Националсоцијализам и германска митологија

En Germanie naistront diverses sectes,
S`approchant fort de l`heureux paganisme,
Lacoeur captif et petites receptes,
Feront retour à payer vraye disme.
Michel Nostradamus, Prophéties de Maistre 1555.[1]

Чини се да је са избијањем Светског рата у Европи почело и доба у којем се дешава оно што је раније могло постојати, у најгорем случају, само у сновима. Раније је чак и рат између културних нација деловао готово као бајка пошто је владало уверење да је таква бесмислица такорећи немогућа у овом умном, међународно организованом свету. А после рата су уследиле праве оргије фантастичних преврата, мењања политичких мапа, у политици се посезало за средњовековним и античким узорима, настале су државе које гутају народе и у захтеву за апсолутним тоталитетом увелико превазилазиле све раније сличне теократске покушаје, дошло је до прогона хришћана и Јевреја, догодила су се масовна политичка убиства и, коначно, непромишљено је и пиратски нападнут један мирољубиви полукултурни народ.[2]

Кад се то дешава на ширем плану, онда се уопште ништа не смемо чудити ако су и у малом, и у најмањем, догађаји исто тако необични. На подручју философије, међутим, још неко време морамо да чекамо на темељно промишљање о томе какво је заиста време у којем живимо. Али на подручју религије дешавају се значајне ствари. Заиста не чуди што се у Русији, на шареном бљештавилу грчко-православне цркве, појавио безбожнички покрет који је, по питању укуса и интелигенције, жаљења вредан – толико је јадно духовно стање „научне” реакције. Тек на Блиском истоку можемо да одахнемо – када из запаре скупова око светиљки, који се представљају као православна црква, уђемо у пристојну џамију у којој узвишену невидљивост и свеприсутност Бога још увек није заменила претераност ритуала и светих сасуда. Но, и у Русији ће једном морати да стигне XIX век са својом „научном“ просвећеношћу.

ВОТАН ЈЕ ПРОБУЂЕН

Међутим, више је него чудно што је Вотан, стари бог олује и опијености, који се одавно налази у историјском мировању, могао да, као замрли вулкан поново почне да делује у једној заиста културној земљи, земљи која мисли да је већ одавно с оне стране средњег века; то је готово пикантно. Он је, као што је познато, оживео у покрету младих и његово поновно рођење је одмах прослављено с неколико крвавих жртвовања оваца. Верне слуге репатог бога луталице јесу они плави младићи (а повремено и девојке), које смо свуда виђали како неуморно лутају од Норкапа па све до Сицилије, наоружани руксаком и лаутом. Касније, пред крај Вајмарске републике, лутању су се одале и хиљаде незапослених, и свуда су се могли срести у свом бесциљном тумарању. Године 1933. више се не лута, већ марширају стотине хиљада, од петогодишњег дечака до ветерана. Хитлеров покрет је буквално целу Немачку дигао на ноге и у њој створио једну позоришну представу кретања народа. Пробуђен је Вотан, путник. У једној севернонемачкој секти једноставних људи стоји он у локалу у којем се окупљају, стидљиво представљен као Христос који седи на белом коњу. Не знам да ли су ови људи свесни прадавног сродства Вотана са ликом Христа и Диониса; вероватно нису.

Неуморног путника Вотана, зачетника немира који час овде час тамо изазива сукобе или очарава, хришћанство је најпре претворило у ђавола и он је у олујним ноћима још само титрао као варљиво светло, као утвара ловца који је са својом пратњом у потери, али и то само у локалним традицијама које све више ишчезавају. Улогу немирног луталице преузео је у средњем веку несталан лик Ахасвера који није јеврејски већ хришћански мит; то значи да је мотив луталице, који Христос није примио, пројектован на Јевреје, као што се, по правилу, несвесно настали садржаји поново проналазе у другом. У сваком случају, коинциденција антисемитизма и буђење Вотана јесте психолошка финеса коју би можда требало поменути.

