Poglavica mekog srca

Prelistavajući novine čovek može svašta da sazna. Neki put neverovatna saznanja i vesti iz novina nas dovedu do pitanja šta smo mi do sada mislili, kako smo živeli i odakle nam tolike zablude koje traju vekovima. Tako smo gotovo u svim medijima 09.juna 2014. mogli da pročitamo sledeću izjavu poglavice, koja treba valjda da skine još jednu srpsku zabludu o tome ko su nam prijatelji a ko ne:

„Teško je imajući u vidu snagu Srbije i Nemačke, ali želja je Srbije i to govorim bez stida, da bude saveznik Nemačke što ranije Srbija nije umela i nije znala…“ dodavši da bi svako želeo da bude prijatelj i saveznik Nemačke.

I tako mi svakog dana saznajemo ko su nam braća, ko su nam prijatelji, ko saveznici. Svakog dana iz novina i izjava naših vlastodržaca saznajemo šta želimo ali nismo znali. Oni su tu da nas upoznaju sa našim željama kojih nismo svesni pa ih nismo iskazali, pa će veliki i nepogrešivi vlastodršci da ih ostvare za nas. Mada mi nije najasnije kakve veze ima snaga među prijateljima, braćom, saveznicima. Mene su godinama učili da je to izlišno i spominjati među iskrenim saveznicima. A neću ni govoriti o nepotrebnosti takvih kvalifikacija među braćom i prijateljima.

Zato sada sa preduzimljivom vladom tako brzo sve uspevamo da ostvarimo. Zato smo tako brzo uspeli da se povežemo sa našom vekovnom „braćom“ iz Emirata, kako kaže naš poglavica. Naravno kao i onu vekovnu „težnju“ o savezništvu sa Nemačkom tako je i ovu vekovnu „bratsku ljubav“ sa šeicima rekao bez stida kako sam kaže. I tako sada ta vekovna želja o savezništvu sa Nemačkom, koja meni sagledavši sve njihove zahteve više deluje kao vazalni odnos, nije daleko. Ali šta ja znam o vazalnom odnosu kad nisam znao ni ko su mi braća a ko prijatelji.

Uvidevši da sam očito nešto učeći srpsku prošlost izostavio, a razmišljajući o rečima našeg poglavice mekog srca kako smo kroz istoriju propustili da uspostavimo savezničke i prijateljske odnose sa Nemačkom, ponovo sam je malo prelistao. Da bih video to što on vidi a srpski narod ne vidi, pokušao sam da u istoriji nađem podatke o tome. Međutim oni su me još više zbunili jer ne govore baš u prilog tome (ili ne čitamo istu istoriju). Upoznajući se sa srpskom istorijom vidimo da su prvi diplomatski odnosi, ako se to tada moglo tako zvati, između Srbije i Nemačke uspostavljeni pre nešto više od 820 godina. Praktično od vremena kada su se susreli car Fridrih Barbarosa koji je bio u svom osvajačkom pohodu i naš Stefan Nemanja. Od tog vremena kroz istoriju postoje stalni kontakti dve države, jedino što su se kroz vreme menjali.

U početku su oni bili zasnovani na tome što su njihovi vojnici služili na našem dvoru. O ovome najviše zapisa ima u vreme cara Dušana Silnog, kada je na njegovom dvoru na čelu sa vitezom Palmanom bilo još 300 pripadnika uglednih nemačkih plemićkih porodica. Svi oni kao takvi bili su vitezovi u službi cara Dušana Silnog. A istorija jasno beleži da je tako sigurno bilo još od doba Dušanovog dede kralja Milutina.

Dakle kada su se Nemci borili viteški, za čast, istinu i pravdu, nije bilo nikakvih prepreka da zajedno stoje jedni pored drugih sa srpskim vitezovima. Kasnije kroz istoriju odnos snaga se promenio i sve je izgledalo mnogo drukčije. Kako je Nemačka vojno jačala njena gordost je rasla. Kada je smatrala da je dovoljno ojačala stvari su se iz korena izmenile. Pa je onda Srbiji ultimativno i gordo ponudila da se ponizno priključi jednom Austro-Ugarskoj monarhiji, a drugi put nacističkoj Nemačkoj.

Ostaje nam dakle samo nejasno na koji period je naš veliki vođa mekog srca mislio. Meni lično deluje da bez obzira na posledice nismo pogrešili, ni sa Austro-Ugarskom monarhijom a ni sa nacističkom Nemačkom. A i kako može da se pogreši kada se sluša duša naroda. Kako se može pogrešiti kada se prati svetosavski put. A tu dušu naroda, to svetosavlje duboko urezano u njemu znali su i Nemci. Oni Nemci koji nisu bili zaslepljeni samoljubljem i gordošću, a bili su uz to upoznati i sa istorijom. Ti Nemci su imali dovoljno otvoreno srce i dušu da bi videli istinu i od nje se nisu skrivali.

