Prioritet Putinovih prioriteta

Godina se još nije završila, a ruska vojska je upravo završila drugu veliku masovnu vojnu vežbu, najveću još od vremena SSSR (ako se računa onu pomorsku iz marta, onda bi bila treća po redu). Ti manevri mogu se smatrati rutinskim vojnim vežbama koje provode sve vojske sveta, međutim, način na koji one započinju i kako se vode govori nešto sasvim drugo – a to je da se Rusija budi i da želi da ceo svet to ima na umu.

To je do posebnog izražaja došlo u martu, kad je ruski predsednik Vladimir Putin po povratku sa službenog puta iz aviona usred noći komandovao veliku pomorsku vežbu u Crnom moru. Ti manevri dobili su veliki publicitet u javnosti, a u središtu NATO ostali su uvređeni jer, prema dogovoru dve strane, „niko ih nije pravovremeno obavestio“.

Nema sumnje da su ti potezi sve samo ne hir ruskog predsednika, a masovnost iznenadnih manevara, održanih između dve zajedničke vojne vežbe s Kinom, još više brinu sve one kojima je najdraži period Ruske Federacije bio onaj za vreme vladavine Borisa Jeljcina.

Rano ujutro 13. jula počela je iznenadna vojna vježba koju je, pošto je dan ranije održao sastanak sa ministrom obrane generalom Sergejom Šojguom, lično komandovao Vladimir Putin. Komanda se odnosila na borbene jedinice raspoređene na istoku zemlje. Prema rečima ruskog ministra obrane, „13. jula u jedan sat noću komandant Istočne vojne oblasti admiral Konstantin Sidenko otvorio je tajni dokument Vrhovne komande u kojem su stajale upute za njegove snage“. Ministarstvo obrane je kasnije izvestilo da je Sidenkov zadatak bio da „mobiliše preko 80.000 vojnika sa više od 1.000 tenkova i oklopnih vozila, 130 borbenih aviona i helikoptera i 70 ratnih brodova ruske ratne mornarice“.

Samo tri dana pošto su započele vežbe – 16. jula – službeni izvori ministarstva odbrane navode da je „u manevrima učestvovalo 160.000 vojnika“. Istog dana je novinarima obezbeđeno posmatračko mesto na Sahalinu, sa koga su pratiti dolazak predsednika Putina, koji je tog dana lično, u društvu generala Šojgua i komandanta Vrhovne komande generala Valerija Gerasimova, pratio izvršenje svoje koamande od pre tri dana.

Vojne vežbe obuhvatile su sve formacije Istočne vojne oblasti, kao i deo jedinica koje pripadaju Centralnoj vojnoj oblasti, kojom komkanduje Nikolaj Vasiljevič Bogdanovski, a Ministarstvo odbrane je na svojoj službenoj stranici 16. jula izdalo sledeće saopštenje:

„Konačan broj jedinica koje su učestvovale u kontroli operativne borbene spremnosti je preko 160.000 vojnika“.

Tokom vežbi novinari su sledili i izveštavali o onome što se događa na terenu, držeći se informacija koje im je davalo Ministarstvo odbrane. Svrha manevara je bila „koordinisanje armije, divizije i sve borbene komponente Istočne vojne oblasti sa ciljem da se one dovedu u stanje pune borbene pripravnosti“. U raportu generala Gerasimova ministru obrane generalu Šojguu 13. jula navedene su sve komponente oružanih snaga, o kakvoj tehnici i oružju je reč i koja je svrha vojnih vežbi.