Та опијеност у прашуми несвесног није захватила само немачку младеж која слави летње равнодневнице, предосетили су је већ и Ниче (Nietzsche), Шилер (Schuler), Штефан Георге (Stefan George) и Клагес (Klages).[3] Култура настала у пределима око Рајне и јужно од линије Мајне, не може лако да се ослободи класичног енграма и стога се радо (ослањајући се на класичне узоре) враћа античкој опијености и претеривању, односно Дионису, puer aeternus и космогонијском Еросу.[4] Он је, без сумње, гимназијски образованији од Вотана. Али овај последњи би могао бити исправнији, он је бог олује и пљуска, онај који ослобађа страсти и жеље за борбом и при том је надмоћан чаробњак и уметник илузија, упућен у све тајне окултне природе.

Ничеов случај је, додуше, нарочите врсте. Он није ништа слутио у вези са Germanicis, открио је филистре образложења, а како је „Бог мртав“, Заратустра је у неочекиваном обличју срео непознатог бога који му је час непријатељски приступао, а час се скривао у лику самог Заратустре. Тако је он сам пророк, чаробњак и олуја: „И попут ветра ћу једном још захујати поред њих и својим духом одузети дах њиховом духу: тако захтева наша будућност“. Уистину, снажан је ветар Заратустра за све низије; и овакав савет својим непријатељима и свему што пљује и бљује: „Чувајте се да не пљујете против ветра!“[5] У Заратустрином сну[6] о чувару гроба у планинском замку смрти, када је хтео да отвори капију, „неки хучни ветар нагло размаше њена крила: звиждећи, пиштећи и шибајући добацио ми је један црни ковчег: И усред хрчања и звиждања и пиштања, ковчег се распрште и из њега покуља хиљадострук смех“. Младић је тумачећи сан рекао Заратустри: „Зар ниси ти сам ветар што пиштаво звижди и нагло отвара вратнице на замковима смрти?“

У овој слици снажно наступа Ничеова тајна. Већ 1864. године он је певао (О непознатом богу)[7]:
„Желим те упознати, незнанче,
Тебе што дубоко по мојој души грабиш,
И као олуја по мом животу луташ,
Ти несхватљиви мој сродниче!
Желим те упознати, само теби служити.“

А двадесет година касније, у љупкој песми о мистралу, он каже:
„Мистралу, ти ловче облака,
Убицо сете, чистачу неба,
Хујајући, како те волим!
Зар нисмо нас двојица истог окриља,
Први дар неке судбине
Предодређени заувек?“[8]

У дитирамбу названом Аријаднина тужбалица[9] он је потпуно жртва бога-ловца, на чему ни Заратустрино моћно самоослобођење у крајњој линији више ништа не мења.

„Опружен, јежећи се,
Налик на упола мртвог ком греју ноге.
Протресан, ах! Незнаним грозницама,
Дрхтећи од оштрих ледених стрела мраза,
Прогоњен тобом, мисли!
Неизрецива! Прекривена! Ужасна!
Ти ловче иза облака!
Оборен твојом муњом,
Подругљиво око што гледаш из таме:
Тако лежим,
Повијам се, кривим, мучен
Само нечистим мукама;
Погођен
Тобом, најсвирепији ловче,
Ти непознати – боже!“

Значајни лик бога-ловца није само језичка фигура дитирамба, већ је и доживљај петнаестогодишњег Ничеа у школи у Форти. Тако стоји у Autobiographischen Aufzeichungen (Аутобиографске белешке),[10] које је приредила Елзабета Ферстер-Ниче. Ту Ниче описује фантастично ноћно лутање по тамној шуми када га је најпре уплашио „продоран крик из оближње луднице“, а затим је срео ловца са „дивље непријатним цртама лица“. У једној долини, „окруженој дивљим шипражјем“, ловац је у уста ставио пиштаљку и „чуо се продоран тон“ од којег је Ниче изгубио свест, али се опет пробудио у Форти. Била је то ноћна мора. Карактеристично је то што сневач, који је заиста желео да оде у Ајслебен, Лутеров град, са ловцем разматра питање да ли да уместо тога оде у „Тојчентал“. Продоран звиждук бога олује у шуми те ноћи тешко се може погрешно разумети.

