Metafizika i kosmologija naučnika Nikole Tesle

„Ne radim više za sadašnjost već za budućnost!“ rekao je Tesla okupljenim novinarima u Njujorku pre više od sedam decenija, „Budućnost je moja!“

Izumitelj neizmenične struje, polifaznih motora i generatora, rotacionog magnetnog polja, radija, teleautomatike, izumitelj na čijim se patentima zapravo zasniva energetika dvadesetog veka, radio je decenijama potpuno usamljeno na naučnom objašnjenju kosmičkih procesa, u nameri da teorijski objedini materijalno i duhovno, isto onako kako je to učinio u svojim praktičnim pronalascima.

Pominjanje Teslinog imena danas uglavnom asocira na takozvanu Teslinu zavojnicu, indukcioni motor i međunarodnu jedinicu za merenje jačine magnetnog polja. Mnoge činjenice o njegovom životu i neobičnom stvaralačkom daru pale su u zaborav.

Najplodnije razdoblje svog stvaralaštva Tesla je proveo u Sjedinjenim Američkim Državama. Patentirao je preko 300 pronalazaka u SAD i mnogim drugim zemljama. Mnogi od njih su i danas neponovljivi, kao na primer prijemnik radijante energije,( US patent, 21 mart 1901, No.: 685957 i 685958) o čijim principima rada i konstrukciji se ništa pouzdano ne zna, osim da nije u pitanju konvertor energije kosmičkih zraka, kakav je danas moguć.

Vršio je istraživanja sa vrlo niskim frekvencijama u periodu 1899 – 1900 u posebno za to izgrađenoj laboratoriji u Kolorado Springsu, a dve godine kasnije otpočeo je da gradi blizu Njujorka, na Long Ajlendu, svetsku emisionu stanicu koju nikada nije sasvim dovršio. Ovaj eksperiment finansirao je američki magnat čelika J.P.Morgan, Teslin lični prijatelj.

Nakon obustavljanja projekta Vordenklif, 1905. godine, Tesla se povlači u naučnu anonimnost sve do smrti u januaru 1943. godine. Umro je sam, u hotelu Njujorker, ne tražeći lekarsku pomoć.

Poslednjih godina života Tesla nije objavljivao ništa drugo izuzev novinskih članaka i intervjua. Ali svi su izgledi da taj period njegovog života nikako nije protekao uzaludno i lišen novih saznanja. Upravo tada, već kao zreo naučnik, on dolazi do presudnih generalnih zaključaka koji će sigurno uskoro otvoriti potpuno novu stranicu u savremenoj nauci. Jer iz istorije je poznato da kad god se naučna misao nađe u krizi, na bespuću, naučnici se okreću idejama iz prošlosti, tražeći inspiraciju i putokaz.

U ovoj kratkoj studiji pokušaćemo da odgovorimo na više važnih pitanja:

(1) Na koji način je Tesla dolazio do svojih otkrića, kao što su takođe, upliv veoma-nisko fekventnih elektromagnmetskih talasa na biološke sisteme, posebno rad ljudskog mozga, fuzija energetskih struktura, takozvanih “vatrenih lopti” iz indukcionih polja primarnih i sekundarnih elektromagnetskih kalemova, uperprovodljivost prirodnih i veštačkih medijuma, takozvani bežični prenos energije, i drugih.

(2) Koje su osnovne aksiome Tesline kosmologije, na koji način one proističu iz njegove metafizike, i kako ih je on primenjivao u svojim fizičkim eksperimentima?

(3) Zašto su teoretičari i eksperimentatori savremene fizike vremena tako mnogo zainteresovani da rekonstruišu Teslinu teoriju fizičke realnosti i njegovo shvatanje elektro-magnetskih fenomena; naročito ćemo se truditi da odgovorimo na to zašto Tesla nije formulisao svoju naučnu teoriju i objavio je.

(4) Da li Teslina shvatanja etičke komponente naučnih otkrića može da posluži za oduhovljenje savremenih prirodnih nauka – posebno fizike, koja je u velikoj krizi.

(5) Da li Teslino shvatanje vrednosti naučnog razvoja u suštini proističe iz univerzalnosti karaktera slovenskog mišljenja, t.j. je li to doprinos izrazito globalne slovenske misli neophodnoj izgradnji duhovnog nivoa scijentističko-tehnološke ere (naročito izraženo u Teslinim člancima “Problem povećanja ljudske eneregije” i “Kako kosmičke sile oblikuju ljudske sudbine”.

(6) Šta se u bliskoj i daljoj budućnosti može očekivati od proučavanja Teslinih ideja?

(7) Da li je preterano zaključiti da je Tesla zasnovao globalno informatičko društvo svojim čuvenim tekstom iz 1900. Godine “Svetski sitem”, da li je to tehnička i tehnološka osnova onoga što se danas zove “novi svetski poredak”, i najzad

(8) da li je Tesla duhovni osnivač nove scijentističko-tehnološke civilizacije, nazovimo je – Tesliana, čija će vladajuća tehnologija biti “inženjering vremena”, a jedini i neiscrpni izvor energije – vreme, odnosno, asinhronicitet različitih nivoa fizičkih procesa.

Teslina heruistička metoda

Vratimo se u sredinu devetnaestog veka, u malo selo Smiljan u Lici, tadašnjoj provinciji moćne Austrougarske. Tu su godine 1856. 10. jula otac Milutin Tesla, srpski pravoslavni sveštenik i majka Georgina, zvana Đuka,iz poznate porodice Mandić, dobili četvrto po redu dete – Nikolu.

Sve dok nije napunio osam godina, Tesla je bio slab i kolebljiv. Jednostavno nije imao snage i odvažnosti da donese bilo kakvu čvrstu odluku. Osećanja su mu nadolazila naizmenično i nekontrolisano, u talasima, i mali Nikola neprestano je oscilirao između dve krajnosti – 3oduševljenja i tuge. „Želje su mi imale razornu moć“, seća se on, „a umnožavale su se poput Hidrinih glava“.

Bio je opsednut razmišljanjem o bolu u životu, o smrti, o verskom strahu. „Sujeverna ubeđenja su me razdirala, živeo sam u stalnom užasavanju od zlog duha, od utvara, od džinovskih ljudoždera i ostalih satanskih čudovišta mraka. A onda je, odjednom, nastala korenita promena i celokupno moje bivstvovanje krenulo je novim tokom“.

U to doba u njemu su se razvile mnoge čudne naklonosti, netrpeljivosti i navike, od kojih neke mogu da se protumače spoljnim utiscima i alergijom, a neke ostaju gotovo neobjašnjive.

