Nacionalisti svih evropskih zemalja …

Da li radovi na gradilištu Evropske unije vode ka stvaranju suverene države svih Evropljana, ili ka njenom srozavanju na rang jedne od provincija američkog „novog svetskog poretka”? Konačni odgovor na to pitanje bitno zavisi od sposobnosti nacionalnih snaga da se ujedine  

Da li stanje na gradilištu Evropske unije dopušta zaključak da ona zaslužuje svoj pridev? Sažetije rečeno: da li je Evropska unija doista evropska? Da bismo potpuno odgovorili na izloženu zapitanost morali bismo osvetliti pozitivno određenje političkog sadržaja pojma evropskog, kako bi takvu očitost potom upotrebili kao načelo i kriterijum spoznaje te vrednovanja. Izloženi zadatak prevazilazi okvire ovde raspoloživog prostora ali do približnih odgovora možemo stići i posrednim prečicama, poput one gde se suočavamo sa činjenicom izostanka ikakve opšte saglasnosti o prirodi, svrsi i ciljevima Evropske unije. Najsažetiji opis te nesaglasnosti pružio je Ginter Maške, nekad istaknuti ideolog „šezdesetosmaškog” levičarenja, naknadno opamećen uzornim proučavanjem misli Donoso Kortesa i Karla Šmita:

„Duoquumfaciuntidem – nonestidem. Ako dva čoveka između sebe govore o jedinstvu Evrope, učiniće im se da su istog mišljenja. U stvari, jedan će jedinstvo Evrope želeti kao etapu prema jedinstvu sveta, zapečaćenu uniformišućom socijalizacijom čovečanstva, koju proizvode tehnika i ekonomija, dva faktora što svaku politiku čine suvišnom. Drugi sagovornik će, nasuprot tome, želeti jedinstvo Evrope kojim će se zaustaviti sve univerzalističke tendencije ka ujedinjenju sveta i ka uništenju svih postojećih razlika između nacija i između kultura. Evropa treba da se ujedini, ali da bi se ogradila, moraće da ostvari novi politički identitet koji će joj brzo omogućiti da razlikuje prijatelja od neprijatelja, na jedan nov način.” (Maschke, 1995)

Kada je patriotizam „zločin protiv države”

Svaki iole pažljiviji pregled osnivačkih akata, traktata i ugovora Evropske unije mora uočiti upadljivi te redovni nedostatak čak i pukog pomena sadržaja prideva koji je određuje, uz takođe hronični izostanak neposrednih iskaza o krajnjim ili vrhunskim ciljevima ujedinjenja. U preambuli UgovoraoEvropskojunijiistaknuta je „potreba za uspostavom čvrste osnove radi izgradnje buduće Evrope”, ali tu nisu predočeni ni smisao „izgradnje”, kao ni jedna jedina crta „buduće Evrope” ka kojoj se teži.

Zvanična samopredstavljanja Evropske unije, kao i izjave namera njenih čelnih arhitekata, od Žana Monea do Žaka Delora, osvedočavaju opštu i trajnu težnju ka stvaranju „Jedinstvenogtržišta”, kao da je ono ne toliko vrhunski već zapravo jedini cilj te smisao ujedinjenja. Nasuprot tome, kako široko svedoči povest evropskog čoveka, zajednički činilac svih raznovrsnih pa i protivurečnih izraza njegove biti je upravo primat političkog nad ekonomskim, koje je u svakoj tradicionalnoj kulturi te u odgovarajućim političkim sistemima bilo shvatano kao sredstvo a ne kao cilj života zajednice. Već u izvornoj laboratoriji političkih ideja koje su odredile povest Evropljana, dakle u Heladi, Beoti su bili izlagani opštem preziru upravo zato što su podlegli uticajima bliskoistočnih svetonazora, podređujući političko-ekonomskim sebičnostima.Prema svedočenju Plutarha, „da ne bi bili ometani u trgovanju, Beoti su dekretom odredili da je patriotizam zločin protiv države”. (Demetrius, 101)

Doduše, u domenu kriterijuma koje kandidati za stupanje u Evropsku uniju moraju zadovoljiti, pored izrazito ekonomskih stoje i neki politički uslovi. Prvi su veoma jasno izraženi i matematički određeni, dok su drugi prilično uopšteni – poput pojma „demokratije” ili „ljudskih prava” – dopuštajući prevelike slobode tumačenja i primenjivanja. Ipak, čak i uz najšire shvatanje značenja „demokratije”, struktura evrokratskog odlučivanja ne može položiti takav ispit.