Да ли је заиста само класични филолог у Ничеу, а не на крају и фатални сусрет са Вагнером, који се звао бог Дионис, а не Вотан? Чудновату визију тајне будућих немачких збивања Бруно Гец (Bruno Goetz) је изнео у Reich ohne Raum (Царство без простора). Тада сам запазио да је та књижица временска прогноза за Немачку и више је нисам испуштао из вида. У њој се наслућује супротстављеност између царства идеја и царства живота, располућеног бога олује и тајног промишљања (Ergrübelung) које је престало када су пали његови храстови, и поново се враћа када се хришћански бог покаже исувише слаб да хришћанство спасе од братоубилачког масакра. Док је свети отац из Рима, који је остао без икакве моћи, још једино богу могао да се жали на grex segregatus, једнооки стари ловац се смејао на ободу германске шуме и оседлао Слеипнира.

ПЕРСОНИФИКАЦИЈА НЕМАЧКОГ НАРОДА

Ако бисмо на један тренутак смели да заборавимо да се налазимо у години господњој 1936. и да у складу с тим датумом верујемо да свет умно објашњавамо утолико што основу нашег објашњења чине економски, политички и психолошки фактори, и ако ову добронамерну, људску – одвише – људску умност мало гурнемо у страну и усудимо се да уместо на човека, одговорност пребацимо на бога, односно богове – онда би се, нема сумње, Вотан сасвим добро уклопио као каузална хипотеза. Усуђујем се да изнесем и јеретичку тврдњу да стари Вотан, са својим загонетним и неисцрпним карактером, боље објашњава националсоцијализам, него што то чине сва три умна фактора заједно. Иако сваки од ових фактора објашњава један значајан аспект онога што се догађа у Немачкој, Вотан ипак говори више, и то управо о општој појави која онима који нису Немци, и после најтемељнијег промишљања у основи узев, остаје страна и неразумљива.

Можда бисмо смели ову општу појаву да означимо као „занесеност“ (Ergriffenheit). Овај израз најпре претпоставља „онога ко је занесен“, а затим и онога „ко изазива занос“. Уколико не желимо да Хитлера такорећи деификујемо – што му се, додуше, већ и догодило – онда као онај што изазива занос код људи преостаје још само Вотан. И Дионис, додуше, има ту особину, али чини се да ју је он проширио и на женски род. Менаде које су заиста биле један женски СА који, према митским извештајима, није био безопасан. Вотан се ограничава на дивље ратнике које су митски краљеви користили као телесну гарду.

Када би, као што то детињасти духови још увек сматрају, богови били по себи постојеће „метафизичке“ entia, или пак неозбиљне измишљотине и измишљотине сујеверја, онда би поменута паралела између Вотана и redivivus-а и социјалполитичке и психичке олује, која потреса данашњу Немачку, представљала барем једно „готово-као-да“. Али, пошто су богови несумњиво персонификације душевних сила, онда је тврдња како су они метафизичка бића-по-себи, баш као и уверење да се они могу измислити, пуко претеривање разума. „Душевне силе“ немају ништа са свешћу иако су људи склони да се поигравају с мишљу да су свест и душа идентични – а то није ништа друго до дрскост интелекта. Просветитељско лудило, наравно, достатни темељ свог постојања налази у метафизичком страху пошто су то двоје одувек завађена браћа. „Душевна сила“, међутим, нема много више везе с несвесном душом, па због тога и са свим што се човеку неочекивано супротставља из мрачних предела, долази било споља и стога важи за стварно, или је пак халуцинација, и стога није истинито. До сада, међутим, данашњем човечанству готово да није јасно да нешто може да буде истинито, а да не долази споља.

