Puškin i masonstvo (1)

1. ISTORIJSKI ZNAČAJ NIKOLAJEVSKE EPOHE

Vreme vladavine Imperatora Nikolaja I jeste vreme napregnute idejne borbe između pristalica obnavljanja ruskih tradicija i pristalica daljeg duhovnog podražavanja Evropi. M. Geršenson je pravilno istakao u predgovoru zbornika „Epoha Nikolaja I“ koji je priredio, da je period od 30 godina koje su protekle posle ustanka dekabrista, do smrti Nikolaja I, „teže okarakterisati, nego čitavu epohu koja je usledila posle Petra I“. To je epoha TREĆEG i završnog duhovnog raskola ruskog društva. „Devetnaesti vek – ističe P.E. Kovaljevski u radu „Istorijski put Rusije“ (Sinteza ruske istorije prema najnovijim podacima nauke) – predstavlja zadivljujući primer razdvojenosti želje i stvarnosti, teorije i njenog ovaploćenja u životu. Ogromni ideološki rad koji su proveli ruski mislioci, skoro u celini je prošao izvan života i predstavlja „riznicu za budućnost“. Tako zadivljujući primer duhovne razdvojenosti predstavlja sama ličnost Imperatora Aleksandra I, sva njegova državnička delatnost, sav život ruskog društva u carovanju Aleksandra I, to jest, prva četvrtina HIH veka. U carstvovanju naslednika Aleksandra I, cara Nikolaja I, duhovna raspolućenost ruskog društva dostigla je još veću snagu. Ako je carstvovanje Aleksandra I, koje je završeno ustankom dekabrista koji je morao da uguši već Nikolaj I, bio logičan završetak evropeizacije Rusije koju je započeo Petar I, to je epoha Nikolaja I – epoha žestoke ideološke borbe između predstavnika nacionalnog pogleda na svet i ruskih evropejaca, pristalica dalje evropeizacije Rusije. Pri Nikolaju I završno su formirana dva idejna tabora koja od tog trenutka vode žestoku međusobnu idejnu borbu do današnjeg vremena. Ta dva idejna tabora su – ruski i zapadnjački. Na nesreću po Rusiju, pobedio je drugi pravac, zapadnjački, na čijim je idejnim osnovama iznikla svojevrsna duhovna tvorevina koja nije poznata u drugim zemljama, takozvana ruska inteligencija – nakazni dodatak ruskom obrazovnom sloju i njegov nepomirljivi duhovni neprijatelj. Red Ruske Inteligencije (RRI) je u duhovnom smislu potomak ruske masonerije, koja je postala naslednik dekabrista i sa zadivljujućim fanatizmom tokom čitavog HH veka vodi borbu za ono što nisu uspeli da ostvare dekabristi – rušenje ruske monarhije.

Pojava duhovnog „Reda Ruske Inteligencije“ predstavlja po svojim istorijskim posledicama najznačajniju pojavu koja se odigrala u periodu vladavine Nikolaja I. Ustanak dekabrista je ugušen, masonstvo zabranjeno, no njihovo delo je nastavio njihov duhovni zamenik „Red Ruske Inteligencije“. Istorija borbe ruske inteligencije je istorija toga, kako duhovna deca volterijanstva i masonstva nastavljaju delo svojih duhovnih otaca. I dobija se to što nisu uspeli ostvariti ni volterijanci ni masoni – rušenje ruske države. Carstvovanje Nikolaja I. je isto toliko sudbonosna epoha u istoriji Rusije, kao i epoha Petra I, u njoj je potpuno sazrela ta sila koja će završiti delo Petra Velikog, time obezbedivši završnu pobedu delu evropeizacije Rusije. Ne može se poznavati viša matematika, a da se ne poznaje aritmetika. I apsolutno je nemoguće ispravno shvatiti uzroke toga, kako je nevelika masonska organizacija 1917. godine mogla da uništi rusku monarhiju, ako nema pravilnu predstavu o toku idejne borbe u carstvovanju Nikolaja I. Zbog toga je izlaganje osnova duhovnog pogleda na svet vodećih predstavnika Nikolajevske epohe: Puškina, Gogolja, slovenofila i stvaralaca RRI: Belinskog, Hercena…, jeste glavni zadatak za onoga ko hoće da piše istinsku Istoriju Ruske Masonerije. Jer je tragična sudbina Istorijske Rusije bila rešena idejno upravo u epohi Nikolaja I. Posle toga, sve do februarsko-oktobarske revolucije, masonerija u Rusiji nikada nije bila zvanično dozvoljena. No nezvanično, ona je, naravno, postojala u Rusiji sve vreme.

