Poslednja vremena i pokajanje

Često se pitamo šta znače poslednja vremena i zbog čega se o njima toliko govori. Kada sam počeo da se bavim javnim radom, objavio sam niz tekstova posvećenih toj temi. Neki od njih i danas mogu da se pronađu na mom starom sajt. Tu su i knjige „Treći svetski rat i Apokalipsa“, „Dnevnik Apokalipse“ i „Srbija u senci Antihrista“. 

Ljudi se ovako ozbiljnim pitanjima vraćaju naročito onda kada žive u vremenima ratova, društvenih lomova, moralne nesigurnosti i osećanja da se svet menja brže nego što mogu da razumeju. Ipak, hrišćanski odnos prema poslednjim vremenima ne sme da se zasniva na strahu, senzacionalizmu i pogađanju datuma, nego na trezvenosti, veri i pokajanju.

Ovde bih zato želeo da naglasim nešto veoma važno za pravoslavno hrišćansko shvatanje apokaliptičnosti. Kada će doći kraj sveta, mi ljudi ne možemo znati. Jevanđelje jasno kaže: „A o danu tome i o času niko ne zna, ni anđeli nebeski, do Otac moj sam.“ Prema tome, čoveku nije dato da određuje datume kraja istorije niti da pravi kalendare Drugog Hristovog dolaska. To su često činili protestantski i neoprotestantski sektaši, koji su neprestano pokušavali da pogode datum završetka sveta, pa su svaki put grešili i ljude vodili u zabludu. Takva vrsta religiozne radoznalosti nema veze sa istinskom verom, jer veru pretvara u nagađanje, a duhovni život u iščekivanje spektakularnog događaja.

NAMA JE TEŠKO? NEKA SVE PROPADNE!

I među pravoslavnima postoje apokaliptičke napetosti. Kao što je govorio otac Georgije Florovski, svako od nas bi ponekad želeo da se istorija završi munjom Apokalipse. Takvo je osećanje naročito u teškim vremenima, kada treba birati na raskrsnicama istorije. Kada nam je teško, kada ne vidimo smisao ni izlaz, lako pomislimo da je najbolje da više ne bude ni sveta. Čovek tada sopstvenu nemoć projektuje na čitavu istoriju i želi da se sve prekine zato što ne uspeva da pronađe mir u sopstvenom životu. Međutim, Gospod je taj koji drži vremena i rokove u svojoj vlasti. Naše nije da određujemo kraj, nego da u vremenu koje nam je dato živimo odgovorno, da se popravljamo i da činimo ono što je pred Bogom dobro.

A šta je cilj Gospodnji? Cilj je da se što više ljudi spase i zadobije život večni. Dok god bude onih koji traže istinu, dolaze Bogu, kaju se i žele spasenje, dotle će trajati istorija čovečanstva. Istorija nije besmisleno nizanje nesreća, nego prostor slobode u kojem čovek može da izabere dobro, da se vrati Bogu i da se preobrazi. Kao što je rekao Gete, svet će prestati da postoji kada ljudi prestanu da raduju Boga. 

Dok god Boga radujemo pokajanjem, dotle ima nade za svet.

USLOVNOST PROROŠTAVA I POKAJANJE NARODA  

Zašto je to važno? Zato što su proročanstva uslovna. Sveti Jovan Zlatousti kaže da Gospod šalje proročanstvo upravo zato da se ono ne bi ostvarilo. Proročanstvo nije uvek hladna presuda o nečemu što mora da se dogodi bez obzira na ljudsko ponašanje. Ono je često upozorenje, poziv na promenu i mogućnost da se zlo izbegne. Kao primer Sveti Jovan navodi Knjigu proroka Jone, u kojoj se jasno vidi da se Bog obraća čoveku ne zato da bi ga uništio, nego da bi ga podstakao na pokajanje.

Gospod šalje proroka Jonu u Ninivu, veliki grad, da njegovim stanovnicima propoveda pokajanje. Jona pokušava da izbegne tu misiju zato što ne želi da se osramoti. On zna da je Gospod milosrdan i blag i veruje da će oprostiti Ninivljanima ako se pokaju. Zbog toga se plaši da će, pošto je najavio propast grada, ispasti lažni prorok. U njegovoj reakciji vidimo ljudsku slabost: čoveku je ponekad važnije da se pokaže kao neko ko je bio u pravu nego da se drugi spasu. Ali Božja namera nije da prorok dokaže sebe, već da se narod vrati Njemu.