Коначно, ради бољег разумевања, можемо занемарити прејудицирано име и појам „Вотан“ и исту ствар можемо означити као furor teutonicus, али тиме смо само још једном, на лошији начин, рекли исто. Furor је у овом случају пука психологизација Вотана и не говори ништа више до то да је народ у стању „махнитости“. Тако се испушта из вида драгоцена особеност читаве појаве, наиме драмски аспект онога ко баца у занос и оних које тај занос обузима. А на немачком феномену најупечатљивије је управо то да неко ко је очигледно занесен, читав народ заноси тако да се све покреће, све почиње да се котрља и неминовно доспева у стање опасне опијености.

Мислим да је Вотан исправна хипотеза. Изгледа да је он само спавао у Кифхојзеру све док вране нису објавиле да се разданило; Вотан, једно темељно својство немачке душе, душевни „фактор“ ирационалне природе, циклон који разграђује и уклања снажан притисак културе. Чини се да су Вотанови верници, упркос својој мушичавости, видели боље од оних који су разумни. Вотан је – а изгледа да је то потпуно заборављено – оно што је Германима прадавно дато (eine germanische Urge gebenheit), најистинитији израз и непревазиђена персонификација темељне специфичности пре свега немачког народа. Хјустон Стјуарт Чемберлен (Houston Steward Chamberlain) сумњив је симптом тога да и на другим местима постоје прикривени и уснули богови. Немачка (вулгоаријевска) раса, германски народ, крв и тле Wagalaweiagesänge, Валкирини ритуали, плави и плавокоси херој-господар Исус, грчка мајка Павла, ђаво као интернационални Алберих у јеврејском и масонском издању, нордијска поларна светлост културе, мање вредне медитеранске расе – све то је обавезна сценографија и у основи значи једно, наиме, занесеност богом Немаца, чија је кућа „испуњена снажним ветровима“. Било је то, ако се не варам, одмах после Хитлеровог освајања власти, у познатом Punch-у појавила се карикатура махнитог ратника како се ослобађа окова. У Немачкој је почело невреме, док ми још верујемо у лепо време.

Код нас у Швајцарској шушка се, час са југа, час са севера, делом помало сумњиво, делом безопасно, па чак и тако идеалистички да нико ништа не примећује. Quieta non movere (Не покрећи оно што мирује) – са овом лако сваривом мудрошћу код нас се сасвим добро пролази. Швајцарцима је још раније упућена примедба да се веома опиру томе да сами себи постану проблем. Морам то оспорити: Швајцарци јесу склони промишљању, али они то не кажу, ни случајно, чак и када се негде јасно осети покретање ваздуха. Тако ми без помињања одајемо почаст германском добу Sturm und drang-а и пролазимо много боље, док Немци, пре свих, имају готово јединствену историјску прилику да науче да у највећим дубинама свог срца увиде од којих је опасности душе хришћанство желело да спасе човека.

УЗРОЧНИК НЕВРЕМЕНА

Немачка је земља духовне катастрофе, у њој чврсте природне чињенице склапају увек само привидан мир са умом који влада светом. Отпор пружа ветар који из азијског бескраја и почетка, у широкој линији фронта од Тракије све до Германије, дува ка Европи, час споља наносећи народе као суво лишће, час унутра инспиришући мисли које уздрмавају свет – тај ветар је елементарни Дионис који руши аполонски поредак. Узрочник невремена назван је Вотан и за тачније испитивање његовог карактера морамо познавати не само његов историјски утицај на духовна и политичка комешања и преврате, већ и митолошке исказе из оних времена  која још нису објашњавала на основу човека и његових ограничених могућности, већ су дубље узроке проналазила у оном духовном и његовој аутономној моћи. Најранија интуиција је ове моћи увек персонификовала као богове и кроз митове их карактерисала на свој начин, врло пажљиво и опсежно. То је било могуће утолико што се при том радило о чврстим изворним типовима, односно о сликама које су биле урођене у несвесноме бројних племена и одликовала су понашање које је за њих специфично.[11]