Javna je tajna da Evropska komisija ne počiva na ikakvoj demokratskoj osnovi. Prema opažanju slavnog antropologa Ide Malji, „Evropski parlament je marioneta, bez moći odlučivanja, stvoren upravo zato da bi omogućio – tako skriveno od indiskretnih radoznalosti – organizaciju istinskog komandovanja, koncentrisanog u malo ruku što čine Evropsku komisiju, čiji članovi, prema određenju člana 157. Mastrihtskog ugovora ne traže, niti prihvataju uputstva ni od jedne vlade, niti organa. Član 145 određuje da su odluke organa komande izvršne. Izgleda prosto neverovatno da dvadeset osoba, s takvom formulom, na koju niko nema prava žalbe, upravlja sa 375 miliona ljudi.” (Magli, 1997)

Otvoreni prezir prema demokratiji

Možemo samo nagađati kome Evropska komisija podnosi računa, odnosno kakvi otuđeni centra odlučivanja de facto upravljaju Evropskom komisijom iza kulisa zvaničnosti. Jedno je izvesno: Evropska komisija ni ne krije prezir prema svakom demokratskom načelu ili običaju, kao u slučaju kažnjavanja sankcijama i svojevrsnom izopštenošću iz „međunarodne zajednice” Austrije i austrijskog naroda, krivog što je na demokratskim izborima četvrtinu glasova poverenje ukazao stranci „politički nekorektnog” (prevedi: „moralno-politički nepodobnog”) Jorge Hajdara.

Koliko je taj prezir prema demokratiji zarazan osvedočile su vlade članica Evropske unije i NATO-pakta u slučaju sramne agresije na jednu evropsku državu, Jugoslaviju. Te vlade ne samo da su odlukom u učešću u vojnoj agresiji prekršile sve odgovarajuće međunarodne povelje te načela međunarodnog prava već i sopstvene ustave, što bez izuzetka izričito zabranjuju ofanzivni rat te nalažu, kao conditiosinequanon, da svaka odluka o stupanju u ratno stanje mora raspolagati odobrenjem Skupštine, stečeno kroz skupštinsku raspravu i glasanje. Rečeni ustavi takođe nalažu da stupanje u ratno stanje proglasi predsednik države. Sve je to bilo cinično zaobiđeno, odnosno pogaženo. Jedino je italijanska Skupština smogla snage da izglasa, aposteriori ali ubedljivom većinom, nalog vladi da se odmah zauzme za trenutačni prekid agresije na Jugoslaviju te otvaranje političkih puteva rešenja krize. Ipak, i ta odluka, poput pomenutih odredbi Ustava, ostala je mrtvo slovo na papiru, pogaženo bezočnim oglušavanjem o posredovanu volju naroda.

Demonijane evropskog ekonomizma

U zavisnosti od potreba nalogodavaca, evrokratija zatomljava političkom silom načela primata odgovarajućih ekonomskih interesa, ili pak prenebregava ostale ekonomske interese zarad nametanja dogmi „političke korektnosti” made in USA.
Ne samo da je primat ekonomizma nad političkim tuđ evropskoj tradiciji i evropskom čoveku već su i usvojena načela ekonomije takođe neevropskog porekla. Na gradilištu Evropske unije danas preovladava i sve više se nameće krajnji oblik liberalnog kapitalizma, dakle ekonomizam anglosaksonskog porekla, potpuno stran evropskoj ekonomskoj tradiciji, u znaku real-istorijske škole ekonomije, iz koje su izvedeni svi veliki poduhvati privrednih uspona i preporoda, poput nemačkog „privrednog čuda”. Najsažetije rečeno, za razliku od anglosaksonskog liberalnog kapitalizma, koji slavi pohlepu i sebičnost ekonomske životinje u čoveku, podređujući sve ljudsko demonu profita radi profita – real-istorijska škola priznaje hijerarhijsku podređenost ekonomije celini ljudskih potreba te individualnih interesa onim zajedničkim.
Na gradilištu Evropske unije ne samo da je ekonomsko otcepljeno od celine, dakle od političkog, već je iz statusa sredstva izdignuto do ranga jedinog cilja, preteći svemu pa i ekonomiji. Dobar izraz takve pretnje pruža opšta smernica koju je Žak Delor izložio u predgovoru Completingtheinternallmarket, gde se otvoreno predočavaju političke pa i ekonomske cene projekta „Jedinstvenog tržišta”:
„Objedinjavanje tržišta od 320 miliona potrošača iziskuje da države članice prihvate ništenje svake vrste prepreka (čitaj: zaštita nacionalnih ekonomija, prim. D. K.), kako bi se obezbedilo da tržište postane fleksibilno te da omogući tokove ljudskih, materijalnih i finansijskih resursa ka zonama od veće ekonomske probitačnosti.”

