1. ИСТОРИЈСКИ ЗНАЧАЈ НИКОЛАЈЕВСКЕ EПОХЕ

Време владавине Императора Николаја I јесте време напрегнуте идејне борбе између присталица обнављања руских традиција и присталица даљег духовног подражавања Европи. М. Гершенсон је правилно истакао у предговору зборника „Епоха Николаја I“ који је приредио, да је период од 30 година које су протекле после устанка декабриста, до смрти Николаја I, „теже окарактерисати, него читаву епоху која је уследила после Петра I“. То је епоха ТРЕЋЕГ и завршног духовног раскола руског друштва. „Деветнаести век – истиче П.Е. Коваљевски у раду „Историјски пут Русије“ (Синтеза руске историје према најновијим подацима науке) – представља задивљујући пример раздвојености жеље и стварности, теорије и њеног оваплоћења у животу. Огромни идеолошки рад који су провели руски мислиоци, скоро у целини је прошао изван живота и представља „ризницу за будућност“. Тако задивљујући пример духовне раздвојености представља сама личност Императора Александра I, сва његова државничка делатност, сав живот руског друштва у царовању Александра I, то јест, прва четвртина ХIХ века. У царствовању наследника Александра I, цара Николаја I, духовна располућеност руског друштва достигла је још већу снагу. Ако је царствовање Александра I, које је завршено устанком декабриста који је морао да угуши већ Николај I, био логичан завршетак европеизације Русије коју је започео Петар I, то је епоха Николаја I – епоха жестоке идеолошке борбе између представника националног погледа на свет и руских европејаца, присталица даље европеизације Русије. При Николају I завршно су формирана два идејна табора која од тог тренутка воде жестоку међусобну идејну борбу до данашњег времена. Та два идејна табора су – руски и западњачки. На несрећу по Русију, победио је други правац, западњачки, на чијим је идејним основама изникла својеврсна духовна творевина која није позната у другим земљама, такозвана руска интелигенција – наказни додатак руском образовном слоју и његов непомирљиви духовни непријатељ. Ред Руске Интелигенције (РРИ) је у духовном смислу потомак руске масонерије, која је постала наследник декабриста и са задивљујућим фанатизмом током читавог ХХ века води борбу за оно што нису успели да остваре декабристи – рушење руске монархије.

Појава духовног „Реда Руске Интелигенције“ представља по својим историјским последицама најзначајнију појаву која се одиграла у периоду владавине Николаја I. Устанак декабриста је угушен, масонство забрањено, но њихово дело је наставио њихов духовни заменик „Ред Руске Интелигенције“. Историја борбе руске интелигенције је историја тога, како духовна деца волтеријанства и масонства настављају дело својих духовних отаца. И добија се то што нису успели остварити ни волтеријанци ни масони – рушење руске државе. Царствовање Николаја I. је исто толико судбоносна епоха у историји Русије, као и епоха Петра I, у њој је потпуно сазрела та сила која ће завршити дело Петра Великог, тиме обезбедивши завршну победу делу европеизације Русије. Не може се познавати виша математика, а да се не познаје аритметика. И апсолутно је немогуће исправно схватити узроке тога, како је невелика масонска организација 1917. године могла да уништи руску монархију, ако нема правилну представу о току идејне борбе у царствовању Николаја I. Због тога је излагање основа духовног погледа на свет водећих представника Николајевске епохе: Пушкина, Гогоља, словенофила и стваралаца РРИ: Белинског, Херцена…, јесте главни задатак за онога ко хоће да пише истинску Историју Руске Масонерије. Јер је трагична судбина Историјске Русије била решена идејно управо у епохи Николаја I. После тога, све до фебруарско-октобарске револуције, масонерија у Русији никада није била званично дозвољена. Но незванично, она је, наравно, постојала у Русији све време.