Стога би се могло говорити о архетипу „Вотан“, који као аутономни душевни фактор утиче на колектив и тако производи слику властите природе. Вотан има своју нарочиту биологију, одвојену од бића појединачног човека који је само понекад захваћен незаустављивим упливом ове несвесне условљености. У време мира, томе насупрот, постојање архетипа Вотана појединцу је непознато колико и латентна епилепсија. Јесу ли они Немци који су били пробуђени већ 1914, мислили на то шта ће постати 1935. године? Али таква су запањујућа дејства бога ветра, који дува тамо где хоће, и о коме се не зна одакле долази и куда иде, који захвата све што му се нађе на путу и обара све што не стоји чврсто. Када ветар дува, тресе се све што није учвршћено или споља или изнутра.

Наше познавање Вотана у последње време на значајан начин је допуњено и заокружено монографијом о Вотану коју је написао Мартин Нинк (Martin Ninck).[12] Читаоци не треба да се плаше да то није научна студија, написана с академским одмаком у односу на материју. Она свакако с правом припада објективној науци и материјал је с ретком потпуношћу и темељношћу сакупљен и прегледно представљен. Али, осим тога, осећа се и да је аутор свој предмет доживео као близак животу, и да у њему вибрира Вотанова жица – што није недостатак, већ највећа предност књиге, која би без овог призвука лако могла да се претвори у досадну збирку! Тако, међутим,у овом спису има и програма и живота, а нарочито треба обратити пажњу на последње поглавље „Изгледи за будућност”. Нинк прави величанствену слику немачког архетипа Вотана. У десет поглавља, он га, користећи различите изворе, описује као дивљег ратника, као бога олује и луталицу, као борца, бога жеље и бога-заводника (Minnegott), као владара мртвих, владара Ејнхерјара, онога ко зна тајне, чаробњака и бога песника. Обратио је пажњу и на његово митско окружење, Валкире и Филге, пошто оне иду уз Вотана када он има значење судбине. Веома је упутно испитивање имена његовог порекла. То испитивање је показало да Вотан отелотворује колико нагонско-емотивну, толико и интуитивно-инспиративну страну несвесног, с једне стране као бог гнева и лудила, а с друге стране као онај који познаје руне и открива судбину.

Иако су га Римљани поистоветили с Меркуром, оно што је за њега специфично заиста не одговара ни једном римском или грчком богу. С Меркуром му је заједнички реп, с Плутоном владавина над мртвима, исто као и за Крона; са Дионисом га повезује лудовање, а нарочито његова мантичка форма. Питао сам се зашто Нинк није поменуо хеленистичког Хермеса, бога гласника, који је као пнеума и нус имао значење ветра. Он је био мост ка хришћанској пнеуми и чудо Силаску Светог Духа на апостоле (Педесетница). Хермес као Поимандер, онај који људе баца у занос. Као што Нинк с правом примећује, Дионис стално подрива ауторитет Зевса, као и других богова, што указује на дубоку разлику између грчких и германских склоности. Појава Крона, којем Нинк приписује унутрашњу сродност са Вотаном, можда би могла да укаже на превазилажење и поделу Вотановог типа у праисторији. У сваком случају, германски бог представља целину која одговара примитивном нивоу, духовном стању у којем човек једва да жели нешто друго до бога, и стога му је и судбински подређен. Код Грка су постојали богови који су помагали против богова и највиши отац Зевс није био далеко од идеала доброћудног, просвећеног деспота.