Bilo je dovoljno da ugleda biser pa da ga spopadne nešto nalik na napad. Nasuprot tome, opčinjavalo ga je svetlucanje kristala, ili nekih predmeta oštrih ivica i ravnih površina. Dobijao je groznicu kad god bi ugledao breskvu, a ako bi se delić kamfora nalazio bilo gde u kući, to je u njemu izazivalo najmučniju elagodnost. „Još i danas“, piše on šezdeset godina kasnije, „osetljiv sam na neke od tih neprijatnih nadražaja. Čim spustim četvrtaste komadiće hartije u posudu s tečnošću, redovno u ustima osetim neki neobičan i neprijatan ukus“. (N.Tesla, My inventions, Electrical experimenter, N.Y.,1919.)

Knjige je voleo više od svega i kako je njegov otac imao veliku biblioteku, mali Tesla je nastojao da u njoj zadovolji svoju rano probuđenu čitalačku strast. Otac se, međutim, protivio tome i spopadao bi ga bes kad god bi ga zatekao da čita noću. Sakrivao je od sina sveće jer nije želeo da kvari oči. Ali on je dobavljao loj, pravio fitilje, izlivao tanke štapove lojanica, i iz noći u noć, pošto bi zapušio ključaonicu i sve pukotine, čitao je često do zore.

Teslina porodica je zabranjivala Nikoli i da studira politehniku, naročito otac koji je od njega zahtevao da uči za sveštenika. Osećajući duboko u sebi svoj neugasivi životni poziv elektroinženjera, Nikola se teško razboleo. Kada je bio gotovo na umoru i bilo je očito da neće preživeti, otac je konačno odobrio sinovljevu želju. Kao nekim čudom, on je ubrzo ozdravio i sav se predao pronalazačkim maštanjima.

Prenapregnutog uma, počeo je da pati od čudnog poremećaja pojavljivanja živih slika koje je često bilo praćeno jakim bljeskovima svetlosti”, što je, može se reći, karakteristično za ljude obdarene parapsihičkim moćima. Ovi jaki svetlosni bljeskovi prekrivali su prizore realnih objekata i prosto zamenjivali moje misli.

Te slike stvari i scena imale su karakter stvarnosti“. Tesla napominje da ih je vrlo dobro razlikovao od imaginacija. Objašnjavajući šta mu se događalo, on navodi kako bi mu se slika nekog prizora koji uzbuđuje nerve, a koji je video preko dana, iznenada pojavila noću kao potpuno realna i ostajala bi takva u prostoru pred njim čak i kad bi pokušao da je skloni rukama.

Da bi se oslobodio patnje koju je pojavljivanje „čudnih realnih slika“ unosilo u njegovu dušu, on je pokušavao da se u tim trenucima koncentriše na prizore iz svakodnevnog, „običnog“ života.

„U nameri da se tako oslobodim ja sam neprestano tražio nove slike i tako ubrzo iscrpeo sve prizore koje sam znao – prizore iz kuće i najbliže okoline. Nakon što sam više puta primenio ove mentalne operacije, pokušavajući da oteram svoje vizije, primetio sam da „obični život“ gubi bitku, a realnost vizija postaje sve čvršća. Zatim sam instiktivno počeo da vršim ekskurzije izvan granica malog sveta u kome sam bio, i ubrzo video nove scene. One su bile u
početku vrlo maglovite, nejasne, i bežale kad bih ja pokušao da usredsredim pažnju na njih, ali uskoro sam uspeo da ih zadržim. One su dobile na snazi i jasnoći i najzad postale konkretne kao realne stvari.

Uskoro sam otkrio da se najbolje osećam kad se opustim i 4 dozvolim da me sama vizija nosi dalje i dalje. Sve vreme dobijao sam sve nove i nove impresije i tako sam počeo mentalno da putujem. Svake noći i ponekad i preko dana, kada bih ostao sam, polazio sam na ta moja putovanja, vrlo često, u nova mesta, gradove i zemlje, živeo tamo, sretao ljude, pravio prijateljstva i poznanstva, i ma kako to izgledalo neverovatno, činjenica je da su mi oni bili isto toliko dragi kao i moja porodica, i svi ti novi svetovi nisu bili manje intenzivni u svojim manifestacijama.“ (N.T., My inventions, EE., N.Y.,1919.)

Na svoje zadovoljstvo primetio je da može sa velikom jasnoćom i preciznošću da vizualizuje svoje izume tako da mu nisu neophodni eksperimenti, modeli ili crteži. Tako je razvio svoj novi metod materijalizacije inventivnih koncepcija i ideja. Tesla je vrlo jasno pravio razliku između ideja koje se deduktivno inkarniraju u misao, odnosno viziju, i koncepata koji se stiču generalizovanjem iskustva, induktivno.

„Momenat kada neko konstruiše zamišljeni aparat nosi problem transformacije sirove ideje u praksu. Zato svakom tako proizvedenom izumu nedostaju mnogi detalji, i obično je defektan (… ) Moj metod je drugačiji. Ja ne žurim da se upustim u materijalni rad. Kada primim ideju, odmah počinjem da je dograđujem u svojoj imaginaciji. Menjam konstrukciju, pravim poboljšanja i uključujem aparat u svom umu da radi. Sasvim mi je svejedno da li testiram svoju napravu u umu ili u laboratoriji. ^ak primetim ako nešto smeta u pravilnom radu. (…)

Na ovaj način ja sam u stanju da brzo razvijem koncepciju do perfekcije, ne dotičući ništa rukama. Kad dospem tako daleko da na svoj izum primenim svako moguće poboljšanje i više nigde ne vidim nikakvu grešku, tek onda stavim u konkretnu formu ovaj konačni produkt mog mozga. Bez izuzetka moji su aparati radili uvek tačno kako sam zamislio da treba, i eksperimenti su se događali onako kako sam planirao. Za dvadeset godina nije bilo nikakvog izuzetka. (…) Teško da ima naučnog izuma koji može biti unapred predviđen isključivo
matematički, bez vizualiziranja. (…) Sprovođenje u praksu nedovršenih, grubih ideja je traćenje energije i gubljenje vremena.“

Izučavajući mehanizme svog psihičkog života, Tesla je otkrio da je niz slika iz „druge realnosti“ uvek u vezi sa događajima u „pravoj realnosti“ i da tu postoji prilično pravilna korelacija. Ubrzo je stekao sposobnost da shvati kauzalni odnos. Postao je svestan, na svoje iznenađenje, da je svaka njegova misao sugerisana spoljnom impresijom. „Ne samo misli, već i akcije izazivaju se na isti način. Posle izvesnog vremena, bilo mi je savršeno očigledno da sam ja samo jedan automat obdaren mogućnošću kretanja, koji odgovara na stimulanse
senzitivnih organa i misli i radi prema tome. Praktični rezultat ovoga saznanja bilo je, mnogo godina kasnije, otkriće teleautomatske kontrole čijih zakona sam postao najzad svestan, iako sam ih od ranije nosio u sebi u obliku nejasnih i nedovršenih ideja. „(N.T., My invention, EE., N.Y.,1919.)

