Док се неким у најмању руку дискутабилним личностима додељују булевари, тргови и централне градске улице, дотле се заборављају неспорни српски хероји. Тако је срамно заборављена и српска хероина којој се дивио цео свет, а Србија јој једва доделила један скривени сокак у Београду. У славу њеног имена подизане су заставе, и за њеног живота пред њом постројавани пукови. На њеним грудима су са поносом стајала одликовања попут: Карађорђеве звезде са мачевима, два ордена француске Легије части, француски Ратни крст са златном палмом, Албанска споменица, две Златне Обилићеве, британски орден светог Мајкла, руски орден светог Георгија Победоносца… (1)
„… На такве свечаности одлазила је у шумадијској народној ношњи. На њеним грудима блистао је ред највиших одликовања. Официри школовани у Сен Сиру, Вест Поинту, чувеним војним академијама, застајали су – гледајући је. Били су почаствовани присуством те жене, али о њој нису знали ништа. На једном свечаном пријему, пришао јој је један млађи страни пуковник и рекао: „Мадам, одликовања која ви носите недостижна су за већину војника. Борио сам се у Другом светском рату. Али ви сте без сумње, у своје време били храбрији. Можете ли да ми кажете свој чин?!“ Милунка се осмехнула и рекла: „Зашто не, пуковниче, ја сам – наредник…“
… Пуковник у белом свечаном мундиру стао је мирно… Честитао јој је, искрено…“ (2)
Стајали су пред том женом мирно многи без обзира на свој чин, поштујући њену веру, храброст, одлучност, част и љубав ка Отаџбини. Нажалост они који су то најпре требали и за које је и крварила први су је заборавили. Можда је управо њена судбина, и однос државе ка њој разлог што се данас слушајући разговоре младих људи често запитамо каква то судба чека нашу Отаџбину. Данашња омладина не види, или нису научили да треба да воле своју Отаџбину. А да та љубав подразумева и борбу да буде боља и слободна, то им изгледа нико није рекао. Нажалост они су научени да се повлаче од проблема и крију. Мислећи ваљда да ће проблеми сами од себе бити решени.
Има и оних који очекују да им неки други те проблеме решавају. Сметнувши са ума само да ти од којих очекују решење нису знали да их реше, јер да су знали до проблема не би ни дошло. Зато данас није никаква реткост да млади своја размишљања о даљем животу виде ван своје Отаџбине, у туђини. Одлазећи у туђину неки од њих ће на тренутак досегнути и постигнути оно што су хтели али ће засигурно и заувек изгубити себе. То се не сме дозволити, то се мора променити. Морамо својој деци и потомцима прави пут показати, отворити им широм очи за истину.
За такав њихов став великим делом крива је оваква држава и систем вредности који унутар ње влада, али то и даље не умањује кривицу родитеља. Оних који су први требали да их науче љубави ка мајци Србији, ка својој родној и светој груди. Није им на време усађено поштовање ка прецима. Нису научени ни чувању своје вере, идентитета, поноса, имена а тиме и оног најважнијег душе која мора остати сачувана потомцима.
Родитељи су ти који су их уместо вери, части и чојству упучивали их некаквим друкчијим вредностима, углавном материјалним. Скривајући од њих истину да никад није недостајало материјалног зато што је требало нахранити гладне и сиромашне. Проблем је увек био због оних других – богатих. Оних незаситих, углавном рођених на западу, које је немогуће нахранити и заситити. Оних којима се увек комад у туђој руци чини вечи, оних којима увек још нешто недостаје.
Вера зато мора да буде тврда, од сваке стене тврђа. Онаква какву су наши стари носили у својим срцима. Тада човек врло лако схвата да је злато за које су неки веру продали заправо обична превара и рђа. Тада се јасно види какав је то сјај запада, заснован на лажним вредностима, накарадности, неприцинпијелности … То свакако није место где светосавска душа може дуго да живи, тражи или нађе спас.