Do početka devetstotih godina, masonstvo se ograničavalo postojanjem u dubokom podzemlju, potpuno se zadovoljavajući time što se za vreme cara Nikolaja I pojavio RRI, koji je u celini prihvatio osnovne masonske ideje i na njihovoj bazi nastale političke i socijalne ideje, sa uspehom se suočavajući sa ulogom duhovnog zamenika ruske masonerije. Samo na početku devetstotih godina, kada je politička podloga bila prilično pripremljena za rušenje ruske nacionalne države, ruski masoni su se samovoljno, ne obazirući se na postojeću zabranu, ponovo pojavili na površini ruskog političkog života. Počeli su da otvoreno stvaraju laži i aktivno se mešaju u politički život zemlje, opirući se na energičnu podršku svetske masonerije. Februarski dvorski prevrat, kako to ispravno definiše istoričar S. Meljgunov u svom istraživanju „Na putevima dvorskog prevrata“ (Zavere uoči revolucije 1917. godine) – u organizacionom smislu u potpunosti predstavlja delo petorice masona, u čiji sastav je ulazio i mason Kerenski. Ovim istraživanjem počinje nova etapa istraživanja istorije masonstva, kada je ono delovalo indirektno, preko slojeva ruskih evropejaca koji su kao svoje duhovne zavete postavili zavete ruske i svetske masonerije. Istinskim istraživanjem počinje nova etapa istraživanja masonstva, kada je ono dejstvovalo ne neposredno, nego preko sloja evropejaca, koji su zavete ruskog i svetskog masonstva učinili svojim duhovnim zavetima.

2. POBEDA PUŠKINA NAD VOLTERIJANSTVOM I MASONSTVOM

 „Ja ne znam za slobodniji um u Rusiji, nego što je Puškin“.

B. Višeslavcev „Večno u ruskoj filosofiji“.

I

Onaj ko piše istoriju ruske masonerije ne može proći mimo Puškina. I ne zbog toga što je, predavši se zanimanjima svoje epohe, Puškin bio mason kao i mnogi drugi istaknuti savremenici njegovi, nego zbog potpuno drugog razloga. Zato što je Puškin bio duhovni vrh svoje epohe – istovremeno je bio simbol pobede ruskog duha nad volterijanstvom i masonstvom. Ako je ugušivši zaveru dekabrista Imperator Nikolaj I samim tim održao pobedu nad silama koje su težile da dovedu do logičnog kraja evropeizaciju koju je započeo Petar I, to je u istom tom vremenu, vodeći čovek Rusije – Puškin, održao duhovnu pobedu nad ciklusom masonskih ideja, u čijoj je vlasti jedno vreme bio i on sam. Ako je u licu Imperatora Nikolaja I ruska vrhovna vlast prestala biti izvor evropeizacije Rusije, i počela da teži iskorenjivanju pogubnih posledica Petrovske revolucije, to je ruska kultura u vidu Puškina odolela pogubnim posledicama Petrovske revolucije i uspostavljanja veza sa drevnim tradicijama samobitne ruske kulture. Puškin je najruskiji čovek svoga vremena. On je pre svih drugih prvi izživeo tragične posledice Petrovske revolucije i obnovio harmonični duhovni oblik ruskog čoveka. U trenutku gušenja masonske zavere dekabrista, nacionalni pogled na svet u licu Puškina je u to vreme odbacio čitav ciklus političkih ideja koje je promovisala masonerija i raskinuo sa samom masonerijom. Puškin osuđuje revolucionarne pokušaje povezane sa masonerijom dekabrista i generalno osuđuje revoluciju, kao način poboljšanja života.