Za razliku od Ajnštajna koji je isticao presudni značaj „kinestezije“ i „saglasnosti sa unutrašnjim osećajem tačnosti i potpunosti“ neke ideje ili teorije, Nikola Tesla podvlači imaginaciju izuma kao psihološki razlog formulisanja iskaza predviđanja u matematičkom obliku. Na primer, za njegovog savremenika Tomasa Edisona se ovako nešto ne može reći jer se on, budući bez znanja matematike, prevashodno oslanjao na dugotrajno i mukotrpno eksperimentisanje.

U spisima, Tesla često govori o svojoj predisponiranosti za mentalne procese rezonantne sa principima kojima se povinuje priroda. Ova urođena sposobnost, smatra on, javlja se u pronalazaču kao difuzan psihološki pritisak, kompulzivna nužda, uzrokujući osećanje nedostajanja budućeg pronalaska, tj. onoga čega u pronalazačevom prethodnom iskustvu 5nikada ranije nije bilo. U tome on vidi ne samo poreklo pronalazačkog htenja uopšte, već i jedan dokaz više delovanja zakona vanljudske stvarnosti kroz čoveka. Ukratko, Tesla kreativnu imaginaciju smatra početkom saznajnog akta predviđanja.

Iz shvatanja da naučni principi egzistiraju i van oblasti ljudskog saznanja sledi i posebnost Teslinog odnosa nepristajanja na usvojena i ogledima verifikovana naučna znanja, kao i na tzv. univerzitetsku nauku. Kosmos je za Teslu, kao i za astronoma Džemsa Džinsa – um, a kao i za filosofa Lajbnica – živ u svim svojim delovima.

Po Teslinim rečima, u njemu se određeni zakon pojavljivao uvek spontano i u obliku geometrijske slike. Slede zatim razumevanje principa i fizičko interpretiranje kao kasnije faze procesa otkrivanja. Tek tada dolazi do aritmetizacije zakonitosti i do izražavanja tehničkih osobina materijala najpogodnijih za neometani rad zakona u konstruisanom fizičkom modelu.

Shodno ličnom iskustvu svoje inventivnosti Tesla je držao da rad vrše prirodni zakoni, a ne materijalne strukture. Pod radom na otkriću on pre svega podrazumeva borbu za mentalno pročišćenje, tj. apstrahovanje od sekundarnih misli i čulnih sadržaja opterećenih detaljima koji zamračuju jasnost slike principa i otežavaju uvid u pravu prirodu relacija geometrijskih elemenata.

Teslin postupak shvatanja principa završen je, a princip spreman za primenu onda kada je postignuta univokna korespodencija matematičkih i fizičkih elemenata. Otkriće je, dakle, dosegnuto u momentu postizanja identičnosti nezavisnih članova matematičkog algoritma i njihovih fizičkih interpreta, tako da se u samom algoritmu prepoznaje fizički zakon koji vlada stvarnim svetom. Ideja se, prema tome, kod Tesle ekskluzivno pojavljuje kao akt kreativne imaginacije čije matematiziranje vodi konačno do fizičkog modela.

Induktivno predviđanje u Teslinom radu je veoma retko, ako ga uopšte i ima, i karakter takvog predviđanja strogo je podsticajan, tj. utiče samo na promenu mišljenja u deduktivno. Njemu je svojstven specijalan tip deduktivnog predviđanja koji počinje slikom, nastavlja se uvidom u geometrijski princip, iz koga se, dakle, tek u trećem koraku obrazuje tzv. opšti stav izražen matematički, tj. nekom relacijom brojeva. Dalji tok je uobičajen hipotetički stav koji se odnosi na nepoznatu činjenicu, na primer, parametre rada konkretnog aparata i sledi iz opšteg stava kao njegova posledica. Ta posledica jeste konstrukcija indukcionog motora, modela obrtnog magnetnog polja, itd.

Teško je dobro razumeti činjenice na kome Tesla odlučno insistira u opisima načina kojim je vršio izume, a to je da jasna slika izuma prethodi čak i samom shvatanju principa kao i svim docnijim pretpostavkama koje ga vode do njegove realizacije u konkretnom materijalu. I kako sam kaže, on je metodu misaonog eksperimentisanja vremenom do te mere usavršio da je bio u mogućnosti da obavi sve korekcije svoje zamisli u umu, bez i jedne jedine fizičke probe, što
svakako osvetljava donekle i enigmu kvaliteta njegovog rada čiji obim, obzirom na naučne ili bar tehničke novine mnogih segmenata, upravo zapanjuje.

U nastojanju da sebi objasni tajnu precizne imaginacije primenljivog izuma pre uviđanja samih principa rada, Tesla je postavio i teoriju o isključivo spoljašnjem stimulansu čovekovog mišljenja i pamćenja, a oslanjajući se delom na Rene Dekarta zaključuje o kosmičkom automatizmu svih ljudskih subjektivnih delatnosti kao i ljudske egzistencije uopšte. Ali kako ishod automatskog rada mozga upravo po Teslinom sopstvenom iskustvu može biti stvaralački (tj. proizvodnja do tada nepoznatih vizuelnih sadržaja) to on radi koherencije razvija i dodatnu pretpostavku o povratnom dejstvu vidnih centara mozga na retinu i u tome 6 vidi uzrok pojave eidetskih slika svojih pronalazaka. Tako ljudski mozak, i ako izazvan na rad spolja, ipak može neprestano da produkuje nove sadržaje, misli i slike, jer je broj nadražaja iz okoline neograničen. Najzad, za Teslu su, mišljenje, pamćenje, kretanje itd. samo povratni (fid – bek) procesi, pa se može primetiti da je u naporu da domisli sopstveni dar pronalazaštva ujedno utemeljio pankosmički, tj. idealan stav kibernetike.

Verujući da je sva vasiona živa i da su ljudi automati koji se vladaju po kosmičkim zakonima, Tesla je izgradio i originalnu teoriju memorije. Smatrao je da ljudski mozak nema osobinu da pamti onako kako se to obično smatra (tj. biohemijski, odnosno biofizički) već da je memorija samo reakcija ljudskog mozga na ponovljeni spoljašnji stimulans. Zaista je neobično da čovek poznat po retko dobrom pamćenju (govorio je sedam-osam jezka), koji je uz to imao i sposobnost eidetskog predstavljanja misaonih slika, smatra da ne postoji ljudska memorija.

