Razmišljanja o roždetstvu Hristovom

Kad ono neobična svetlost obasja polje vitlejemsko u sred pola noći, kad anđeli s neba siđoše i počeše s pastirima pevati pesme, srca pastira behu ispunjena pomešanim strahom i radošću. Oni se uputiše sv. pećini, gde se rodilo božansko čedo, da svoju radost uvećaju viđenjem novorođenoga. Samo jedan od njih, i posle zapovesti anđelske, osta nepomičan na poljani, gde malo pre svi pevahu u slavu Božju. On beše mlađi od svih pastira. Njegovu dušu obuzimaše sve veći strah i sumnja. Nestade svetlosti, a plavo nebo prošara se zvezdama. Dugo je mladi pastir posmatrao onaj pravac put neba, kuda odoše nebeski vesnici, pa zamoren od dugog gledanja i uzaludnog naprezanja, da sazna malopređašnju tajnu, on lagano pođe preko poljane vitlejemske, gde stado sito ležaše i bezbrižno preživaše. Na jedanput se njegovo mladićsko čelo razvedri, on se okrete i brzim koracima pođe u jednom pravcu. Nije dugo išao, dok dođe do jedne pećine, u kojoj spavaše jedan stogodišnji starac, isposnik. Njemu su se pastiri obraćali za savet u svim nepoznatim i važnim stvarima. Starac beše pravi angeo zemaljski po duši, voleo je pastire, a najviše onoga mladića koji mu sada dolažaše.

Kad se mladi pastir približi pećini, video je svu osvetljenu i ču starca gde peva. To ga čudno iznenadi, i on pomisli da starac još ništa ne zna, što se dogodilo na polju. Ali ovaj, čim opazi omiljenog mu pastira, skoči i stade ga grliti i ljubiti.

„Slava neka je Bogu“, kroz suze od radosti govoraše ovaj bogougodni čovek, slava neka je Bogu, koji se smilova na ovaj grešni narod, te mu na kraju posla spas i izbavljenje. Slava mu, što je Njegova milost i mene grešnoga sačuvala živa do ovih dana, da mogu očima videti Spasitelja sveta, koga svet toliko vekova očekuje.

Ama dobri starče, reci mi, – poče pastir uzbuđen, ko je to što se rodio? Je li moguće da je to onaj car koga mi toliko pogledamo? Zar on da se u našoj pećini rodi? Molim te starino, govori, govori, te me što pre uteši, jer ja ću umreti od neizvesnosti.

– Polako sinko, sedi tu kraj mene, nasloni se na moje koleno, pa me čuj o onome, što želiš znati.

Starac stavi svoju ruku na rame pastirevo i otpoče ovako:

– Nemoj, da te ni malo čudi, to, što se Spasitelj rodio u vašoj pećini. To je ono, što mene baš raduje i uverava, da je zaista on taj Svemoćni i pravi Spasitelj Jer da se rodio u svili i porfiri carskoj, to bi ulevalo nepoverenje meni, pošto imam puno iskustva i znam da je iz carskih palata malo kad koji svetao zrak obasjao svet, nego baš iz onoga neobičnoga sjaja obično mu je dolazio mrak. Rođenje Spasitelja u pećini na slami, gde se ovce jagnje ima mnogo svoga značaja. Čuj me, sinko, i staraj se da me razumeš.

Na prvom mestu, samim svojim rođenjem u tako skromnom stanu, kao što je pećina, Izbranik: Božji izjavljuje svoj silni protest protiv careva i kraljeva, koji, i ako su rođeni kao i ostali ljudi, sa svim telesnim i duševnim slabostima, i ako im je nemoć u početku života i ništavno po svršetku kao i u drugih ljudi, ipak su drski, te sebi prisvajaju božansku potpunu i neograničenu vlast nad zemljom i zemaljskim stvorovima, pa ne samo što tu vlast sebi prisvajaju, koristeći se glupošću ostaloga sveta, nego i zloupotrebljavaju, čineći ostale ljude sebi robovima i običnim korisno upotrebljivim stvarima. Spasitelj se rađa u slami i time hoće da pokaže silnima i bogatima ovoga sveta, koji se veličaju nad bližnjim silom i bogatstvom, da on neće praviti razlike u rođenju ljudi, da će pred Njim biti svi jednaki: oni iz palata i oni iz pećina. Hoće time da kaže da će poreklo i rođenje malo važnosti imati u očima Njegovim, da će drugo nešto biti pretežnije kod njega u oceni ljudi.

