institucije i pojma episkopa kao ličnosti. Ova su dva pojma pogrešno identifikovana i onda je opravdano kritikovanje života i rada pojedinih episkopa shvaćeno kao neopravdani napad na episkopstvo. Kada bi ovo identifikovanje i mešanje pojmova bilo pravilno, onda bi i prekor da „Hr. Život“ ruši autoritet episkopa u našoj crkvi bio bar delimično opravdan. No episkopstvo kao institucija i episkopi kao ličnosti ne mogu se identifikovati.

Episkopstvo kao institucija nije krivo što u svima crkvama, pa eventualno i u našoj, mogu postojati episkopi, koji nisu dostojni položaja na kome su. Isto tako jedna opravdana kritika i jedan neopravdani napad su dve potpuno različite stvari.

Ako je neopravdano napadanje episkopa zabranjeno, trezvena i razložna kritika njihovog života i njihovih postupaka dopuštena je. Od toga ni crkva ni autoritet episkopa ne mogu imati štete. Najzad u ime čega se može zabraniti procena i ocena načina života pojedinih episkopa? Jedan episkop treba da bude videlo svetu. Zar taj svet nema prava da protestvuje protivu nekakvog „videla“, koje ga sablažnjava?

Još nešto. „Hr. Život“ nije direktno kritikovao ni jednog episkopa. On je samo navodio šta se o pojedinim našim episkopima govori. On je naglašavao da te stvari, koje se prenose u široke narodne mase pomoću „rekla-kazala“, same mogu biti gola i zlonamerna izmišljotina i kleveta. Ali i kao takve one škode ugledu i autoritetu episkopa. Dužnost Crkve je da ovakvom načinu rušenja episkopskog autoriteta jednom stane na put. Ona to može i mora učiniti. Ako je ko od episkopa kriv neka povuče konsekvence, ako je pak ono što se o njemu govori zlonamerna izmišljotina neka se suzbije. Inače od dosadanjeg držanja prema ovim stvarima crkva ima samo štete.

Je li ovakvo pisanje „Hr. Života“ išlo na to da ruši autoritet episkopa?

Ne, takav prekor bi bio neosnovan i nepravičan. Može biti grešaka u našem radu. To je prirodno. Ko ne radi taj ne greši. Ali pripisivati našim naporima ovakve pobude i motive bio bi u najmanju ruku greh.

Smemo li mi da ćutimo o stvarima, o kojima već ceo svet govori, pa makar se te stvari dovodile u vezu i sa imenima pojedinih episkopa? To bi bila nojevska mudrost i taktika. Ne treba se plašiti toga šta će svet da kaže. Ta on već govori. Ne treba se plašiti ni toga šta će drugi, van naše zemlje reći.

Pre no što sam u „Hr. Životu“ napisao i jedan red, ja sam od nekih viđenih ličnosti drugih Crkava slušao o prilikama u našoj Crkvi takve detalje, da ja smatram za bolje da ih ovom prilikom prećutim. Znaju na strani šta kod nas vredi, a šta ne. Mi nemamo razloga da se stidimo svoje istoriske prošlosti. Naprotiv. Isto tako naša sadašnjost i ako je teška nije očajna. Pred nama su velike mogućnosti i svetle perspektive. Do nas stoji da izvršimo ili ne izvršimo svoju dužnost prema Bogu, Crkvi i narodu. I ono što naročito čudi strance u ovom pogledu to nisu toliko naše verske crkvene prilike, koje su objašnjive, koliko naše mlitavo i neodređeno držanje prema njima, koje se ničim ne može provrdati ni opravdati.

U svima crkvama ima dobrih i rđavih sveštenika, dostojnih i nedostojnih episkopa. Nije naša Crkva jedina, u u kojoj prilike nisu sređene. Šta više u ovom pogledu mi smo u daleko boljem položaju sd mnogih drugih Crkava. Naša Crkva nije ni bez dobrih pastira ni bez dobrih arhipastira. I to je naša sreća. U višem i nižem kliru imamo ljudi, koji dostojno čuvaju slavnu tradiciju predaka, slavnu tradiciju svetosavske Crkve. I oni su opravdanje naše nade da će srpska crkva Božjom pomoću i energičnim naporima njenih dobrih arhipastira i pastira najzad povratiti izgubljene pozicije u vođstvu našeg narodnog života.

Ali da bi što pre došli do ostvarenja ovoga cilja moramo svršiti jedan prethodni posao, moramo energičnim, merama ukloniti iz klira sve one njegove članove, koji svojim životom i radom parališu njegove napore na konsolidaciji naših versko-crkvenih prilika. Ako ima nedostojnih i među episkopima neka idu. Crkva i njeni interesi iznad svega pa i iznad nedostojnih episkopa ako bi ih eventualno i u našoj crkvi bilo.