Još značajnije je, naravno, da neko sa više stotina naučnih pronalazaka ne pripisuje inventivnost u zaslugu sebi, nego eksplicitno izjavljuje da vrši ulogu sprovodnika ideja iz sveta nauke u svet ljudske prakse. Sve ovo ne deluje više tako kontradiktorno, ako se ima u vidu da je Tesla, sin pravoslavnog sveštenika, na pitanje koje je veroispovesti, odgovorio da on veruje u jednog Boga koji nije opisan u religijama, ali da je najbliži Budizmu.

Kasnije, Tesla se Budizmu sve više približavao, čak i praktično: vežbao je jogu, pazio na ishranu u filozofskom smislu te reči, upražnjavao meditaciju, a u poslednjim godinama pred smrt u sred Njujorka živeo je izuzetno asketski, gotovo kao indijski guru ili pravoslavni svetac.

Tesla je bio star dvanaest godina kada je uspeo da voljno kontroliše konkretne vizije ispred svojih očiju i zamenjuje ih drugačijim slikama, ali kako sam napominje, nikada nije uspeo da pod kontrolu stavi iznenadne bljeskove svetlosti. Oni su se obično pojavljivali prilikom nekih opasnih situacija ili kad je je bio jako uzbuđen.

„U nekim momentima viđao sam sav vazduh oko sebe ispunjen jezicima živog plamena. Njihov intenzitet, umesto da se smanjuje, povećavao se sa vremenom i dostigao je maksimum kada sam imao dvadeset pet godina. U jednoj prilici, doslovno svedoči naučnik, „imao sam osećaj da mi se mozak zapalio i da mi malo Sunce sija u glavi“. (N.T., MY INVENTIONS, EE. N.Y., 1919.)

„Ovi svetlosni fenomeni“, piše Tesla u svojoj 65-oj godini, „još uvek se manifestuju s vremena na vreme, naročito kad mi neka nova ideja otvori do tada neslućene mogućnosti, ali su relativno malog intenziteta“

U stanjima relaksacije, pre nego što bi zapadao u san, Tesla je takođe imao zanimljive vizije. „Kada zatvorim oči, uvek prvo primetim tamnu i jednoličnu plavu pozadinu, sličnu nebu u vedroj noći bez zvezda. Za nekoliko sekundi ovo se polje ispunjava bezbrojnim zelenim pegama koje osciluju, uređenim u nekoliko slojeva koji mi se približavaju. Zatim se sa desna pojavljuje divna šara od dva sistema paralelnih linija, međusobno vrlo bliskih i pod pravim uglom. Ova slika preliva se u svim bojama, ali dominiraju žuto-zelena i zlatna.

Odmah zatim linije postaju svetlije i ceo prizor biva gusto prekriven tačkama žmirkajućeg svetla. čitava ova slika lagano prolazi poljem vizije i nestaje u levo, ostavljajući za sobom pozadinu neprijatnog i nepokretnog sivila, koje ubrzo biva zamenjeno morem oblaka za koje je očigledno da pokušavaju da se uobliče u žive likove. čudno je da ja ne mogu da projektujem bilo kakvu formu u sivu pozadinu pre nego što scena uđe u drugu fazu.“

“ Svaki put pre spavanja“, priča Tesla, slike ljudi i objekata prolaze ispred mojih očiju. Kad ih vidim, znam da ću ubrzo izgubiti svest. Ako su odsutni i odbijaju da dođu, to uvek za mene znači noć bez sna“.

Dugo vreme Tesla je posvetio rešavanju enigme smrti i pazio na bilo koju njenu indikaciju u realnom životu.

„Samo jedanput u svojoj dosadašnjoj egzistenciji“, kaže on, „imao sam iskustvo koje je ostavilo na mene utisak natprirodnog. Bilo je u to vreme smrti moje majke. Bio sam bolestan i iscrpljen groznicom: ležao sam u krevetu. Odjednom, pomislio sam da, ako moja majka umre dok sam daleko od nje, sigurno je da će mi dati neki znak. Dva ili tri meseca posle toga bio sam u Londonu sa mojim pokojnim prijateljem, engleskim naučnikom ser Vilijemom Kruksom, gde se diskutovalo o spiritualizmu, i bio sam pod punim utiskom ovih misli. Možda ne bih obratio pažnju na drugog čoveka koji bi isto to govorio, ali sam bio podložan njegovim argumentima, sećajući se njegovog epohalnog rada o „radiant matter“ (zračećoj materiji) koji sam čitao kao student i koji je učinio da zavolim karijeru elektroinženjera.

Pomislio sam da su uslovi da se pogleda „iza“ vrlo dobri, jer je moja majka bila žena posebno obdarena moći intuicije. čitave noći svako vlakno mog mozga bilo je napeto u iščekivanju, ali ništa se nije desilo do ranog jutra, kada sam zaspao, ili možda zadremao, i video oblak kako nosi anđeoske figure božanske lepote. Jedna od njih pogledala je prema meni sa ljubavlju i ja postepeno prepoznah svoju majku. Prikazanje je polako plovilo kroz sobu i iščezlo, i ja sam naglo bio probuđen neopisivo slatkim pesmama mnogih glasova. U tom momentu, sigurnost koju nikakve reči ne mogu opisati, ispunila me je i bio sam uveren da mi je majka upravo umrla. I to je bila istina.“ (M. Cheney, TESLA, MAN OUT OF TIME, N.Y., 1984.

Istoga dana Tesla je poslao pismo Kruksu, pod utiskom vizije i još uvek bolestan. Ova dva naučnika godinama su se dopisivali, ali Teslina pisma Kruksu nisu dostupna javnosti jer su sklonjena zajedno sa čitavom Kruksovom zaostavštinom 1918. godine. Ogroman Kruksov naučni materijal sadržavao je brojne beleške sa strogo naučno-eksperimentalno vođenih spiritualističkih seansi i na stotine uspelih fotografija materijalizovanih duhova iz različitih
istorijskih epoha. U Muzeju Nikole Tesle u Beogradu sačuvano je Kruksovo pismo Tesli iz 1893 godine u kome mu se Kruks zahvaljuje za poslatu specijalnu elektromagnetsku zavojnicu koja emanira polje u kome se bolje ocrtavaju materijalizovana tela duhova, a istovremeno blagotvorno utiče na nerve medijuma, što sve zajedno olakšava eksperimentisanje.

