У раљама Немачке

Занимљиво је у зоолошком врту гледати како европска боа (удав), пренесена из Америке, једе миша. Миш у њеном кавезу, у први мах, цијуче. Змија га погледа и он се укочи. Више не цијуче, не бежи. Немамо начина да сазнамо да ли је то из страха, или можда миш ту ситуацију другачије доживљава. Можда је фасциниран змијом. Можда га је захватио „стокхолмски синдром“, па змију почне сматрати пријатељем.

Уствари, миш се тако и понаша. Змија разјапи уста и њима захвати миша. Он се и даље не опире, напротив! Чини се, да му је у њеним раљама угодно. Змија (боа није отровна) га  гута целог. Миш све више улази у њену утробу, али притом не осећа никакву бол. Вероватно се чак  осећа заштићеним. И када киселина почне разлагати његово тело, и то иде постепено. Миш још има довољно кисеоника. Тело му се полако распада, а он  и даље верује како му у ствари није ништа. Можда у том часу мисли како би му било пуно горе да га је била дохватила нека грабљива звер, рецимо руски медвед, која би га растргла на лицу места.

Владати Европом и уништити Србе

Није потпуно јасно због чега су, српски водећи политичари након Милошевића, највећим делом били фасцинирани Немачком. То је нелогично јер је у посљедњих сто година, Немачка, на разне начине, уништавала Србе који су јој свуда кварили рачуне, посебно у два светска рата. Можда је тој фасцинираности узрок томе и чињеница, што је Немачка најмоћнија земља Европске уније, а српским политичарима су у задњих 15 година пуна уста Европе; барем тако причају.

Немачка има два основна циља. Први је завладати Европом (одрекла се светске доминације), а други је уништење Србије и српског народа. Коначно је схватила да ове циљеве може далеко боље постићи у миру него преко ратова. Поред економске моћи и технолошке превласти, свуда је инсталирала низ „хуманитарних“ и „не-владиних“ организација које својим „добротворством“, у суштини служе за испирање мозгова.

Немачка је постигла оба циља. Европом је завладала, а српске власти смешта у свој једњак и дозирано, својим неделима, уништава све што је српско. Притом се служи са САД које чине све („… па добро, не баш све…“) што Немачка затражи зато јер једино преко Немачке могу контролисати Европу. Немачка своју уништавајућу љубав употребљава тако вешто, да водећи српски политичари сваких неколико дана, и у континуитету, изјављују како је ова регионална велесила највећи пријатељ Срба! Па да почнемо од тог змијског пријатељства.

‘Данке Дојчланд’

Одакле кренути са немачком „љубављу“ према Србима. Да ли са Мастрихтом, 1991., где је Немачка уценила Европску заједницу запретивши да јој се неће придружити уколико Заједница не призна сецесионистичке републике Хрватску и Словенију. ЕЗ је капитулирала и пристала на разбијање Југославије. Након тога, главни музички хит је у Хрватској, којом су тада нео-усташе доминирале, годинама био ‘Данке Дојчланд’!

Немачка је, међу првима признала независну БиХ 1992., и тако аминовала муслиманско-хрватско, антисрпско, везивање застава! Учествовала је са логистичком подршком НАТО-у приликом бомбардовања снага Републике Српске 1995. Била је, поред САД, главни снадбевач новцем и оружјем терористичке ОВК косовских Албанаца. За време бомбардовања Југославије/Србије, послала је 14  авиона типа ‘Торнадо’ који су учествовали у НАТО злочиначким операцијама.

„Био сам убеђен да је потребно да Немачка активно учествује у НАТО операцијама'“, пише у својим мемоарима немачки канцелар Шредер. Он је први који је, након Хитлера, послао војску на једну страну земљу.

Када је НАТО окупирао Космет 1999., Албанци су дочекали немачке „србофилске“ тенкове са радошћу и цвећем. Постоји фотографија из 1941., где Албанци, такође са радошћу и цвећем дочекују немачке окупационе тенкове. Сличност је фрапантна, као да се ради о истој фотографији и истом периоду!

Немачка је, „с љубављу према Србима“, свега два дана након проглашења такозване ‘Република Косова’, признала ту самозвану државу, 20. фебруара 2008. године.

Током 2014., немачка канцеларка Ангела Меркел била је домаћин премијерима са Западног Балкана на Конференцији о регионалној сарадњи и развоју у Берлину. Али три дана прије одржавања конференције, она је известила земље учеснице, да ће се на завршној конференцији за штампу, јавности обратити она и Еди Рама, албански премијер, и нико други. Она као представница Европске уније, и Еди Рама као представник држава Западног Балкана (сиц). Иако се шпекулисало да ће у таквој ситуацији Вучић одбити одлазак у Берлин, то се није десило. Меркелова није променила одлуку, и на крају те конференције догодило се онако како је она замислила!

Ђинђић, Коштуница,Тадић

То што је Ђинђић био фасциниран Немачком, некако је и схватљиво. Докторирао је у тој земљи и део свог идентитета је на томе, сасвим оправдано, базирао. Али, када је изјавио да ће се питање Косова решавати у Београду а не у западним престоницама, његов немачки педигре му није нимало помогао. „Игром случаја“, убијен је одмах након те своје изјаве.