Narod je očekivao Spasitelja, da se javi kao car, bogat i moćan. Ali sam taj narod zaboravlja, da rođenje novoga cara u sjaju i bogatstvu, pri zveci oružja i urnebesnom veselju izaziva kod toga istog naroda strah i trepet. Da se Spasitelj rodio kao i ostali carevi, on bi izazvao strah u narodu. Ali on neće da vlada strahom, nego ljubavlju, zato se rađa kao siromah. Narod se dvorova boji, a kolibe voli.

Hristos se rađa u sirotnoj kolibi pastirskoj. Neka čuju svi to i razumeju. Ja ne znam još nauku Hristovu, ali samo Njegovo rođenje u tako skromnom i sirotom domu pokazuje jedan deo Njegove nauke. On će reći ono, što niko nije smeo reći od kada su postale gore livadske i od kad je sunce obasjalo svet, a to je: da smo svi mi pred Bogom i mudrošću Njegovom potpuno jednaki. Njegovo rođenje u pećini utuk je za silnike i gordeljivce ovoga sveta. On će ih izjednačiti sa robovima, koji im služe. On će im u oči reći, da ništa bolji nisu od sluge koji im noge pere, uveriće ih da Bog ni malo ne voli više njih plemiće i bogataše nego li njihove konjušare.

Svet se klanjao do sad zlatu i svili, bez obzira, da li je njima ogrnuto dobro ili zlo, bez obzira šta se pod njima skriva. On se rodio noćas ne na svili i zlatu, nego na slami. Zar se on time nije, čim dođe na zemlju; nasmejao svima koji se iz neznanja klanjaju bogatstvu i sili, koji ne znaju nizašta bolje i pretežnije? Oni kojima siromaština druguje na ovome svetu tuguju za bogatstvom, željni su zlata, proklinju sudbu, što ih ova ne povi svilenim povojem i ne ogrte zlatnom haljinom. Njemu je u moći sve; On je bogat i silan, bogatiji i silniji od sviju ljudi, ali pri svem tom rađa se ipak u hudnoj pećini. To znači, da će u Njega biti nešto pretežnije i cenjenije od bogatstva i sjaja. Ja mislim, da će to nešto biti duša. Hristos se rađa u pećini. Blago onima koje preziru i progone na ovome svetu zbog prostote i siromaštine. Spasitelj se rađa u njihovoj sredini. Sad su dobili prijatelja i pomoćnika. On će odrasti u onoj sredini, gde se najviše bol oseća i zemlja suzama zaliva. Znaće šta je pažnja i čemer, šta li bol i očaj. On dolazi da ublaži sudbinu ljudi. Oni koji su opterećeni trebaće samo da Mu pristupe, On će im olakšati život, On će ih utešiti i ohrabriti. On će biti melem za ucveljena srca, radovanje tužnima i snaga nemoćnima.

Svet vapije za pravdom, ugiba se pod teretom, koji na njega navališe silnici i bezbožnici. Kud se okreneš čuješ u zemlji našoj samo jecanje i uzdisanje, vidiš na jednoj strani kako i psi bogataški brekću od presićenosti a na drugoj decu siromašna čoveka, gde umiru od gladi; vidiš razvrat i raskoš a pored nje dronje i želju za hlebom; vidiš silu, čija pesnica neprestano stoji nad glavama potištenoga roblja, kome ništa drugo nije znano, do beda i čemer.

O, ma kako je malo pravde i zakona u sudovima našim! Siromah nikada ne može dobiti, pa ne znam koliko mu traženje bilo zakonito, dok se bogatašu zadovoljavaju sve želje: i zakonite i nezakonite. Silni uvek ima pravo, nemoćan ga nema nikad.

Prosti je svet u gustom mraku, kome se nigde kraj ne vidi. Vlasnici drže mudrost i sva znanja, a narodnu dušu obuzima gusti mrak, u kome se ljudi spotiču. Mudrost je, vele, samo za velikaše, jer ono što zna Irod, ne smem znati ja, i ono što zna gospodar, ne sme znati njegov sluga. Ono što čini carev doglavnik, ne sme to činiti ciglar, i što je dozvoljeno prvome nije drugome. Plemić može uživati i veseliti se na sve moguće načine, neznatnome siromahu to nije dozvoljeno; prvome je dozvoljeno i grešiti, drugi na to ne sme ni pomisliti, prvi ne mora postiti, ne mora ići u crkvu niti se Bogu moliti, ne mora dobra činiti niti po zakonu postupati; drugi sve to mora ispunjavati; prvi ima sva prava; drugome pripadaju sve dužnosti.