„Hr. Život“ je ovo otvoreno tražio i traži. To je u interesu crkve kao celine i episkopstva kao institucije. Bez toga će autoritet episkopa kod nas stalno padati. Njega ne ruši i neće rušiti „Hr. Život“, već na prvom mestu i najviše oni, koji nisu dorasli episkopskom pozivu. Ne samo to. Pored neispravnih episkopa stradaće ugled i autoritet i njihovih ispravnih drugova. Pored suvog i sirovo gori.

Ovakvim svojim traženjem „Hr. Život“ se je zamerio nekima. I oni su se revoltirali protivu njegovog pisanja.

I to je dobro. Revolt i reakcija su ipak znaci života. Samo kada bi taj revolt i reakcija bili upućeni onamo gde treba onda bi oni bili plodonosni i Crkva bi od njih imala velikih koristi.

Ne treba se pitati: „Jesmo li mi uopšte Crkva kada dopuštamo ovakvo pisanje?“, već: „Jesmo li mi uopšte crkva kada dopuštamo stvari, o kojima se ovako piše?“ Jer je daleko prirodnije i logičnije više se revoltirati protivu zla, nego protivu bledog slikanja njegovog. Ako se na neki način eventualno onemogući pisanje o zlu, koje pritiska naš versko-crkveni život, time se neće ukloniti samo zlo. Naprotiv. No ako se ukloni zlo onda će pisanje o njemu otpasti kao bespredmetno. Nestane li uzroka nestaće i posledice. Inače svaki drugi posao ne vodi ničemu.

Preduzimati mere protivu pisanja o bolestima našeg versko-crkvenog organizma, a ne učiniti ništa da se taj organizam najzad otrese tih bolesti, naivan je posao. Na taj se način neće ničiji autoritet sačuvati pa ni episkopski, jer je on zasnovan na ličnim osobinama i prestižu svakog pojedinca. U ovom pogledu svaki je episkop najbolji stvaralac i čuvar svoga autoriteta. Imali ga, niko mu ga ne može oduzeti. Nema li ga, niko mu ga ne može dati.

Da završim. Crkva je konfesionalna zajednica, koja živi od moralnog kredita najboljih primera hrišćanskog religijskog iskustva. Niko nema prava da taj ogromni kapital crkve nepromišljeno rasipa. Naprotiv, dužnost svakoga člana crkve je da taj kapital uveća, ili da ga u najmanju ruku savesno čuva od svega što ga može smanjiti. Ta okolnost daje mu pravo da prati i procenjuje i postupke drugih članova Crkve. Na taj način konfesionalna svest uvećava i prava i dužnosti svakog člana jedne konfesionalne zajednice. Njegova prava se ogledaju u uživanju blagodeti, koje jedna takva zajednica pruža; njegova je dužnost pak da tu zajednicu od svega i svakoga štiti.

Tako npr. jedan pametan, savestan i ispravan episkop je ponos crkve, dok se od eventualnih skandaloznih postupaka drugog episkopa stidi svaki svestan član njen. I u ime toga stida, ako ni zbog čega drugog, on ima pravo i dužnost da protestvuje protivu svačijih ispada pa dakle i protivu eventualnih ispada i jednoga episkopa.

Može li se onda to pravo i ta dužnost oduzeti jednom crkvenom časopisu kakav je „Hr. Život?“

Principia non homines!“(4)

Tako je govorio otac Justin. I njegove reči potpisujemo.