Puškin radosno pozdravlja nameru koja se 1830. godine projavila kod Nikolaja I, nameru da „organizuje kontrarevoluciju – revoluciji Petra I“. Iz redova masonerije Puškin prelazi u tabor pristalica nacionalne kontrarevolucije, to jest, nalazi se u istom taboru sa Nikolajem I. Puškinovo ime je u najtešnjoj vezi sa duhovnom borbom koja se vodila protiv volterijanstva i masonskih ideja u carstvovanju Nikolaja I. No, duhovni potomci ruske masonerije – članovi RRI, postarali su se da se obloži lažima duhovna istorija ruskog društva Nikolajevske epohe, na takav način da se ne govori ni o ulozi masonerije u razvoju ruskog društva, ni o Puškinu kao o duhovnom pobedniku nad volterijanstvom i masonstvom. U predgovoru za svoje istraživanje „A.S. Puškin i masonstvo“, V.F. Ivanov ispravno podvlači da su za stotinu godina koje su prošle od dana smrti Puškina, u mnogobrojnim istraživanjima na detaljan način istražene sve strane života i stvaralaštva genijalnog pesnika, sve osim tog pitanja – kakvu je ulogu odigrala masonerija u životu i smrti pesnika. Istorija duhovnog razvoja Puškina nije uopšte pobočna tema, za temu istorije Ruske Nacionalne Svesti, to nije tema koja može biti izostavljena ili koja može biti samo površno dotaknuta. Naprotiv, to je najvažnija tema, jer istorija duhovnog razvoja Puškina sadrži u sebi odgovor na važno pitanje – da li je bilo mogućnosti za ozdravljenje obrazovanog ruskog društva posle gušenja ustanka dekabrista. Ili su bili u pravu istoričari-inteligenti koji su tvrdili da pobeda Nikolaja I nad masonskim zaverenicima već nije mogla ništa izmeniti u sudbini Rusije, jer je Rusija toga vremena, po njihovom mišljenju, već bila toliko duhovno, politički i socijalno bolesna, da je pitanje razarajuće političke i socijalne revolucije u njoj bilo samo pitanje vremena.

Dekabristi su, po mišljenju tih lažnih istoričara, bili najbolji predstavnici Aleksandrovske epohe. Po njima su, zajedno sa dekabristima sa političke i kulturne arene otišli i najbolji ljudi epohe, a njihovo mesto je zauzela, kako se izrazio Hercen – „gadost Aleksandrovog vremena“. Ovakvo tumačenje ovih istoričara, apsolutno ne odgovara istorijskoj stvarnosti. Među dekabristima je bilo pojedinih vodećih i visokokulturnih ljudi, no, dekabristi uopšte nisu bili najbolji i najkulturniji ljudi te epohe. Puškin, Ljermontov, Krilov, Homjakov, Kirijevski i mnogi drugi istaknuti predstavnici Nikolajevske epohe, koji su ostali na slobodi i koji nikada nisu bili dekabristi, mnogi predstavnici Zlatnog veka ruske književnosti, bili su mnogo pametniji, darovitiji i obrazovaniji od najpametnijih i najobrazovanijih dekabrista. Gubitak ruske kulture u rezultatu osude dekabrista uopšte nije tako veliki kako to pokušavaju da prikažu, ni jednog zaista vrhunskog delatnika ruske kulture, ni jednog vodećeg državnog delatnika – nije bilo među dekabristima. Koliko je državni delatnik Nikolaj I daleko iznad utopiste Pestelja, toliko je i u oblasti poezije Puškin iznad Riljejeva. Ne, bez obzira na to što je Rusija u rezultatu 125 godišnje evropeizacije bila, naravno, veoma bolesna – postojale su mogućnosti Nacionalnog Preporoda u Rusiji posle gušenja ustanka dekabrista. Posle gušenja zavere dekabrista i zabrane masonerije u Rusiji nastupa kratkovremeni period koji bi mogao biti iskorišćen za preporod ruskih političkih, kulturnih i socijalnih tradicija. Srećan sticaj okolnosti, posle dugo vremena, omogućio je ruskom narodu retku mogućnost da se vrati ponovo na put predaka. Neprijatelji istorijske Rusije bili su razbijeni od strane Nikolaja I i pretvoreni u prah. Završila se nakazna epoha evropeizacije Rusije koja je trajala 125 godina. Nikolaj I zabranjuje masonstvo i teži da postane narodni car, ugušene su političke pretenzije dvorjanstva, u dušama najnadarenijih ljudi epohe koje je predvodio Puškin, svake godine jačala je težnja za obnovom ruskog nacionalnog pogleda na svet. U zemlji se pojavila duhovna atmosfera koja je pogodovala preporodu samobitnih ruskih tradicija u svim životnim sferama. Svetska masonerija je i htela da zasmeta tom procesu, no, izgubivši u licu dekabrista svoje glavne agente, nije bila u stanju da onemogući Rusiji da se vrati na put predaka. I na čelu dva toka tog Nacionalnog Preporoda stoje dva vodeća čoveka epohe – na čelu političkog – Nikolaj I, na čelu umnog – najumniji i najkulturniji čovek epohe A.S. Puškin.