Međutim, o kakvom god oružju govorili i kakav god bio zadatak ovih manevara, činjenica je da Putin želi funkcionalnu i koordinisanu vojsku, i to ne samo u odbrambenom smislu. Prisustvo motoriziranih brigada i desantnih jedinica, koje su se uvežbavale za „okupaciju neprijateljske teritorije“ navodi na razmišljanje kako bi se ruska vojna doktrina mogla delimično izmeniti. Dodajmo i da su 17. jula ruski borbeni avioni uspešno proveli četiri simulirana borbena leta duž ruskih granica. Ministarstvo odbrane je saopštilo da su zone koje su pokrivene bile „prostor unutar Japanskog i Ohotskog mora, međunarodne vode u Pacifiku na severu japanskog arhipelaga“. Kako bi testirali protivvazdušnu odbranu Treće armije Istočne vojne oblasti i onu osbrambene komande Sahalina i Japanskog mora, podignuta su tri bombardera Tu-95MS, koji su „uspešno izvršili svoj zadatak“.

Vojni analitičari tvrde da su ove vežbe bile očekivane jer se to videlo iz njihove masovnosti, pripreme za logističku podršku i transportima (prije svega železnicom) na velikim udaljenostima, kao i zbog obustava dozvola za godišnji odmor vojnom osoblju i testova mobilnosti. Sve to ukazuje da je unapred provedeno strateško planiranje do u najsitnije detalje.

Važno je naglasiti ulogu medija i kako su korišteni. Iako je njihovo prisustvo na ovim vežbama bilo uslovljeno neznatnim ograničenjima Ministarstva obrane, svi koji su očekivali da vide spremnost ruske vojske na najvišem nivou videli su ono što su priželjkivali.

Ove besprekorne vojne vežbe mogu se posmatrati u kontekstu Bele knjige ruske odbrane, koju je Ministarstvo izdalo 2012, međutim, ako uzmemo u obzir navedeno, kao i vanredo blisku saradnju ruskih i kineskih oružanih snaga, imajući u vidu jednice, tehniku i ljudstvo, kao i način na koji ruski predsednik izdaje komande takoreći u pet do 12, može se tvrditi da je ovaj deo sveta Moskvi od posebne važnosti i da ništa neće prepustiti slučaju, držeći se isključivo odbrambene vojne doktrine.

Kako bi bio posve siguran u borbenu spremnost u svakom delu zemlje i u svakom trenutku, Putin je krajem prošle godine procenio da mu na mestu ministra obrane treba čovek poput generala Sergeja Šojgua, i on je u novembru 2012. sa mesta ministra za vanredne situacije preuzeo resor obrane. Odluka da zameni Anatolija Serdjukova za Putina je postala konačna pošto se utvrdila neefikasnost pojedinih delova oružanih snaga, nefunkcionalnost za vreme terorističkih napada u Tatarstanu i Dagestanu 2012, loša profesionalnost nekih od visokih funkcionera, kao i zbog činjenica da je reforma oružanih snaga bivšeg ministra bila predmet stalnih rasprava i u Dumi i unutar vladajuće stranke jer nije dovoljno pažnje posvetio modernizaciji i informatičkom usavršavanju oružanih snaga.

Informatička komponenta oružanih snaga je, kao deo od posebnog prioriteta, naglašavana još od 2008, ali se do 2012. došlo samo do teoretskog dela. odnosno nije se učinilo ništa više od objave Konceptualnog pristupa ruskih oružanih snaga informatičkom prostoru (cyber-space)’. Kap koja je prelila čašu bio je slučaj korupcije u kompaniji za pružanje usluga vojsci Oboronservis, a klupko se odmotavalo ravno do Serdjukova. Ne čekajući rezultate istrage, Putin je za jedno od najvažnijih ministarstava odabrao čoveka za kojeg je bio uveren da će biti na visini zadatka.

