Rusija i nova istorija Bliskog Istoka

Ruski vojni angažman u Siriji označava novi početak istorije Bliskog istoka i ukupnih međunarodnih odnosa. Još uvek je, naravno, neizvesno kako će se dalje razvijati građanski rat u Siriji i direktna vojna podrška Rusije, ali je već sada jasno da je na Bliskom istoku stvoren potpuno novi politički ambijent i da su tektonske promene u nepovratnom procesu. To će u osnovi promeniti i ukupnu konfiguraciju međunarodnih odnosa i političke slike sveta.

Nije samo reč o povratku Rusije u taj deo sveta – Rusi su došli i da ostanu – nego i o neuspehu, čak porazu, politike Zapada i Amerike, koja traje već nekoliko decenija. Zapadni prljavi veš na Bliskom istoku će tek da ispliva na površinu kada se uskoro počne sa objavljivanjem novih otkrića o Arapskom proleću, Iraku i Siriji i posebno dokaza koje već sada, u bežanju, iza sebe ostavlja Islamska država (ID). Vojnici specijalnih snaga Amerike i Velike Britanije su već dugo na terenu u Siriji, na područjima koja kontrolišu ID i druge islamističke formacije, i u ovom času njihov glavni posao je da uništavaju te dokaze. Ali sve se nekako brzo događa i malo je verovatno da će uspeti sve da unište. Taj deo je za Ameriku i Zapad daleko problematičniji od vojnog angažmana Rusije.

Politički establišment na Zapadu je najednom „iznenađen i uvređen“ vojnom podrškom Rusije vladi Sirije, i u nekim trenucima deluje i da je u šoku. To, međutim, najbolje govori o stvarnom stanju zapadnog političkog establišmenta, o njegovoj autističnosti i uverenju da se „kraj istorije“ zaista desio. Jer ovo što se sada dešava je samo logičan nastavak procesa koji traje već izvesno vreme.

SAMO JE IZRAEL RAZUMEO

Prvo, Rusija i Kina su se politički angažovali od prvog dana građanskog rata u Siriji i svojom političkim ulogom poručili da nemaju nameru da odustanu i da su spremni da se suprotstave Zapadu. Ta poruka očigledno nije naišla na razumevanje. Potom je Rusija, mahom daleko od očiju javnosti ali ne i od onih čiji je posao da to vide i prate, pokrenula pregovarački proces, u koji su uključeni i deo sirijske opozicije i mnoge zemlje regiona. Sve je to ignorisano i nipodaštavano. Amerika je bila informisana o tom procesu i bila pozivana da uzme učešće, ali Vašington je odbijao. Tek, stvorena je jedna nova koalicija i delegacije arapskih zemalja su se smenjivale u posetama Moskvi.

Jedino je Izrael izgleda razumeo šta se dešava i samoinicijativno uspostavio kontakt sa Moskvom. Prvo su pre osam meseci vodeći rabini u Izraelu kolektivno posetili Moskvu i razgovarali sa predsednikom Vladimirom Putinom, a onda je pre nekoliko dana je to isto učinio i izraelski premijer Benjamin Netanijahu, koji je sa sobom u Rusiju poveo kompletan vojni i bezbednosni vrh Izraela. Tada je već bilo jasno o čemu se radi. Rusija i Izrael uspostavili su zajednički centar za razmenu informacija kako bi se izbegli vojni nesporazumi nad nebom Sirije.

Daleko je, međutim, važnija suština, a to je da je Izrael tražio od Rusije garancije za svoju bezbednost i, kako izgleda, dobio ih je. To je veliki iskorak za zemlju čiji je osnovni garant bezbednosti Amerika, ali sada – procenjuje se očigledno u Izraelu – tu bezbednost više ne može da garantuje samo Amerika nego i Rusija. Suštinska promena ambijenta tradicionalno dežurnog problema Bliskog istoka. A Jevreji su tradiciconalno dobro obavešteni.

Onda je u tom procesu koji vodi Rusija formiran i zajednički koordinacioni obaveštajni centar sa sedištem u Bagdadu. Amerika je odbila i da bude deo tog centra. Formirana je i kontakt grupa za Siriju, koju čine Rusija, Iran, Saudijska Arabija, Turska i Egipat. Prvi sastanak te kontakt grupe bi trebalo da bude za nekoliko dana, tokom oktobra, i njen cilj je da koordiniše politički proces rešavanja krize ne samo u Siriji nego i u Iraku. Na taj sastanak je pozvana i Amerika. To je potencijalno moćno političko telo.