PRIMER PROROKA JONE

Bežeći od Gospoda, Jona dospeva u more, gde ga proguta morska neman, a zatim ga izbacuje na obalu. Posle toga odlazi u Ninivu i propoveda. Ninivljani oblače kostret, nalažu post i sebi i stoci, kaju se, a Bog pošteđuje grad. Jona se zbog toga ljuti na Gospoda. Gospod ga tada opominje primerom tikve pod čijim je lišćem prethodno odmarao. Kada je tikva usahla i kada ga je sunce udarilo, Jona se ražalostio. Gospod mu kaže: „Ti žališ tikvu oko koje se nisi trudio i koju nisi odgajio, a zar ja da ne žalim Ninivu, veliki grad, u kojem ima više od sto hiljada ljudi koji ne umeju da razlikuju desno od levoga?“

Poruka te priče je, po Zlatoustu, jasna: Bog šalje proročanstva da bi se ljudi pokajali i da se najavljene nesreće ne bi ostvarile. Proročanstvo koje je sprečeno pokajanjem nije lažno proročanstvo, nego upozorenje koje su ljudi ozbiljno shvatili: ono je postiglo svoj cilj jer je promenilo upozorene. 

SMAK SVETA JE ODLOŽEN

Otac Tadej je često govorio da je u šestom veku Gospod hteo da dopusti kraj sveta, jer su se pojavile mnoge jeresi i čitave oblasti otpale su od Hrista. Pojavila se jeres monofizitizma; odvojili su se Egipćani, Etiopljani, Jermeni i drugi. Takva predanja treba razumeti u duhu poziva na duhovnu budnost, a ne kao osnovu za računanje datuma.

Prema tom predanju, Majka Božja i tri svetitelja sa zemlje, među kojima je bio Sveti Varsanufije Veliki, umolili su Gospoda da ne dopusti kraj sveta, nego da pošalje propovednike novim narodima, koji će proširiti veru i produžiti istoriju sveta i Crkve. Gospod je poslao nove misionare, među njima Svete Kirila i Metodija Slovenima. Kao znak da je trebalo da se rodi antihrist, rodio se Muhamed, a njegova vera postala je bič za nedostojne hrišćane i ostala je to do dana današnjeg. Suština tog kazivanja jeste da nema konačno utvrđenog datuma i da tok istorije ostaje povezan sa slobodom, verom i pokajanjem ljudi.

OTAC TADEJ GOVORI

Evo reči oca Tadeja:“Gospod je hteo da u šestom veku skrati vek ovoga sveta. Dodijala je Gospodu ona unutrašnja borba u Crkvi. Mnogo je jeretika bilo… A ko su bili glavni jeretici? Glavni jeretici su bili visokoškolovani i to bivši pravoslavni hrišćani. Štaviše, često i sveštenici i patrijarsi, služitelji, kao što je bio Arije ili Makedonije. On je bio prvi koji je izazvao raskol, a posle njega i mnogi drugi. I Gospodu je sve to dodijalo. I hteo je da skrati vek sveta. Ali zbog molitava Majke Presvete i triju duša koje su se molile za našu zemlju, Gospod je produžio vek ovome svetu. Ja sam to u mlađim godinama čitao na ruskom u knjizi „Pitanja i odgovori“ Svetog Varsanufija Velikog. Mislio sam da ću zapamtiti imena onih koji su se molili; jedan je bio u Korintu, drugi u Rimu, treći u Jerusalimskoj patrijaršiji, posle sam zaboravio. Kad je naš čuveni otac Justin preveo Žitija Svetih, on je preveo odlomak iz knjige „Pitanja i odgovori“ Svetog Varsanufija, tako sam našao da je u Korintu bio prepodobni Ilija, u Rimu Prepodobni Jovan, u Jerusalimskoj patrijaršiji Sveti Varsanufije. Tako, zbog molitve Majke Presvete i ove trojice, Gospod je produžio vek.

