(Ne) idite od mene, svi koji činite bezakonje

U trenutku kada svetovna lica, čak neka koja pripadaju “omraženim” političkim strankama, pokazuju spremnost da ostanu na margini političkog života, a da ipak svedoče istinu o nečuvenom gaženju Ustava koje sistematski vrši sadašnja beogradska vlast, Sabor Srpske Pravoslavne Crkve se, preko svog saopštenja, potrudio da se tim istim vlastima upodobi.

Predstavici Demokratske stranke Srbije su Ustavnom sudu Srbije predali zahtev za ocenu ustavnosti primene (“implementacije” za nešto manje pismene) tzv. Briselskog sporazuma, u kom se snažnim argumentima pokazuje da je vrh sadašnje državne vlasti u Srbiji zakoračio daleko izvan okvira najvišeg pravnog akta zemlje.[1] Njihove reči, u opštoj medijskoj blokadi, zvuče kao glas vapijućeg u pustinji, odnosno ljudi koju su “svesni svoje građanske i istorijske odgovornosti za očuvanje teritorijalne celovitosti države kojoj pripadamo”.

S druge strane, tj. sa strane s koje bi se pre mogao očekivati usamljeni glas koji vapi za pravdom, stiže sledeće, diplomatski sročeno saopštenje: “Radi što boljeg upoznavanja sa naporima Vlade Srbije i drugih odgovornih organa države na istom putu, Sabor je zamolio g. Aleksandra Vučića, prvog potpredsednika Vlade, da zvanično poseti Sabor na zasedanju. Tom prilikom, posle iscrpnog i iskrenog razgovora, uz obostrano razumevanje i dobru volju, konstatovano je da, i pored razlika u pristupu pojedinim pitanjima, postoji jedinstvo i saglasnost u suštinskom opredeljenju za budućnost srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, za očuvanje njegovih svetinja i za integritet Srbije, što znači odbijanje neposrednog ili posrednog priznavanja fantomske državnosti Kosova i Metohije van Srbije. Saborski oci su, ustima Njegove Svetosti Patrijarha, uverili g. Vučića da Vlada i Skupština Srbije, delujući u tom smeru, mogu da računaju na punu podršku Srpske Pravoslavne Crkve, u okviru, naravno, njene nadležnosti i njenih mogućnosti.”[2]

Utisak saborskog saopštenja je utoliko jači, a za neke i neprijatniji, ukoliko se ima u vidu prizor od pre samo nekoliko dana, pred zgradom Patrijaršije u Beogradu, a posle sednice Sabora na kojoj je prisustvovao i Prvi potpredsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić. Tada je Episkop bački g. Irinej izrazio, u ime Crkve, razumevanje za poziciju Vlade i samog Vučića, dodajući da “razume da je briselski sporazum najviše što je u datom trenutku Srbija mogla da dobije u pregovorima sa Prištinom”, i da je to ono što je realno moglo da se dobije.[3]

Zvanična Crkva je ovde ušla u mutne vode. Umesto odbrane principa – ustavnog na prvom mestu, ali ne samo njega – opredelila se da brani “realnost”. Nema sumnje da je vešt političar kakav je Vučić ostavio svojim sada već čuvenim bensedinskim glasom izrečenim prenemaganjima i sklapanjima šaka ili prstiju jak utisak na mnoge arhijereje, pogotovo na njihove emocije. Mogu samo da se zamisle “pikanterije” iz “teških”, “bolnih” ili kakvih već briselskih pregovora koje je pa-skoro-velikomučenik Vučić vadio iz džepa kako bi impresionirao prisutne crkvene velikodostojnike svim (ne)postojećim pritiscima kojima su on i junačka delegacija (verovatno inspirisana predsedničkim primerom “klečanja”) bili izloženi, krvavo se boreći kako bi Srbiji obezbedili to najveće od svih zemaljskih (pošto su nebeska tako pase i nazadna) dobara – taj čuveni datum, (G)vidovdan (mada postoji i varijanta u kojoj se prvo “v” zamenjuje sa “nj”). A bez tog datuma, Srbija će, razume se, “umreti od gladi”.

Po komentaru koji je sam izrekao ispred Patrijaršije, reklo bi se da nisu baš svi arhijereji bili impresionirani Vučićevim narativom o predstojećem košmaru sa sedam mršavih krava ako-ne-dobijemo-datum. “Nikad neću prihvatiti da sam izdajnik,” izjavio je, ničim izazvan, novinarima ispred Patrijašrije ovogodišnji najevropljanin, jer se “borimo za narod i radimo najbolje što možemo za naš narod”.

Problem je u svemu tome što Vučić za ovakvu vrstu borbe nije dobio izborni mandat. Naprotiv: dobio ga je, vredi ponoviti po ko zna koji put, (i) na osnovu obećanja o diskontinuitetu sa kosmetskom politikom prethodne vlasti. A, kada je valorizovao taj izborni mandat, položio je zakletvu na Ustav koji od tada sistematski krši.

Od vrha jerarhije Crkve se, vredi i to ponoviti, ne traži da se “meša u politiku”. S druge strane, to osnovno građansko pravo se njenim pripadnicima ne može ni osporiti, i pojedini episkopi ga neretko i koriste. No, loše je ako Crkva kao institucija počne svesno i javno da se utapa u “realnost”. Jer upravo je to ono što je politizuje, što je čini “ljudskom, isuviše ljudskom”. “Carstvo moje nije od ovoga sveta”, reče Njen Osnivač. Ili, prema Bogonadahnutim rečima jednog arhijereja koji je više puta dosad javno iskoristio svoje pravo da kaže šta misli: “Kad god smo se odricali od opredjeljenja kosovskog, mi smo se našli u opasnosti da izgubimo i svoj obraz i da sramno živimo, a onaj koji sramno živi, taj sramno i umire i spomen njegov gubi se i nestaje sa ove zemlje.”[4]

Jasno je da je Crkva kao telo pritisnuta sa svih strana – i u Republici Srpskoj, i u Raškoj, i na Kosovu i Metohiji, i u Crnoj Gori. I jasno je da “pragmatični” (naj)evropljani, u saradnji sa svojim “prijateljima”, i te kako znaju da tu okolnost iskoriste. No, po rečima Sv. Vladike Nikolaja: “Baš nas je Kosovo učinilo velikim narodom. Ono je naša narodna Golgota, u isto vreme, naše narodno vaskrsenje, duhovno i moralno”. Drugim rečima, ostanemo li verni Zavetu, kojeg je Crkva svih ovih vekova verno čuvala – pridodaće nam se i mnogo toga drugog. Pa i ono što danas deluje izgubljeno. To je ta nebeska dijalektika koja je bila strana i Marksu i Veberu. A šta tek reći o njihovim nedostojnim šegrtima…

——————————————————————————————————

[1]http://www.slobodanjovanovic.org/2013/06/03/predlog-dss-za-ocenu-ustavnosti-plana-za-primenu/?lang=cir

[2]http://spc.rs/sr/saopshtenje_za_javnost_10

[3]http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=88654

[4]Mitropolit Crnogorsko-primorski g. Amfilohije, “Sveti Knez Lazar i Kosovski Zavet”, Svetigora 2007.g.

Izvor: Fond Strateške Kulture