Drugim rečima rečeno, tu se od država-članica zahteva odricanje ne samo od značajnih elemenata suvereniteta već i od sredstava usmeravanja tokova nacionalne ekonomije te resursa u pravcu opšte i dugoročne dobrobiti zajednice. Iskustvo ujedinjenja Italije i nedavno iskustvo ujedinjenja Nemačke pružaju, u malom, primere šta se dešava kad politika izgubi svako pravo i moć uticaja na proizvodnju i tržište te kada tako oslobođeni egoizam ekonomske životinje prevlada sve odbrane opšteg interesa. Tada finansijski resursi doista kreću ka zonama „veće ekonomske probitačnosti”, napuštajući manje povoljne, gde se usled nestašice investicija širi nezaposlenost i beda, kao na jugu Italije nekad ili u istočnom delu Nemačke danas.

Bile bi to načelno prihvatljive i snošljive žrtve ako bi doprinosile jačanju evropske zajednice u nastajanju. Nažalost, rasturanje suvereniteta i odbrana nacionalnih ekonomija država-članica prati istovremeno slabljenje političke samostalnosti i odbrana Evropske unije unutar „globalnog”, svetskog tržišta, koje američka plutokratija, posredstvom Svetske trgovinske organizacije, određuje i uslovljava, silom ili milom, pritiscima i pretnjama, ucenama pa i sankcijama. Pod takvim uslovima postaje neminovno da se evropski resursi nepovratno odlivaju ka vanevropskim „zonama od veće ekonomske probitačnosti”. Ko je iole upućen u stvarnost ekonomske arene sveta, koju francuski ekonomista Žorž Korm sa pravom naziva „novim svetskim ekonomskim haosom” (Corm, 1993), dobro zna da su danas za „oplodnju” kapitala najprobitačnije zone crne ekonomije i berze špekulantskih operacija sa pseudovrednostima i dugovima. Reč je o procesu planetarnog razmaha patoloških oblika ekonomije nad svetom proizvodnje konkretnih dobara i odgovarajuće trgovine, što predstavlja već neuklonjivu pretnju celom svetu.

U svetu proizvodnje konkretnih dobara, obuzetom procesima „globalizacije”, sve žešća konkurencija prinuđava evropska preduzeća svih veličina da radi ušteda sistematski rasturaju „državu blagostanja” i odbrane prava rada, da izmeštaju proizvodnju u zemlje gde se radna snaga nudi u bescenje. Ne treba imati veliku ekonomsku pamet pa shvatiti da je takva strategija, dugoročno gledano, krajnje pogubna: ona povećava nezaposlenost i posledično smanjuje kupovnu moć stanovništva, potražnju te i tržište. Konačno, takvo podavanje diktatima „globalizacije” made in USA, razgrađuje i obesmišljava Evropsku uniju.

Izostanak rađanja evropske nacije

Opažanje Morisa Aloa, dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju, da je pri izgradnji Evropske unije počinjena kobna greška u redosledu „koraka” – počelo se s ujedinjenjem od ekonomije umesto od kulture i politike – mnogo je dublje nego što je mišljeno. (Allais, 1992) Pravilni a iznevereni redosled ujedinjenja – prvo od kulturne i političke sfere – posredno odražava hijerarhijski poredak funkcija te domena delotvornosti zajednice koji je od iskona urođen evropskom biću. (Dumezil, 1958)

Pobornici primata ekonomskog puta ka ujedinjenju kao neke nužnosti mogu se pozivati na pozitivni primer i povesni presedan ujedinjenja Nemačke. Doista, državotvorni poduhvat ujedinjenja tridesetak nemačkih kraljevstava, kneževina i marki bio je započet stvaranjem carinske unije, po formuli Fridriha Lista, osnivača real-istorijske škole ekonomije, danas popularnije zvane „rajnski kapitalizam”. Ipak, neophodno je istači da je uspostavljanju carinske unije prethodio veliki i dugotrajni trud nemačkih mislilaca i stvaralaca ulagan u buđenje, obrazovanje i razvijanje svenemačke nacionalne samosvesti.
Na gradilištima Evropske unije nema ni traga iole ozbiljnijeg truda usmerenog buđenju, obrazovanju i razvijanju evropske samosvesti, odnosno stvaranju evropske (nad)nacije, kao porodice evropskih nacija i etničkih zajednica. Izostanak takvog poduhvata je posebno upadljiv pod svetlom istorijskog iskustva što nam svedoči da su svi skoriji državotvorni poduhvati većih razmera a višenacionalnog sadržaja, radi potreba društvene homogenizacije pristupali stvaranju nove, zajedničke nadnacije, čak i u uslovima potpune rasne, etničke i religijske raznolikosti, kakva primerice karakteriše Sjedinjene Američke Države i njihovu „američku naciju”.