Ali nismo ostali bez kažnjavanja, jer su hrišćani često bili raspušteniji po svojim postupcima i životu od samih neznabožaca. Gospod je zato dopustio da nezakonit sin goni zakonitog. Mi hrišćani smo Novi Izrailj, zakonita deca. Arapi su izrailjskog porekla, oni su deca Agarinog sina Ismaila. Gospod je dopustio da se pojavi Muhamed i on je bič hrišćanima. Gospod neće da ukloni taj bič, do dan-danas, jer nismo kakvi treba da budemo. Oni koji su stariji znaju kakav je naš narod bio pre rata, a kakav je sad, posle rata. To se mnogo, neverovatno razlikuje. I pre rata je bilo igranki u svim gradovima, selima, omladina se skupljala na igranku, ali igranka je počinjala odmah posle ručka, i čim je sunce bilo pri zalasku, svi su se razilazili. A sad naša omladina izlazi u 10, 11 uveče, sad noć biva dan, a dan – noć. I čemu dobrom možemo da se nadamo? Vidite kakvo je teško vreme došlo.“

Vidimo, oče, vidimo. I bojimo se posledica, ali se ne kajemo. 

ETIKA I TEHNIKA 

Kraj sveta će doći kada ljudi toliko ogreznu u bezakonju da skoro niko neće tražiti Boga niti iskreno želeti da uđe u Carstvo nebesko. Pred Potop, koji je praobraz Drugog Hristovog dolaska, ljudi su se toliko izopačili i ozverili da je Gospod rekao: „Neće se Duh moj doveka preti sa ljudima, jer su telo.“ To znači da su postali isključivo telesni i da u sebi više nisu imali ničega duhovnog. 

Zašto je do toga došlo? Zato što je tehnička civilizacija dostigla ogroman nivo, dok je moralna zakržljalost bila još veća. Tehnički napredak sam po sebi ne čini čoveka boljim. On mu daje veću moć, ali ne određuje kako će tu moć upotrebiti. Ako čovek nema moralni zakon u sebi, ista sredstva koja imaju potencijal da služe životu mogu da se pretvore u sredstva porobljavanja i uništenja. Zato se ne može govoriti o napretku samo na osnovu brzine, udobnosti, graditeljskih sposobnosti ili tehničkog znanja. Pravi napredak mora da obuhvati i odgovornost, savest i sposobnost da se moć ograniči.

 „KAO ŠTO BEŠE U VREME NOJEVO“

 Danas vidimo mnoge tragove drevnih civilizacija za koje ne znamo kako su nastali. Tu su egipatske piramide. Vidimo Stounhendž. Vidimo u Tiahuanaku kamene blokove teške više desetina tona, koje je neko precizno ređao. Domoroci kažu: „To nismo napravili mi, to su napravili bogovi.“ Vidimo u džunglama Jukatana ogromne kamene kugle, teške i po dve i po tone, savršeno obrađene. Vidimo kristalne lobanje južnoameričke. U muzejima Perua nalaze se trepanirane lobanje, veoma precizno operisane. Vidimo gradove Inka, u kojima se ni danas ne može provući sečivo noža između dva kamena, iako nisu koristili cement.

Vidimo astečke piramide, velike figure na Uskršnjim ostrvima i druge neverovatne građevinske poduhvate civilizacija koje su postojale, a zatim nestale. Znamo i za predanje o Atlantidi, moćnoj civilizaciji koja je nestala kada su se njeni ljudi pogordili. Gotovo svi narodi sveta imaju predanje o Potopu. Kinezi govore o caru Juu, koji je nadživeo potop, pa kažu: da nije bilo Jua, svi bismo bili ribe. Bez obzira na to kako ćemo pojedinačno tumačiti te tragove i predanja, ona nas podsećaju da tehnička moć ne garantuje trajnost civilizacije.

ULOGA ČOVEKA I BLIZINA KRAJA

Sve to pokazuje da čovek ne može živeti samo od tehnike ako ona nije praćena etikom i ako u njemu nema duhovnog života. Civilizacija može spolja da izgleda veličanstveno, a da se iznutra raspada. Može da podiže ogromne građevine, da ovladava prirodom i da stvara složene sisteme, ali da istovremeno izgubi predstavu o svetinji ljudskog života. To je tajna apokaliptičnosti i suština pitanja poslednjih vremena. Poslednja vremena, u tom smislu, zavise i od ljudi: ne u smislu da čovek određuje Božju odluku, već da svojim izborima pokazuje da li želi život sa Bogom ili odbacivanje svega duhovnog.