До почетка деветстотих година, масонство се ограничавало постојањем у дубоком подземљу, потпуно се задовољавајући тиме што се за време цара Николаја I појавио РРИ, који је у целини прихватио основне масонске идеје и на њиховој бази настале политичке и социјалне идеје, са успехом се суочавајући са улогом духовног заменика руске масонерије. Само на почетку деветстотих година, када је политичка подлога била прилично припремљена за рушење руске националне државе, руски масони су се самовољно, не обазирући се на постојећу забрану, поново појавили на површини руског политичког живота. Почели су да отворено стварају лажи и активно се мешају у политички живот земље, опирући се на енергичну подршку светске масонерије. Фебруарски дворски преврат, како то исправно дефинише историчар С. Мељгунов у свом истраживању „На путевима дворског преврата“ (Завере уочи револуције 1917. године) – у организационом смислу у потпуности представља дело петорице масона, у чији састав је улазио и масон Керенски. Овим истраживањем почиње нова етапа истраживања историје масонства, када је оно деловало индиректно, преко слојева руских европејаца који су као своје духовне завете поставили завете руске и светске масонерије. Истинским истраживањем почиње нова етапа истраживања масонства, када је оно дејствовало не непосредно, него преко слоја европејаца, који су завете руског и светског масонства учинили својим духовним заветима.

2. ПОБЕДА ПУШКИНА НАД ВОЛТЕРИЈАНСТВОМ И МАСОНСТВОМ

 „Ја не знам за слободнији ум у Русији, него што је Пушкин“.

Б. Вишеславцев „Вечно у руској философији“.

I

Онај ко пише историју руске масонерије не може проћи мимо Пушкина. И не због тога што је, предавши се занимањима своје епохе, Пушкин био масон као и многи други истакнути савременици његови, него због потпуно другог разлога. Зато што је Пушкин био духовни врх своје епохе – истовремено је био симбол победе руског духа над волтеријанством и масонством. Ако је угушивши заверу декабриста Император Николај I самим тим одржао победу над силама које су тежиле да доведу до логичног краја европеизацију коју је започео Петар I, то је у истом том времену, водећи човек Русије – Пушкин, одржао духовну победу над циклусом масонских идеја, у чијој је власти једно време био и он сам. Ако је у лицу Императора Николаја I руска врховна власт престала бити извор европеизације Русије, и почела да тежи искорењивању погубних последица Петровске револуције, то је руска култура у виду Пушкина одолела погубним последицама Петровске револуције и успостављања веза са древним традицијама самобитне руске културе. Пушкин је најрускији човек свога времена. Он је пре свих других први изживео трагичне последице Петровске револуције и обновио хармонични духовни облик руског човека. У тренутку гушења масонске завере декабриста, национални поглед на свет у лицу Пушкина је у то време одбацио читав циклус политичких идеја које је промовисала масонерија и раскинуо са самом масонеријом. Пушкин осуђује револуционарне покушаје повезане са масонеријом декабриста и генерално осуђује револуцију, као начин побољшања живота.

Пушкин радосно поздравља намеру која се 1830. године пројавила код Николаја I, намеру да „организује контрареволуцију – револуцији Петра I“. Из редова масонерије Пушкин прелази у табор присталица националне контрареволуције, то јест, налази се у истом табору са Николајем I. Пушкиново име је у најтешњој вези са духовном борбом која се водила против волтеријанства и масонских идеја у царствовању Николаја I. Но, духовни потомци руске масонерије – чланови РРИ, постарали су се да се обложи лажима духовна историја руског друштва Николајевске епохе, на такав начин да се не говори ни о улози масонерије у развоју руског друштва, ни о Пушкину као о духовном победнику над волтеријанством и масонством. У предговору за своје истраживање „А.С. Пушкин и масонство“, В.Ф. Иванов исправно подвлачи да су за стотину година које су прошле од дана смрти Пушкина, у многобројним истраживањима на детаљан начин истражене све стране живота и стваралаштва генијалног песника, све осим тог питања – какву је улогу одиграла масонерија у животу и смрти песника. Историја духовног развоја Пушкина није уопште побочна тема, за тему историје Руске Националне Свести, то није тема која може бити изостављена или која може бити само површно дотакнута. Напротив, то је најважнија тема, јер историја духовног развоја Пушкина садржи у себи одговор на важно питање – да ли је било могућности за оздрављење образованог руског друштва после гушења устанка декабриста. Или су били у праву историчари-интелигенти који су тврдили да победа Николаја I над масонским завереницима већ није могла ништа изменити у судбини Русије, јер је Русија тога времена, по њиховом мишљењу, већ била толико духовно, политички и социјално болесна, да је питање разарајуће политичке и социјалне револуције у њој било само питање времена.