II

„Najvažnije pitanje o toj ulozi koju je masonerija odigrala u životu i smrti pesnika – piše V. Ivanov – čak nije bilo ni postavljeno. A međutim, od ranog uzrasta pa sve do svoje smrti, Puškin se u ovom ili onom vidu, sve vreme suočavao sa masonima i idejama koje potiču od masonskih ili okolomasonskih krugova. V. F. Ivanov u svom istraživanju daje sledeću karakteristiku oca Puškina: „Pesnikov otac, Sergej LJvovič Puškin, tipični volterijanac XVIII veka, 1814. godine stupa u Varšavi u masonsku ložu „Severnog štita“, a 1817. godine vidimo ga u škotskoj loži „Aleksandra“, pa je iz nje prešao u ložu „Sfinksa“, 1818. godine je vršio dužnost drugog stjuarta u loži „Severnih prijatelja“. Ništa manje delatni mason bio je i deda pesnika Vasilij LJvovič Puškin. U masoneriju on stupa 1810. godine. Od tog trenutka njegovo ime sreće se u spiskovima lože „Sjedinjenje prijatelja“. Potom postaje član Petrogradske lože „Jelisavete ka Vrlini“, a 1819-20. godine bio je sekretar i prvi stjuart u loži „Tražitelja manne“ (V. F. Ivanov. „A. S. Puškin i masonstvo“, str. 16). Priverženost Puškinovog oca volterijanstvu i masonstvu odrazila se na odgovarajući odabir knjiga u njegovoj biblioteci. A upravo te knjige je i čitao mladi Puškin pre stupanja u licej i za vreme letnjih raspusta, kada je učio u liceju. U liceju u Carskom selu, Puškin se tada sve vreme nalazio pod idejnim uticajem volterijanaca i masona. Licej u Carskom selu, isto kao i Moskovski univerzitet, kao i mnoge druge školske ustanove u Aleksandrovoj epohi, bili su centar širenja masonskih ideja. Projekat liceja u Carskom selu po predanju, napisao je niko drugi nego vaspitač Aleksandra I švajcarski mason Lagarp i ruski iluminat M. Speranski. Licej je bio zamišljen kao škola za „omladinu posebno predviđenu za službu u važnim državničkim resorima“. A u stvarnosti, kao i druge visokoškolske ustanove, on se pretvorio u rasadnik masonskih i volterijanskih ideja. „Licej u Carskom selu“ – kako ushićeno tvrdi B. Mejlah – autor uvodnog teksta za prvi tom stihova Puškina koji su izašli u seriji „Biblioteka Poeta“ (sovjetsko izdanje), pretvorio se u stvarnosti u jedan od centara vaspitanja omladine u duhu političkog slobodoumlja. Direktor liceja V. F. Malinovski i profesor moralnih nauka A. P. Kunicin inspirisali su vaspitanike u kritičkom odnosu prema samodržavnom kreposnom ustrojstvu.

Pod uticajem Malinovskog i Kunicina, u bliskom im duhu gradili su lekcije i drugi profesori, u licejskim lekcijama osuđivao se despotizam i propagirale su se ideje političkih sloboda kao neophodan uslov za procvat kulture, nauke i umetnosti. Jedan od osnova licejskog života bila je ravnoteža vaspitanika nezavisno od porekla i od činova njihovih roditelja. Veću raširenost među licejistima imala je potajna politička literatura. Sve to je davalo poseban karakter liceju: nisu slučajno vaspitanici imenovali tu ustanovu u pismima i rukopisnim žurnalima „Licejskom republikom“. („Biblioteka pesnika. Izabrana dela u tri toma“. Izdanje treće). Nekoliko predavača u liceju bili su masoni i volterijanci. Predavač Gaueniljd nalazio se u toj istoj loži iluminata „Polarna zvezda“ u kome je jedno vreme bio i M. Speranski. Prof. Košanski je bio član lože „Izabrani Mihailo“ čiji su članovi takođe bili i Deljvig, Kjuheljbeker, Izmailov. Moralnu filozofiju i logiku Kunicin je izlagao u duhu francuske prosvetiteljske filozofije. Knjiga koju je 1821. godine napisao Kunicin bila je okarakterisana kao knjiga koja pripada političkom pravcu koji „protivureči istinama hrišćanstva i koji se priklanja nispovrgavanju svih porodičnih i državnih veza“. „Marat – pisao je dalje u tom istom odzivu Runič – bio je niko drugi nego iskreni i praktični poštovalac nauke koju predaje Kunicin“. A francuski jezik u liceju predavao je … rođeni brat znamenitog tiranina francuske revolucije… Marata. A biblioteku koja je pripadala liceju svojevremeno je dobila Ekaterina II ni od koga drugoga nego od samog… Voltera. Možete li zamisliti kakav je bio sastav knjiga u toj biblioteci?!