Самим тим сигурно није ни место где наша деца треба да траже своју срећу. Морамо себе натерати да будемо бољи, а своје потомке васпитати да постану достојнији од нас својих предака. Да успеју да сачувају своју Отаџбину учине је бољом а свом народу подаре ону праву и потпуну слободу. Да на том путу буду непоколебљиви, пуни вере и љубави ка својој Мајци Србији попут српске хероине Милунке Савић.
Ћерка Раденка и Данице, Милунка Савић, рођена је 28.јуна 1892, како пише у њеној чланској карти удружења резервних војних старешина. Знајући шта је све ова ћерка, сестра, жена, мајка и изнад свега српкиња чинила за живота сигурно није случајно да је баш Видовдан уписан као датум њеног рођења. Село Копривница код Јошаничке Бање у Рашкој због ње остаће вечно упамћено као родно место једног од највећих српских јунака. Да је то необорива истина потврдио је и Амерички сајт „Listverse” који је наредника српске војске Милунку Савић уврстио на листу 10 највећих жена које су се бориле у неком од ратова током новије историје. (3)
По објављивању Указа о мобилизацији 30. септембра/3. октобра 1912. године Милунка је одлучила да заштити брата и преобучена у мушкарца се пријави на једном од мобилизационих зборишта у Београду. То је урадила под именом Милун Савић. Када је почео Балкански рат 1912 као регрут одлази на фронт. Била је бомбаш и јуришник. Њен пол открива тек болничко особље након њеног рањавања у Брегалничкој бици.(3) Отишла је у рат уместо свог брата, показујући своју сестринску љубав. Али ништа мање не показујући ни неизмерну љубав ка своме народу и мајци Србији. Одлично је знала и схватала шта значи бити прави Србин одан вери, Отаџбини и прецима и на понос потомцима. Зато је и била вечна инспирација својим саборцима.
„…У рововима, пред јурише, припремајући бомбе, војници су помињали њено име: „Славу јој љубим, много је храбра…“ Касније у беспућу албанског крша, док су се промрзли и гладни споро кретали, говорили су : „Кад може Милунка…“ Ни тешко рањена није губила веру у победу, у повратак у своју земљу…“ (2)
Знала је да када је народу и Отаџбини тешко да решење није бежање, предаја или скривање, већ оно једино исправно – борба. Колико год та борба на моменте деловала тешка и немогућа ако је из срца и са пуном вером њен исход ће увек на крају бити победа. Зато је Милунка жена са највише ратних одликовања у светској историји, херој који и ако рањаван четири пута никад није стао, никад се није поколебао. Јунак који је због своје искрене вере и љубави ка Отаџбини односио све победе.
„…Тако је почела обука. Срећом, то је трајало неколико дана, па је пук кренуо на положај код Бајине Баште. Војници млади и снажни као да су добили крила: прешли су преко реке и разбили Швабе. Милунка Савић је са бајонетом на пушци налетела на групу Аустријанаца: „Предајте се! Предајте се!“ И Аустријанци су се предали. Одвела их је комаданту пука и рапортирала: „Господине пуковниче, двадесет заробљених Шваба!“ Истог часа се окренула и наставила да гони непријатеља. У том је припуцала артиљерија и Милунка је осетила ужасан бол у глави. Освестила се у болници. Из главе јој је извађен комад гранате. Кад је рана зарасла, опет је била у свом пуку, овог пута близу Ужица. Да би бацила бомбу на аустријски стрељачки строј који се ближио, Милунка се придигла на колено. Пала је прострељених груди. Међутим, после месец дана проведених у нишкој болници ево је опет…
… У тешким данима повлачења, Милунка се није одвајала од војника. Личила је на авет, али није клонула. Чим би, уз пут видела неку Албанку, прилазила је, скидала шајкачу да виде да је жена и тражила – хлеба. „Ти аскер, бре“ – говоре јој Албанке и дају хлеб. Делила је са војницима последњу кору. Никад није показивала да јој је тешко. И друге је бодрила да истрају…“(2)
Истрајала је у свему, зато ће и остати поносни део Дринске дивизије. Никад неће бити избрисано да се доказала као борац на опсади Скадра. Памтиће је и као јуришника и бомбаша пешадијског гвозденог пука у који је стигла на почетку Првог светског рата. Пријавивши се сама оног тренутка када је видела да јој позив за мобилизацију не стиже.