Tako da ne možemo i ne smemo zaboraviti Pavla Jurišića, jednog od značajnijih srpskih vojskovođa u Prvom svetskom ratu. Ako vas zbunjujem zašto spominjem Pavla Jurišića, reći ću vam samo da je njegovo pravo ime Paul Šturm, da je bio u istoj klasi na vojnoj akademiji sa Augustom fon Makenzenom. Reći ću vam da su u istoj klasi dobili čin potporučnika. Ali isto tako važno je da je tu i bio kraj istog puta sa Makenzenom. Put Pavla Jurišića dalje je bio kao i put vojnika i vitezova Fridriha Barbarose. Njegov put je išao kuda mu je duša govorila, putem gde su pre njega hodili trista nemačkih vitezova na čelu sa Palmanom. Vitezova na dvoru cara Dušana Silnog. Njegov put nije više bio samo put Paula Šturma, već put viteštva, istine i pravde. Zato je i postao ponosni srpski oficir Pavle Jurišić.

Možda smo ovde svi zaboravili da su Jakob Grim, Vilhelm fon Humbolt, Johan Volfgang fon Gete, Tereza Albertina Lujza fon Jakob govorili srpski. I ne samo to: Gete se zalagao za uvođenje srpskog kao ravnopravnog jezika u nemačke škole, i poznata je njegova izjava:

„Narod koji peva, misli i dela kao srbski, ne zaslužuje da nosi ime podjarmljenog naroda.“

„Meni pak, koji sam davno prepevao žalosnu pjesanicu plemenite Asan-aganice i za tu lepu pesmu kod mnogih probudio interesovanje, svakako je stalo do toga da usrednije preporučim jedan jezik, koji nam je sada postao pristupačan preko gramatike, rečnika i tolikih uzornih pesama. Nikada nisam prestao da se upoznajem sa pesmama iz srbskih narečja.“

Doduše, i ovo i još mnogo toga sličnog se od nas nekako istorijski skriva. Koliko nas zna za iskrenu izjavu Tereze Albertine fon Jakob: „Srbin živi svoju poeziju.“

Ova izjava možda najbolje odslikava Srbinovu dušu, a očito da su to dobro znali i pomenuti znameniti Nemci. Ovi Nemci nisu bili nepoznati, ovi Nemci su bile sve ali ne i obični građani Nemačke. Dobro su nam znani kako nama tako i svetu. Dakle ako su oni smatrali Srbe posebnima, zašto mi to onda da ne prihvatamo kao istinu.

Ali možda smo otišli suviše daleko u istoriju, možda je poglavica mekog srca mislio na blisku prošlost i sadašnjost. Možda ne treba gledati toliko u istoriju, iako mi iz glave ne izlazi ona narodna: „Ko ne uči i ne čita svoju istoriju, ponavljaće je“.

Vratimo se ipak sadašnjoj Nemačkoj. Ono što vidimo je da pretenduje da ispuni svoju istorijsku želju, da vlada EUropom. Čini mi se da sam učeći o njenoj prošlosti pročitao da je to više puta i pokušavala do sada. Njen trenutni problem u ostvarenju sna je vazalni odnos u kom ih još uvek drži Amerika. Samim tim njena osnovna zvezda vodilja je kako da se iz tih kandži iščupa. U tom svom nastojanju deluje mi da su opet rešenje pronašli u istoriji. Pokušavaju da naprave prijateljske odnose sa jedinom pravom silom iza koje stoji pravda – sa pravoslavnom Rusijom. Znaju oni da im je Rusija jedini izlaz iz oštrih kandži Amerike.

Sve ovo i ne bi izgledalo tako loše da nam istorija nije učiteljica života. A ta učiteljica nam kaže: Nemačka je uvek kroz prošlost gradila dobre odnose sa Rusijom, sve do momenta kada ne bi smatrala da je dovoljno ojačala. Dovoljno osnažila da krene u ostvarivanje svog nikad dosanjanog sna o preuzimanju uzdi nad EUropom i naravno Rusijom. Tada okuražena svojom snagom ona pokazuje svoje prave težnje i svoje pravo lice, pokušavajući da sprovede svoju suludu ideju o Nemcima kao arijevskoj naciji.Srećna je okolnost što i ovaj kao i svaki drugi nerealan san nikad neće biti ostvaren.

Da li mi Srbi pravoslavni po ideji naših političara treba da budemo deo toga, ili treba da sačuvamo čistotu svoje duše? Da li treba da tražimo neku novu braću i prijatelje ili da ostanemo braća i prijatelji sa onima za koje nas vežu istorija, krv i poreklo? Mislim da je odgovor jednostavan, treba da ostanemo ono što smo vekovima unazad i bili. Treba da ostanemo verni Gospodu, svetosavlju i sebi. A Nemačka, neka ide ona svojim putem, ali će morati malo više da se na tom putu pozabavi istorijom. Moraće da je dobro prouči da je ne bi po onoj narodnoj ponovo na isti način proživela. Ako ona to uradi i shvati, ako promeni svoje pogrešne težnje i ne moramo da se plašimo da ćemo zakasniti u njen zagrljaj, kako to vide poglavica i indijanci na vlasti. Doći će Nemačka onda sama da pruži ruku prijateljstva onome ko nikad iskren stisak ruke nije ni odbio. Dotle Srbiji ne trebaju lažna braća i prijatelji.

Izvor: Fond Strateške Kulture