Декабристи су, по мишљењу тих лажних историчара, били најбољи представници Александровске епохе. По њима су, заједно са декабристима са политичке и културне арене отишли и најбољи људи епохе, а њихово место је заузела, како се изразио Херцен – „гадост Александровог времена“. Овакво тумачење ових историчара, апсолутно не одговара историјској стварности. Међу декабристима је било појединих водећих и висококултурних људи, но, декабристи уопште нису били најбољи и најкултурнији људи те епохе. Пушкин, Љермонтов, Крилов, Хомјаков, Киријевски и многи други истакнути представници Николајевске епохе, који су остали на слободи и који никада нису били декабристи, многи представници Златног века руске књижевности, били су много паметнији, даровитији и образованији од најпаметнијих и најобразованијих декабриста. Губитак руске културе у резултату осуде декабриста уопште није тако велики како то покушавају да прикажу, ни једног заиста врхунског делатника руске културе, ни једног водећег државног делатника – није било међу декабристима. Колико је државни делатник Николај I далеко изнад утописте Пестеља, толико је и у области поезије Пушкин изнад Риљејева. Не, без обзира на то што је Русија у резултату 125 годишње европеизације била, наравно, веома болесна – постојале су могућности Националног Препорода у Русији после гушења устанка декабриста. После гушења завере декабриста и забране масонерије у Русији наступа кратковремени период који би могао бити искоришћен за препород руских политичких, културних и социјалних традиција. Срећан стицај околности, после дуго времена, омогућио је руском народу ретку могућност да се врати поново на пут предака. Непријатељи историјске Русије били су разбијени од стране Николаја I и претворени у прах. Завршила се наказна епоха европеизације Русије која је трајала 125 година. Николај I забрањује масонство и тежи да постане народни цар, угушене су политичке претензије дворјанства, у душама најнадаренијих људи епохе које је предводио Пушкин, сваке године јачала је тежња за обновом руског националног погледа на свет. У земљи се појавила духовна атмосфера која је погодовала препороду самобитних руских традиција у свим животним сферама. Светска масонерија је и хтела да засмета том процесу, но, изгубивши у лицу декабриста своје главне агенте, није била у стању да онемогући Русији да се врати на пут предака. И на челу два тока тог Националног Препорода стоје два водећа човека епохе – на челу политичког – Николај I, на челу умног – најумнији и најкултурнији човек епохе А.С. Пушкин.

