Српска барка

Нема сумње да је доста тога што се дешавало везано за последње бриселско ћаскање утроје, а поводом изналажења модалитета како предати Косово за датум и политички преживети, одударало од праксе ранијих сусрета на ову тему. И то не само зато што никакав нови „договор“, читај уступак Србије, није објављен.

Али, да кренемо редом, и најпре се позабавимо данима који су претходили новом чину ове политичке фарсе.

Прво је, наш главни преговарач, премијер у Влади Александра Вучића, по ко зна који пут окренуо ћурак и уместо оптимизма почео да изражава скептицизам, односно гласну сумњу у сврсисходност ових сусрета (он их, додуше, назива „преговорима“) у којима друга страна не прихвата никакве уступке. Да се на то пожалио млађани Ђурић могли би му и одбити на неискуство, али Ивица Дачић сигурно зна да, од када је сецесионистички покрет преузео Ибрахим Ругова, косметски Шиптари нису направили Србима буквално ниједан уступак до дана данашњег (наравно, не рачунајући оно што је Ругова као ратни заробљеник потписао Слободану Милошевићу).

Сва је прилика да то Дачићево пренемагање (као он нешто неће) није било упућено међународној заједници, која одлично зна шта он све хоће, већ пре свега упозорење коалиционим партнерима, који су се оглушили о упутства Запада да се активније морају укључити у, да ствари назовемо правим именом, заокруживање косовског суверенитета и тиме поделити одговорност са оним који преговара.

И то му је успело. На двема седницама државног врха о Косову појавили су се сви лидери водећих коалиционих странака, чак и Динкић, који годинама бежи од косовског проблема као Ђаво од Светог Саве.

Овакав развој догађаја донекле релаксира Дачићеве пољуљане позиције на домаћој политичкој сцени, а аналитички гледано могло би се рећи да представља прву политичку победу у коалиционим играма, после дужег времена. То што се може показати да је та победа можда и гора од Пирове друга је ствар.

Али да се вратимо државном врху који је током своја два окупљања заузео, колико толико принципијелан, став да аутономија заједнице општина на северу Космета треба да буде нешто више од онога се што обично назива „културном аутономијом“, односно да мора имати одређена законска овлашћења која јој гарантују локалну полицијску и судску власт. У том смислу, затражено је од Европе и Америке да изврше одређени притисак на албанску страну. О некаквим паралелним везама са Београдом није било ни помена.

Но, Тачи је чак и ове, рекло би се најминималније захтеве државе која предаје територију са становништвом а хоће да сачува част, глатко одбио у свом обраћању косовској Скупштини, приликом изношења своје платформе за бриселско ћаскање у троје, показујући и колико су га Американци притисли и колико му је до европских притисака стало.

Tада је некако изгледало да се на бриселском дружењу неће догодити ништа битно, сем што ће и учесници и посредници одтрчати по један релаксациони круг како би публика видела да се нешто, ипак, дешава.

Али, да не завлада досада, потрудили су се наш премијер и госпођа Ештон. Први се, напрасно, досетио да ми преговоре о Косову, уствари, и не водимо због датума, те да се ништа страшно неће десити ни ако до лета тај датум не добијемо, а ова друга је коментаришући предстојеће бриселске разговоре обзнанила да „од председника Николића никада неће тражити да Косово призна“. И док су аналитичари разбијали главе шта све то значи, поготово зашто неко ко, на тему Косова, за два дана треба да угости Дачића прича шта неће тражити од Николића, појавила се и вест да ће са преговарачима пре званичног почетка дијалога разговарати и помоћник америчког државног секретара, Филип Рикер. А са терена стигли су и гласови о преконпоновању власти у Косовској Митровици према слици и прилици коалиционе већине која чини Владу. Предуго сам живео на Космету да би за мене ово биле добре вести.

И тако нам је дошао и бриселски пикник за троје. Према ономе што је јавност могла да види и чује, највећа новост која се тамо догодила је што се Кетрин Ештон својски потрудила да свом изгледу дода дозу женствености. Али, јавност никада не чује и не види све. Да није тако чему би политика уопште служила?! А и зашто би високи амерички дипломата, какав је Рикер, потезао онолики пут?!

Након стереотипног саопштења „да је постигнут известан напредак и да ће се „преговори“ наставити, уследила су, већ офуцана, препуцавања Дачића и Тачија, о томе шта је Дачић усмено обећао током дијалога. Све већ виђено.

Углавном, светске агенције јавиле су да је ова рунда завршена неуспешно што, у досадашњем развоју догађаја, за нас представља одличну вест, будући да је сваки напредак процеса, увек и обавезно, ишао на нашу штету.

Први нас је у реалност вратио човек који нам, својим политичким изјавама и деловањем, већ месецима јасно поручује да је Косово завршена прича, Александар Вучић. Кад кажем деловањем, једноставно мислим на чињеницу да овај политичар у успону, око Косова не губи ни енергију ни време. Елем, намрштено и озбиљно, као што и приличи човеку који зна, он нам је искрено, и по ко зна који пут, рекао да се „око Косова не могу очекивати добре вести“. И то је био једини његов коментар на најновију рунду „дијалога“.

А онда се, из Египта, огласио и Томислав Николић, побројавши шта је све Србија спремна да призна Косову. Будући да од свих државних атрибута једино независност није поменуо, бар нам се разјаснило шта је Кетрин Ештон хтела да каже оном изјавом пред Дачићеву посету. Остаје, додуше, мистерија чиме то наш председник изазива појаву видовидости код високих европских званичника, јер не тако давно Ван Ромпеј му је честитао победу на пола гласачког дана, а данас, ето, Ештонова унапред објављује како му неће тражити баш оно, једино, што он неће понудити. Чудо !

Појавила су се, убрзо, још нека тумачења новог бриселског сусрета. Почев од добро обавештеног професора Симића до страних аналитичара, одједном нико више не верује да је ова рунда била тако безначајна каквом су нам је желели представити.

Чак се и ополитичени Милорад Дрецун најзад досетио „да Приштина није искрено приступила дијалогу са Београдом … и да за то најпре има подршку Вашингтона“. Каквог ли изненађења, Америка подржава Шиптаре!

И шта ћемо сад ?!?

Како ко. Ја ћу се, рецимо, присетити старе пословице да „сва мора и олује овог света не могу потпопити барку све док воде нема унутар ње саме“ и мислити да је од свега што се тренутно дешава у вези са Косовом, најопасније превирање до кога ће неминовно довести смена власти у Косовској Митровици. Јер, ако је нешто сигурно у овој причи, то је да огромна већина грађана која тамо живи, нема симпатија за начин на који о њиховој судбини преговоре води Ивица Дачић и коалиција која га подржава, и да су сва предизборна обећања која су у вези Космета дале ове странке давно погажена.

Може бити да је некима ОВДЕ важније то што Вучић испуњава обећања која је дао у вези борбе против корупције, него што не испуњава она око Косова, али код њих ТАМО сигурно није тако. И зато ће се, када ова бриселска „договорна“ фарса буде окончана и дође до неминовне имплементације, они међу њима, који су интересе опстанка подредили личним амбицијама и партијским задацима, наћи насупрот обичних људи који неће лако прихватити да је тринаест година борбе за то да буду свој на своме било узалудно.
Оно што тада следи једва чекају и Шиптари, и Вашингтон, и Брисел !

И ко зна где ће и како завршити од свих нас остављена српска барка?! А где и како ћемо, без ње, завршити ми.

Извор: Видовдан