Reč Averinceva

Poznati ruski mislilac Sergije Averincev u ogledu „Evolucija vizantijske filosofije do 7. veka („Istočnik“ 7-8/ 1993.), opisuje rezliku u odnosu prema svojoj veri običnih hrišćana i običnih pagana, kao i reakciju hrišćanske i paganske elite na sopstveni narod:“Ma kako dvoličan bio odnos hrišćanskih masa prema svojoj eliti, one se nisu prestajale izyzetno živo zanimati za dogmatiku koju je za njih formulisala elita, ulažući u te fomulacije neke vlastite asocijacije (čiju logiku je katkad teško rekonstruisati). Sa gledišta elite, interes hrišćanskih masa za teorijsko-bogoslovska pitanja bio je čak odveć velik, opasno velik i ne bi bilo loše da mu se postave granice. Shvatanja elite izražena su u poznatoj jadikovci Grigorija iz Nise, da je postalo nemoguće kupiti hleb ili okupati se u kupatilima, a da se od pekara ili radnika u kupatilu ne čuje predika o odnosima ipostasi Oca i Sina. Kod paganskih novoplatoničara mi takve žalbe ne srećemo. Pekar ili radnik u kupatilu teško da bi im često dosađivao, tumačeći kojekako prelaz od Jednog ka Umu. Pagani iz nižih slojeva nisu ispoljavali ni najmanjeg interesa za metafizičko-teološke probleme i stvari; to nije ulazilo u njihove navike religioznog ponašanja. Oni su se zadovoljavali uobičajenim obredima i naprosto ništa nisu znali o razlici između „saopštivog“ i „nesaopštivog“, između „Uma mišljenog“ i „Uma mislećeg“. Mrmljajući molitvu paganskim bogovima (i starajući se da ga ne zatekne pri tom monah koji prolazi), seljak-paganin nije razmišljao o tome da je božanski Proklo podelio molitve na „demijurške“, „karasičke“, „zoopijske“ i „telesiurgičke“, da je još strogo upozoravao protiv mešanja tih vrsta. Njemu za razliku od hrišćanskog prostog čoveka, niko nije sugerisao da je on dužan da se zanima za slične stvari. Uostalom, šta reći o prostim ljudima, ako takav stub paganske elite iz vremena Julijana, kao Libanije, budući nosilac ne filosofske, već književno-retoričke kulture, ništa nije želeo znati o novoplatonskom učenju!

Da bi se ocenio kontrast, dovoljno je za trenutak sebi predstaviti nemoguću stvar: da neki hrišćanski kolega i suparnik Libanija, tj. blistavi prestoni propovednik poput Jovana Zlatoustog, potpuno ignoriše osnove trinitarne dogmatike. To njemu niko ne bi dozvolio – ali ni on sam to sebi ne bi dozvolio.

Slučaj Libanija (naravno, uopšte ne i jedini) pokazuje da publika novoplatoničara nije bila čak ni krhki uski krug paganske elite. Publika novoplatoničara bili su sami novoplatoničari, i pri tom ne samo po volji istorije, nego i po vlastitoj volji.(…)

U pomenutoj jadikovki Grigorija iz Nise neobično prelaze jedan u drugi dva različita, čak uzajamno isključiva, osećanja: bes intelektualca – platoničara koji smatra da su pekar i radnik u kupatilu neznalice, i zabrinutost episkopa koji je uznemiren time što su oni jeretici. Intelektualac može zanemariti ono što se dešava u glavama laika, ali episkop ne može. Pekaru i radniku u kupatilu od toga, blago govoreći, nije uvek lakše, ali je to drugo pitanje. Njih je moguće razuveravati, moguće je – i što dalje to više – odvrgavati ih merama prinude; nemoguće ih je ostaviti iza vrata, isključiti ih iz idejnog života. Mehanizmi koji deluju unutar „vertikalne“ strukture crkve, dovodili su do toga da su čovek elite i čovek mase bili prinuđeni da nešto zahtevaju jedan od drugog i da nešto daju jedan drugom.

Intelektualna sloboda i jednog i drugog bila je time osetno ograničena, a protivrečnosti između njih nipošto nisu bile primerene. Pa ipak u ovome što se desilo neopravdano je videti samo nazadak. Obojica su morali prihvatiti jedan drugog ozbiljno i više nisu mogli naprosto da prođu jedan pored drugog, kao što je novoplatoničar prolazio pored neposvećenih. Čovek mase je od čoveka elite dobijao neku mogućnost da zaviri iza granica svog svakodnevnog vidokruga, čovek elite se kod čoveka mase učio sposobnosti za nadu, čijom tajnom su uvek vladali ubogi. U najmanju ruku, tako je u najboljim slučajevima i bivalo – na primer u slučaju Jovana Zlatoustog i njegovih slušalaca, antiohijskih i posebno konstantinopoljskih.“

Da ponovimo reči Averinceva: laike koji postavljaju pitanja, „moguće je razuveriti, moguće je – i što dalje, to više – podvrgavati ih merama prinude; nemoguće ih je ostaviti iza vrata, isključiti ih iz idejnog života“.

U istoriji Crkve najčešće se dešavalo da viši i niži klir unose smutnju i nemir u Crkvu Božju. Arije, Nestorije, Sevir Antiohijski, itd – bili su klirici i jeresijarsi. Ali, dešavalo se da i neki laik, potovu u kriznim vremenima, postane uznemiren. Njemu je, i onda i danas, zbivanja u Crkvi trebalo razjasniti, i mutnu vodu u kojoj se našao razbistriti. Jer, kao što nam kaže Averincev, učeni klirik i neučeni laik ne mogu tek tako da prolaze jedan pored drugog „kao što je novoplatoničar prolazio pored neposvećenih“.