U isto vreme kada je Kruks u Londonu otpočeo sa naučnim proučavanjem spiritualnih fenomena, isto to je u Petrogradu otpočeo i Mendeljejev, sedamdesetih godina prošloga veka.

Osnovana je u Petrogradu komisija stručnjaka, koja je nakon kraćeg istraživanja, održavši desetak seansi, odustala od daljeg rada, uz zaključak da je reč praznoverju. Od tada u Engleskoj i Rusiji nauka se praktično deli na tajnu, to jest pravu, u koju na primer, spada Teslina etarska fizika, i na javnu, univerzitetsku, tj. korisnu nauku komercijalnog značaja, u koju, na primer, spadaju nuklearna fizika i teorija relativnosti.

Koliko god da se slabo interesovao za ljude, koji su mu u toku života naneli mnogo „kosmičkog bola“, kako je Tesla nazivao svoje osećanje tuđih nepriličnih radnji i namera, toliko se sa neobičnom pažnjom bavio golubovima, brinući se o njihovoj ishrani i bolestima. 8. O jednom belom golubu i Teslinom prisnom odnosu s njim pričaju Teslini prijatelji O’Nil i Vilijam Lorens, naučni novinar Njujork Tajmsa. Oni su zabeležili nesvakidašnju Teslinu ispovest dok su sva trojica sedeli u predvorju hotela Njujorker.

Džon O Nil, član mnogih okultnih društava, primetio je neke mistične simbole u pegama Teslinog belog goluba. Tesla im je tada ispovedio nešto što će Lorens i drugi kasnije nazvati “ jedinom ljubavnom pričom iz Teslinog života“.

„Hranio sam golubove, na hiljade njih, već godinama“, rekao je, „Hiljade njih, jer ko bi ih sve zapamtio. Međutim, bio je jedan golub, divna ptica, čisto beo sa svetlosivim pegama na krilima; on je bio nešto drugo. Bila je to ženka. Mogao sam je prepoznati bilo gde. I ona je mene mogla da pronađe na svakom mestu.Trebalo je samo da pomislim na nju, da je pozovem i ona bi doletela. Ja sam nju razumeo i ona je razumela mene. Zavoleo sam tu pticu. Da, voleo sam tu golubicu kao što muškarac voli ženu, i ona je volela mene. Kada je bila bolesna, osećao sam to; došla bi u moju sobu i ja bih bdeo nad njom danima. Negovao sam je dok ne ozdravi. Taj golub je bio radost mog života. Ako sam joj bio potreban, ništa drugo nije bilo važno. Dok sam nju imao, imao sam i svoj životni cilj. A onda, jedne noći dok sam u mraku ležao na krevetu i kao i obično rešavao neke probleme, uletela je kroz otvoren prozor i sletela na moj sto. Znao sam da sam joj potreban, htela je da mi saopšti nešto važno pa sam ustao i prišao joj. Gledao sam je i znao da želi da mi kaže – da će umreti. A onda, kada sam to shvatio, video sam svetlost kako izbija iz njenih očiju – snažan snop svetlosti.“

Tesla je zastao, i zatim, kao da je očekivao pitanje, nastavio. „Da, bila je to stvarna svetlost, snažna, blještava, zaslepljujuća svetlost, snažnija od svetlosti i najjače lampe u mojoj laboratoriji. Kada je taj golub umro, nešto je nestalo iz mog života. Do tada sam bio sasvim siguran da ću završiti sve svoje zamisli, i ako sam imao ambiciozan program, ali kada je golubica nestala, znao sam da je moje životno delo okončano. Da, godinama sam hranio golubove, i dalje ih hranim, na hiljade njih, jer konačno, ko zna…“(J. O’Neill, Prodigal Genious, p. 309-10)

Treći put u fizici

U teorijskoj i eksperimentalnoj fizici 20. veka mogu se jasno uočiti tri različita puta mišljenja. I kvantni mehaničari, i relativisti, i “tradicionalista” kao Tesla, (u stvari još uvek neprepoznat
naučnik budućnosti) pokušavali su da dokuče istinu o pravoj prirodi vremena i prostora, energije i materije, a naročito, da objasne suštinu kretanja.

Pre nego što se upustimo u Teslinu metafiziku, to jest u svet fundamentalnih principa Tesline fizike, pokušajmo da što tačnije odredimo Teslino mesto u korpusu savremenih naučnih koncepcija.

Plankova konstanta, Hajzenbergova relacija neodređenosti, Paulijev princip i Šredingerova talasna funkcija bili su glavni teorijski instrumenti kvantno-mehaničkog pristupa kosmičkim događajima. Glavni cilj kvantne mehanike, da se otkrije i imenuje osnovna opeka građe materije, i danas je neostvaren. I pored velikih uspeha u izazivanju nuklearne lančane reakcije i razvoja fizike atomskog jezgra, fuzija lakih elemenata periodnog sistema u teške, ostala je
tajna i van tehničke kontrole.

Razvojno gledano, može se zaključiti da je pokretačka snaga osnovnih pojmova kvantno mehaničke fizike iscrpljena. Pokazuje se da pojave kao što su vreme i prostor moramo ponovo istražiti i definisati na dubljem nivou saznanja, na nivou ontologije, da bi smo pomoću njih adekvatno odredili prirodu fizičkih procesa.

Specijalna teorija relativiteta Alberta Ajnštajna nastala je u Bernu, u Švajcarskoj i objavljena je 1905. Godine u nemačkom časopisu Annalen der Physic. Ovo je označilo prekretnicu u teorijskoj fizici.

Koristeći četvorodimenzionalni prostorno vremenski kontinuum Minkovskog kao model fizičke realnosti, Ajnštajn je uspostavio funkcionalnu relaciju brzine kretanja i vremenske koordinacije. Logička posledica uslovljavanja lokalnog vremena brzinom kretanja samog posmatrača, bila je akauzalitet. Događaje koji su se dogodili kasnije, po ovoj novoj teoriji bilo je moguće videti pre, to jest, spoznati posledicu pre njenog uzroka. Kao glavnog informatora kosmičkih zbivanja Ajnštajn je označio svetlost i postulirao konstantnost i konačnost njene brzine u vakuumu.

Teorija relativnosti filosofski je zasnovana na tvrdnji Imanuela Kanta da su vreme i prostor apriorne forme ljudskog iskustva. I budući da nema ni jednog fizičkog sistema u kosmosu koji apsolutno miruje, a svetlost se kreće određenom konstantnom brzinom, posmatrači na svim fizičkim sistemima koji se kreću brzinama različitim od svetlosti imaće svoje karakteristično
lokalno vreme. Tako ni jedan od njih neće objektivno percepirati događaje, već samo relativno. Koristeći radove čuvenog irskog matematičara Hamiltona, Ajnštajn je stvorio takav sistem izračunavanja stvarnih parametara fizičkih događaja, koji su prevazilazili varijante subjektivnih utisaka i matematički tačno opisivali realnost.