II

„Најважније питање о тој улози коју је масонерија одиграла у животу и смрти песника – пише В. Иванов – чак није било ни постављено. А међутим, од раног узраста па све до своје смрти, Пушкин се у овом или оном виду, све време суочавао са масонима и идејама које потичу од масонских или околомасонских кругова. В. Ф. Иванов у свом истраживању даје следећу карактеристику оца Пушкина: „Песников отац, Сергеј Љвович Пушкин, типични волтеријанац XVIII века, 1814. године ступа у Варшави у масонску ложу „Северног штита“, а 1817. године видимо га у шкотској ложи „Александра“, па је из ње прешао у ложу „Сфинкса“, 1818. године је вршио дужност другог стјуарта у ложи „Северних пријатеља“. Ништа мање делатни масон био је и деда песника Василиј Љвович Пушкин. У масонерију он ступа 1810. године. Од тог тренутка његово име среће се у списковима ложе „Сједињење пријатеља“. Потом постаје члан Петроградске ложе „Јелисавете ка Врлини“, а 1819-20. године био је секретар и први стјуарт у ложи „Тражитеља манне“ (В. Ф. Иванов. „А. С. Пушкин и масонство“, стр. 16). Приверженост Пушкиновог оца волтеријанству и масонству одразила се на одговарајући одабир књига у његовој библиотеци. А управо те књиге је и читао млади Пушкин пре ступања у лицеј и за време летњих распуста, када је учио у лицеју. У лицеју у Царском селу, Пушкин се тада све време налазио под идејним утицајем волтеријанаца и масона. Лицеј у Царском селу, исто као и Московски универзитет, као и многе друге школске установе у Александровој епохи, били су центар ширења масонских идеја. Пројекат лицеја у Царском селу по предању, написао је нико други него васпитач Александра I швајцарски масон Лагарп и руски илуминат М. Сперански. Лицеј је био замишљен као школа за „омладину посебно предвиђену за службу у важним државничким ресорима“. А у стварности, као и друге високошколске установе, он се претворио у расадник масонских и волтеријанских идеја. „Лицеј у Царском селу“ – како усхићено тврди Б. Мејлах – аутор уводног текста за први том стихова Пушкина који су изашли у серији „Библиотека Поета“ (совјетско издање), претворио се у стварности у један од центара васпитања омладине у духу политичког слободоумља. Директор лицеја В. Ф. Малиновски и професор моралних наука А. П. Куницин инспирисали су васпитанике у критичком односу према самодржавном крепосном устројству.

Под утицајем Малиновског и Куницина, у блиском им духу градили су лекције и други професори, у лицејским лекцијама осуђивао се деспотизам и пропагирале су се идеје политичких слобода као неопходан услов за процват културе, науке и уметности. Један од основа лицејског живота била је равнотежа васпитаника независно од порекла и од чинова њихових родитеља. Већу раширеност међу лицејистима имала је потајна политичка литература. Све то је давало посебан карактер лицеју: нису случајно васпитаници именовали ту установу у писмима и рукописним журналима „Лицејском републиком“. („Библиотека песника. Изабрана дела у три тома“. Издање треће). Неколико предавача у лицеју били су масони и волтеријанци. Предавач Гауениљд налазио се у тој истој ложи илумината „Поларна звезда“ у коме је једно време био и М. Сперански. Проф. Кошански је био члан ложе „Изабрани Михаило“ чији су чланови такође били и Дељвиг, Кјухељбекер, Измаилов. Моралну филозофију и логику Куницин је излагао у духу француске просветитељске филозофије. Књига коју је 1821. године написао Куницин била је окарактерисана као књига која припада политичком правцу који „противуречи истинама хришћанства и који се приклања нисповргавању свих породичних и државних веза“. „Марат – писао је даље у том истом одзиву Рунич – био је нико други него искрени и практични поштовалац науке коју предаје Куницин“. А француски језик у лицеју предавао је … рођени брат знаменитог тиранина француске револуције… Марата. А библиотеку која је припадала лицеју својевремено је добила Екатерина II ни од кога другога него од самог… Волтера. Можете ли замислити какав је био састав књига у тој библиотеци?!

