Orijentir velikog posta

Reč protojereja Aleksandra Šargunova na dan 40 mučenika Sevastijskih…

Četerdeset mučenika, kažu Sveti Oci, osvetljuju svetu Četrdesetnicu. Svaki dan – mučeništvo, davanje svog života za Hrista. To je glavni, krajnji orjentir Velikog posta. Crkva se u svojim molitvama obraća u prvom redu mučenicima. Stradanjem za Hrista sveti mučenici Sevastijski upodobili su se Spasiteljevim Stradanjima. Stradanjem za Hrista upodobili su se Krstu Hristovom, koji je pobedio đavola. Oni su prošli kroz oganj i vodu i ušli u Carstvo Nebesko.

Mnoge nevolje išle su na Crkvu. Neka naše nevolje budu spasonosne, jer vidimo da ne mogu svi u nevoljama da odole i ostanu verni Gospodu. Tako je bilo od samog početka. I tako će biti do samog kraja. Kako je od dvanaest apostola otpao jedan, koji je zajedno sa drugima bio posvećen u najdublje tajne Hristove, tako i od četerdeset mučenika, iskušenja nije izdržao jedan vojnik – u trenutku kada je venas slave već bio spreman da siđe na njega. Ali sveto mesto pusto ne biva. Kao što je apostol Matej bio izabran umesto otpalog Jude, kao što se Savle od velikog progonitelja Crkve pretvorio u velikog propovednika spasenja, tako je bilo i sa poslednjim četrdesetim mučenikom – iznenada se izvođač kazne preobratio u verujućeg.

Mnogi od prvih biće poslednji, i mnogi poslednji – prvi. Mnogi od onih koji su započeli kasno i malo obećavali u veri, ponekad – po Božijem blagoslovu – dostižu više poznanje u blagodati i prinose veću korist Crkvi od onih koji su ranije ušli u Nju i za koje se činilo da više obećavaju.

Poslušajmo to upozorenje kako ne bi oslabili u revnosti prve ljubavi, da dobar početak ne bi za nas imao mali značaj. Davanje po zaslugama svetiteljima neće se izvršiti po vremenu njihovog boravka u Crkvi, niti po mestu koje u njoj zauzimaju, već po meri punoće uzrasta Hristova koju su oni dostigli. Stradalnici za Hrista u poslednje dane će primiti ne manju nagradu nego mučenici i ispovednici drevne Crkve, iako su ovi poštovani vekovima. I verne sluge Gospodnje naših dana – dobiće jednako po zaslugama sa prvim ocima. Štaviše, mnogi poslednji hrišćani biće proslavljeni više od prvih.

U prazničnom Jevanđelju dobro je pokazano kako Gospod sve spasava od nerada i siromaštva. On nas priziva sa pijace ovoga sveta. Duša ljudska uvek je spremna za jedno ili drugo služenje. Mi radimo ili nečasno ili blagočestivo. Đavo svojim iskušenjima zapošljava sebi radnike – da napasaju svinje. Bog Svojom blagovešću zapošljava radnike u svom vinogradu da ga obrađuju, predlažući rajski posao. Mi moramo napraviti izbor. Dok ne počnemo da služimo Bogu, mi čitav dan naših života provodimo skrštenih ruku.

Crkva je Božiji vinograd. Bog ga je zasadio, ogradio, zaliva ga i on narasta. Mi moramo da se u vinogradu trudimo da budemo saradnici Božiji, a ne da lenčarimo. Duh lenjosti vodi u pakao, no oni koji streme Nebu se neumorno trude. Svako od nas treba da kultiviše svoj vinograd – svoju besmrtnu dušu – ona je Božija.

Kakva će biti nagrada za taj trud? Dinar. Dnevna plata za dnevni trud, dovoljna da se održi život za jedan dan. Vreme našeg života je – dan. To je kratko vreme. Nagrada – za večnost, trud – za jedan dan. Kako nam je potrebna vera i trpljenje! Dan se primiče večeri. Još malo – i dobićemo nagradu. U priči postoje razni časovi dana – to su različiti uzrasti ljudski, kada se mi istinski obraćamo ka Hristu. Jedni su mladi – njih ranim jutrom šalju u vinograd. Oni koji su rano prizvani, ne smeju da odugovlače, što pre krenu, tim bolje. Drugi su u zrelom dobu – to je treći, šesti i deveti čas. Snaga Božije blagodati priziva druge, kada oni žive među svetovnim utehama ili u nečasnom protivljenju, kao što je bilo sa apostolom Pavlom, kao što je bilo sa prepodobnom Marijom Egipćankom.

