Paralele Jugoslavija – Ukrajina po proceni Zapada

Zapad namerava da Ukrajinu razbije  po jugoslovenskom scenariju, ojačanom tehnologijama „revolucija u boji“, usavršenim u toku „arapskog proleća“  –  eto kako,   kada se sve sabere,  zapadni eksperti i naučnici vide  ono  što se dešava u Ukrajini.

Već se sasvim otvoreno čuju pozivi  da se „Ukrajina prinudi na mir, kao što je  Jugoslavija devedesetih“ jer „kao i u slučaju sa Balkanskim ratovima  ’90. godina“ –  piše američki The Christian Science Monitor, – Evropa ne može da ignoriše  razularenost nasilja na svom pragu, u oblasti čiji narod čak želi da se pridruži Evropskoj uniji“[1]…

„Ustvari , cilj Vašingtona nije da se Ukrajina primi u Evropsku uniju, već da Rusija izgubi svoje istorijske partnere. A da bi se taj cilj postigao SAD su spremne da na kontinentu razbukte građanski rat“ – tvrdi  Tijeri Mejsan, poznati francuski novinar, osnivač  politikološkog centra Reseau Voltaire, koji  između ostalog  skreće pažnju i  na činjenicu da ukrajinski opozicionari uvoze iz inostranstva  oružje i vojnu opremu, koju je „apsolutno nemoguće nabaviti u Zapadnoj Evropi i uvesti ukoliko ne postoji  „Zeleno svetlo“ NATO-a.[2]

„Likvidacija  majdana i rasturanje njegovih aktivista  po teritoriji zemlje sada može samo da produbi postojeći konflikt“ – smatra Tadeuš Olšanski, analitičar  poljskog Centra za istraživanja Istoka[3]. „Situacija u Ukrajini je analogična onoj u Jugoslaviji devedesetih  kada je Nemačka,  pošto je uz pomoć porodične mafije Franje Tuđmana finansirala i isprovocirala hrvatske ustaše otrgnula Hrvatsku od Jugoslavije, a zatim naterala jedne jugoslovenske narode protiv drugih. Razlog je isti kao u Ukrajini – jugoslovenske vlasti se nisu složile sa uslovima „asocijacije“  Evropskoj uniji, koji su im nametani silom“ – piše drugi poljski istraživač Emil Zin.

Nemački analitičari konstatuju i činjenicu da je Berlin podržao „ukrajinske protestne demonstracije čak i u onim trenucima kada su protivnici vlasti, skloni nasilju, napadali na vladine snage reda“. Kao primer su podsećali da je sličnu tome „strategiju esklalacije konflikta, koja im se baš mnogo dopala, devedesetih godina 20.veka koristila i nemačka obaveštajna služba BND u cilju naoružavanja bandi kosovskih Albanaca , posle čega su po  zlu poznate formacije Armije za oslobođenje  Kosova, snabdevene tim oružjem kojim su napadale   jugoslovenske državne snage, na kraju ga okrenuli protiv Nemačke i NATO-a“.[4]

Pošto je Jugoslavija rasturena, ubeđen je Tijeri Mejsan, po istom scenariju se spremaju da unište Ukrajinu. Jer, obzirom da osim grupa „mladih krimskih Tatara koji su se specijalno zbog toga vratili  iz plamena sirijskog džihada“ Vašington koji „pri ruci nema toliki broj islamista kao u Libiji ili Siriji, odlučio je da poveruje nacistima, sa kojima je Stejt department SAD blisko sarađivao još protiv SSSR-a“. Tijeri Mejsan podvlači:“ „Vašington koji je naciste podržavao do 1939.godine i koji je nastavio da sa njima sarađuje do kraja 1941.godine nema i nikada u vezi s tim i nije imao probleme koji bi se odnosili na moralnost, u svakom slučaju, ne više nego što to postoji danas kada Amerikanci pružaju vojnu pomoć  džihadistima u Siriji“.[5]

„UUkrajini je izvesno vreme gomilan najdublji mogući unutrašnji raskol koji sada preti da se pretvori u jedan od najstrašnijih građanskih ratova“ – piše Imanuil Valerstajn, glavni istraživač na Jelskom univerzietu (Senior Research Scholar at Yale University).[6] On smatra da  iza onoga što se dešava u Ukrajini stoji anglosaksonska elita, koju prati „košmar ose Pariz – Berlin – Moskva“.

Evropljanima vrlo sporo pada na pamet jednostavna misao koja je nedavno izneta na sajtu ECFR  (EuropeanCouncilonForeignRelations): „Mi se uzalud borimo sa Olimpijadom i „proruskom Ukrajinom“, gubeći simpatije Rusa“.[7] Jer dok se Evropa tako ponaša, Amerikanci i njihova klijentura  „raspaljuju vatru“ tako,  što razduvavaju ukrajinski  požar. Sredinom februara je Džefri Pjat, ambasador  SAD, svetskoj javnosti ispričao da će Ukrajinu „iskidati na komadiće“. Nekoliko dana posle toga je Džo Bajden, potpredsednik telefonskim pozivom  Janukoviču i zahtevom da sa ulica ukloni milicija faktički dao signal ekstremistima koji su isprovocirali novo pogoršanje situacije.

Pogoršanje je izazvano time, što su provokatori-nacionalisti na kijevskim ulicama počeli da pucaju u potiljak svojima. A sve se dešavalo istovremeno sa podstrekivačkim izjavama i direktnim mešanjem zapadnih  političara u ukrajinske stvari.  Reči Litvanske predsednice Dalije  Gribauskajte:  „Ukrajina se našla na pragu građanskog rata“   dopunjava  poruka predsednika SAD,   upućena armiji Ukrajine, pri čemu je Vrhovni glavnokomandujući Armijom zaobiđen; nemačka kancelarka moralno  podržava one „mirne protestante“ koji pokušavaju da svrgnu vlast, a bivši premijer Litvanije  Andrius Kubilius izjavljuje da   „ Janukovič mora da odgovara   međunarodnom sudu“… Potpuno iste izjave i poruke su postojale i početkom devedesetih, samo što su tada bile upućivane vlastima bivše Jugoslavije.

Zapadni komentatori sve češće upoređuju   Viktora Janukoviča sa bivšim predsednikom SSSR-a,  tvrdeći da se on „ponaša isto onako, kako se ponašao Gorbačov pred rušenje Sovjetskog Saveza“.

[7] Meister S. The Sochi Olympics – a missed opportunity for Europe Date //ecfr.eu/blog/entry/the_sochi_olympics_a_missed_opportunity_for_europe.

Izvor: Fond Strateške Kulture