Дошавши у командни штаб у Крагујевцу обратила се директно војводи Радомиру Путнику, рекавши му да је каплар српске војске и да је дошла по свој ратни распоред. Његов одговор да „жена нема шта да тражи у војсци“ сем евентуално као болничарка, дочекала је спремно и негодујући одговорила „Ја се метка не плашим, идем тамо где куршум зуји. Дајте ми чету”. Тако Милунка добија распоред да је прими Воја Танкосић, и постаје део најелитнијег и најхрабријег Другог пука српске војске „Књаз Михаило“ познатог као „Гвоздени пук“.(5)
Својим делима показала је да је и те како достојна пука у коме се налази, преживела је голготу преласка српске војске преко Албаније. Током пробоја Солунског фронта ванредно је добила чин пешадијског наредника и постављена за командира јуришног вода. О каквој се жени и српкињи ради говори и пример из 1915. Тада је током повлачења српске војске из Македоније била тешко рањена у главу и упућена у болницу у Бизерти. Тамо ју је лично посетио чувени француски адмирал Гепрат и упутио јој следече речи: „Оздрави сине, Француска те моли!“.
Оздравила је наша Милунка, не због Француске већ због своје мајке Србије и наставила да се за њу бори. Кроз шта год да је пролазила није заборавила речи свог оца. Говорила је увек да је од њега научила да се бори за веру, правду, слободу, живот и Отаџбину, а не да убија непријатеље. Ваљда је зато само годину дана од рањавања то и доказала, у бици на Црној реци заробила је 23 бугарска војника.
Својим делима и држањем завредила је она највиша признања Француске, Енглеске, Србије и Русије. Њени пријатељи су били Арчибалд Рајс, адмирал Гепрат, генерал Франш д’Епере. Говорила је француски и немачки, кажу да је Краљ Александар и председник Тито нису ценили. Можда и зато што су они волели Југославију а она своју мајку Србију. Али ни Милунка није марила за њих, она је све што је чинила чинила за Србију. Када је била цивил одликовала се скромношћу, а када је ратовала била је онај ко је својим саборцима уливао увек додатну сигурност. Њена храброст се препричавала и увек служила за пример. Управо због тога су је и французи желећи да искажу највише поштовање прозвали „српска Јованка Орлеанка“.
„…Једног дана на Солунском фронту растрчали се командири по четама и наређују да се све доведе у ред, да буде као у касарни – под конац… Војници су знали да долази неки виши официр. Кад сутрадан, праћен свитом, долази министар војске генерал Божидар Терзић. Генерал је стао пред пук, сјахао и гласно позвао: „Каплар, Милунка Савић, напред!“ Збуњена девојка није чула своје име. Друг до ње је гурнуо и она се прибрала и изашла. Генерал јој је пред пуком на копоран ставио златну Обилићеву медаљу за храброст: „Дајем ти ово високо одликовање за војничко држање у рату.“ Девојци која је до тада у ноћним јуришима ишла на нож потекле су сузе…
…Милунка је учествовала у чувеној Горничевској бици. Њена јединица је ушла у „џеп“ између Бугара и Немаца. Неколико дана је беснела борба. Милунка је упала у бугарске ровове. Бугари су настојали да спасу главу, па су искакали и бежали. Гонила их је и упала у следећи ров. Ту је опазила једног војника – спавао је упркос топовским пуцњима. Милунка га је продрмала. Избезумљен од страха, рекао је да их има 43, да би се сви предали, али их чувају официри… Рекла је да ће она да заговара официре, а да се они неопажено провуку кроз ровове и предају се. Тако је и урадила: звала је и говорила да хоће да се преда, али да чека ноћ. С друге стране су обећали да неће да пуцају… За то време, бугарски војници су се провукли и предали се …
