Poslednja sednica Mešovite komisije za dijalog o Stepincu

Poznato je da su na prvom sastanku predstavnika Rimokatoličke crkve u Hrvata i Srpska pravoslavne crkve održanom 12. jula 2016. godine u Vatikanu dogovorene teme pet budućih susreta. Hrvatska strana u svojoj delegaciji pored trojice biskupa ima jednog školovanog istoričara i teologa, srpska osim dvojice mitropolita (Amfilohija i Porfirija) i dvojice episkopa (Irineja i Jovana) ima orijentalistu (bivšeg doplomatu), a kasnije je Sinod formirao jedno konsultativno telo, čiji sastav nikada javno nije obznanjen. Sastav te grupe je menjan jer su dvojica (trojica) odustala od učešća, a uključivani su novi po preporuci jednog uticajnog akademika, bez obzira na njihovu stručnost kad je reč o novijoj istoriji Rimokatoličke crkve u 20. veku.

Posle dobijenog zaključka Sinoda o tome da sam uvršten u pomenuto savetodavno telo bio sam radostan iz više razloga. Prvo, potičem iz onog dela srpskog naroda koji je postradao u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, drugo, školovani sam istoričar, odbranio sam doktorat „Srpska pravoslavna crkva 1941–1945. godine“, istražujem noviju istoriju naše Crkve više od tri decenije… Nemam nikakve osećanje žalosti što nisam uključen u direktne razgovora. Imam negativan stav prema zakulisanim igrama, čiji će ishod biti na našu štetu!

Među istoričarima u Srbiji zna se ko je i na kojoj temi odbranio doktorsku disertaciju. To govori da je Sinod Srpske pravoslavne crkve mogao da sastavi dobru ekipu saradnika koji bi se pokazali od velike koristi. Moje je mišljenje da ta prilika nije toliko iskorišćena na način kako se i koliko moglo.

Imajući u vidu da znam dovoljno o sadržaju dosadašnjih razgovora, ubeđen sam da je propušteno više prilika. Jedna prilika ticala se moje molbe arhijerejima da se od Bezbedonosno-informativne agencije dobije na uvid kopija dnevnika Alojzija Stepinca i filmski žurnal (dužine oko 3 minuta) na kome se vidi kako nadbiskup u leto 1942. godine prekrštava Srpčad sa Kozare a kumuje im Ante Pavelić. Deo te storije pokazao je Lordan Zafranović u svom dvodelnom filmu emitovanom nedavno na programu Televizije Srbije! Pomenuti žurnal mogao je da posluži kao krunski dokaz o dubokoj povezanosti države, koju je predstavljao poglavnik, i Rimokatoličke crkve, koju je predstavljao predsedavajući Biskupskih konferencija i vrhovni vojni vikar Nezavisne Države Hrvatske! Nadbiskupov dnevnik je bogat materijalom koji bi mogao da pokaže njegovo nečinjenje kada je reč o molbama za pomoć!

Ja sam insistirao da verski genocid (u prvom redu prekrštavanje) bude bitna tema razgovora u Novom Sadu, pripremio elaborat i ponudio dovoljno arhivskog materijala. Moja saznanja o sadržaju razgovora (i tekstova učesnika) u Novom Sadu i Slavonskoj Požegi pokazuju da predlog nije iskorišćen u potpunosti. Prilog u korist ove tvrdnje može da bude naslov referata jednog člana hrvatske strane: „Odnos nadbiskupa Stepinca s Nezavisnom Državom Hrvatskom u vrijeme progona, 1941–1945.“!

Na ovom mestu moram da postavim dva pitanja: Zašto srpska strana nije ustvrdila da je u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj nad srpskim narodom izvršen genocid u kome su učestvovali i pripadnici klera Rimokatoličke crkve? Moje pitanje gubi smisao ako se pomenuto tvrđenje (u bilo kojoj formi) predloži u zaključcima koji će zasigurno biti sastavljeni! Drugo: Zašto naša strana nije upitala Hrvatsku da li je Rimokatolička crkva poništila prekrštavanje iz vremena Nezavisne Države Hrvatske?

Tema poslednjeg razgovora koji će biti održan u Podgorici (?) jeste biografija nadbiskupa Stepinca u komunističkoj Jugoslaviji. Nadam se da će učesnici sa naše strane znati da pruže činjenice o istorijskom kontekstu i odnosu komunističke vlasti prema svim verskim zajednicama. A to, primera radi, znači da uporede: sudbine arhijereja Srpska pravoslavne crkve (trovanje patrijarha Vikentija 1958. godine, fizički napadi na arhijereje, zabrane povratka u njihove kanonske eparhije…), ubistva nekolicine i hapšenja na desetine sveštenoslužitelja, rušenje brojnih ostataka hramova koji su stradali u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, sa sudbinom pojedinih slovenačkih biskupa itd. Ostajem u nadi da će navođenje takvih činjenica relativizovati optužbu o oštroj komunističkoj represiji nad nadbiskupom Stepincem i poništiti tvrdnje hrvatske strane da je on bio mučenik i stradalnik.

Svojevremeno sam upozoravao da u Vatikan treba da ide neko po poznaje istoriju Nezavisne Države Hrvatske i latinski jezik i da se traže određeni dokumenti, na primer izveštaj nadbiskupa Stepinca papi iz maja 1943. godine. Posvećeni znaju da je prijem izaslanika iz Beograda u Vatikanu trajao tri minuta kao i da je on tražio dokumenta iz 1946. godine!!! Uzgred, nedavno se naš akademik (član savetodavnog tela) oglasio rekavši otprilike da će do kanonizacije ipak doći optuživši Vatikan da nije dozvolio uvid u svoje arhive i tom optužbom pokrio i svoje promašaje. Pri tom nije želeo da govori o kojim je dokumentima reč. Uostalom, kako bi to i kazao kada o tome ne zna previše! Možda bi bilo bolje da je pogledao šta sve krije zaostavina Viktora Novaka?

Hrvatska strana se unapred pripremala za mogućnost da razgovori mogu da potraju gotovo pet godina (o tome je svojevremeno dao utemeljene prognoze bivši ambasador Hrvatske u Vatikanu). Nisam upućen u mišljenja naše strane o vremenu mada bih voleo da je naš nekadašnji diplomata iz Rima tako nešto predočio arhijerejima Srpske pravoslavne crkve.

Želeo bih iz više razloga da se razgovori nastave bez obzira na broj dogovorenih. U tom kontekstu slobodan sam da predložim da jedan od njih bude obavezno u Banjoj Luci ili Trebinju!

Lično bih bio srećan da naša strana o dosadašnjim razgovorima upozna ostale sestrinske crkve, prvenstveno Rusku pravoslavnu.

Moje zadovoljstvo biće još veće ako Patrijaršija ne dozvoli bilo kakvu političku trgovinu tipa: Vatikan neće podržati „Kosovo“ u zahtevu za prijem u Unesko, a mi nećemo da „zatežemo“ oko Stepinca; ili: Odnosi Srbije i Hrvatske trebaju da se razvijaju bez pogleda u prošlost!

Izvor: Fond Strateške Kulture