Hronično izostajanje čak i pukog pomena evropske (nad)nacije u projektima i ugovorima Evropske unije mora posebno začuditi nekog novog Kandida pod svetlom istine da takvu zajednicu nije potrebno „izmišljati” i veštački proizvesti jer ona idealno postoji već vekovima pa i milenijumima.

U filološkom domenu, prvi nama znani pomen te (nad)nacije potiče iz godine 732, kada su u bitkama kod Poatjea združene romanske, keltske i germanske snage pobedile i zaustavile osvajačku najezdu arapske mase pod Alahovim barjakom te odbranile Evropu. Tada je jedan anonimni španski monah, nastavljač letopisa Isidora de Beha, zabeležio, s vidnim oduševljenjem, da su pobedu odneli „Evropljani”. Nije potrebno isticati da je težište takvog imenovanja pobednika u njegovoj etničkoj a ne verskoj prirodi, jer bi u protivnom bila zabeležena pobeda samo hrišćana nad muslimanima.

U domenu neposrednog, savremenog iskustva, postojanje evropske (nad)nacije, što sve ostale u sebi zadrži, moguće je spoznati i doživeti osobito izvan Evrope, na drugim kontinentima i u drugim sferama ljudskih razlika, gde ti drugi obično vide, prepoznaju i imenuju došljake iz evropskog sveta – primerice Ruse ili Nemce, Italijane ili Francuze, Srbe ili Hrvate – po njihovim zajedničkim činiocima, dakle kao Evropljane.

Neuviđanje tih zajedničkih činioca – iznad svih nacionalnih ili etničkih i državnih, verskih i ideoloških razlika – je bitni uzrok najvećih evropskih tragedija i stradanja, gde su razlike redovno odnosile pobedu nad jedinstvom. Na scenama evropske povesti poslednja dva stoleća, glavni izvođač radova protiv jedinstva Evropljana bila je i ostala pseudoimperijalna politika britanske pseudoelite, ostavljajući užasne i krvave tragove svoje antievropske strategije, u znaku formule „zavađaj pa vladaj”. Otuda nije slučajno da danas naslednici iste politike, unutar Evropske unije, poput trojanskog konja, a u službi američke plutokratije, čine sve što mogu da osujete i izjalove pokrete ka uspostavljanju verodostojne i suverene, zajedničke države svih Evropljana. Sudeći po stanju duhova i radova na gradilištu Evropske unije, tu, za sada, uveliko preovladavaju pobornici ili izvršioci naloga projekta što smera da je svede na jednu od provincija „novog svetskog poretka”.

Upravo to smeranje ka samoubistvu Evrope objašnjava činjenicu da su „upravljači sve učinili kako bi od podanika utajili istinske ciljeve Evropske unije.” (Magli, 1998) Prema nalazima Ide Malji, jedan od glavnih deklarisanih ciljeva evrokrata je „smrt nacija”:

„Ipak, političari i novinari složno ne dopuštaju građanima da raspravljaju o tom cilju. Dobro znaju da bi u protivnom izazvali pobunu. Prema jednoj Helmut Kolovoj rekonstrukciji istorije – možda nesvesno ali potpuno prilagođenoj ispravljanju uloge Nemačke – koju političari i vlastodršci ponavljaju kao da je u pitanju najočiglednija istina, nacionalizmi su pokretački uzrok svih ratova. Dakle, samo eliminacijom nacija, odnosno država (premda se tu nastoji uspostaviti suptilna razlika između nacije i države), moguće je izbeći rat. U pitanju je toliko ideologizovana premisa da je o tome izlišno raspravljati. Ostaje činjenica da je neznanje političara o dugoročnoj istoriji skoro neverovatno. Kada misle na istoriju nacija, svodeći je na dinamiku pokreta u devetnaestom veku – oni se nalaze potpuno izvan saznanja (nauke) dvadesetog veka. Ili, bolje rečeno, oni ostaju dužni da objasne mehanizme obrazovanja i održanja Vlasti. Čak i ako stavimo po strani tu grešku u interpretaciji istorije, ostaje nezaobilazna činjenica da nacije postoje. I upravo to je ono što projekt Evropske unije veruje da može izbrisati s rečima na papiru (Mastrihtskog) Ugovora.” (Magli, 1998)

Evropa od Rejkjavika do Vladivostoka

Rečena pogrešna interpretacija istorije služi ne samo da zatomi nacionalizme, odnosno nacije – jer po lucidnom opažanju Erika Hobsbauma „(moderne) nacije ne stvaraju države i nacionalizme već obrnuto” (Hobsbawm, 1996) – već i da prikrije stvarne uzročnike ili pokretače evropskih ratova, tokom poslednja dva stoleća, koji su se cinično služili nacionalizmima po potrebi i po formuli „zavađaj pa vladaj”. Ti uzročnici i pokretači pripadaju upravo sferi izrođenog ekonomizma, kojoj se podvrgava izgradnja Evropske unije.

