Satanizam među nama

Mnogo je danas onih, pa čak i nominalnih vernika, koji, živeći od rođenja u sekularnom društvu Zapadne civilizacije, teško mogu da poveruju da postoji satanizam. Eventualno će priznati, zbog vesti iz crne hronike o obešenoj mački na groblju, da ima poremećenih, ili čak samo upuštenih adolescenata koji praktikuju neki ad hoc sklepani kult đavola, kojem, drogirani i/ili pijani, improvizovano prinose žrtve po formuli „kako mali Đokica to zamišlja“. Drugi će, pak, kao jedini izraz satanizma videti nastupe death metal i sličnih muzičkih grupa, prevashodno zbog njihove kostimografije i koreografije. Oni upućeniji znaju da je neki Šandor la Vej, još davne 1966, tamo negde u San Francisku osnovao izvesnu „Crkvu boga Satane“ te da je, kostimiran u đavola, kao lakrdijaš izvodio kič-rituale sa crnim svećama, pentagramima i golim ženama, okružen blaziranim pripadnicima kalifornijskog džet-seta.

Ali, sve to deluje neozbiljno. Stoga je, po mnogima, „Rozmarina beba“ Polanskog, u stvari, pripovest o paranoji, koja se, doduše, završava potvrdom najgorih slutnji junakinje („Svi, SVI su u tome!“), ali taj duševni poremećaj ni ne može imati srećan kraj – paranoika je nemoguće ubediti da mu ne rade o glavi. A to što je potom – ne na filmu, nego u stvarnosti – Šeron Tejt, trudnu ženu Polanskog, rasporio Čarls Menson, posledica je ubicinog ludila, ne satanizma, a ponajmanje nekih istinskih nevidljivih zlih sila. Ništa ne pomaže ni to što je „Noćno vrebalo“, serijski ubica Ričard Ramirez otvoreno izjavio da ne priznaje sud smrtnika, jer je delovao po nalogu i u ime zlih duhova – „E baš je našao kako će da skine sa sebe odgovornost!“

Određeni broj tih „nevernih Toma“ čuo je i za britanskog ekscentrika, mistika i skribomana Alistera Kroulija, samoproklamovanu Veliku Zver (Apokalipse). Ali, i tu će sekularni duh priznati samo toliko da je očito reč o perverznjaku, narkomanu i megalomanu, a nikako pravom vešcu koji je stvarno i efektivno upražnjavao magiju, pa će čak posumnjati da je istinski verovao u nečiste sile i iskreno im služio.

No, ako su death metalci često obični šminkeri, a La Vejeva „Satanska crkva“ parodični klub snobova (mada sa ponekom zločinačko-letalnom posledicom), Krouli je ipak mnogo ozbiljnija pojava. U svom romanu „Čarobnjak“ Somerset Mom je opisao, u stvari, njega (do fizičke sličnosti), „Bitlsi“ su stavili njegovu sliku na omot albuma „Sgt Pepper’s Lonely Hearts Club Band“ (pri čemu je „poručnik Biberče“ nadimak đavola, uzgred), a sam Krouli se hvalio da je upravo on u vreme nacističkog bombardovanja Britanije Vinstonu Čerčilu „dao“ znak „Victory“ sa dva razmaknuta prsta, koji u tom slučaju ne bi predstavljao prvo slovo reči „pobeda“, nego rogove nečastivog (čija se pomoć tim znakom i dobila).

Sem toga, Krouli je osnivao tajna društva, a jedno od njih, Ordo Templi Orientis, imalo je svoju ispostavu već početkom osamdesetih čak i u komunističkoj SFRJ. Na kraju, za njim je ostalo mnogo knjiga i još više misli (bolje reći uputstava i zapovesti), od kojih jedna odnosi prevagu nad svima: „Čini (sve) što hoćeš, samo to (neka) je zakon!“

Ova poslednja rečenica je ključna za razumevanje savremenih satanista, čiji su užasi tek počeli da isplovljavaju na površinu i da potresaju čitavu svetsku javnost. Zanemarimo ovom prilikom strahotu, preneraženje i stid miliona ljudi kad se do kraja bude obelodanilo kakva su sramna čudovišta gospodarila čitavom planetom, za kakve nakaze su ljudi glasali i borili se da ih dovedu na vlast, kakvi su u stvari monstrumi mnogi iz šou-biznisa koji su bili idoli i ideali tolikih mladalačkih snova.

Ili… baš nemojmo! Jer, jedan od razloga za izopačenost svetske elite je upravo to ulaganje u njih i zalaganje za njih od strane običnih ljudi koji su im verovali, a neke čak i voleli. Ovde se otvara dvostruki kolosek po kome ekonomska, politička, naučna i umetnička „elita“ srlja u nastranosti i zločine: s jedne strane, činjenje užasnih stvari je izvor njenog perverznog zadovoljstva jer „elita“ time cinično izigrava poverenje naroda (i čitavih nacija) i superiorno se ruga masama svojih naivnih sledbenika, glasača, pratilaca i obožavalaca („nižim ljudima“); s druge strane, kršenje moralnih normi, svih tabua i najdragocenijih svetinja, a uzgred i sekularnih zakona (koje su neretko sami doneli!) daje „eliti“ istinski osećaj moći i izuzetnosti. „Kanibalizam i mučenje dece su strašni i kažnjivi, naravno! Ali to ZA MENE ne važi, razume se.“ Samo tako se može pojmiti zašto ljudi koji inače mogu sebi priuštiti toliko toga o čemu milijarde drugih ne smeju ni da sanjaju, imaju neodoljivu potrebu da čine takve gnusobe. Novac je samo sredstvo za moć, a vrhovna moć je – moći sve, no imanentna logika nalaže da se mora preći i na (ne)delo, inače – čemu moć?