Вотан, међутим, не показује знаке старења; када се време окренуло против њега, он је напросто нестао, како и приличи његовом соју, и остао невидљив дуже од хиљаду година, односно, делао је анонимно и индиректно. Архетипови су речна корита која је вода напустила, али која она после неодређено много времена опет може да нађе. Архетип је нешто као стари ток у којем је вода живота дуго текла и дубоко се усекла. И што је дуже држала тај правац, утолико је вероватније да ће пре или касније опет њиме кренути. Ако је живот појединца у људском друштву, а нарочито у држави регулисан као канал, онда је живот народа као ток дивље воде над којом нема господара, или барем њен господар није човек већ неко ко је увек био јачи од људи. Савез народа, који би требало да поседује наднационални ауторитет, по мишљењу неких још је дете којем је потребна заштита и помоћ, док други мисле да је недоношче. Тако народ живи необуздано, несвесно, без усмерења, као стена која се стропоштава низ обронак и зауставља се само на снажним препрекама. Стога политичко догађање иде из једне странпутице у другу, као дивљи поток који сваки час залута у неки кланац, вијугу, или мочвару. Тамо где се покрене, не појединац, већ маса, ту више не управљају људи, а архетипови почињу да делују, баш као што се догађа и у животу индивидуе када се нађе у ситуацији да коју не може савладати помоћу познатих категорија. Али оно што један такозвани фирер чини покренутој маси, можемо са свом пожељном јасноћом да посматрамо и на југу и на северу наше земље.

Владајући архетип не остаје увек једнак, и то се, рецимо, испољава у томе што је царство мира, „хиљадугодишње“ царство којем се надамо, временски ограничено. У читавом северном делу Европе најдубље је уздрман медитерански тип оца који уређује, праведно влада, па чак је и љубак, а доказ за то је данашња судбина хришћанске цркве. Фашизам у Италији и стање у Шпанији показују да потреси и на југу сежу много даље него што се мислило. Чак ни католичка црква више себи не сме да допусти никаква искушења.

КОРАК УНАЗАД

Национални бог је на широком фронту напао хришћанство: у Русији се он зове наука и техника, у Италији Дуче, а у Немачкој „немачка вера“, „немачко хришћанство“ или држава. „Немачки хришћанин“[13] су contradictio in adiecto и много би им боље било да се пребаце у Хауеров (Hauer) покрет „немачке вере“[14], односно у лагер оних пристојних и добронамерних људи  који с једне стране часно признају да су „занесени“, а с друге стране се веома труде да нову, необориву чињеницу, управо ту занесеност – како би деловала мање застрашујуће – обуку у посредовано, историјски дотерано рухо. Тако се погледу нуди утешни призор великих ликова, на пример Мајстера Екхарта (Meister Eckhart), који је био и Немац и занесен. На овај начин се избегава оно што изазива саблазан, наиме питање ко је тај који изазива за нос. То је увек био „бог“. Али, што се Хауер више из индоевропског, и заправо светског круга приближава „нордијском“ кругу, а нарочито Едама и што „немачкија“ постаје вера која је израз занесености, то јасније постаје и то да је „немачки“ бог у ствари бог Немаца.

Морамо бити дирнути док читамо Хауерову књигу Deutsche Gottschau. Grundzüge eines deutschen Glaubens (Немачко зрење бога. Основне црте немачке вере), уколико је посматрамо као трагички и заиста херојски покушај савесног учењака који, не знајући шта му се догодило, као припадник немачког народа позван и занесен нечујним гласом  онога који заноси и сада, напрежући сва своја знања и моћи, покушава да подигне мост који би требало да повеже тамне животне силе са светлим светом историјских идеја и ликова. Али шта ће све те лепе ствари другачије прошлости и човечанства значити у сусрету, какав данашњи човек још није искусио, са племенским богом који је, колико жив, толико и тајанствен? Њих ће, као суво лишће, повући вртлог шиштавог ветра а прашњави стихови Еда увлаче се међу хришћанске текстове мистичара, немачке песме и мудрост Упанишада; сам Хауер је опседнут дубином германске праречи, пуном слутњи, толико много колико раније сигурно није био свестан. То није ни до индолога Хауера, нити до Еда – јер и једно и друго постоје одавно – већ до Каироса који се сада, када пажљивије осмотримо зове Вотан.