I ovo potpisujemo: episkop pored laika ne može proći kao pored neposvećenog. Kad laik postavlja pitanje, mora mu se odgovoriti. Jer laik nije neznalica, nego član laosa, naroda Božijeg.

LAICI U ISTORIJI SRPSKE CRKVE I BORBA ZA OČUVANJE SRPSKE DRŽAVNOSTI

Osnovna teza

U Nemanjića Srbiji u radu mešovotih crkveno-državnih sabora učestvovali su i laici. Laici su, takođe, bili članovi sabora Pećke Patrijaršije koja je obnovljena pod Turcima u 16. veku (obnovljena je srpska Patrijaršija i, shodno tome, srpska crkvena samostalnost).

Isto je bilo i u Karlovačkoj mitropoliji pod austrijskom vlašću. Između ostalog i zahvaljujući ovakvoj strukturi sabora, Srpska crkva je tokom četiri veka nepostojanja nezavisne srpske države uspela da sačuva zavetni hrišćanski srpski nacionalni identitet i samu ideju srpske državnosti.

Naime, srpska teritorija je posle smrti Dušanovog sina cara Uroša V (1371. godine), a pre pada pod tursku vlast, najpre doživela državno-pravnu dezintegraciju.

Potom su tokom 15. veka srpske zemlje jedna za drugom padale pod tursku vlast: Stara Srbija (savremena Republika Makedonija sa Kosovom  i Metohijom), Srbija, Bosna, Hercegovina i na kraju Zeta (savremena Crna Gora). Sa gubitkom političke samostalnosti, Srbi su izgubili i crkvenu samostalnost.

Turci i fanarioti

Dok su političku nezavisnost vojnički slomile Osmanlije, crkvena samostalnost je postala meta aspiracija Fanara. Fanariotske vladike su uglavnom brinule samo o prihodima, pa je njihovo vladičanstvo skoro redovno dovodilo do pada crkvenog života kod Srba. Fanar je odmah krenuo sa postavljanjem Grka na episkopske katedre u srpskim krajevima. Grčki arhipastiri su se nadali da će im turska okupacija omogućiti da preuzmu u svoje ruke Srpsku crkvu. U pojedinim krajevima je takvo delovanje fanariotskih vladika direktno uticalo na masovni prelazak pravoslavnih Srba u islam. Kao primer iz prve polovine 19. veka, kada srpske jerarhije nije bilo na Kosovu i Metohiji, možemo navesti Gorance.

Ipak, nije im išlo kako su zamislili: materijalno bogatstvo srpskih zemalja u 16. veku je još uvek bilo značajno. Turska vlast je bila jaka i još uvek nije dozvoljavala otvorenu pljačku Srba, a jedan broj srpskih plemića je u to vreme još uvek mogao da, bez promene vere, sačuva status i imovinu. Pojedine srpske vladike su se fanarioćenju suprotstavljale, a u otporu Fanaru naročito se proslavio u prvoj polovini 16. veka smederevski mitropolit Pavle.

Obnova Pećke Patrijaršije

Obnova Pećke patrijaršije u 16. veku spasila je srpski narod. Pećka Patrijaršija je obuhvatala zemlje Stare Srbije (severna Makedonija i Kosovo i Metohija), Moravske Srbije, Bosne, Hercegovine, Zee zemlje na kojima se danas nalaze Ćustendil, Rilski manastir i dr. Posle obnove Patrijaršije Srbi su već činili jedan poseban i celoviti milet, samodovoljnu zajednicu koja je uživala autonomiju u okviru političko-pravnog sistema Osmanskog Carstva. U toku dva veka Srbi su predstavljali zaseban milet. Patrijarh je imao titulu milet-baše. Saborska odluka o njegovom izboru potvrđivana je posebnim beratom, za čije izdavanje je milet plaćao peškeš u iznosu od 2 000 dukata. I zato je Srpska crkva u tom vremenu postala, rečju Sv. vladike Nikolaja, prava „narodna“ Crkva.

Laici su u Crkvi imali ništa manje značajnu ulogu od klirika. Čak i kad je Fanar, u 18. veku, potčinio sebi oblasti Srpske Crkve, narod je nastavio da se bori za svoj svetosavski identitet. Nakon bugarskog raskola i formiranja Egzarhata, bugarske vladike su zamenile Grke. Posle borbe lokalnih Srba i molbi upućenih sultanu, devedesetih godina 19. veka za vladike u Prizrenu i Skoplju postavljeni su Srbi.

