Србија на танкој жици

Можете ли да се сетите првог пута у овом веку када је један „ед-мемоар” на велика врата ушао у нашу политичку историју? Било је то почетком 2001. године, када је амерички амбасадор Вилијам Монтгомери спустио на сто председника Југославије Војислава Коштунице лист папира без заглавља и потписа. Био је то такозвани нон-пејпер (non-paper), односно америчка верзија европског „ед-мемоара”.

Папир је био исписан условима које је Вашингтон поставио Београду, а на врху листе, под бројем један, стајало је: Ухапсити Слободана Милошевића до 31. марта и преместити га у затвор.

Последњи дан марта 2001. био је рок до кога је Београд морао да испуни услове да добије „сертификацију” за наставак америчке помоћи. Цела је Србија ускоро знала шта та реч значи јер је сваког пролећа наново било потребно да нас председник САД „сертификује” пре него што нам Конгрес САД одобри десетине милиона долара помоћи. Временом је у игри било све мање долара, али поента никад није ни била у доларима већ у америчкој доброј вољи. Испуњавањем америчких услова куповали смо америчку наклоност у међународним форумима.

Или су нам то барем тако тумачили.

И знате шта? Иако су претње остале неизговорене, иако на Монтгомеријевом папиру није било ни речи о последицама евентуалног непослуха, власт у Београду уредно је ухапсила бившег југословенског председника Милошевића. Пред грађанима се претварала да га хапси због неке злоупотребе, иако је било јасно да га хапси ради изручења Хашком суду. И не само што га је ухапсила, већ је тај посао обавила у задатом року, пре истека 31. марта – додуше, по вашингтонском времену. Дошло је до непредвиђеног затезања па је у тренутку хапшења у Београду већ био 1. април, али је зато у америчкој престоници трајала ноћ 31. марта.

У чему је разлика између бриселског „ед-мемоара” и америчког „нон-пејпера”, између европских и америчких дипломатских претњи и уцена?

Прво у стилу, а онда мало и у суштини. Американци нису, попут Европљана, свој комад хартије трошили на убеђивање да су њихови захтеви морални и правно утемељени. Они су таксативно и педантно набројали све што желе од Срба. Ниједан детаљ им се није чинио сувише ситан. Тражили су да Милошевић буде ухапшен и пребачен у затвор, да Коштуница не даје јавне изјаве како бивши председник неће ићи у Хаг, да РТС одмах почне да извештава о исходу хашких суђења, почев од тада фришке пресуде фочанским силоватељима, да се закон о сарадњи с Хагом усвоји за најдаље шест седмица, да почне „едукација” становништва о српским ратним злочинима… У замену су нудили сасвим конкретан трансакциони однос и није чудо што је сва западна штампа, по изручењу Милошевића у Хаг, брујала о томе како су Срби за паре продали свог бившег председника.

„Ед-мемоар” који је премијеру Србије уручен у Обреновцу пун је правничких фраза и еуфемизама. Оштре санкције које је Запад увео против Русије описане су као примењивање „циљаних мера против одређених сектора руске привреде” које чине део „двосмерног приступа” који тежи мирном решењу украјинског сукоба и који се, по „признању” оних који су те оштре санкције завели, заснива на међународном праву. Али су зато руске контрамере чисто бандитство, односно „одмазда” за коју нема никаквог упоришта у међународном праву! Не би било „фер”, а ни „пријатељски”, каже Брисел, да сиромашна мала Србија нешто ућари повећањем српског извоза у Русију.

Неупућен човек би из текста „ед-мемоара” могао да закључи да Србија само што није извезла све своје робне резерве у Русију, нахранила ондашње становништво и зарадила 12 милијарди евра, колико је Европска унија до сада годишње извозила хране у Русију. Кад тамо, у стварности, Србија у Русију заправо извезе хране за 170 милиона долара, а учешће наших прехрамбених производа у укупном руском увозу хране износи свега 0,2 одсто. Замислите, било би „нефер” да Србија, која једва себе прехрањује, заради коју цркавицу на рачун европског џина!

Хладна и помало љигаво учтива реторика европског „ед-мемоара” том неупућеном читаоцу не би дала да наслути да се сама Србија никад није опоравила од ударца који су западне санкције задале њеној привреди.

И да је западни ембарго на нафту овде отворио врата мафији, као прохибиција Ал Капонеу.

Сличност „нон-пејпера” и „ед-мемоара” је дабоме у томе што је власт у Београду учинила оно што је Запад од ње тражио. Али где је разлика између ове и оне Србије?

Прво у томе што је српска јавност овог пута детаљно обавештена о условима и захтевима западних партнера. „Политика” је јуче објавила интегрални текст европског упозорења Влади Србије, док амерички услови никад службено нису ни угледали светло дана.

Оригинална верзија „ед-мемоара” Европске уније доступна је на енглеском језику на сајту Владе Србије, тамо где од петка недвосмислено пише и то да да Србија неће уводити нове субвенције за извоз робе у Русију – што је и био једини захтев Брисела Београду.

Две хиљаде прве године, коалициона влада у Београду довијала се како да испуни америчке захтеве, а да сакрије садржину „нон-пејпера”. Разлика је што се сада ради отворено, а пре се радило кришом.

Тако су се пре 14 година неки политичари клели да ће 31. март бити дан као и сваки други, да то уопште није важан датум за Србију.

Ми новинари смо се трудили да им запамтимо имена, из истог разлога из ког је Роналд Реган имао обичај да каже: „Ако неко тврди да изјутра воли да се тушира хладном водом, лагаће и о другим стварима”.

Регана није послушао Слободан Милошевић, који је у ноћи хапшења прихватио реч лидера ДОС-а да га неће изручити Хагу. Нико од њих није хтео да тестира расположење грађана, иако су само неколико месеци раније заједно освојили огромну парламентарну већину, и иако је из штампе тог времена било јасно да је ДОС спреман да учини и више од онога што је Монтгомери овлашћен да у име америчке владе захтева.

Кажу да је бившем америчком амбасадору, као пристојном човеку, било посебно непријатно да ове захтеве изнесе југословенском председнику који се током кампање зарекао да Милошевића неће слати у Хаг.

После су се сви лидери демократских странака на власти, независно од разлика које су их делиле, заклињали пред јавношћу да би им Џорџ Буш свакако одобрио помоћ и да нису ухапсили Милошевића. Лаж, лаж, лаж.

Све и кад би садашња Влада Србије хтела нешто да сакрије, не постоје тај стил и правни жаргон, то бриселско реторичко умеће који од грађана Србије могу да сакрију гротескни цинизам Брисела који глумата моралну супериорност. Знају да је непристојно од њих тражити да се солидаришу с батинама какве су и сами примали и сматрали неправедним.

Хоће ли лицемерство кажњавања Русије бити мање упадљиво ако се Србија с њим сложи? Мисле ли у Бриселу да из морално неодбрањиве позиције могу изаћи тако што ће једног дана рећи: Ако су и осиромашени (и православни) Срби увели санкције Русима, то је коначни доказ да смо ми у праву?

Извор: Политика

Коментари

1 Коментара на Србија на танкој жици