O, i to zlo nije od juče nego traje mnogo vekova. I nikad niko da protestvuje, nikad niko da ustane protiv toga. Bezmalo svi mudraci koji se pojaviše među nama tvrdiše da je ovakav poredak sam Bog ustanovio i da se on ne može menjati od početka do svršetka sveta. Ko se, vele, rodio u sili i bogatstvu, toga i Bog voli, jer su to pravi sinovi Božiji, a ko se rodio u bedi i sirotinji taj ima samo da žali, što se u takvoj sredini rodio, ali pomoći ne treba ni od kuda da izgleda, jer njegova molitva i ne dopire do neba, a moliti se ljudima još mu manje vredi.

Ne zaboravljam da pomenem naše proroke koji su kao kroz maglu nazirali nešto u budućnosti, što je i same njih začuđavalo. Ja ne želim sudbinu onih koji se usudiše da iskažu sve što misle. Siromašnima padaše njihov govor kao melem na srce, ali u svome dubokom mraku ne mogoše ni pojmiti ni verovati, da će se proročke reči ostvariti. Veliki i silni, kojima se ne dopadaše nauka proroka osudiše ove na smrt i neke posekoše a neke žive kamenjem zatrpaše.

Ali evo Spasitelja! Svi su protesti do sada bili maleni prema onome, koji će doći iz pećine vitlejemske; sve su reči bile slabe prema reči, koju će izgovoriti Sin Božji. Zemlja će se zatresti a carski će se prestoli porušiti kada On bude počeo govoriti. Nema prepreke pred kojim će on zastati, nema straha koji će Ga zastrašiti, niti išta na zemlji što će ga moći zbuniti. Ono što su drugi samo nagoveštavali, On će otvoreno i slobodno reći. On će reći i ono što niko nije smeo da pomisli da kaže.

Rodio se Hristos! Blago nama, koji smo još u braku neznanja i zabluda, Spasitelj će nam svetlost doneti, koja će osvetlili sve kutiće zemlje, osvetliti i duše naše.

Starac zaćuta. Zora poče pozlaćivati istok svojim rumenilom, pevci zapevaše a ovce se počeše dizati i kretati po širokom polju.

Starac se ispravi, uze štaku i reče mladom pastiru:

– ‘Ajdemo u pećinu, da Ga vidimo!

Mladić pođe pored starca ćuteći. Njegovo lice beše kao ozareno svetlošću. Grudi mu se nadimahu od silne radosti koja ga obuzimaše posle govora starčevoga. Potrčao bi da što pre stigne božanskoj pećini, ali morade lagano hoditi zbog starca kome starost beše oduzela mnoge snage a noge odrekle poslušnost.

Uđoše u pećinu, koja beše puna pastira. Svi oni behu došli da se poklone novorođenome Spasitelju. Josif i Marija seđahu i razgovarahu s njima, a Mladenac ležaše kraj njih u slami.

Dobri starac sa svojim pratiocem priđe Detetu, te Mu se obojica pokloniše. Dugo oni netremice gledahu u božansko Čedo, koje opet njih posmatraše svojim mudrim očima. Starac beše sav uzbuđen.

Kad iziđoše iz pećine sunce se već pomaljaše iza gora sa svojim zlatnim zracima. Nikad ono tako milo ne sijaše. Zraci se žurahu da što pre obasjaju pećinu, hitahu i nadmetahu se, koji će pre saznati tajnu ove svete pećine.

Oko starca iđahu u svečanom hodu svi pastiri. Oni ushićeno pripovedahu šta je ko zapazio u ličnosti novorođenoga Spasitelja. Ne mogoše Ga se dovoljno nahvaliti.

Kad bejahu na sred polja starac ih ustavi, pogleda k nebu i suza mu se skotrlja niz smežurano lice i zaustavi se na bradi.

– Neka je slava Bogu, što i mene stara obradova. Meni je dovoljno što sam dočekao da vidim Onoga, koga su želeli videti svi iz reda proroci i oci naši. Vi ćete, deco, dočekati i da čujete mudrost iz usta Spasiteljevih. Zahvalite Bogu na toj sreći, i pre Njega i posle Njega žaliće, što su te sreće lišeni. A sad ostajte s Bogom!

– Pastiri svi kleknuše na poljani a sedi ih starac blagoslovi, pa ode u svoju isposničku pećinu. Pastiri poteraše stada u pašu i svi u horu zapevaše

Slava Bogu na visini a mir među ljudima na zemlji!

Hristos se rodi!

Izvor: Besede Vladike Nikolaja