Fanariotski vladika u Bosni

Kakvi su bili fanariotski episkopi? Engleski putopisac, ser Artur Evans, koji je posetio Bosnu i Hercegovinu posle čuvenog ustanka 1875, piše:“Prethodnik sadašnjeg sarajevskog mitropolita, uz druge osobine, bio je obična pijanica. On je živio u raskalašnom luksuzu i na njegovom stolu su zveketali tanjiri. I na samrti ostavio je neiskzano blago, naročito u skupocenom krznu, razumije se, ostriženom sa potčinjenog mu stada. Njegova lakomost bila je toliko velika da je čak i bosanska raja ropskoga duha bila prisiljena na otpor, i 1864. uzbuđenje je bilo tako opasno da je održan sastanak najuglednijih građana u Sarajevu da bi se pronašla sredstva za liječenje.(…) Nije, međutim, tajna da je jedan od glavnih uzroka ustanka u Hercegovini bila tiranija turkofilskog vladike Prokopija. Kad je oluja izbila, prvi pokušaj za pomirenje bio je premještaj ove sablasne krvopije na neku bogatiju episkopsku stolicu. (…) Ove bezbožne episkopske ulizice na stotinu načina služe Turcima da prikriju stotine raznih nasilja“.

Zapamtimo izraz – „bezbožne episkopske ulizice“.

Fanarioti na Kosovu i Metohiji

Evo i primera sa Kosova i Metohije. Reč je o fanariotima u Prizrenu. Za vladiku Sinesija (1836-1840) Panta Srećković piše: “Mogao je dnevno popiti po tri oke rakije… Kao pijanica sabirao je sebi družinu i tu se činila svaka bezakonija.“ Za mitropilite Ananiju, Germana i Sinesija kaže čuveni naš istoričar kosovski, Janićije Popović: “I sva trojica behu okoreli Grci, sa mržnjom prema Srbima – „varvarima“, te stoga nikad Srbina ne uzeše u zaštitu od turske obesti, niti ma koga čime pomogoše. A naprotiv i oni Srbinu guliše kožu, kao i age i begovi…trudili se da Srbima unište čisto srpsko obeležje – Slavu, a uvedu „imendan“ čeljadi“. Zbog mitropolita Ignjatija (1840-1849), takođe gulikože, mnogi Srbi su se poturčili. Mitropolit Partenije (1849 -1854), šta god je od naroda dobijao, sve je davao na piće. Ali, srpski narod je odoleo i, u Hristu, pobedio.

Na teritoriji Habzburške monarhije

U Velikoj seobi Srba koja se dogodila 1690. godine posle poraza Austrije u ratu protiv Turske, sa područja Stare Srbije (kako rekosmo, u pitanju su Kosovo i Metohija i severni krajevi današnje Republike Makedonije), zajedno sa austrijskom vojskom, iselilo se samo u prvoj fazi više od sto hiljada Srba, koji su naselili područje severno od Save i Dunava (današnja Vojvodina, rumunski deo Banata, Slavonija, Lika, Kordun, Banija, južna Mađarska). Zajedno sa narodom u Austriju je došao i patrijarh Arsenije Treći Čarnojević, pa austrijski vladari, Leopold Prvi i Jozef Prvi (nezavisno od pritisaka Vatikana), daruju Srbima crkveno-prosvetnu autonomiju. Srbi su Austriji preko bili potrebni kao graničari, sposobni da zaustave dalji prodor Turaka ka Beču. Jer, prostor koji su naselili Srbi u to vreme je bio dobrim delom ispražnjen usled stalnih turskih najezdi.

Tako se 1707. godine osniva Karlovačka mitropolija i to na crkveno-narodnom saboru koji je održan u manastiru Krušedolu na Fruškoj Gori. Od svog osnivanja i Karlovačka mitropolija je stekla ona obeležja koja su bila svojstvena i crkvenoj organizaciji Srba u krajevima pod turskom vlašću na području Pećke Patrijaršije. I u ustrojstvu Karlovačke mitropolije bio je očigledan uticaj laika, pre svega u radu izbornih sabora i u parohijskoj upravi, kao i nacionalni karakter Crkve.

Jedinstvo Pećke Patrijaršije

U uslovima tuđinske okupacije, Pećka Patrijaršija je bila oblik crkveno-političkog organizovanja Srba pod Turcima, a Karlovačka mitropolija pod Austrijom.