Стога бих немачком верском покрету саветовао да више не буде претерано скроман. Они који су промућурни, неће их побркати с трапавим, са Вотановим верницима који своју веру само афектирају. Постоје припадници „немачке вере“ који би и интелектуално и људски били сасвим у позицији не само да верују, већ и да знају да је бог Немаца Вотан, а не универзални хришћански бог. То није штета, већ трагично искуство. Одувек је било страшно пасти у руке овог или оног живог бога. Јахве, као што је познато, у томе није изузетак и некада су постојали филистејци, едомити, аморити и други који нису имали искуство  јеврејског бога, и извесно су га доживљавали као непријатног. Семитско искуство бога, названог Алах, за читаво хришћанство дуго је било изузетно мучна ствар. Ми који смо ван тог искуства, исувише често сматрамо да су данашњи Немци одговорни за оно што чине; можда би било исправније да их посматрамо барем као оне који трпе.

Ако доследно применимо наш – признајем, чудноват – начин посматрања, онда морамо да закључимо како би Вотан морао да испољи не само свој немирни, насилнички и олујни карактер, већ и сасвим другу, екстатичку и мантичку природу. Уколико је овакав закључак исправан, онда националсоцијализам још дуго неће бити последња реч, него у наредним годинама, или десетинама година, треба очекивати загонетне ствари о којима сад можемо да имамо тек нејасну представу. Поновно буђење Вотана јесте корак уназад и посезање за прошлим: забран је ток вратио у старо корито. Али забран не траје заувек; он штавише recule pour mieux sauter, и вода ће прећи преко бране. Онда ће бити јасно шта је Вотан „мумлао са Мимировом главом“.

„Синови се крећу Мимови,
судбина се буди,
јека одјекује
Гјалар-рога;
високо дува Хеимдал,
рог у ваздух показује
говори Один
с гласом Мимовим;
Дрхће Игдрасил
јасен усправни,
пуца дрво прастаро,
а јотун се ослобађа,
пожурују сви
на путу Хелином
пре но га Суртов
пријатељ не сажеже.
Шта би с асима?
Шта би с алфима?
Седе аси на савету,
хучи сав Јотунхеим;
пред каменим стењу
патуљци капијама,
зналци из планинских зидова
знате ли доста или не?“
Völuspâ, Die Edda, hg. Von Hans von Wolzogen, p. 149. Препевао Љубиша Рајић

Оригинални извор текста: C.G. Jung, Gesammelte Werke, Bd. x, s. 203-218. Walter-Verlag, Olfen und Freiburg i, Br. Текст је преузет из Зенит магазина за књижевност, уметност и философију, година I, бр.2, Београд, Конрас доо, Драслар партнер, 2006. Први пут је објављен у Neue Schweizer Rundschau, Neue Folge III/11 Zürich 1936, стр. 657-669, а затим у Aufsätze zur Zeitgeschichte, Zürich, 1946.

Карл Густав Јунг (1875-1961) је био чувени швајцарски психијатар, оснивач аналитичке или комплексне психологије у којој се разликују лично и колективно несвесно