Лицеј у Царском селу је припремао лицеисте не толико за државне службе, колико их је припремао за ступање у тајна антивладина друштва. Аутор записа „Нешто о Лицеју у Царском селу и његовом духу“ саопштава да се лицејским духом назива такво усмерење погледа када „Млади ветропир подругљиво исмејава све поступке особа које заузимају важан положај, изругује се са свим мерама владе, мора да зна напамет или да сам саставља епиграме, пашквиле и песме непримерене руском језику, а на француском језику мора знати све дрске и необуздане стихове и места из револуционарних дела. Поврх тога, млади ветропир лицеист треба да тумачи уставе, већа, изборе, парламент, који неверујућим хришћанима изгледају као догмати, а изнад свега да се представља филантропом и руским филантропом“ (Н. К. Шиљдер. Николај I. Том I, стр. 427). Да ли се треба чудити после тога, што су Пушћин, Кјухељбекер и други васпитаници лицеја, постали декабристи?! Није бољи, као што је познато, био ни „дух“ Петроградског образовног друштва у чијем друштву је боравио Пушкин-лицеиста. Пушкин се упознао са официрима који су били у Царском селу Лејб-Хусарског пука – Чадајевим, Н.Н. Рајевским, Кавељиним и испоставило се да су сви они били поклоници француског слободоумља. У књижевном кружоку „Зелена лампа“ млади Пушкин се упознао са многим декабристима (пошто је „Зелена лампа“  била само тајна филијала „Савеза Благоденствија“). Приступивши касније мећу чланове књижевног друштва „Арзамас“, Пушкин је ступио у општење са будућим декабристима М. Орловим, Н. Тургењевим и Никитом Муравјевим. Није било слоја образованог друштва са којим се сусретао млади Пушкин, а да није наилазио на масоне или волтеријанце или људе који су васпитавани под утицајем масонских идеја.

III

Протеран у Бесарабију, Пушкин већ упада у чисто масонску средину. Од политичког слободоумља требало је по налогу власти да га исправља нико други него… стари масон И.Н. Инзов, члан Кишињевске ложе „Овидиј“. Инзов, мајстор ложе „Овидиј“ генерал Пушћин, и други кишињевски масони почињу појачано да просвећују Пушкина у масонском духу и већ почетком маја 1821. године, они успевају да заврбују Пушкина међу чланове ложе „Овидиј“. У сачуваним одломцима Кишињевског дневника Пушкина, постоји запис: „4. маја сам примљен у масоне“. „Ја сам био масон – пише касније Пушкин у писму Жуковском – у кишињевској ложи, то јест, због које су уништене све ложе у Русији“ (Пушкин у овом случају говори о забрани масонских ложа од стране императора Александра I).

Начелник Генералштаба кнез П.М. Волконски је питајући повереника колонисту Новоросијског краја и Бесарабије генерала Инзова о делатности масонских ложи, писао: „…Што се тиче делатности господина Пушкина известити Његово Императорско величанство у чему се огледа његово занимање од времена које сте одредили, као се он понашао, и због чега Ви нисте обратили пажњу на његово занимање за масонске ложе“. Последње питање је било веома незгодно за генерала Инзова. Инзов, васпитаник мартинисте кнеза Ј.Н. Трубецког у свом одговору кнезу Волконском о учешћу Пушкина у раду масонске ложе написао је очигледну лаж када је утврдио: „…што се тиче његовог (то јест, Пушкиновог) занимања за масонске ложе, он због непостојања исте то не може бити, чак и кад би имао жељу да то постане“. У стварности, као што смо горе указивали, у Кишињеву је била масонска ложа „Овидиј“ и Пушкин је био њен члан. И у том тренутку кад је Инзов писао свој одговор Волконском, ложа „Овидиј“ је још постојала и прекинула је своје постојање само неко време после захтева кнеза Волконског. Мартинист и масон Инзов је лагао Волконског саопштавајући му да, ако би Пушкин и пожелео да буде масон, он не би могао бити такав због одсуства масонске ложе у Кишињеву. Само се надајући на то да ће петроградски масони успети да прикрију његову очигледну лаж, Инзов је смео тако смело да лаже Волконског. О постојању масонске ложе у Кишињеву знали су сви становници Кишињева. „Кишињевски масони – саопштава Тиркова-Вилијамс у својој књизи „Живот Пушкинов“ (Том I, стр. 258) – су деловали прилично отворено. Посвећујући у братство бугарског архимандрита Јефрема, њега су са завезаним очима провели кроз двориште у подрум. Ложа „Овидиј“ је била смештена у кући Кацака, на главном тргу, увек пуном народа. Бугари су се, видевши да њиховог архимандрита некуда воде завезаних очију, бацили да га спасавају од „ђаволског суда“. Једва су их успели умирити. При таквој отворености, тешко да је у маленом Кишињеву било могућно сакрити масонску ложу „Овидиј“ од пажње власти. Инзов, као и већина мартиниста, вероватно је и сам био масон и можда просто није желео да одаје своје „браћу-зидаре“. „Пушкин  – пише Тиркова-Вилијамс – … је у Кишињеву преживљавао својеврстан пад,… Прошао је кроз тамне клисуре у којима су кружиле тамне силе, нападале, савлађивале. Не потпуно, не задуго, не без борбе, но ипак савлађивале. Велики уметник није могао ући у уски скептицизам, но, нешто га је мучило, прекривало урођену јасну снагу његовог духа“. (Том I, стр. 294).