Licej u Carskom selu je pripremao liceiste ne toliko za državne službe, koliko ih je pripremao za stupanje u tajna antivladina društva. Autor zapisa „Nešto o Liceju u Carskom selu i njegovom duhu“ saopštava da se licejskim duhom naziva takvo usmerenje pogleda kada „Mladi vetropir podrugljivo ismejava sve postupke osoba koje zauzimaju važan položaj, izruguje se sa svim merama vlade, mora da zna napamet ili da sam sastavlja epigrame, paškvile i pesme neprimerene ruskom jeziku, a na francuskom jeziku mora znati sve drske i neobuzdane stihove i mesta iz revolucionarnih dela. Povrh toga, mladi vetropir liceist treba da tumači ustave, veća, izbore, parlament, koji neverujućim hrišćanima izgledaju kao dogmati, a iznad svega da se predstavlja filantropom i ruskim filantropom“ (N. K. Šiljder. Nikolaj I. Tom I, str. 427). Da li se treba čuditi posle toga, što su Pušćin, Kjuheljbeker i drugi vaspitanici liceja, postali dekabristi?! Nije bolji, kao što je poznato, bio ni „duh“ Petrogradskog obrazovnog društva u čijem društvu je boravio Puškin-liceista. Puškin se upoznao sa oficirima koji su bili u Carskom selu Lejb-Husarskog puka – Čadajevim, N.N. Rajevskim, Kaveljinim i ispostavilo se da su svi oni bili poklonici francuskog slobodoumlja. U književnom kružoku „Zelena lampa“ mladi Puškin se upoznao sa mnogim dekabristima (pošto je „Zelena lampa“  bila samo tajna filijala „Saveza Blagodenstvija“). Pristupivši kasnije meću članove književnog društva „Arzamas“, Puškin je stupio u opštenje sa budućim dekabristima M. Orlovim, N. Turgenjevim i Nikitom Muravjevim. Nije bilo sloja obrazovanog društva sa kojim se susretao mladi Puškin, a da nije nailazio na masone ili volterijance ili ljude koji su vaspitavani pod uticajem masonskih ideja.

III

Proteran u Besarabiju, Puškin već upada u čisto masonsku sredinu. Od političkog slobodoumlja trebalo je po nalogu vlasti da ga ispravlja niko drugi nego… stari mason I.N. Inzov, član Kišinjevske lože „Ovidij“. Inzov, majstor lože „Ovidij“ general Pušćin, i drugi kišinjevski masoni počinju pojačano da prosvećuju Puškina u masonskom duhu i već početkom maja 1821. godine, oni uspevaju da zavrbuju Puškina među članove lože „Ovidij“. U sačuvanim odlomcima Kišinjevskog dnevnika Puškina, postoji zapis: „4. maja sam primljen u masone“. „Ja sam bio mason – piše kasnije Puškin u pismu Žukovskom – u kišinjevskoj loži, to jest, zbog koje su uništene sve lože u Rusiji“ (Puškin u ovom slučaju govori o zabrani masonskih loža od strane imperatora Aleksandra I).

Načelnik Generalštaba knez P.M. Volkonski je pitajući poverenika kolonistu Novorosijskog kraja i Besarabije generala Inzova o delatnosti masonskih loži, pisao: „…Što se tiče delatnosti gospodina Puškina izvestiti Njegovo Imperatorsko veličanstvo u čemu se ogleda njegovo zanimanje od vremena koje ste odredili, kao se on ponašao, i zbog čega Vi niste obratili pažnju na njegovo zanimanje za masonske lože“. Poslednje pitanje je bilo veoma nezgodno za generala Inzova. Inzov, vaspitanik martiniste kneza J.N. Trubeckog u svom odgovoru knezu Volkonskom o učešću Puškina u radu masonske lože napisao je očiglednu laž kada je utvrdio: „…što se tiče njegovog (to jest, Puškinovog) zanimanja za masonske lože, on zbog nepostojanja iste to ne može biti, čak i kad bi imao želju da to postane“. U stvarnosti, kao što smo gore ukazivali, u Kišinjevu je bila masonska loža „Ovidij“ i Puškin je bio njen član. I u tom trenutku kad je Inzov pisao svoj odgovor Volkonskom, loža „Ovidij“ je još postojala i prekinula je svoje postojanje samo neko vreme posle zahteva kneza Volkonskog. Martinist i mason Inzov je lagao Volkonskog saopštavajući mu da, ako bi Puškin i poželeo da bude mason, on ne bi mogao biti takav zbog odsustva masonske lože u Kišinjevu. Samo se nadajući na to da će petrogradski masoni uspeti da prikriju njegovu očiglednu laž, Inzov je smeo tako smelo da laže Volkonskog. O postojanju masonske lože u Kišinjevu znali su svi stanovnici Kišinjeva. „Kišinjevski masoni – saopštava Tirkova-Vilijams u svojoj knjizi „Život Puškinov“ (Tom I, str. 258) – su delovali prilično otvoreno. Posvećujući u bratstvo bugarskog arhimandrita Jefrema, njega su sa zavezanim očima proveli kroz dvorište u podrum. Loža „Ovidij“ je bila smeštena u kući Kacaka, na glavnom trgu, uvek punom naroda. Bugari su se, videvši da njihovog arhimandrita nekuda vode zavezanih očiju, bacili da ga spasavaju od „đavolskog suda“. Jedva su ih uspeli umiriti. Pri takvoj otvorenosti, teško da je u malenom Kišinjevu bilo mogućno sakriti masonsku ložu „Ovidij“ od pažnje vlasti. Inzov, kao i većina martinista, verovatno je i sam bio mason i možda prosto nije želeo da odaje svoje „braću-zidare“. „Puškin  – piše Tirkova-Vilijams – … je u Kišinjevu preživljavao svojevrstan pad,… Prošao je kroz tamne klisure u kojima su kružile tamne sile, napadale, savlađivale. Ne potpuno, ne zadugo, ne bez borbe, no ipak savlađivale. Veliki umetnik nije mogao ući u uski skepticizam, no, nešto ga je mučilo, prekrivalo urođenu jasnu snagu njegovog duha“. (Tom I, str. 294).