Pravoslavni danas često žive u zabludi da će se sve rešiti nekom čudesnom intervencijom u istoriji. Na primer, očekuje se da će se SIGURNO pojaviti pravoslavni ruski car koji će, kad dođe, sve urediti. Proročanstvo o obnovi ruske monarhije zabeležio je pre Drugog svetskog rata vladika Teofan Bistrov – Teofan Novi Zatvornik, koji je u mladosti bio duhovnik cara Nikolaja Drugog i njegove dece. Bio je izuzetno molitven i čestit čovek. On je govorio:“Po svedočenjima staraca, kraj sveta se približava, ali će pre toga, ako se ruski narod pokaje, Bog na kratko vreme poslati cara ognjene vere, silnog uma i gvozdene volje.“

PREDANJE O POSLEDNJEM CARU 

Ključne reči tog predanja jesu: „Ako se ruski narod pokaje“. To se ne mora dogoditi ako pokajanja ne bude. Proročanstvo, dakle, nije bezuslovno, nego je vezano za promenu ruskog i ostalih pravoslavnih naroda. Pojava takvog cara bila bi kratkotrajna i donela bi izvestan predah pre poslednjeg apokaliptičkog ubrzanja. Ali to predskazanje nije apsolutno. Ne znamo da li će se ostvariti, jer ne znamo ima li pokajanja. Zato nije dobro pretvarati ga u politički program, niti očekivati da će pojava jednog čoveka magijski rešiti sve duhovne i društvene probleme.

 Danas gledamo strašan – bratoubilački rat između Velike i Male Rusije, odnosno između Rusije i Ukrajine. Vidimo da ljudi ginu s jedne i s druge strane. Ruski narod se, nažalost, kao ni srpski, još ne vraća Bogu u meri u kojoj bi to bilo potrebno. Čitamo da veliki procenat stanovnika Rusije odlazi kod vračara, gatara, okultista i bioenergetičara. Formalno izjašnjavanje da sam pravoslavac nije isto što i život po veri. Pripadnost Crkvi mora da se vidi u odnosu prema porodici, bližnjem, istini, radu, odgovornosti i sopstvenim gresima.

POSLEDICE LEGALIZOVANOG GREHA

Čujemo sa svih strana da pravoslavni narodi krše Božji i moralni zakon. Videli smo da je u Grčkoj usvojen zakon o legalizaciji istopolnih „brakova“. Pravoslavne zemlje gube svoj istinski etos, koji im je Bog dao da bi se sačuvale. Sveti Pajsije Svetogorac govorio je da je porodica poslednje utočište. Ako se razori porodica, neće biti ni Crkve, ni države, ni bilo čega drugog. Porodica je prvo mesto na kojem čovek stiče ljubav, odgovornost, žrtvu. U porodici počinje sve čime smo ljudi. Kada se ona sistematski oslabi, posledice se ne zadržavaju samo u privatnom životu, nego prelaze na celo društvo.

Sveti Pajsije je govorio i da, dok god čovek čini greh, posledice tog greha padaju na njega i njegovu najbližu okolinu. Ali kada se greh legalizuje i proglasi poželjnim, njegove posledice padaju na čitav narod i državu koja ga je ozakonila. Uvođenje pojava koje nisu primerene iz perspektive hrišćanskog morala ukazuje da među pravoslavnim narodima nema istinskog pokajanja ni duhovne obnove. Zato pojava ruskog cara, kao nekakvog magijskog isceljenja u datom trenutku, ne izgleda kao nešto što nas nužno čeka i čemu bezuslovno možemo da se nadamo. Ipak, iskreno verujem da je pokajanje moguće.

PROROČANSTVO VLADIKE NIKOLAJA

Vladika Nikolaj je u „Nebeskoj liturgiji“ pisao da će Srbi mnogo postradati, da će doći doba kada će groblja postati tesna i kada će, da dodamo, biti više sahrana nego svadbi. Zapitajmo se koliko puta godišnje odlazimo na svadbe, a koliko puta na sahrane. Pisao je da će doći vreme kada će u Srbiji zavladati gresi kojih bi se i stoka zastidela i kojih bi se divlji veprovi posramili. Doći će vreme kada nećemo smeti svoju decu svojom zvati, niti slobodno misliti i disati. Te reči ne treba čitati kao povod za očajanje nego kao poziv da se narod probudi dok još ima vremena.