_______________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] „У Немачкој ће настати различите секте,
које ће бити блиске ведром паганству
неслобода срца и мали приходи
вратиће нас на плаћање праве десетине“
Нострадамусова пророчанства, 1555.
[2] Етиопија
[3] Напомене 3, 4, 12 и први део напомене 13 аутор је додао за енглески превод (Essays on Contemporary Events, London, 1947). После Ничеа (1844-1900), наглашен је дионизијски, за разлику од аполонског аспекта живота. Од Рођења трагедије (1872), фантазију мислилаца и песника обузела је тамна, земаљска, женска страна, са својим мантичким и оргијастичким особинама. Ирационалност је свуда полако почела да се посматра као идеал; то се, рецимо, може уочити у читавом истраживачком раду Алфреда Шулера (1923) о религијама мистерија, а нарочито у списима Клагеса (*1872<1956>), који је развијао филозофију ирационализма. По Клагесу, логос и свест разарају стваралачки, подсвесни живот. Код ових писаца видимо како почиње полако да се одбацује стварност и да се одбија живот такав какав јесте. То коначно води до култа екстазе који врхунац достиже у саморастварању свести у смрти, а смрт за њих значи превазилажење материјалних ограничења. Песништво Штефана Георгеа повезује елементе класичне културе, средњовековног хришћанства и оријенталне мистике. Он одлучно напада рационализам XIX и XX века. Његова аристократска порука мистичне лепоте и езотеричног схватања историје извршила је дубок утицај на немачку младеж. Бескрупулозни политичари су његово дело злоупотребили за пропагандне сврхе.
[4] Наслов једног од главних Клагесових дела гласи Vom kosmogonischen Eros (први пут објављено 1923)
[5] Also sprach Zaratthustra, n. 143 (Тако је говорио Заратустра, превод Бранимира Живојиновића, БИГЗ, Београд, 1989, стр. 141)
[6] Ibid, n. 200 (исто, стр. 186)
[7] (Der werdende Nietzsche. Autobiographische Aufzeichnugen, p. 239)
[8] An den Mistral, Werke V, p. 360 (преузет превод Милана Табаковића из Веселе науке, Графос, Београд, 1989, стр. 317)
[9] Also sprach Zarathustra, p. 367, овде је без наслова, али у: Werke VIII, стр. 421, ff, под насловом Klqge der Ariadne (преузет превод Б. Живојиновића из Тако је говорио Заратустра, стр. 314)
[10] Der werdende Nietzsche, p. 84 ff.
[11] Прочитати шта Б. Гец (Deutsche Dichtung, p. 36 ff.I 72 ff.) пише о Вотану као немачком богу – луталици.
[12] Wodan und germanischer Schicksalsglaube
[13] Националсоцијалистички покрет унутар протестантске цркве, који је покушао да из хришћанства уклони све трагове Старог Завета.
[14] Вилхелм Хауер (Wilhelm Hauer 1881-1962), најпре мисионар, а касније професор санскрита на Универзитету Тибинген, оснивач и вођа Немачког верског покрета. Он је покушао да створи „немачку веру“, која почива на германским и нордијским традицијама и списима, поред осталог и на списима Мајстера Екхарта и Гетеа (Goethe). Овај покрет је покушао да комбинује велики број различитих и често неспојивих праваца: неке његове присталице прихватиле су „прочишћени“ облик хришћанства, док су други одбацили не само сваки облик хришћанства, већ и сваку врсту религије и бога. У једној од општих ставки ове вере, које је Покрет увео 1934. године, наводи се да је циљ Немачког верског покрета религиозни препород нације на наслеђеним темељима германске расе. За то видети говор „врховног црквеног саветника“ и „протестантског“ свештеника др Лангмана (Langmann), који, „обучен у СА униформу и са високим чизмама“, мртвог Густолфа испраћа на пут у Хад. Упућује га у Валхалу, домовину „жртвованих јунака Зигфрида и Балдура“, који су својом „жртвом нахранили живот немачког народа“, као што је, између осталих, то урадио и Христос, и тако даље. „Овај бог је послао народе на земљу, на њихов тегобан пут кроз историју… Господару, благосиљај нашу борбу. Амин.“ Тако је гласио закључак господина свештеника, према писању Neue Zürischer Zeitung (број 249, година 1936.) – у знак сећања на Вотана, без икакве сумње узвишено и веома толерантно према хришћанским верницима! Да ли је конфесионална црква склона да буде исто тако толерантна и да проповеда: Христос је своју крв пролио за спасење човека, као што су то, поред осталих, учинили и Зигфрид, Балдур и Вотан? Данас постају могућа неочекивано гротескна питања.

---

Извор: Нови Стандард