Živeći na jugu, Puškin se sretao sa mnogim masonima i uglednim učesnicima masonsko-dvorjanske zavere dekabrista: Rajevskim, Pesteljem, S. Volkonskim i drugim, sa Englezom-ateistom Getčinskim. Živeći na jugu on se dopisivao sa masonima Riljejevim i Bestjuževim. Upućen na jug da se ispravlja od političkog slobodoumlja stečenog u liceju, Puškin se, naprotiv, zauzimanjem masona i dekabrista, našao zarobljen političkim i religioznim slobodoumljem čak i još više nego u Petrogradu. Samo u tom kratkom periodu njegovog života, pogled na svet Puškina i nosi određene crte političkog radikalizma. No, taj period nije dugo trajao. Masoni i dekabristi se brzo uveravaju da Puškinov radikalizam i ateizam nisu duboki i shvataju da on nikada neće biti njihov ubeđeni pristalica. Puškin je, bez obzira na svoju mladost, pre masona i dekabrista shvatio da sa tim ljudima on nema i ne može imati ničeg zajedničkog. Upravo u tom periodu, uskoro posle stupanja u masonsko bratstvo, on je po sopstvenom priznanju, počeo da izučava Bibliju, Kuran, a rasuđivanja Engleza-ateista nazvao je u jednom svom pismu „banalnim brbljanjem“. Puškin se razočarao i u radikalne političke ideje. Susrevši se sa najuglednijim članom Saveza Blagostanja, iluminatom Pestelom, o čijoj izuzetnoj pameti su mu dekabristi zaglušili uši, Puškin je u njemu video samo žestokog, zaslepljenog fanatika. Prema svedočenju Liprande: „Kada je Puškin prvi put video Pestelja, onda je, govoreći o njemu, rekao da mu se ne sviđa, i bez obzira na njegovu pamet, koju je on pokušavao da iskaže filozofskim tendencijama, nikada se sa njim ne bi mogao zbližiti. Puškin se negativno odnosio prema Pestelju, zaključivši da se njegova autoritarnost graniči sa okrutnošću“.

Puškin se nije zbližio ni sa uglednim delatnikom masonske zavere na severu – pesnikom Riljejevim. Političke stihove Riljejeva „Dumi“ Puškin je nazivao smećem i šaljivo je govorio da njihov naziv potiče od nemačke reči dum (glupak). Podsmevao se Puškin i nad političkim radikalizmom Riljejeva, o čemu svedoči Pletnjev. Vodeći na jugu potpuno neozbiljan način života, Puškin je u stvarnosti mnogo i uporno čitao i isto tako mnogo i ozbiljno mislio, jačajući duhovno svakodnevno.

Tirkova-Vilijams pravilno primećuje posebnost Puškinovog karaktera: „Puškin je imao gipkost i silu čelika. Saviti se pod uticajem spoljašnjeg udara ili sopstvenih „metežnih“ zabluda. I ponovo zbaciti sa sebe teret. Izliti se u stihovima i ispraviti se“. Puškin je u Kišinjevu napisao sledeće veoma značajno priznanje:

Uzdahnuvši, ostavio sam druge u zabludi/Svoje neprijatelje predao sam prokletstvu zaborava/I pocepao sam mreže kojima sam bio zarobljen/Za srce novu kušajući tišinu/Moj svojeobrazni genije je u usamljenosti/Spoznao i tihi trud, i žudnju za razmišljanjem/Vladam svojim danom, um je u skladu s poretkom/ Učim, da održavam pažnju mnogih misli/Tražim nagradu u zagrljajima slobode/U metežnoj mladosti izgubljene godine/I u obrazovanju da stanem jednak sa vekom.