Sergej Šojgu je rođen u Čadanu (Autonomna Republika Tuva) 1955. i od oca pripadnika tuvanske manjine i majke Ruskinje nasledio evroazijski mentalitet i kulturu. Za vreme SSSR vršio je razne funkcije u infrastrukturnom sektoru a istovremeno je služio Crvenoj armiji, u kojoj je došao do visokog čina generala armije. Posle raspada SSSR njegovo iskustvo u logistici i organizacione sposobnosti omogućili su mu da uvek bude u blizini političkog vrha novostvorene Ruske Federacije, zbog čega je dobio mesto ministra za vanredne situacije, na kojem je ostao čak 21 godinu, sve do preuzimanja Ministarstva odbrane. U ruskom narodu poznat je i kao guverner Moskovske oblasti iz redova Jedinstvene Rusije i omiljen (što je mnogima na zapadu nepojmljivo) „jer ima čvrstu ruku – dobro doziranu i nikad preteranu“, kao i zbog sposobnosti da dobro vlada najtežim situacijama. Ruski mediji 14. novembra 2012. navode da su sa generalom Šojguom u Ministarstvo došli i general-pukovnik Valerij Gerasimov, tada koandant Centralne vojne oblasti, koji je preuzeo mesto komandanta Vrhovne komande, te general Arkadij Bakin, koji je sa mjesta komandanta Zapadne vojne oblasti preuzeo funkciju zamenika ministra odbrane, i general-pukovnik Oleg Ostapenko, koji je ostao na dužnosti u ratnom vazduhoplovstvu i svemirskoj odbrani.

Te promene nisu pobudile veliki interes na Zapadu, ali su sa zadovoljstvom primljene u Rusiji i zemljama članicama BRIKS. Među prvima mu je čestitao čelnik ruskih komunista Genadij Zjuganov, koji je za vreme vladavine Dmitrija Medvedeva bio u Dumi žestoki kritičar smenjenog Serdjukova.

Odmah po preuzimanju dužnosti Šojgu je zaređao niz diplomatskih susreta od strateškog značaja. Već 21. novembra 2012. se za vreme posjete Putina Pekingu sreo sa prvim čovekom kineskih oružanih snaga Hu Ćiliangom. Njih dvojica su se složili da, osim obveza iz Šangajske grupe, Rusija i Kina imaju niz dodatnih zajedničkih interesa i da između te dve zemlje vlada uzajamno povjerenje. Posle posete Kin, u Moskvu je 14. decembra doputovala brazilska visoka vojna delegacija i tada su Šojgu i brazilski ministar obrane Kelso Amorim potpisali ugovor o vojnoj saradnji, prema kome Brazil u Ruskoj Federaciji vidi najboljeg partnera za kupovinu oružja i razmenu vojne tehnologije. Dogovor o saradnji između Rusije i Brazila je formalno potvrdila i ruska Vlada, kada je početkom febrzara zamenik ruskog premijera Dimitrij Rogozin službeno najavio „početak dugoročne vojne saradnje između Moskve i Brazilije“.

Šojgu 30 januara 2013. leti u Astanu, glavni grad Kazahstana, kako bi se sreo sa predsednikom Nursultanom Nazarbajevom, a cilj posete je jačanje partnerstva u okviru Organizacije o kolektivnoj bezbednosti – ODKB, Carinske unije između Rusije, Belorusije i Kazahstana i Šangajske grupe, a razgovaralo se i o nasleđu u vojnom sektoru iz vremena Sovjetskog Saveza. Nazarbajev je tada bio jasan i izjavio da je „Rusija bila i biće jedan od najvažnijih saveznika Kazahstana“, pozvavši ministre odbrane dve zemlje da pojačaju saradnju unutar ODKB, posebno u sektoru vojne tehnologije. Šojgu je tada najavio projekat čiji cilj je stvaranje zone zajedničke protivvazdušne odbrane Rusije i Kazahstana, a koga će usavršiti u sledećih sedam godina. Tog dana su funkcioneri Rusije i Kazahstana potpisali više od 60 dokumenata o vojnoj i vojno-tehničkoj saradnji.

Sve su to brojni pokazatelji promena u oružanim snagama Ruske Federacije i nema sumnje da je odabir Šojgua bio pun pogodak, budući da se njegovim imenovanjem prekinulo sa dugogodišnjom praksom koja je vojsci stvarala probleme.

Izvor: Advance