Neizvestan ishod izbora u SAD

U SAD građani ne glasaju neposredno za predsedničke kandidate. Predsednika biraju „elektori“, njih 538, a svaka država članica, srazmerno broju građana, ima unapred određen broj takozvanih elektorskih glasova. Kandidat za predsednika koji u toj državi dobije najveći broj glasova (dakle ne mora da ima preko 50% izašlih, nego prosto više od bilo kog drugog kandidata) dobija svih 100% elektorskih glasova te države.

Za predsednika SAD je izabran onaj ko ima više od 50% elektorskih glasova, što će reći da pobeđuje onaj kandidat koji sakupi najmanje 270 glasova, sabiranjem po državama članicama.

Zbog toga, procenat glasova koji na nacionalnom nivou po istraživanjima dobijaju kandidati, nije od presudne važnosti. Moguće je da izgubi kandidat koji je dobio više ukupno glasova građana, zato što je osvojio manje elektorskih glasova (što se i dogodilo kada je Al Gor izgubio od Buša). U ovom tekstu govorim o 12 država u kojima je neizvesno ko će pobediti i u kojima se suštinski odlučuje pobednik na ovim predsedničkim izborima.

Kada kažem „neizvesno“, onda to znači da je po srednjoj vrednosti svih istraživanja razlika između Klintonove i Trampa najčešće oko 1%, bilo u korist jednog, bilo u korist drugog kandidata, a svakako je ta razlika manja od „statističke greške“, odnosno odstupanja u proceni koju sam istraživač smatra mogućom marginom greške. Države u kojima je ta razlika veća od margine greške, dakle u onima u kojima, po metodologiji istraživanja, kandidat koji ima prednost sigurno pobeđuje (mada ne nužno sa tolikom razlikom) ne uzimam u daljem razmatranju.

Tih 12 država daje čak 156 elektorskih glasova. Međutim, među državama u kojima su Republikanci pobedili na izborima 2012. samo je Severna Karolina, koja daje 15 glasova, sada u toj zoni neizvesnih izbora, dok su preostalih 11 država one u kojima je Obama pobedio na prehodnim izborima. One u zbiru donose 141 glas. Više od polovine ukupno potrebnih glasova.

Drugim rečima, Republikanci čvrsto drže svoje pozicije tamo gde tradicionalno pobeđuju i istovremeno bitno ugrožavaju pozicije Demokrata u neobično velikom broju država.

Reč je o sledećim državama: Nju Hempšir, Ajova, Nevada, Kolorado, Minesota, Viskonsin, Mičigen, Ohajo, Pensilvanija, Florida i Virdžinija. Ako izuzmemo Floridu, koja je uvek „na klackalici“ u svih ostalih deset država uočavamo sledeću pravilnost: u šest država je u odmeravanju snaga unutar Demokrata pobedio Berni Sanders, a u preostale četiri je imao veoma dobar rezultat, u rasponu od 43% glasova do preko 49% glasova.

Nije reč o tome da Tramp osvaja nove birače, nego o tome da deo birača Bernija Sandersa neće da glasa za Hilari Klinton. Oni se opredeljuju za trećeg i četvrtog kandidata (liberalna opcija ili zeleni). Treba istaći da Tramp, kako se izbori približavaju, prikuplja sve više glasača koji sebe definišu kao „Republikance“, dolazi do homogenizacije i „zakopavanja ratnih sekira“ unutar Republikanaca, ali nema tu suštinski novih birača.

Kada se pogledaju dublje analize strukture birača koji u ovih 10 država podržavaju treću i četvrtu opciju na predsedničkim izborima, onda se vidi da među mladima do 30 godina, naročito obrazovanijih, koji su inače bili udarno biračko telo Sandersa, čak 25% neće da glasa za Hilari (naravno ni za Trampa), već se opredeljuje za druge dve opcije i zbog toga je predsednička trka u tih deset država sasvim neizvesna, a time i sam konačni izbor predsednika Amerike.

Hilari je, po mom mišljenju, propustila da, u trenutku kada je dobila snažnu podršku Sandersa nakon nominacije, to iskoristi i krene u retoričku ofanzivu pokušaja pridobijanja ovih birača ( maldi/obrazovani). Umesto toga, ona je više tiho likovala kako se ipak dokopala kandidature i jedva čekala da Sanders siđe sa podijuma. I sada zbog toga može da izgubi izbore.

Da ne bi bilo sporno, ako čitaoca to uopšte zanima, ja bih voleo da ona izgubi izbore, ali ovde prosto analitički posmatram stvar. Čini se da je sada kasno za bilo kakav manevar u tom pravcu koji bi bio ubedljiv. Ono što upravo slušate od Obame, kako svi koji glasaju za trećeg i četvrtog kandidata u stvari glasaju za Trampa – nije nešto što će promeniti stav mladih. Oni i inače misle da je ceo sistem pogrešan, pa ako je politički sistem navodno ugrožen zato što će građanin glasati onako kako misli da treba, onda nešto nije u redu sa političkim sistemom, a ne sa glasačem. A to upravo oni koji neće da glasaju za Hilari i misle.

Na drugoj strani mi se čini da Tramp ima na raspolaganju odličan potez. Njegov štab bi trebalo da ide sa tezom: „Mi dobijamo izbore ako budu regularni. I zato ćemo do 8. novembra osposobiti dodatnih 100.000 kontrolora na svim biračkim mestima u ovih 10 država“. Prvo, razvijaju novi aktivizam obučavajući tih 100.000 ljudi, drugo, idu u skladu sa osećajem ubedljive većine ljudi da je sistem nepošten i treće, nastavljaju kampanju na antiestablišment raspoloženju, što je ujedno najjača Trampova karta. 

Tramp je došao u realnu poziciju da može da dobije izbore, suštinski pogrešnom kampanjom Klintonove, i bilo bi dobro ako bi sada on povukao neki dobar potez. 

Naravno, moguće je da neki spoljni događaj sasvim odredi ishod ove predsedničke trke, ali to je izvan moći kandidata, pa tako i izvan naše analize. Dok se tako nešto ne dogodi.

Izvor: Fond Strateške Kulture