Izuzetno je karakteristično i drugo poetsko priznanje, koje je napisao te iste 1821. godine:

Uvek će tako biti i bilo je,/Takav je od davnina beli svet:/Učenih je mnogo, a umnih malo,/Poznanika hrpa, a prijatelja nema.

Ni među masonima, ni među dekabristima koji su živeli na jugu, Puškin nije našao ni istomišljenika, ni prijatelja. Kao i svi geniji, on ostaje usamljen i ide svojim posebnim, neponovljivim putem. Već sledeće 1822. godine, u Kišinjevu, Puškin piše svoje izuzetne „Istorijske beleške“ u kojima on razvija poglede koji predstavljaju opovrgavanje političkih pogleda dekabrista. U to vreme, pošto su sami dekabristi smatrali da je neophodno samodržavlje zameniti ustavnom monarhijom, ili da levi generalno potpuno unište monarhiju i u Rusiji uvedu republiku, Puškin tvrdi u tim primedbama da je Rusija vanredno dobila, da su svi pokušaji aristokratije u 18 veku ograniče samodržavlje, pretrpeli krah.

IV

Sećajući se svog života u Mihajlovskom, Puškin piše 1835. godine:

No, ovde me je tajanstvenim štitom/ Sveto proviđenje osenilo/ Poezija me je, poput anđela utešitelja/ Spasila i ja sam vaskrsao dušom…

Povodom stihova „Platonizam“ koji nisu uključeni u prvi tom, Puškin je napisao: „Nije potrebno, jer ja želim da budem moralan čovek“. „Bogati Mihailovski period bio je period završnog brušenja Puškina. Njegovo oslobođenje od inostranštine počelo je još u liceju, delimično se projavilo u Ruslanu, potom je počelo sve jače i jače da se projavljuje, prevladavajući egzotiku južnih utisaka. Od prvih, pisanih u poluruskoj Odesi, strofe Onjegina su već vejale ruskim selom. U drevnom pskovskom kraju, gde pesnik popunjava književna znanja neposrednim posmatranjem nad narodnim životom, produbljuje se njegov interes za rusku starinu, za rusku stvarnost. Sada je Puškin oko sebe slušao čisto ruski govor, živeo je među ljudima koji su bili odeveni po ruski, koji su pevali starinske ruske pesme, poštovali stare obrede, molili se po pravoslavnim običajima, poštovali duhovno nasleđe svojih predaka. Ko da je neko okrenuo točak istorije na dva veka nazad i Puškin je umesto barskih salona u kojima su imitirali Evropu u manirima i mislima, osećao kao u dopetrovskoj, Moskovskoj Rusiji. Njoj je dušom i telom pripadao od njega skriveni seljak u raži, seljačke devojke, sa kojima je Puškin za praznike plesao i pevao, slepi i pevači na vašaru, iguman Jona postavljen da podučava pesnika umu-razumu. Svi oni, sami to i ne znajući, pomogli su Puškinu da postane ruski nacionalni pesnik“ (A. TыrkovaVilьяms. Žiznь Puškina, t, II, str. 72).

Lucidna je primedba Rozanova, da „Uopšte nisu univerziteti izgradili dobrog ruskog čoveka, nego dobre, nepismene dadilje“, mogu se u potpunosti odnositi na Puškina. Upravo preko dadilje Arine Rodionovne i u ranom detinjstvu i u godinama života u Mihajlovskom, u njegovu genijalnu dušu je prodirao moćan potok ruskog nacionalnog pogleda na svet.

