Неки моји пријатељи или Сећам се …

Током бомбардовања 1999. повремено сам записивао неке своје мисли, претпоставке, емоције и закључке о људима и догађајима. Није то био дневник, већ пре неповезане цртице (или скице) које би хватале поједине тренутке или импресије оним што се дешавало како би их заувек сачувао. Данас помоћу њих, тих цртица, увек могу да се вратим у то време, али и да боље сагледам оно што нам се дешава, људске природе и судбине. Исправам своје заблуде, потврђујем нека уверења. Али, просто је невероватно колико много одговора на данас актуелна питања проналазим у тим цртицама. И духовних и световних. Зато им се враћам увек изнова. Овога пута те скице су инспирисале овај текст за „Корене“ …

*   *   *

Сећам се…
… празне тишине која се спустила на Приштину, као магла у јесења јутра по обронцима Шаре. А био је јун. Но, као да ни то више није било сигурно после свих оних бомби, гласина и полуистина. А и шта је могло бити сигурно? Слоба је објавио да „нисмо дали Косово“, али се војска спремала за покрет. Они који су шаржерима шарали ноћно небо славећи кумановски мир, сада су већ шапутали о издаји. А они који су нас до јуче делили на староседеоце и дошљаке сада су позивали на некакву слогу као гарант опстанка и останка. Где? Са ким? Као да јуче не постоји, као да сугра не долази.

Па, ипак још увек нико није одлазио, мада су се сви потајно спремали. И сви су чекали неки глас, неко разјашњење са стране које би им потврдило или одагнало црне слутње. Тај глас, то разјашњење, требало је да донесе Горица Гајевић, генерални секретар СПС-а, која је сазвала политички актив косовских социјалиста са намером да им објасни да нема издаје, већ само „одлуке која је болна али једино могућа да би Србија кренула даље“. Али куда, и са ким, то Приштина није знала. А, богами, ни Косово Поље, са свим тим својим, већ подгојеним, револуционарима који су више од деценију себе сматрали истинским спаситељима Србије. Јер, забога, они су „измислили“ Слобу. Било је то први пут за све те године њиховог властовања да сам чуо како нешто не знају. И како у нешто нису сигурни. Они који су, колико јуче, тек да нас фасцинирају у кафани, позивали Слобу да га нешто питају, а он би им се јављао мислећи да имају „нешто“, сада су стрепели од тога како ће их Горица погледати. А обичан свет, мада разочаран и уплашен, видео је у њиховој стрепњи неку врсту божије правде и поруку да смо у несрећи сви једнаки. Али и, ко зна по којој логици, извесну наду за себе, за све нас. Можда није све тако црно, можда постоји неки тајни план, некакав компромис, кец из Слобиног рукава, који ће Она данас саопштити косметској елити своје партије.

И та стрепња и нада стопљени са празном тишином на приштинским улицама, чекали су њу, Горицу Гајевић, жену са стотину функција. Кажу да је то био мучан састанак.

Причала су ми о томе два моја пријатеља, тада високи функционери косовског СПС-а, који су тај састанак започели али нису сачекали његов крај. Онај млађи, тада председник СПС омладине, у свом емотивном иступу назвао је Горичин говор фарсом а целу ситуацију издајом народа и после тога изашао. Онај старији, искуснији, након њеног говора изашао је ћутећи. Без обзира што се никада нисмо политички слагали (заносио сам се, тада, идејама ДЕПОС-а) био сам јако поносан на њих у том тренутку. И без обзира што сам политичаре увек помало презирао, тога дана, дивио сам се њиховој храбрости, људскости и самопоштовању. Јер, сви њихови „другови“ су остали до краја и подметали се под Гајевићкину пеглу, иако су мислили као и они. Али, нису имали ни храбрости, ни снаге. Требало је путовати, а партија је нудила сигурност. Те тамо, који су ћутали, нисам кривио, само сам на ову двојицу био поносан. Веровао сам да њихов гест значи катарзу личног прочишћења и покајање.

Каква сам будала био!!