Ali i takvo stanje može da prođe ako se srpski narod pokaje. Tada će Sveti Sava, klečeći pred prestolom Božjim, uzviknuti: „Dosta, Bože, poštedi ostatak!“ U tom smislu, zaista smatram da će, ako bude pokajanja, biti spasenja i za Ruse, i za Srbe, i za Grke, Bugare, Rumune, Gruzine i sve pravoslavne narode na svetu. Pokajanje nije samo osećanje tuge zbog greha. Ono podrazumeva promenu uma, promenu pravca života i spremnost da čovek prizna sopstvenu odgovornost, umesto da za sve okrivljuje druge narode, vlast, ideologije ili istorijske okolnosti.

PROPOVED SVIM NARODIMA

Jedno zanimljivo, značajno i dragoceno znamenje jeste obraćanje mnogih Amerikanaca u pravoslavnu veru. Nikada ih u naše doba nije bilo toliko kao danas. Oni prihvataju pravoslavlje zato što prepoznaju njegovu autentičnost. Mnogo čitaju Svetog vladiku Nikolaja. Čovek ponekad tek izvan tradicionalno pravoslavnih zemalja vidi koliko je pravoslavno predanje duboko, jer mu prilaze ljudi koji ga nisu nasledili po rođenju, nego su ga pronašli tražeći istinu. Njihovo obraćenje može da bude i opomena nama koji smo veru primili kao deo porodičnog i narodnog nasleđa, ali je često ne živimo kao savesni vernici.

Nedavno smo gledali intervju Takera Karlsona sa Džozajom ( Josijom ) Trenamom, pravoslavnim američkim sveštenikom i izuzetnim propovednikom. On je citirao knjigu „Rat i Biblija“ Vladike Nikolaja kao jedan od najvažnijih izvora za razumevanje onoga što se dešava u savremenom svetu. Amerika počinje da otkriva Svetog vladiku Nikolaja, koji je svojevremeno propovedao u Americi i Engleskoj. Počinje da traži svoje hrišćanske korene i da se vraća duhovnim dubinama. To je jedno od znamenja vremena i pokazuje da se vera može probuditi i tamo gde se činilo da je društvo sasvim sekularizovano.

Jer pre kraja vremena Jevanđelje spasenja biće propovedano svim narodima. To ne znači da će ga svi narodi prihvatiti, nego da će istina biti objavljena svima. Zato ne smemo sebi dozvoliti da padnemo u očajanje. Hrišćanska apokaliptičnost nije nauka o beznađu, nego je reč o odgovornosti i nadi. Čovek koji veruje ne zatvara se u strah i ne posmatra svaku krizu kao izgovor da odustane od života. On se moli, pomaže bližnjima, čuva porodicu, ispoveda veru, radi na sebi i trudi se da u svetu umnoži ono što je dobro.

NAŠ ODGOVOR NA POTONJA VREMENA

Treba da se molimo Bogu, da se kajemo i da dopustimo Gospodu da vodi istoriju tamo kuda On nameri. To je suština. Apokalipsa će se dogoditi i kraj sveta je blizu, ali je on toliko blizu koliko je naše pokajanje daleko. Što se više budemo kajali i vraćali Bogu, nada u naš preobražaj biće sve veća. Umesto da se bavimo računanjem datuma, treba da se pitamo da li smo danas postali bolji nego juče, da li smo se pomirili sa bližnjima. Da vidimo kakva nam je vera i nada. U tome se nalazi pravi odgovor hrišćanina na pitanje poslednjih vremena.

Takvo razumevanje poslednjih vremena oslobađa čoveka od panike i vraća ga odgovornosti. Nije presudno koliko smo proročanstava pročitali ili koliko smo puta zaključili da je kraj blizu. Presudno je da li smo odgovorili na poziv Jevanđelja. Svako vreme može biti poslednje za pojedinca, jer niko ne zna koliko mu je života ostalo. Zato je najvažnije da čovek ne odlaže pokajanje, ne čeka idealne istorijske okolnosti i ne traži spasenje u „političkim čudima“, nego da već danas započne molitvenu i pokajničku obnovu sopstvenog života, porodice i zajednice u kojoj živi.

Izvor: Iskra