Живећи на југу, Пушкин се сретао са многим масонима и угледним учесницима масонско-дворјанске завере декабриста: Рајевским, Пестељем, С. Волконским и другим, са Енглезом-атеистом Гетчинским. Живећи на југу он се дописивао са масонима Риљејевим и Бестјужевим. Упућен на југ да се исправља од политичког слободоумља стеченог у лицеју, Пушкин се, напротив, заузимањем масона и декабриста, нашао заробљен политичким и религиозним слободоумљем чак и још више него у Петрограду. Само у том кратком периоду његовог живота, поглед на свет Пушкина и носи одређене црте политичког радикализма. Но, тај период није дуго трајао. Масони и декабристи се брзо уверавају да Пушкинов радикализам и атеизам нису дубоки и схватају да он никада неће бити њихов убеђени присталица. Пушкин је, без обзира на своју младост, пре масона и декабриста схватио да са тим људима он нема и не може имати ничег заједничког. Управо у том периоду, ускоро после ступања у масонско братство, он је по сопственом признању, почео да изучава Библију, Куран, а расуђивања Енглеза-атеиста назвао је у једном свом писму „баналним брбљањем“. Пушкин се разочарао и у радикалне политичке идеје. Сусревши се са најугледнијим чланом Савеза Благостања, илуминатом Пестелом, о чијој изузетној памети су му декабристи заглушили уши, Пушкин је у њему видео само жестоког, заслепљеног фанатика. Према сведочењу Липранде: „Када је Пушкин први пут видео Пестеља, онда је, говорећи о њему, рекао да му се не свиђа, и без обзира на његову памет, коју је он покушавао да искаже филозофским тенденцијама, никада се са њим не би могао зближити. Пушкин се негативно односио према Пестељу, закључивши да се његова ауторитарност граничи са окрутношћу“.

Пушкин се није зближио ни са угледним делатником масонске завере на северу – песником Риљејевим. Политичке стихове Риљејева „Думи“ Пушкин је називао смећем и шаљиво је говорио да њихов назив потиче од немачке речи дум (глупак). Подсмевао се Пушкин и над политичким радикализмом Риљејева, о чему сведочи Плетњев. Водећи на југу потпуно неозбиљан начин живота, Пушкин је у стварности много и упорно читао и исто тако много и озбиљно мислио, јачајући духовно свакодневно.

Тиркова-Вилијамс правилно примећује посебност Пушкиновог карактера: „Пушкин је имао гипкост и силу челика. Савити се под утицајем спољашњег удара или сопствених „метежних“ заблуда. И поново збацити са себе терет. Излити се у стиховима и исправити се“. Пушкин је у Кишињеву написао следеће веома значајно признање:

Уздахнувши, оставио сам друге у заблуди/Своје непријатеље предао сам проклетству заборава/И поцепао сам мреже којима сам био заробљен/За срце нову кушајући тишину/Мој својеобразни геније је у усамљености/Спознао и тихи труд, и жудњу за размишљањем/Владам својим даном, ум је у складу с поретком/ Учим, да одржавам пажњу многих мисли/Тражим награду у загрљајима слободе/У метежној младости изгубљене године/И у образовању да станем једнак са веком.