U Opštoj teoriji relativnosti objavljenoj 1919. Godine Ajnštajn je pomoću tenzorskog računa i pretpostavke o zakrivljenosti prostora uspeo da zameni Njutnov pojam sile i izračuna putanju planete Merkur oko Sunca tačnije nego li da je koristio Keplerove zakone kretanja nebeskih tela i Njutnov zakon gravitacije.

U svom čuvenom ”epistemološkom defektu”, na samom početku Opšte teorije relativnosti, Ajnštajn pokazuje mogućnost da se kugla koja miruje spljošti bez primene ikakve sile, samo na osnovu pretpostavke o brzom rotiranju druge kugle na kojoj je posmatrač koji prati proces. Zakrivljenjem prostora i uvođenjem tako zvanih svetskih linija kretanja on je uspeo da dobije ubrzanje tela samom promenom pravca kretanja, bez dodatnog impulsa. Takođe, izjednačavanjem inercione i gravitacione mase on je objasnio lebdenje nebeskih tela t.j.
njihovu dinamičku ravnotežu bez koncepcije sile, samo na osnovu zakona akcije i reakcije.

Samu materiju Ajnštajn je smatra prostorno vremenskim događajem. Čuvena je njegova kritika Njutnove koncepcije odeljenosti apsolutnog vremena, apsolutnog prostora i grube materije: ”Ako bi smo iz kosmosa izbacili svu materiju, ne bi u njemu ostali ni vreme ni prostor”.

Treći pristup razumevanju fizičke realnosti bio je Teslin. Oslanjajući se na radove Faradeja i Aragoa, s jedne, i Galvanija i Volte sa druge strane, Tesla je na osnovu Helmholcove teorije akustičkih rezonatora i modifikovanog modela etra Lorda Kelvina, uspeo da izgradi svoju originalnu koncepciju sveta koja je u eksperimentima davala zapanjujuće rezultate. Njegov glavni aksiom bio je ”da celokuna energija jednog fizičkog sistema potiče iz spoljne sredine”.

Po njemu, ekscitacija, odnosno međusobna komunikacija fizičkih sistema zasniva se na zakonima rezonantnog vibriranja, t.j. na simultanom oscilovanju delova sistema. Smatrao je da se koncept etra nikako ne može izbeći u fizici, jer se materija i prostor ne mogu apsolutno razdvojiti. Elektricitet je za Teslu bio fluidna supstancija obdarena moći percepcije i svešću.

U matematici bio je pobornik realističkih gledišta, po kojima postoji identitet matematičkih i fizičkih objekata, odnosno postvarenost matematike. U načinu postavljanja problema uzor mu je bio grčki mehaničar Arhimed, koji je tvrdio ”da vreme treba izbaciti iz fizike” kao suvišan pojam. (Još u devetnaestom veku naučnici Hajnrih Hertz i D” Alamber pokušali su da stvore
teorijsku fiziku bez pojma sile, ali je taj pokušaj okončan neuspehom; ruski naučnik N.A. eksperimenta, tj. laboratorijske primene. Substitucija sile principom delovanja samog vremena u fizici je i dalje nerešen problem.).

Teslina eksperimentalna tehnika sastojala se isključivo u otkrivanju dubinskih zajedničkih karakteristika fizičkih sistema koje treba uvesti u rezonanciju. Primer za to je njegov kompleksni elektromagnetski oscilator – Kula Vordenklif, (izgrađena na Long Ajlendu kod Nju Jorka 1901-5), kojom je mogao da uspostavi zajedničko vibriranje jonosfere i planete Zemlje. I u matematici i u fizici Tesla je bio pristalica strogog determinizma. Iz njegovog
realističkog shvatanja matematike proističe da se fizički proces može ne samo matematički opisati, nego u potpunosti izraziti i kontrolisati. Kontrola procesa po Tesli vrši se predviđanjem, a tačno predviđanje omogućava tempirano upravljanje, t.j. svesno izazivanje budućih događaja. Ova njegova teorijska pozicija sasvim je suprotna teoriji relativiteta, po kojoj je objektivna spoznaja nemoguća, već se stvarno stanje mora pretpostaviti na osnovu matematičkog opisa Razlike Tesle i Ajnštajna u stavovima o fizičkoj realnosti su fundamentalne:

1. za Ajnštajna je svet akauzalan i relativan, a za Teslu strogo kauzalan i determinisan;

2. za Ajnštajna, ljudsko iskustvo je sasvim nepouzdano i ne odgovara fizičkoj realnosti, a za Teslu fizička realnost je univerzalna i prožima sve nivoe kosmičke egzistencije, t.j. spoznaja istine ne može se izbeći ni na koji način;

3. za Ajnštajna svet je dualan, sastoji se iz ljudskog privida i objektivne kosmičke stvarnosti, a matematika je čist gnoseološki intrument kojim se ljudska empirija privodi fizičkoj realnosti; za Teslu, svet je jedinstven i materija koja proističe iz duhovnosti jeste emanacija vremena i prostora;

4. za Ajnštajna etar ne postoji kao stvarni entitet, već je to plod pogrešnih mišljenja kroz istoriju nauke; za Teslu etar je jedinstveno polje neizdiferenciranog vremena, prostora i energije i rezonantnim procesima u etru nastaje materija;

5. za Ajnštajna sila je svojstvo prostora koje se ispoljava njegovom zakrivljenošću, za Teslu sila je niz matematičkih operacija koje imaju realno dejstvo koje se manifestuje stanjima fizičkog sveta; za Teslu matematika ima prirodu sile, dok za većinu drugih naučnika, kao za Ajnštajna, obrnuto, tj. sila ima matematički karakter;

6. za Ajnštajna vreme je samo poredak događaja, ne postoji kao fizički entitet, već se utvrđuje merenjem od sistema do sistema; za Teslu vreme je realni algoritam hipostazirane matematike koja zakonom rezonancije komponuje fizičke sisteme iz etra i ponovo ih dekomponuje u etar.

7. Za Anštajna je najveća brzina u vakumu brzina svetlosti od 300.000 km/sec, za Teslu brzina elektromagnetskih talasa nije ograničena; njegova merenja i eksperimenti pokazuju da je u principu moguć trenutni prenos talasa i energije na bilo koju distancu, a da brzina mehaničkih i električnih talasa kroz Zemlju uveliko prevazilazi Ajnštajnovu brzinu svetlosti u vakuumu.

