Скрнављење српског стратишта

Да у Босни и Херцеговини ама баш ништа није свето или бар заштићено од злочиначког пировања показује и „посјета“ Бакира Изетбеговића требевићком стратишту Казани. У овој земљи Изетбеговић је управо посљедња особа каква има морално и свако друго право да српско стратиште користи за (јадно!) своје политикантске марифетлуке. Да је то тако недвосмислено доказује његова изјава:

“Алија Изетбеговић зауставио је оно што су радили људи у одметнутим јединицама. Још нису завршени сви процеси. Требамо радити заједно и ја сам спреман да се ти процеси покрену, те да се из јаме изваде сви који су тамо бачени, али и да се пронађу све жртве.”.

Шта је то његов отац Алија „зауставио“ и о каквим „одметнутим јединицама“ говори? Тврдња да је акција „Требевић“ изведена како би се заштитило невино српско живље од бруталних злочина Мушана Топаловића Цаце, Рамиза Делалића Ћеле и сличних „команданата“ представља лаж каквој се треба најоштрије супротставити. Топаловића и Делалића је на мјеста команданата бригада (9. и 10.) позиционирао управо Алија Изетбеговић и то да у зонама контроле спроводе његову личну вољу. Зато је у структурама првог корпуса успостављен „паралелизам командовања“ и то нешто одавно познато.

И нису Топаловић и Делалић злопатили само Србе и Хрвате, него и друге грађане Сарајева, укључујући и своје сународнике. Могло им се тако јер су са „председником били на ти“. То „заустављање“, о ком говори Изетбеговић Јуниор, из октобра 1993. године нема апсолутно никакве везе са злочинима и злочинаштвом. Једноставно, у „малој бари препуној крокодила“ под контролом Бошњака дошло је до тешких сукоба око прерасподеле власти, моћи, хуманитарне помоћи, донација и других приходовања. Уз то проблематично је било и „таљење“ око ратног шверца, силне пљачке, кријумчарења и дилања наркотика.

Смена команданта Врховног штаба Сефера Халиловића била је онај кључни „окидач“ отворене конфронтације међу командантима сијасета војних и паравојних јединица (криминалних банди) . У одбијању да се повинују новом команданту Расиму Делићу предњачили су управо Топаловић и Делалић. Била би та општа „збрка“ некако разрешена да, бар по свједочењу Делалића, смењени Халиловић и његов шеф кабинета Фахрудин Радончић нису почели „разматрати“ опцију напада на Председништво БиХ – укључујући и самог Алију. Значи, Алија Изетбеговић је две акције кодног назива „Требевић“ планирао како би сачувао живу главу, те још му милију власт. Акција „Требевић 2“ изведена је у функцији спречавања државног удара и свргавања клана Изетбеговић! Зулум над невиним српским народом наредбодавцу акције није био ни у примисли, а то је његовом сину/Јуниору и те како познато!

Због чега је акција „Требевић 2“ изведена тако накарадно и резултирала стравичним злочинима? Подсетићу да је Топаловић масакрирао девет једва пунолетних војних полицајаца (вадио им очи, сјекао уши, парао утробе и сипао кисалину). Управо због свести актера акције да је Изетбеговићев примарни циљ успостављање (враћање) контроле над својим „ударним песницама“ злочинашта. И то се потврдило!

Након неуспелих хапшења и страдања актера акције започињу „преговори“ чији су кључни актери били Ејуп Ганић, Харис Силајџић, Јусуф Пушина, генерал Халиловић и други. Из транскрипата пресретнутих разговора јасно је видљиво да је током кризе постојала директна комуникација између Алије Изетбеговића и Ћеле Делалића. Tопаловић и Делалић су се предали тек након добијених гаранција да ће их примити лично Алија, који ће и одлучити о њиховим судбинама.

Рамиза Делалића није примио председник, него његов син Бакир Изетбеговић – управо тај што данас „обећава истраге“. Тада је Делалић пристао „променити страну“, односно потврдио лојалност Изетбеговићима – сениору и јуниору. Да би се Изетбеговићи „опрали“ пред сопственим народом изведена је јефтина представа у виду „суђења“. Делалић је за злочине над хрватским живљем „кажњен“ затвором, али га је  Алија Изетбеговић лично амнестирао и казну никад није издржао. Након тога верно је служио Изетбеговићима све до убистава 1997. године.

Са друге стране Топаловић „очито“ није исказао лојалност и то га је коштало живота. Убијен је приликом „покушаја бега“, али (потврђено!) након бруталног премлаћивања. Кажу да су му задње речи биле: „Што ме не убијеш? Убиј ме к’о човека, шта ће ти ово?„. Можемо сасвим утемељено претпоставити како је Мушан-Цацо само поновио речи какве су њему небројено пута изговарале невине жртве стратишта Казани. Но, важно је дознати: коме је тачно ове речи упутио? На то питање могао би одговорити данашњи директор Обавјештајно-безбједносне агенције (ОБА) БиХ Осман Мехмедагић звани Осмица. Мехмедагић је, као лични пратиоц Алије Изетбеговића, био присутан и током Топаловићеве предаје и приликом ликвидације.

Три године Топаловићево тело је скривано на тајној локацији, а онда је Алија Изетбеговић одлучио да га амнестира, те да му приреди “достојну” ђеназу са 12 000 поклоника. Чињеница какву Бакир Изетбеговић не може ничим побити јесте да су “златни љиљани” Топаловић  и Делалић сахрањени поред свог „команданта“ Алије Изетбеговића на шехидском гробљу Ковачи.  

Дакле, три најодговорније особе за злочине над сарајевским Србима и стратиште Казани, Алија, Ћело и Цацо, рахметли почивају на гробљу „заслужних ослободиоца Босне“. Њихова „пресуда“ гласи: то су ратни хероји и државотворци. Сад, на кога је Изетбеговић Јуниор мислио када је говорио о „покретању поступака“? Сумњам да је то подразумевало Османа Мехмедагића Осмицу. Можда је мислио на Ејупа Ганића и Хариса Силајџића? Сумњам!

На крају преостаје нам, и то смо сарајевским жртвама дужни, закључити да Бакиру Изетбеговићу не смемо дозволити слична скрнављења стратишта нашег народа. Већ и само његово присуство на Казанима дубоко вређа породице жртава и цио народ, а лажи какве је износио том приликом просто боле. По мом дубоком увјерењу својим понашањем је опоганио ово светиште.

Остале текстове аутора потражите на Блогу Борислава Радовановића http://borislavradovanovic.blogspot.rs/

Извор: ЦЕОПОМ-Истина