Њих двојица су се, убрзо, вратили под окриље своје партије и вође у кога су, ипак, веровали. А када се све то срушило, брзо су се престројили и некако приближили Дачићу. Сећам се, исте двојице, како су крајем 2006, били забринути за своју опцију, док се спремао конгрес на коме се бирао нови лидер, а група угледних СПС-оваца предвођених професором Михајлом Марковићем, желела је да партију одржи у оквиру идеологије истинске левице, која би била реална опозиција већ потрошеној пљачкашко-демократској опцији. Били су бројнији, паметнији, искренији. Имали су титуле, животно искуство, ауторитет.

Али, политика је чудо. Посебно она овдашња, пелцована западним капиталом. Ко се, од појаве ЈУЛ-а, овде бавио политиком из идеологије?! Само интереси, и то они опипљиви, одлучују. Зато су, на крају, Марковићевци ипак изгубили. Одлучио је лоби једног човека, човека који је пораженима припадао и по годинама и по партијском стажу и по много чему другом. Осим по смислу за менаџерство. Тај човек имао је велику специфичну тежину јер га је Милошевић истурио као обновитеља после бомбардовања и истицао да му верује. А веровао му је и један Ђинђићев пријатељ. Сведок. Сарадник. И поражени су му веровали. Кажу да је мишљење променио буквално преко ноћи. И зато сада, у 73-ој, безбрижно прича о својој потреби да воли и да пева са својом љубави.

Поражени су онда отишли, а уместо њих са знањем, титулама и идеологијом, добили смо Ружиће, Тончеве, Мегатрендове, Галенике …

А преживели су и они моји пријатељи …

И ту престаје моје сећање…

Онога даље нема потребе да се сећам. То је оно што је данас ту, оно што сви знамо и осећамо. То је ова, данашња, Србија. Србија глади и лажи, болести и понижења, очаја и бесперспективности.

Театар апсурда у коме, ипак, сами учествујемо!

Дали смо Србију онима који нам говоре да се морамо одрећи територије да би добили кредит или привукли страног инвеститора. И да, ако не буде по њиховом, неће бити пензија, плата и социјалних давања.

Дали смо Србију онима који кажу да желимо тамо где нећемо, да содомити морају шетати нашим улицама, да се градови зидају на води, а земља туђину поклања.

Дали смо Србију онима који нам бришу сећања, прљају садашњост, отимају будућност.

Њима, бившим шоферима, угоститељима и страним стипендистима, сада мега образованој и богатој елити.

Сами смо им дали Србију, сами им је морамо и узети. Јер, они добровољно неће отићи.

Неће ни она моја два пријатеља са почетка текста. Снашли су се, што би се рекло. Отворили су фирме, добили скупштинске и управне одборе, купили некретнине. Нису више странци у Београду.

Али, странци су на Косову, ако им је то уопште важно. Заборавили су ко су и одакле су дошли. А и како им је било тога дана када су чекали Горицу Гајевић. Заборавили су звездани тренутак своје храбрости, али и да су и њих можда тако чекали доле на Северу, док су они, БАШ ОНИ, помагали свом „шефу“ (како га сами зову) око издаје зване Бриселски споразум. И његове имплементације, кад се несретни Вулин заглавио у сопственом блату!

Посебно онај старији, код Горице ћутљивији, а сада позициониран тик уз „шефа“. Она грачаничка несрећа, онај Тачијев Србин, његова је политичка креација. И исплатљива финансијска инвестиција. Скупо шиптари плаћају земљу око Манастира.

А заборавили су како је Грачаница, ноћ уочи Видовдана 1989-те, светлела као да представља овоземаљски улаз у Лазареву Небеску Србију. Заборавили су, можда, и мене. Дуго се већ не чујемо. Ваљда, зато што ја не заборављам. Али, знам да ме читају, да су ме убацили у своје „newsletter“-е. И зато њима пишем овај текст, да их подсетим на дан када су веровали да је вредно борити се да Космет буде Србија, када су збацили окове политике и постали хероји једног тужног тренутка. Тренутка када смо сви заједно стрепели чекајући Горицу Гајевић …

Извор: Корени