Istovremeno austrijske vlasti su se trudile da smanje i potpuno prekinu zavisnost Karlovačke mitropolije od Pećke Patrijaršije, čime su podsticale crkvenu i nacionalnu dezintegraciju Srba. Crkveno cepanje je trebalo da predstavlja prvu fazu ka planiranom pokatoličavanju Srba: raskol (dezintegracija), promena duhovnog pogleda na svet, unija i najzad, pokatoličavanje.

Međutim, Srbi u Austriji su se uspešno suprotstavljali pokušajima realizacije ovakvog plana. Sve do ukidanja Pećke Patrijaršije, 1766. godine, Karlovačka mitropolija je bila sastavni deo Pećke Patrijaršije.

I laici su se, skupa sa episkopima, sveštenstvom i monaštvom odlučno borili da nas inoslavlje ne preplavi.

Uloga Patrijaršije po Žarku Vidoviću

Zato je Žarko Vidović pokazao da su Srbe u moderno doba u narodnosnom smislu očuvale upravo Pećka Patrijaršija i vojne krajine:„Pećka patrijaršija je ikona – žiža zajednice srpskih manastira. U to vreme manastiri su igrali odlučujuću duhovno – istorijsku ulogu u crkveno – narodnom životu, jer su bili svetinje svakog užeg zavičaja. Narod je išao u manastire, okupljao se oko manastira, a monasi su imali vodeću ulogu u životu srpskog naroda, jer su bili naša istinska narodna elita. To su bili hrišćani spremni na svedočenje i žrtvu“. Najbolji kaluđeri su birani za episkope koji su pažljivo čuvali srpsku naciju. Jedan rimokatolik je napisao: „Taj šizmatički narod ima za svog poglavara kao nekog kralja svoga patrijarha, koga mi nazivamo srpskim arhiepiskopom, a njegovi ga zovu patrijarhom, pa za njim oni u svemu pristaju kao pčele za svojom maticom“.

Takav je bio patrijarh srpski – matica oko koje se okupljaju pčele.

Ukidanje Pećke Patrijaršije

Posle ukidanja Pećke Patrijaršije srpske eparhije u Turskoj prelaze pod vlast Fanara, čime crkvena organizacija dobrim delom gubi nacionalne atribute, koji su u potpunosti bili očuvani jedino na parohijskom nivou, ali iščezava i uticaj laika u crkvenoj vlasti. U Karlovačkoj mitropoliji navedeni atributi jačaju, a posebno uloga laika u životu Crkve. Ustrojstvo Karlovačke mitropolije će zadržati ove osobenosti sve do njenog uključivanja u jedinstvenu SPC, formiranu u procesu stvaranja Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca (kasnije preimenovanu u Kraljevinu Jugoslaviju).

U Karlovačkoj mitropoliji Srbi su uspeli da sačuvaju svoju veru i nacionalnost dobrim delom zahvaljujući vezama sa carskom Rusijom, o čemu je podrobno pisao istoričar Mita Kostić.

Na teritoriji Mletaka

Na području koje se nalazilo pod vlašću Venecije (Dalmacija i Boka Kotorska) bila je formirana posebna crkvena organizacija. Dok je trajala Mletačka Republika Srbi ovih krajeva su bili izloženi najbrutalnijem procesu pokatoličavanja. Mletačke vlasti su zabranjivale bilo kakve crkvene veze Srba sa Pećkom Patrijaršijom i Rusijom.

Srpski narod podiže stalne ustanke protiv nametanja unije, a na narodnim skupštinama, kakva je bila Benkovačka 1731. godine, brani veru, odbija jurisdikciju papskih biskupa i zabranjuje svojim sveštenicima da saslužuju sa rimokatoličkim fratrima.

Prelaskom Dalmacije pod austrijsku vlast Dalmatinska eparhija postaje sastavni deo Karlovačke mitropolije. Međutim, posle formiranja 1867. godine dualističke monarhije (Austro-Ugarska), Dalmatinska eparhija je prekinula crkveno-pravnu vezu sa Karlovačkom mitropolijom (čija je jurisdikcija obuhvatala pravoslavne parohije u Ugarskoj) i bila je priključena Bukovinskoj mitropoliji.

Tada je pored Dalmatinske eparhije formirana i Bokokotorska eparhija koja je obuhvatala područje Dubrovnika i Boku Kotorsku i priobalje do ispred grada Bara (deo obale današnje Crne Gore koji se do 1918. godine nalazio pod vlašću Austro-Ugarske).