„U Pskovskoj zabiti, slušajući dadilju i pevače, navikavajući se na život tih ljudi, čitajući hronike, stvarao se jedan od najtežih, prelomnih momenata ruske istorije, Puškin je ponovo osetio živu silu ruske države i našao je za nju izraz u „Godunovu“. Od tada pa do kraja života, on u mislima nije odvajao sebe od Imperije“. „…Ne samo vlast, nego čak ni prijatelji nisu shvatali da 26-godišnji pesnik nije oštetio temelje, nego da je bio moćan izvor ruske stvaralačke velikodržavne sile. Anjenkov je objasnio to neshvatanje delimično time što je impulsivna, strasna priroda pesnikova često mnoge dovodila u zabludu. Iza spoljašnjih sevanja, oni koji su mu bili bliski videli su njegovu unutrašnju jasnoću i mudrost…“. „…Još u Odesi, on je polušaljivo zvao Aleksandra Rajevskog na jutrenje “da bi čuo glas ruskog naroda kao odgovor na hristoslovlje sveštenika“. „… u Mihajlovskom on je jasno čuo taj glas. Među istinskim, starinskim ruskim životom on je zbacio sa sebe volterijanstvo, ostao je ruski narodni pesnik. Dadilja sa svojom nepokolebljivom verom, Svete Gore, bogomoljci, slepi, hromi bogalji, iguman kome je ljubav ka vodki bila u harmoniji sa seljačkom pobožnošću, čitanje Biblije i Svetih Otaca – sve je to prosvetljavalo pesnikovu dušu i tamo se odigrala sa njim tajanstvena promena, tamo ga je tajanstvenim štitom osenilo sveto Proviđenje. Posle Mihajlovskog, Puškin nije napisao ni jedan bogohulni stih, koji su ranije, radi zabave trenutnih drugova, trenutne mladosti, tako lako izlazili ispod njegovog pera. Ne otvara se slučajno njegov poetski kalendar iz Mihajlovskog sa „Imitacijom Kurana“ i završava se sa „Prorokom“. U pismima iz sela Puškin nekoliko puta govori o Bibliji i Četima-Minejima. On ih pažljivo čita, pravi zapise, mnogima se ushićuje kao pisac. Nije to prosto interesovanje književnika, nego dublja traganja i osećanja. Puškin pažljivo osmatra svetitelje, trudeći se da shvati izvore njihove sile. Tokom godina taj interes se širi“. (Tыrkova-Vilьяms. T. II, str. 393).

Puškin često čita knjige na religiozne teme. On je sarađivao anonimno u sastavljanju „Rečnika svetih“. Puškin 1832. godine piše da je on „sa umiljenjem i nevoljnom zavišću čitao „Putovanja po Svetim mestima A.N. Muravjeva“. U četiri knjige „Savremenika“ Puškin je štampao tri recenzije za religiozne knjige. Posle Puškinovog prelaska sa juga u Mihajlovsko, od tragova njegovog kratkovremenog političkog i masonskog stanja uma, nije ostalo ni traga. To su, teška srca, morali da priznaju čak i takvi krajnji zapadnjaci kao G. Fedotov: „…hrišćanski uticaj umrtvio je njegov humanizam – piše G. Fedotov u zborniku „Novi Grad“, – Puškin nije crpeo iz devastiranog roditeljskog doma, nije crpeo iz volterijanske sredine koja ga je okruživala, nego iz dubine tog ruskog naroda (počinjući od dadilje), sa kojima je žudeo da opšti, i put koji je uspeo da trasira još u Mihajlovskom“. Od raspoloženja „političkog radikalizma“, „ateizma“ i od bavljenja antihrišćanskom mistikom masonerije, u Mihajlovsku skoro da nije ostalo ništa. Za duhovno sozercavajućeg Puškina sve je to već – prošlost, zanimanje bespovratno prošle mladosti. Genijalni um Puškina koji je večno radio, shvatio je pre mnogih njegovih savremenika lažljivost masonstva i volterijanstva i odlučno se udaljio od ideja povezanih sa volterijanstvom i masonstvom.

„Uveče slušam bajke – piše Puškin bratu u oktobru 1824. godine – i time nagrađujem nedostatke svog PROKLETOG vaspitanja. Kako su drage te priče. Svaka od njih je poema“. Kako je veliki ruski nacionalni pesnik i kako je politički mislilac Puškin sazreo u Mihajlovskom.

„Moja duša se proširila, piše on 1825. godine N. Rajevskom – ja osećam da mogu da stvaram“. U Mihajlovskom Puškin mnogo čita, mnogo razmišlja, izučava rusku istoriju, zapisuje narodne bajke i pesme, mnogo i plodotvorno radi: u Mihajlovskom je napisao „Borisa Godunova“, „Evgenija Onjegina“, „Cigane“, „Grofa Nulina“, „Imitaciju Kurana“, „Bakhičesku poemu“ i druga dela. U Mihajlovskom se završno iskristalizovalo uverenje da svaki obrazovani čovek mora da razmišlja o državnom i građanskom ustrojstvu društva čiji je on član i da je dužan, da po meri svojih mogućnosti, neprekidno pomaže njegovom poboljšanju.

Izvor: Fond Strateške Kulture