Коштуница, иако је био злоупотребљен од стране Запада приликом рушења Милошевића,  никада није подлегао немачком „шарму“ (изузетак који потврђује правило). Нити је волео Немце, нити су они њега волели. Нападали су га и блатили у свакој могућој прилици. Коштуничин проблем је био у томе што је он исправно сагледавао Немачку (и западну) „љубав“ према Србима, али је све остајало на томе. Са таквим ставом „мртвог пувала“ који је невиђеном пасивношћу (такав је; читаво време се крио иза правног легалитета) створио етно-психолошке претпоставке за уништење Србије, српски га је народ коначно дезавуисао.

Тадић је, као и Горбачов, био антиталент за политику. Било би му боље да се држао ватерпола у чему није био лош. Створио је институционалне темеље за независност Косова, за његову предају Албанцима. Немци су му, 2008., за његове заслуге у јачању „српско-немачког пријатељства“ доделили њихову најпрестижнију награду, ‘Qуадригу’, која се дели сваке године на дан уједињења Немачке најзначајнијим личностима у свету! Мало је фалило да му се додели и Нобелова награду као и Горбачову, али, мора се признати, уништити Србију није иста ствар као и уништити СССР.

Немачко одушевљење Тадићем није било без разлога. Он је, наиме, 2008., потписао Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕЗ ССП) који се, како стоји у том документу, није односио и на Косово! Пошто Уставни суд Србије није реаговао против тог антиуставног споразума, судбина Косова је тиме, практично, била запечаћена.

Вучић

Вучић је истински претерао са својим јавно испољеним обожавањем Немачке коју је идентификовао са Меркеловом. Уствари, Вучић, фасциниран Вебером и протестантским, капиталистичким духом, пренео је то своје обожавање на немачку канцеларку у којој је, ради њене економске ефикасности, видео реинкарнираног Вебера. Та његова заслепљеност иде толико далеко да би (несвесно) хтео од српских православаца створити српске протестанте.

Због своје фасцинације, није видео (није желео да види) да Меркелова, својом политиком према Косову, годинама поткопава српство. У том слепилу му је помогла и његова основна доктрина: „Дајемо Косово за улазак у Европу“, тако да је он у себи Косово отписао, мада, наравно, није у могућности да то јавно каже. Иако је питање Косова за њега прошлост, подсетимо се неких момената „примопредаје“ Косова Албанцима.

Као што је речено, 2008., Србија са ЕЗ потписује ССП, а у споразуму се изричито каже, да ту Косово не спада.

Дана 17. септембра 2009, потписан је документ Протокол о сарадњи између Министарства унутрашњих послова и ЕУЛЕКС-а полицијско-правосудног тела ЕУ на Косову. Српске власти су тиме признале Косово, јер су признале да постоји граница између Србије и Косова, а граница је кључни атрибут државности. Споразум утврђује прекограничну сарадњу Србије и Косова, а свака држава која потпише такву врсту споразума формално признаје да се њен државни простор протеже до граничне црте односно да се преко те црте почиње протезати простор неке друге државе.

Године 2011. Србија је признала личне карте и регистарске таблице које издају власти Републике Косово.

Исте године, Србија је признала царинске документе с печатом косовске царине.

У 2012-ој, Србија и Косово су увели „официре за везу“ са функцијом амбасадора.

Крајем 2012. започела је спровођење заједничког управљања државном границом између Косова и Србије.

Почетком 2013., Србија је прихватила обавезу да неће ометати Косово на путу европских интеграција и да неће подстицати друге да то чине.

У јулу 2013., Србија је прихватила споразум према коме је Косово добило посебан међународни позивни телефонски број од 1. јануара 2015.

У августу 2013., Србија је прихватила споразум о успостави трајних граничних прелаза између Србије и Косова током 2014.

Све у свему, Бриселским споразумима (2013-2015.), Албанци су добили све, а Срби ништа.

Вучић је почео схватати

Мало је рећи да га је Меркелова разочарала. Док се држала независности Косова, ајде де. Али су однедавно Албанци почели отворено говорити о Великој Албанији у којој би требало да буде укључена и Прешевска долина, па и мало више, све до Ниша. Албанци великодушно поручују Србима: „Оставићемо вам Ниш (сиц). А Немачка, велики пријатељ Србије, ћути као заливена.

Вучић је у паници и револту: „Да сам Ја тражио стварање Велике Србије, Запад би ме истог часа каменовао!“

Након тога „србофилна“ Меркелова, активно подржава квислинга Заева у Македонији, политичара који се приклонио Албанцима и с њима чини већину у македонском парламенту. Другим речима, Меркелова, као и читав Запад, подржавају расцеп Македоније, односно подржавају стварање Велике Албаније. Заев славодобитно изјављује: „САД, Брисел и НАТО су уз мене!“

Сада Вучић коначно види да Велика Албанија није реторичка синтагма, да се ствара убрзаним темпом, те да би могла доћи и до Ниша. Поводом (пред)грађанског рата у Македонији, Вучић појачава спремност војске и поручује грађанима Србије: „Немојте се плашити. Наша је земља стабилна и мирна“. Истовремено, разочарано изјављује: „Од дивљања Албанаца, мене много више забрињава ћутање Запада.“ А Запад, баш и не ћути. Напротив.

Извор: НСПМ