U razgovorima sa prijateljima Tesla je često pobijao mnoge Ajnštajnove tvrdnje, najčešće onu o zakrivljenosti prostora. Smatrao je da je time povređen zakon akcije i reakcije: “Ako se u prisustvu velikih gravitacionih masa prostor zakrivljuje, usled sile akcije, onda bi reakcija samog prostora morala biti takva da se on ispravlja”.

Ajnštajn je bio čovek čiste teorije a Tesla prevashodno eksperimentator. Nije poznato da su se sreli i razgovarali. Ipak, Ajnštajn je Tesli čestitao njegov 75. rođendan, ističući kao glavnu njegovu zaslugu u nauci polifazni sistem generatora i motora naizmenične struje, što su po svemu sudeći Teslina manje značajna otkrića.

Teslina ideja Novog svetskog poretka iz 1900 godine

Nema sumnje da je Teslu prožimalo snažno osećanje jedinstva prirode i kosmičkog reda.

Osnove svog „Svetskog sistema“, objavljenog 1900 godine, on je sažeo u dvanaest tačaka koje sve odreda pogađaju suštinski smisao tehničke i tehnološke mreže današnjih svetskih telekomunikacija. Ovaj sistem ujedno je i tehnološka osnova za uspostavljanje globalnog informatičkog društva čija tendencija svetskog ujedinjenja već uveliko iskazuje svoje posledice u reorganizovanju života naroda izazvanog ukidanjem klasičnog državnog suvereniteta.

„Svetski sistem“ Tesla zasniva na sopstvenim pronalascima kao što su: Teslin transformator, t.j. aparat za stvaranje električnih vibracija specijalnih karakteristika;

Uveličavajući predajnik, odnosno transformator naročito podešen da ekscitira planetu Zemlju (za transfer elektriciteta ovaj instrument ima isti značaj kao teleskop u astronomiji);

pomoću ovog izuma Tesla je ostvario električna kretanja jača od onih što ga imaju munje i proizveo struju takve snage da do belog usijanja jakom svetlošću osvetli više od dve stotine sijalica raspoređenih po zemljištu u okolini laboratorije; Teslin bežični sistem koji obuhvata izvestan broj usavršenih aparata i danas je jedini poznat način za ekonomičnu transmisiju električne energije na razdaljinu, a bez posredstva žica; aparat za individualizaciju signala koji je u poređenju s primitivnim usaglašavanjem signala, (ovaj metod je na žalost još uvek u upotrebi), isto što i veoma bogat jezik stavljen naporedo sa neartikulisanim izražavanjem;

zahvaljujući tom aparatu mogu se transmitovati potpuno tajni signali ili poruke, i to kako u aktivnom, tako i u pasivnom vidu, to jest, oni ne ometaju druge signale ili poruke, niti ovi mogu njih omesti; svaka poruka je jedinstvena i ima nezamenljiv identitet; praktično neograničen broj stanica i instrumenata može da dejstvuje na samo jednoj ili dve frekvencije, a da ne nastupi ni najmanje uzajamno ometanje; stacionarni Zemljini talasi (popularno objašnjeno, ovo izvanredno otkriće znači da Zemlja reaguje na električne vibracije određene frekvencije, isto kao što zvučna viljuška hvata specifične zvučne talase; ove posebne električne vibracije koje su u stanju da snažno ekscitiraju Zemlju mogu se koristiti na bezbroj načina, a pre svega za promenu svetskog energetskog sistema koji je veoma nesavršen i ni izdaleka ne iscrpljuje naučne i prirodne mogućnosti).

Ciljeve „Svetskog sistema“ Tesla formuliše na takav način da je jasno da on smatra da uspostavljanje guste komunikacione mreže svih oblika i nivoa treba da posluži humanizaciji nauke i tehnologije. U tome je on na početku dvadesetog bio vizionar dvadeset prvog veka, jer prava metafizička problematika u teorijsku fiziku prodire tek sada sa kosmogonijskim pitanjima o poreklu sveta i ontološkoj prirodi vremena i prostora. Dakle, Tesla se još davne 1900. Godine zalagao za:

1) Uspostavljanje veze među postojećim telegrafskim stanicama ili centrima širom sveta; (ostvareno)

2) Organizovanje tajne državne telegrafske službe čiji rad nije mogućno ometati; (nije ostvareno, koliko se zna, jer nisu primenjeni Teslini patenti za radio prenos, nego Markonijevi koji za svako simultano emitovanje zahtevaju posebnu frekvenciju)

3) Uspostavljanje veze među postojećim telefonskim centrima, odnosno stanicama na Zemlji; (ostvareno)

4) Univerzalna distribucija opštih novinskih vesti putem telegrafa ili telefona; (ostvareno)

5) Osnivanje službe na principima „Svetskog sistema“ za dostavljanje obaveštenja isključivo u privatne svrhe; (ostvareno internacionalnom kompjuterskom mrežom, tj. Internetom )

6) Uspostavljanje međuveza svih telegrafskih aparata na svetu; (davno ostvareno)

7) Osnivanje službe za distribuciju muzike pomoću ovog sistema; (ostvareno)

8) Univerzalno registrovanje vremena jeftinim časovnicima koji sa astronomskom preciznošću označavaju sekunde, a da pri tom ne iziskuju nikakvo staranje; (ostvareno)

9) Prenošenje širom sveta znakova, slova, zvučnih signala itd., bilo da su kucani na mašini ili rukom ispisivani; (ostvareno – precizan opis telefaksa)

10) Osnivanje svetske službe za potrebe trgovačke mornarice koja navigatorima svih brodova omogućuje da besprekorno pilotiraju bez kompasa, da tačno određuju lokaciju, čas i brzinu, da izbegavaju sudare i katastrofe itd.; (ostvareno)

11) Uvođenje svetskog sistema štampanja na kopnu i moru; (ostvareno)

12) Reprodukovanje fotografija i svih vrsta crteža ili pisanih tekstova koji bi se otpremali širom sveta; (ostvareno)

Mada je razvoj moderne nauke i tehnologije itekako dao za pravo Teslinim vizionarskim ciljevima, nije se sa njima poklopio u fundamentalnoj koncepciji: naime, Tesla je ovo sve hteo da ostvari prenošenjem signala kroz planetu Zemlju, a ne koristeći njenu orbitu.