Crna Gora i Bosna sa Hercegovinom

U Crnoj Gori je postojala Mitropolija crnogorska, koja je sve do ukidanja Pećke Patrijaršije bila njen sastavni deo. Na prirodno i ekonomski pasivnom prostoru stare Crne Gore (malo područje oko današnjeg grada Cetinja), cetinjski vladika postaje stožer oko koga se stvara nacionalna crkveno-politička vlast. I ovde crkvena vlast u uslovima nepostojanja samostalne nacionalne države formira okvir u kome se razvija politički život. U Crnoj Gori laici brane veru. Na primedbu iz Rusije, datu 1803, da crkvene knjige koje se šalju u Crnu Goru ne služe dovoljno narodnom prosvećivanju, stiže odgovor, jasan i glasan:“A u Crnoj Gori ako nema veće prosvete, bar nema jeresi, nego čista pravoslavno – srpska vera postoji“.

Nakon okupacije BiH od strana Austro-Ugarske, Carigradska patrijaršija daje autonomiju mitropolijama u BiH. Nova austrijska uprava uključuje mitropolite u vršenje vlasti. U skladu sa tzv. Zemaljskim ustavom (štatutom) četiri pravoslavna mitropolita bili su članovi pokrajinskog Sabora (parlamenta) po položaju. Treba istaći da je srpski narod ovakvu saradnju mitropolita sa austrijskim vlastima prihvatio sa sumnjom i nepoverenjem, što je dovelo do otuđenja pastve od svojih vladika.

Četiri modela crkvenog života

Vidimo da je crkveni život posle konačnog gubitka srpske političke nezavisnosti bio ustrojen prema četiri različita modela, koji su imali svoje specifičnosti, a koje su uticale na karakter crkveno-društvenih odnosa. Uloga  laika u tim odnosima oblikovala se u skladu sa tim modelima, ali je svuda bila  bitna.

1. Eparhije u Staroj Srbiji koje su bile pod jurisdikcijom Carigrada. Dvostruko grčko-tursko ropstvo je postojalo kako u prvim decenijama osmanske vladavine nad Balkanom, tako i posle ukidanja srpske crkvene samostalnosti 1766. godine.
2. Dalmacija pod vlašću Venecije, koja se nalazila pod stalnim rimokatoličkim pritiskom.
3. Pećka Patrijaršija i Karlovačka mitropolija. Imala je autonomni život u okvirima omeđenim zakonima Osmanskog carstva i Austrijskog carstva.
4. Crna Gora je imala teokratski oblik vladavine u vreme slavnih vladika.

Svuda su laici bili smeli branioci vere i poretka, i niko ih nije udaljavao od života Crkve. Jer, kako kaže Žarko Vidović:“Hristos je naša glava. Naša glava nije patrijarh – niti je ijedan episkop naša glava. Glava pravoslavnih je Hristos. Toga mora da bude svestan i svaki pravoslavni episkop. Jer mi smo sabor naroda – duhovna zajednica – okupljena tajnom zajednice sa vaskrslim Hristom. A sveštenik samo slavi tu zajednicu – slavi tu slobodu – slavi taj duh na Liturgiji. On je posvećen u tajnu tog slavljenja; on ponavlja tu Liturgiju kao slavljenje smisla bitija. Pravoslavlje je narodno-crkveni sabor – a ne klerikalna organizacija koja okuplja pravoslavne oko sebe: ne spasava nas sveštenik – nego naša vera koju nam kao i svešteniku sveštenstvo daje sam Bog.“(5)

Da se ne zaboravi.

Narod božiji koji brani Veru

Crkveno-pravna razjedinjenost Srba u periodu od pada srpske srednjovekovne državnosti do formiranja Kraljevine SHS bila je posledica gubitka nacionalne države. Živeći protiv svoje volje pod različitim tuđinskim vlastima, Srbi su pokušavali da očuvaju jedinstvo svoje crkvene organizacije, koja je istovremeno stekla i nacionalno-politička obeležja. Protivnici srpskog crkvenog, a samim tim i nacionalnog jedinstva, podjednako su bili Turci, Austrijanci, Venecijanci i Fanar.

Pošto su u uslovima nepostojanja nacionalne države crkvene organizacije postale i forma nacionalno-političkog organizovanja Srba, učešće laika u delatnosti autokefalne Pećke Patrijaršije i autonomne Karlovačke mitropolije bilo je i te kako značajno.

Gašenje Pećke Patrijaršije i prelazak srpskih eparhija pod vlast Fanara zakonomerno je doveo do gubljenja nacionalnih obeležja i smanjenja uticaja laika u crkvenoj organizaciji.

Jednom rečju, Srbi nikada nisu sami dezintegrisali svoju crkvenu organizaciju, već su se i u uslovima ropstva trudili da sačuvaju njeno jedinstvo i nacionalna svojstva. Crkvena dezintegracija je uvek bila plod nametnutih odluka tuđina.