I ne samo to: neizbežno je ne samo činiti nezamislive čudovišnosti, nego to na kraju raditi više-manje javno i nekažnjeno, jer – kakva je konačna satisfakcija ako se monstruozna skrnavljenja svega čovečanstvu svetog obavljaju u relativno uskom krugu istomišljenika? U najmanju ruku, tu su „umetnice“ (i „umetnici“) koje oni podržavaju i finansiraju kako bi promovisali njihov sistem neljudskih „vrednosti“ koje čovečanstvo mora prihvatiti, jer tako kažu autoriteti: „Jesi li ti stručnjak, pa da kažeš da je stvaralaštvo Marine Abramović bezvredno i sramno smeće? Bolje ćuti, jer njenu izložbu u inostranstvu je videlo toliko-i-toliko ljudi!“ Pokojni Epštajn, njegovi pajtaši i klijenti zlodela su obavljali na ostrvu koje ima hram, a kakve „religije“ – ne mora se mnogo nagađati.

Satanizam je, međutim, mnogo više od toga, on je stanje duše, rašireno po celom svetu i ima nebrojeno mnogo sledbenika. Hram na Devičanskim ostrvima (kakva ironija!) je možda bio njegov mozak (ili srce), ali mozak je neraskidivo povezan sa svim svojim nervnim završecima (kao i srce sa najtanjim kapilarima). To nipošto ne znači da su milioni onih koji se ponašaju „satanski“ bili u kontaktu sa Centralom, nego nešto mnogo opasnije, suštinsko. Naime, ako se od rituala mučenja, silovanja i žrtvovanja dece povuče nit iz paklenih dubina do površine svakodnevice, uočava se da ogroman broj ljudi postupa analogno: „Zabranjeno parkiranje, naravno! Ali, to ZA MENE ne važi, razume se.“ Jedan te isti princip stoji iza kanibalizma/pedofilije i naizgled običnog saobraćajnog prekršaja – pod uslovom da ga prekršilac opravdava navedenom logikom. Prezir i mržnja prema bližnjima, slabijima i nemoćnima kreću se u rasponu od najpovršnije bezobzirnosti do najperverznijeg sadizma i odlike su pravog i univerzalnog svetskog satanizma. Svi su oni, od bilo kog bahatog vozača besnog automobila pa do Bila Klintona i njegove ekskluzivne klike – neprijatelji ljudskog roda.

Satanizam je, dakle, u svojoj osnovi – egoizam. Stanje duše i mentalno ustrojstvo svakog egoiste saobražavaju se, zapravo, demonskom modelu, i to ne važi samo za, recimo, predsedavajućeg Trilateralne komisije ili Kluba Bilderberg. Isto se oseća i, u svojim razmerama, zlo deluje, na primer, neki vlasnik lokalnog fensi-kluba ili šrafčić u administraciji vlasti.

Ruski pisac-mistik Danil Andrejev opisao je to stanje ovako: „… kao i sve ostale demonske monade, on svoju minijaturnost shvata samo kao prelazni stadijum. Slepa vera u svoj bezgranični rast i pobedu neodvojiva je od njegovog ,jaʻ. Tako u svoj budući makrogalaktički trijumf veruje i svaka druga demonska monada, bez obzira što je trenutno minijaturna i što zauzima potčinjeno mesto u hijerarhiji… Stoga je svaka od njih… tiranin ne samo idealno i ne samo u datom momentu, nego i u svakom stadijumu, u meri u kojoj joj to dozvoljava vlast dostignuta u tom stadijumu.“ Andrejev zaključuje da je to neophodno, jer tiranija izaziva patnju, osećanje kojim se demoni hrane.

Analogno tome, surovi vlasnik privatne firme hrani se patnjom svojih zaposlenih koju prouzrokuje nečovečnim postupanjem prema njima. Oni sa vrha svetske satanističke hijerarhije, koji teže vaseljenskoj dominaciji, proizvode patnju čovečanstva u nezamislivim količinama i time uvećavaju svoju moć. Njihov cilj je porobljavanje svih slobodnih duša, od kojih neke postaju njihovi polu saveznici i robovi, a druge zatočenici i objekti mučenja. „Običan“ čovek ne može stati na put toj centrali zla (to može samo heroj na čelu neke za taj zadatak formirane vojske), ali mora se usprotiviti svojim malim, lokalnim mučiteljima. Uspeh kad-tad neće izostati jer, na kraju krajeva, svi su satanisti, kao i svi egoisti – kukavice.

Naslovna fotografija: magnolia-pictures

Izvor: Fejsbuk stranica autora/Stanje stvari