Изузетно је карактеристично и друго поетско признање, које је написао те исте 1821. године:

Увек ће тако бити и било је,/Такав је од давнина бели свет:/Учених је много, а умних мало,/Познаника хрпа, а пријатеља нема.

Ни међу масонима, ни међу декабристима који су живели на југу, Пушкин није нашао ни истомишљеника, ни пријатеља. Као и сви генији, он остаје усамљен и иде својим посебним, непоновљивим путем. Већ следеће 1822. године, у Кишињеву, Пушкин пише своје изузетне „Историјске белешке“ у којима он развија погледе који представљају оповргавање политичких погледа декабриста. У то време, пошто су сами декабристи сматрали да је неопходно самодржавље заменити уставном монархијом, или да леви генерално потпуно униште монархију и у Русији уведу републику, Пушкин тврди у тим примедбама да је Русија ванредно добила, да су сви покушаји аристократије у 18 веку ограниче самодржавље, претрпели крах.

IV

Сећајући се свог живота у Михајловском, Пушкин пише 1835. године:

Но, овде ме је тајанственим штитом/ Свето провиђење осенило/ Поезија ме је, попут анђела утешитеља/ Спасила и ја сам васкрсао душом…

Поводом стихова „Платонизам“ који нису укључени у први том, Пушкин је написао: „Није потребно, јер ја желим да будем моралан човек“. „Богати Михаиловски период био је период завршног брушења Пушкина. Његово ослобођење од иностранштине почело је још у лицеју, делимично се пројавило у Руслану, потом је почело све јаче и јаче да се пројављује, превладавајући егзотику јужних утисака. Од првих, писаних у полуруској Одеси, строфе Оњегина су већ вејале руским селом. У древном псковском крају, где песник попуњава књижевна знања непосредним посматрањем над народним животом, продубљује се његов интерес за руску старину, за руску стварност. Сада је Пушкин око себе слушао чисто руски говор, живео је међу људима који су били одевени по руски, који су певали старинске руске песме, поштовали старе обреде, молили се по православним обичајима, поштовали духовно наслеђе својих предака. Ко да је неко окренуо точак историје на два века назад и Пушкин је уместо барских салона у којима су имитирали Европу у манирима и мислима, осећао као у допетровској, Московској Русији. Њој је душом и телом припадао од њега скривени сељак у ражи, сељачке девојке, са којима је Пушкин за празнике плесао и певао, слепи и певачи на вашару, игуман Јона постављен да подучава песника уму-разуму. Сви они, сами то и не знајући, помогли су Пушкину да постане руски национални песник“ (А. ТырковаВильямс. Жизнь Пушкина, т, II, стр. 72).

Луцидна је примедба Розанова, да „Уопште нису универзитети изградили доброг руског човека, него добре, неписмене дадиље“, могу се у потпуности односити на Пушкина. Управо преко дадиље Арине Родионовне и у раном детињству и у годинама живота у Михајловском, у његову генијалну душу је продирао моћан поток руског националног погледа на свет.