Kod Boga ima posla za svaki uzrast. Nema takvog vremena u kome je kasno obratiti se Gospodu. Prošlo vreme života moglo je biti dato služenju grehu. Ali Gospod govori: “I vi takođe idite da radite u vinogradu”. Bog ne odbacuje nikoga ko želi da bude sa Njim. Neki se u Božiji vinograd pozivaju u starosti, u jedanaesti čas, kada se životni dan primiče kraju. I ostao je samo jedan čas do dvanaestog. No, dok je čovek živ, nada postoji. Za stare grešnika ostaje nada da i oni mogu pristupiti pokajanju. Nema ničeg isuviše teškog za svesilnu blagodat Hristovu. Nikodimi se mogu ponovo roditi i kada su stari. Međutim, niko ne treba na osnovu toga da odlaže pokajanje do starosti. Oni su bili poslati u vinograd u jedanaesti čas, to je istina. Ali ih nije niko unajmio, nije im to ranije predložio.

I evo časa za nagradu. Mi ga moramo strpljivo iščekivati, živeći po časovima Gospoda našeg. Svako će primiti po dinar. Iako na Nebesima postoje različiti stepeni slave, svima će biti dana punoća blaženstva. Svaki sasud će na Nebu biti napunjen do vrha, iako neće biti jednake veličine. Dar plate za čitav dan onima koji su odradili samo deseti deo posla pokazuje da Bog ne daje samo po dugu, nego po Svojoj velikoj vlasti, po blagodati.

I eto, ne još na Nebesima, nego u predvorju Nebesa – drugi radnici stupaju u prepirku sa svojim gospodinom, optužuju ga. Ne zato što su oni nedovoljno dobili, nego zato što su drugi dobili isto toliko koliko i oni, bez pretrpljenog truda i znoja. Ako Bog nekoga nagrađuje nečim više nego nas, mi nemamo osnovu za nezadovoljstvo, jer On i nama daje neuporedivo više nego što zaslužujemo.

“Ili su tvoje oči zavidne što sam Ja dobar?” – govori Gospod. Priroda zavisti su zavidljive oči. Oči često predstavljaju – ulazak i izlazak tog greha. Zavist predstavlja uništenje podobija Gospodnjeg. Bog je dobar i tvori dobro i raduje se dobru. Zavist je direktno kršenje dve glavne zapovesti o ljubavi prema Bogu i o ljubavi prema čoveku. Zavist je ušla u svet smrti i svaki put kada joj mi to dozvolimo, ulazi u naše srce. Radovati se sa radujućima – to je raj, Carstvo Nebesko. Tako će poslednji biti prvi – i prvi poslednji.

Ko zna, možda će Crkva u poslednje dane procvetati jače nego ikad. Kakvi će radnici biti poslati u vinograd u jedanaesti čas i kako se obilno može na njih izliti blagodat Svetog Duha? I koliko mnogi treba da se plaše toga da na kraju ne ispadnu licemeri. Jer mnogo je zvanih, a malo izabranih. Mnogi su bili zvani od Premudrosti Božije, ali su je odbacili kao što slušamo u dane Velikog Posta iz knjige Priča Solomunovih (Priče Solomunove, 1: 24). Malo je izabranih hrišćana u poređenju sa mnoštvom onih koji su samo po imenu hrišćani. Kontakt Krsta Hristovog sa tim svetom određuje našem zemaljskom životu nešto tesnije granice, jer se taj život ogleda u služenju i posvećenosti. No, Gospod nam Svojim Vaskrsenjem i podvigom bezbrojnih drevnih i novih mučenika daruje svedočanstvo toga šta znači ljubiti Gospoda i šta znači živeti.

Protojerej Aleksandar Šargunov  je nastjatelj hrama svetog Nikole u Pižama i član Udruženja književnika Rusije.

Izvor: ruskline.ru, Fond Streteške Kulture