… Кад је била поднаредник, дошао је комадант савезничких трупа француски генерал Сарај и предао јој Орден француске Легије части. И тада је пред њом био постројен пук. Али, убрзо је била рањена на Скочивиру. Кад је кренула у јуриш, метак јој је пробио обе ноге… За чудо, ране су брзо зацељивале. Није могла без фронта. Тако и сада: после месец дана била је на Пологу, близу Кајмакчалана. У тој борби је стекла Карађорђеву звезду са мачевима. Дошли су и генерали Петар Бојић и Живојин Мишић. Пред пук је изашла уплашена, као ђаче. Следеће борбе донеле су јој други Орден француске Легије части, затим највеће француско ратно одликовање: Ратни крст са златном палмом… Кад је рат био завршен, Милунка је поново обукла своју женску одећу…“ (2)
Оно што њен пример чини додатно великим јесте да онда када је овог хероја и јунака коме се цео свет дивио, коме су сви требали само да се клањају, држава заборавила и довела до недостојног положаја, није се поколебала. Прихватила је стоички нове шамаре живота и свих оних неверника недостојних ње. Прихватајући једини посао који јој се нудио, постала је спремачица и чистачица у Хипотекарној банци у Београду да би могла да преживи. Тако је стицала грађанску пензију и ако је одавно већ требала да има ону државну коју је својим јунаштвом и крвљу заслужила.
Занемарена и заборављена од других она није изгубила своју душу и заборавила своју Отаџбину. Наставила је храбро своју борбу овог пута не на бојном пољу, већ на оном другом људском на ком је исто тако показала да је била већи јунак од свих. Добила је ћерку Милену, али и усвојила још три ћерке: Милку, коју је пронашла заборављену на железничкој станици у Сталаћу, Вишњу своју сестру од ујака, рођену у позним годинама и Зорку, узету из сиротишта на далматинској обали, која је имала хендикеп, пошто је прележала менингитис. Није своје велико срце ни ту зауставила, ишколовала је и одгајила још тридесеторо деце коју је доводила из свог родног села… (3)
Француска јој је више пута нудила да тамо живи и да јој доделе њихову пензију за заслуге. Одбила их је уз образложење да је „она српска мајка и да мора да остане са својим ратним друговима, у својој Отаџбини“. Њена душа и вера су остали непоколебљиви и верни Србији. Без обзира на тешкоће и околности остаје са својим народом у својој Отаџбини. Знајучи дубоко у себи да они који тренутно управљају и владају нису ни Срби, ни Србија а најмање светосавци и Отаџбина.
Србија је света земља која нас својим лепотама и љубављу мајке окружује и коју по сваку цену и под свим околностима морамо да бранимо. Народ је онај њен део који никада није напустио веру, било је појединаца који су падали али онај највећи део је сачувао душу. Нисмо напустили веру и пут својих предака зато смо били награђени славним победама и херојима каквих ни један други народ или држава нема. Отаџбина и даље мора бити изнад свега, да би то и успели вера мора бити тврда. Морамо попут Милунке увек бити спремни све да дамо за Србију и онда када Србија није у могућности да нам узврати истом мером. Ако то успемо немојмо имати сумње, бићемо награђени.
__________________________________________
(2) Књига „Солунци говоре“ , Антоније Ђурић (легендарна Милунка Савић стр268. осмо издање)
(3) sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D1%83%D0%BD%D0%BA%D0%B0_%D0%A1%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%9B
(4) www.blic.rs/riznica/istorije/sve-sto-niste-znali-o-milunki-savic/78f890n
(5) www.srpskadijaspora.info/srbi-zaboravili-svoju-jovanku-orleanku/
Оставите коментар на Одакле нам храброст да је заборавимо?
Copyright © Цеопом Истина 2013-2024. Сва права задржана.