01-1

У Псковској забити, слушајући дадиљу и певаче, навикавајући се на живот тих људи, читајући хронике, стварао се један од најтежих, преломних момената руске историје, Пушкин је поново осетио живу силу руске државе и нашао је за њу израз у „Годунову“. Од тада па до краја живота, он у мислима није одвајао себе од Империје“. „…Не само власт, него чак ни пријатељи нису схватали да 26-годишњи песник није оштетио темеље, него да је био моћан извор руске стваралачке великодржавне силе. Ањенков је објаснио то несхватање делимично тиме што је импулсивна, страсна природа песникова често многе доводила у заблуду. Иза спољашњих севања, они који су му били блиски видели су његову унутрашњу јасноћу и мудрост…“.…Још у Одеси, он је полушаљиво звао Александра Рајевског на јутрење “да би чуо глас руског народа као одговор на христословље свештеника“. „… у Михајловском он је јасно чуо тај глас. Међу истинским, старинским руским животом он је збацио са себе волтеријанство, остао је руски народни песник. Дадиља са својом непоколебљивом вером, Свете Горе, богомољци, слепи, хроми богаљи, игуман коме је љубав ка водки била у хармонији са сељачком побожношћу, читање Библије и Светих Отаца – све је то просветљавало песникову душу и тамо се одиграла са њим тајанствена промена, тамо га је тајанственим штитом осенило свето Провиђење. После Михајловског, Пушкин није написао ни један богохулни стих, који су раније, ради забаве тренутних другова, тренутне младости, тако лако излазили испод његовог пера. Не отвара се случајно његов поетски календар из Михајловског са „Имитацијом Курана“ и завршава се са „Пророком“. У писмима из села Пушкин неколико пута говори о Библији и Четима-Минејима. Он их пажљиво чита, прави записе, многима се усхићује као писац. Није то просто интересовање књижевника, него дубља трагања и осећања. Пушкин пажљиво осматра светитеље, трудећи се да схвати изворе њихове силе. Током година тај интерес се шири“. (Тыркова-Вильямс. Т. II, стр. 393).

Пушкин често чита књиге на религиозне теме. Он је сарађивао анонимно у састављању „Речника светих“. Пушкин 1832. године пише да је он „са умиљењем и невољном завишћу читао „Путовања по Светим местима А.Н. Муравјева“. У четири књиге „Савременика“ Пушкин је штампао три рецензије за религиозне књиге. После Пушкиновог преласка са југа у Михајловско, од трагова његовог кратковременог политичког и масонског стања ума, није остало ни трага. То су, тешка срца, морали да признају чак и такви крајњи западњаци као Г. Федотов: „…хришћански утицај умртвио је његов хуманизам – пише Г. Федотов у зборнику „Нови Град“, – Пушкин није црпео из девастираног родитељског дома, није црпео из волтеријанске средине која га је окруживала, него из дубине тог руског народа (почињући од дадиље), са којима је жудео да општи, и пут који је успео да трасира још у Михајловском“. Од расположења „политичког радикализма“, „атеизма“ и од бављења антихришћанском мистиком масонерије, у Михајловску скоро да није остало ништа. За духовно созерцавајућег Пушкина све је то већ – прошлост, занимање бесповратно прошле младости. Генијални ум Пушкина који је вечно радио, схватио је пре многих његових савременика лажљивост масонства и волтеријанства и одлучно се удаљио од идеја повезаних са волтеријанством и масонством.

„Увече слушам бајке – пише Пушкин брату у октобру 1824. године – и тиме награђујем недостатке свог ПРОКЛЕТОГ васпитања. Како су драге те приче. Свака од њих је поема“. Како је велики руски национални песник и како је политички мислилац Пушкин сазрео у Михајловском.

„Моја душа се проширила, пише он 1825. године Н. Рајевском – ја осећам да могу да стварам“. У Михајловском Пушкин много чита, много размишља, изучава руску историју, записује народне бајке и песме, много и плодотворно ради: у Михајловском је написао „Бориса Годунова“, „Евгенија Оњегина“, „Цигане“, „Грофа Нулина“, „Имитацију Курана“, „Бакхическу поему“ и друга дела. У Михајловском се завршно искристализовало уверење да сваки образовани човек мора да размишља о државном и грађанском устројству друштва чији је он члан и да је дужан, да по мери својих могућности, непрекидно помаже његовом побољшању.


Извор: Фонд Стратешке Културе

Оставите коментар

Оставите коментар на Пушкин и масонство (1)

* Обавезна поља