Iz istih razloga iz kojih je bio protivnik korišćenja nuklearne energije, opasnog usled ljudskog nepoznavanja prave strukture materije, Tesla je smatrao da je svako narušavanje kosmičkog prostora, odnosno Zemljinog magnetnog polja, povreda harmonije prirodnih zakona. Ovo proističe iz negativnog dejstva ljudske slobodne volje, koje biva destruktivno, ukoliko izostane etička komponenta nauke oličena u dobroti koju donosi samo više saznjanje i svesnoj selekciji ispravnih namera. čovečanstvo, koje živi na Zemlji, smatrao je on, mora da otkrije sve oblike prirodne simbioze sa planetom, inače je u opasnosti da uništi svoje jedino kosmičko vozilo.

Najzad, još u svojoj mladosti, Tesla je imao velike probleme s profesorima i kolegama, inženjerima, koji nisu shvatali da svaka kreativnost, onome koji ne zna njenu tajnu, mora u početku izgledati kao greška. Posebno stručnjaku, jer je njegovo uverenje da zna jače nego u drugih, pa mu je i propusna moć za novitete smanjena.

Da bi dokazao kako njegova naizmenična struja na određenim frekvencijama nije opasna po život, Tesla javno sam sebe uključuje kao otpornik u kolo visokofrekventne naizmenične struje i postiže fantastičan efekat: vrši električno pražnjenje sopstvenog tela, u mraku, tako da mu čitavo telo svetli, izgledajući kao da gori, obliveno jezicima sablasnog plavičastog plamena.

Godine 1892 . u Londonu je održao čuvena predavanja pred Britanskim Kraljevskim naučnim društvom. Pored gore pomenutog eksperimenta, izveo je i mnoge druge, kao što je paljenje lampe bežičnim prenosom energije. Zapravo, jednostavno je stavio vakumsku neonsku cev u polje svog transformatora i ona je zasvetlela..

Tim izvanrednim predavanjima na temu „Svetlost i drugi visokofrekventni fenomeni“ Tesla je u Engleskoj stekao veliki ugled i mnoge prijatelje u naučnom svetu kao što su pomenuti ser Vilijam Kruks, ser Oliver Lodž i lord Kelvin.

Po povratku u SAD, 1893., on se pomno posvećuje problemima radio-tehnike, teledirigovanja i bežičnog prenosa energije na velike daljine bez gubitaka. U Koloradu Springsu uspešno eksperimentiše sa Zemljinim stacionarnim elektromagnetskim talasima i bežičnim prenosom. I ako je dnevnik rada iz tog perioda sačuvan i publikovan, prave naučne rezultate zadržao je za sebe. Ali to što je tamo postigao, ohrabrilo ga je da obeća svetski sistem za bežični prenos sile i inteligencije. Ova planetarna transmisija informacija i energije
trebalo je da se zasniva na primeni takvih značajnih pronalazaka i otkrića kao što je Teslin rezonantni transformator bez gvozdenog jezgra, i Uveličavajući predajnik od koga je naučnik posebno mnogo očekivao.

Bio je to svojevrstan transformator naročito podešen da ekscitira
planetu Zemlju. Pomoću njega on je još u Koloradu ostvario električna pražnjenja jačeg intenzitetaa od atmosferskih munja i proizveo struju takve snage da do belog usijanja jakom svetlošću osvetli više od dve stotine sijalica raspoređenih po tlu miljama oko laboratorije. Za Teslu je to bio neoboriv dokaz ispravnosti njegove koncepcije bežičnog prenosa energije, tj. dejstva na daljinu.

Nakon eksperimenta u Koloradu, krajem 1900. godine, on se vraća u Njujork i započinje pripreme za izgradnju prve stanice svog svetskog sistema za bežični prenos energije, Kule Vordenklif , koju s velikim uspehom testira tri godine kasnije..

Tehničke karakteristike Tesline emisione stanice danas su nepoznate i ne može se tačno reći šta je bila njena prava namena.

Posle neobične noći 15. Jula 1903.g u kojoj je svojim izumima zapalio ne samo nebo nad Njujorkom već i nad nepreglednim prostranstvom Atlanskog okeana, Tesla 1905.g. iznenada napušta svoju laboratoriju, bez jasnog razloga, ostavljajući unutra sve netaknuto. Koliko se zna, nikada više nije kročio u Vardenklif, nikada ga nije ni obišao, nikada čak nije ni prošao kroz taj kraj. I što je najčudnije, nije odatle poneo baš ništa, nijedan proračun, nijednu skicu ili dokument, ni najmanju hartiju.

Ali u poslednje vreme pojavile su se sumnje da je Tesla bio taj koji je 1908 godine izazvao snažnu i po osobinama veoma čudnu eksploziju u Tunguziji. Ova je eksplozija pripisana meteoritu, ali nikada nije od njega nadjeno ni jedno parčence. Istina je da je u to vreme kula Vordenklif još uvek bila tehnički ispravna i da je Tesla šaljući energetske talase kroz Zemlju bio u stanju da akumulira i odjednom isprazni ogromnu količinu energije na bilo kom mestu na planeti.

Uostalom, to je bilo u potpunom skladu sa njegovim dugogodišnjim radom i proučavanjem Zemljinih osobina kao sredine za propagaciju energetskih talasa.

Teorija koja nedostaje

Iako nije ostavio svoju fizikalnu teoriju, Tesla je svojim brojnim eksperimentima postavio osnovu nove, rezonatne elektromagnetike. Smatrao je da je svet jedinstveni kontinualni svetlosni medijum, a da je materija kompleks elektromagnetnih oscilacija organizovanih po matematičkom algoritmu. Verovao je da je zakon rezonancije najopštiji prirodni zakon koji 14eliminiše vreme i distancije i da se sve veze među fenomenima uspostavljaju isključivo raznim vrstama prostih i složenih rezonancija (vibracija fizičkih sistema) čija je osnova
isključivo elektromagnetska.

Najzad, umesto Njutnovih integrala, Lajbnicovih diferencijala i Maksvelove teorije polja, u svojim proračunima Tesla je koristio jednostavnu matematiku starogrčkih mehaničara, pre svega Arhimeda, uspostavljajući tako mehaničke analogije u elektromagnetici. Ne može se dovoljno podvući savremeni značaj ovakvog načina razmišljanja koje nedvosmisleno ukazuje na neophodnost potpune fizičke interpretacije elementarnih matematičkih pojmova, formula i sistema i povratak realističkim pogledima u matematici, zapravo mističnom matematičkom pitagorejstvu.

Po svemu sudeći, proučavanje Tesle nije samo pitanje istorije fizike. U njegovom radu ne treba tražiti prevashodno ideje tehnološke moći, već i korene smisla i vrednosti ljudskog stvaralaštva i postojanja nauke uopšte.

Izvor: Constantprezenttime