Zašto je nužan odgovor?

Klerikalizam nikada nije bio svojstven srpskoj crkvenoj organizaciji, već je dolazio do izražaja u onim periodima kada su srpskim eparhijama upravljala fanariotske vladike. Ukoliko se nastavi sa daljom klerikalizacijom SPC, to stvara uslove, kao prvo, za cepanje srpskog crkvenog jedinstva i kao drugo, za episkopolatrijsku klerikalizaciju Crkve na štetu specifičnog srpskog svetosavskog pravoslavnog poretka.

Zato se laicima mora odgovoriti – ko je ubacio Pelagijevo lažno učenje u Vaskršnju poslanicu arhijereja SPC 2025. godine? Ako to nije Pelagijeva jeres, mora se dokazati da nije, a ne reagovati prećutkivanjem pitanja upućenog nadležnim; ili, ne daj Bože, po načelu „Jači tlači“ goniti one koji pitanje postavljaju. Da se ne bi otačka izreka, koju rado citiraju Nju Ejdž klirici puni ljubavi (bar tako sebe reklamiraju, kao pune ljubavi) – „Video si brata svoga: video si Boga svoga“, pretvorila u ono naše, odviše naše:“Videćeš ti svoga Boga“.

UMESTO ZAKLJUČKA

Naš put uvek mora da bude između Scile klerikalističkog mikropapizma i Haribde laičke samovolje koja vodi protestantizmu. Tome nas je učio Žarko Vidović, podsećajući da je intelekt u središtu teologije samo kad u zajednici pravoslavnih pobedi narcisoidnost koje ne bi bilo bez podražavanja Zapadu. Jer, kako je govorio Florovski, pravoslavni ponavljaju greške rimokatolika i protestanata sa pedeset do sto godina zakašnjenja.

Narcisoidni intelektualizam nas je zahvatio i u Crkvi – zato smo ovde gde jesmo. Vidović je jasan:“To se danas, iz želje da se dopadnemo Zapadu, dešava i u nas pravoslavnih: čak i kod ljudi pozvanih da budu sveštenici, čuvari Hristovih tajni, ljubavi, poistovećenja i Pričešća. Suviše često nas iz visine duha upućuju u prizemlje, u podzemlje i estradu intelektualizma koji je danas obična politika, jer on danas ništa drugo ne može da bude. To se u nas dešava kao sve češća pojava klerikalizma (apstraktne kosmopolitske teologije, metafizičke), tipičnog rimokatoličkog klerikalizma među pravoslavnim teolozima. Na to se onda, kao prirodna i tipična reakcija na klerikalizam, javljaju isto tako nepravoslavno sektaštvo i protestantizam, kojim pravoslavni vernici čine strašan greh, otpadaju od Crkve ili je čak iznutra razbijaju, pravdajući se držanjem sveštenika. Po čemu je sveštenik dužan da bude bolji i pozvaniji od bilo kog pravoslavnog? Ni po čemu. I po čemu pravoslavni nije pozvan da bude savršen kao i sveštenik? Mislim da je sveštenik čuvar znanja o Liturgiji, a osim toga, posvećen u Sv. Tajnu koju mora da poštuje, ali to je druga tema. Ostaje sigurno: da na klerikalno mudrovanje doktora teoloških nauka, mudrovanje lišeno hrišćanske prakse solidarnosti sa žrtvama progona, odgovara se praksom bez Liturgije i Pričešća, individualističkim mudrovanjem sekti protestantizma, razbijanjem Crkve.“(5)

Ni jedno, ni drugo nije naš put. Ni papizam, ni protestantizam, nego pravoslavni liturgizam, sabornost naša nasušna. Naš Put je Istina i Život, Hristos, Veliki Arhijerej, u Kome su i klir i laici jedno, i Kome, sa Ocem i Duhom Svetim, slava u vekove vekova. Amin.

_________________________________________________________

UPUTNICE (13. MAJ 2025. GODINE)

1. https://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/index.php/ctenie/vera-svetih/2680-miroslav-pavlovic-ima-li-jeresi-u-srbskoj-crkvi
2. https://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/index.php/ctenie/vera-svetih/2682-obracanje-sa-saboru-povodom-ispovedanja-pelagijeve-jeresi-o-vaskrsu-2025
3. https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom1/4/
4. https://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/index.php/ctenie/vera-svetih/2681-justin-celijski-o-odnosu-prema-episkopatu-u-spc
5. https://iskra.co/reagovanja/zarko-vidovic-kako-da-shvatimo-sebe/

Izvor: Iskra