Kao i uvek, neizvesno je koliko će jedna vojna akcija trajati i kako će se završiti, pa tako ni aktuelna ofanziva sirijskih oružanih snaga protiv ID i pobunjeničkih grupa, u koju je direktno uključenja Rusija, ali utisak je da i za to postoji plan. Sve je, kako izgleda, dugo i pažljivo pripremano i svaki korak je planiran na osnovu jasnih procena i pouzdanih obaveštajnih informacija. To je jasno svakome ko iole poznaje način rada Rusije i njenog vojnog mehanizma. Rusija se odlučila na tako važan korak tek kada je sve temeljno sagledala. Pored sirijske vojske, u operacije su, uz Rusiju, uključeni i Iran, Irak i libanski Hezbolah. U vodama blizu sirijske obale su i ratni brodovi Kine.

AKCIJA PROTIV ID ĆE SE PROŠIRITI NA IRAK

U formacijama Islamske države je i, kako se procenjuje, oko 3.500 islamskih ekstremista državljana Kine. Osnovni cilj ruskog vojnog angažmana je da se Islamskoj državi i drugim grupama pobunjenika, pre svega islamskih ekstremista, unište skladišta oružja, telekomunikacioni centri i putevi snabdevanja. Tako osakaćeni, oni će sami početi da beže, što je već evidentno u području Homsa. Neke druge pobunjeničke grupe već su počele same da se predaju i pozivaju se na zakon o amnestiji koji je donela Sirija. Putevi bekstva će verovatno voditi ka Jordanu, Turskoj i Iraku.

Vrlo je verovatno – a takav plan postoji – da se vojna akcija protiv Islamske države može proširiti i na Irak kako bi ona bila definitivno poražena. Rusija je već krenula sa isporukama raketnih sistema i oružja za kopnene snage Iraka. U takvom ambijentu poraz Islamske države je vrlo verovatan. Približavanje mogućnosti tog poraza bi moglo da razotkrije stvarnog kreatora Islamske države i njenog zaštitnika. Amerika i njeni saveznici bi, naime, u nameri da spasu ono što bi se moglo spasiti, mogli doći u situaciju da oni brane Islamsku državu, čime bi se razobličila cela igra sa političkim islamom i islamskim ekstremistima. To razobličavanje je, kako izgleda, i jedan od ciljeva ratnih operacija.

Sve se najednom veoma brzo dešava i zapadni saveznici su još u stanju, reklo bi se, šoka, koji se pokušava prikriti retorikom i mahom neveštim medijskim manipulacijama. Sve to ne može mnogo pomoći jer u zapadnoj javnosti postoji podrška akciji Rusije protiv Islamske države. O toj podršci najbolje svedoče desetine hiljada komentara čitalaca novina. Uz zapadnu javnost, podrška postoji i u većem delu sveta, što je pokazala i Generalna skupština Ujedinjenih nacija. Gotovo je sigurno da će se blagovremeno i Amerika i Zapad pridružiti političkom procesu koji će uslediti posle okončanja ratnih operacija. Ali sa jednom temeljnom razlikom – uključiće se kao mlađi partner, a ne kao dominantna snaga.

U Vašingtonu je odavno postalo jasno da je Amerika izgubila dominantnu poziciju na Bliskom istoku i da njen ostanak u tom delu sveta i njena prisutnost sada zavise od drugih. To je nova realnost i objektivno je realno da Amerika ostane prisutna na Bliskom istoku. Ali to istovremeno ne znači da će Amerika da miruje. Verovatno će pokušati da minira očekivani politički proces, zatim destabilizuje zemlje kao što su Saudijska Arabija, Turska i Katar ili da podbode Rusiju nekim novim vojnim akcijama u Ukrajini i baltičkim republikama. To će, međutim, biti uzaludan posao i još jedno gubljenje vremena, jer na Bliskom istoku se već nešto desilo i to nepovratno, a Ukrajina više nije država koja može bilo šta ozbiljno da uradi.

Posle decenija mešanja u unutrašnje stvari država Bliskog istoka, destabilizacija, ratova i milionskih žrtava, Amerika je ustvari samu sebe porazila i omogućila Rusiji, svom „omiljenom neprijatelju“, da se, po svemu sudeći, trijumfalno vrati na Bliski istok. I da natera Arape da počnu da vode računa o svojim, a ne tuđim interesima, i da se prisete da, pored zapada, postoje i druge strane sveta. To je taj novi početak istorije Bliskog istoka, koji će promeniti odnose u svetu. Sve ostalo je za udžbenike koje će jednog dana sa nevericom da čitaju budući zapadni stratezi.

Izvor: Novi Standard