Pod svetlom izloženog i istine da su Evropljani zajedništvo evropskih nacija možemo prozreti osnovni smisao izostajanje svakog truda u pravcu buđenja i razvoja evropske (nad)nacije i evropske (nad)nacionalne samosvesti. Smisao te nihilističke i izvesno antidemokratske politike počiva u činjenici da bi priznanje i afirmacija nacija na gradilištu Evropske unije uveli odgovarajuća, izvesno nadekonomska formativna i informativna načela pravaca, oblika i sadržaja ujedinjenja.

Bez obzira na svoja različita porekla i prirode , evropske nacije i etničke zajednice su zajedništva u uspomenama i nadama, one su živi trezori vrlina i vrednosti, vekovnih pa i milenarnih iskustava i saznanja, običaja i svetonazora. Ideja da sva ta bogatstva valja obespraviti i uništiti e da bi nesmetano zavladao jedan sistem patološkog ekonomizma – s pretenzijom apsolutne ili totalitarne te planetarno posvudašnje dominacije – pripada domenu najgorih izuma izopačenosti ljudskog duha.

Osnovni zadatak svih istinski proevropskih snaga unutar i izvan Evropske unije je da se suprotstave postvarenju tog novog totalitarizma, koji je mnogo bezumniji i opasniji od onih prevladanih. Takav zadatak iziskuje preduzimanje mnogih puteva delotvornosti, počevši od borbe za buđenje i preporod političke svesti te volje naroda, svođenih na malodušne i pasivne mase, otuđivane od politike silom otuđivanja vladajućih političkih pseudoelita od nacionalnih i evropskih interesa. Uzgred rečeno, najsažetiji opis žalosnog stanja političkog pružio je komentator FinancialTimes, Filip Stefens, povodom danskog „ne” evru:
„Evropski glasači, već ionako otkačeni od njihovih nacionalnih političara, osećaju se još udaljenijim od ustanova Evropske unije. Jedino se političari mogu iznenaditi činjenicom da je danski narod, sve podozriviji prema integraciji, glasao protiv uvođenja zajedničke monete.” (Stephens, 2000)

Među putevima delotvornosti koje istinski proevropske političke snage moraju preduzeti jedan je od prvenstvenog značaja: stvaranje odgovarajućeg projekta evropskog ujedinjenja, kristalisanog oko formativnih i informativnih načela verodostojne političke prirode evropskog čoveka.

Već i sam zadatak spoznaje i određenja osobenosti političke prirode evropskog čoveka implicira veliki kvalitativni skok pa i preokret nacionalizama. Da bi nacionalisti svih evropskih zemalja konačno zaslužili svoje ime te se ujedinili, oni moraju krenuti u odlučno produbljivanje nacionalne samosvesti, perspektivom dosezanja zajedničkog korena svih evropskih nacija, kao preduslova buđenja i razvijanja evropske (nad)nacionalne samosvesti i (nad)nacije te uspostavljanja evropskog jedinstva. To je perspektiva na kojoj nacionalizam i nacija nisu više konačni cilj već polazišta otvaranja za obrazovanje evropske porodice nacija i uspostavljanje njene države, od Berlina, preko Beograda do Moskve i od Rejkjavika do Vladivostoka.

_____________________________

Literatura:

1. Allais, M.: Erreursetimpassesdelaconstructioneuropenne, „Clement Juglar”, Pariz, 1992.
2. Dumezil, G.: L’IdeologietripartiedesIndo-Europeens, „Latomus”, Brisel, 1958.
3. Hobsbaum, E.: Nacijeinacionalizamod 1780, „Filip Višnjić”, Beograd, 1996.
4. Magli, I.: Control’Europa, „Bompiani”, Milano, 1997.
5. Maške, G.: „Samoubistvo ili odbrana Evrope”, Duga, Beograd, 1995, br. 1617- 1618
6. Stephens, Ph.: „Mr Blair goes to Warsaw”, FinancialTimes, London, 6. oktobar 2000.

Izvor: Arktogeja