Skrnavljenje srpskog stratišta

Da u Bosni i Hercegovini ama baš ništa nije sveto ili bar zaštićeno od zločinačkog pirovanja pokazuje i „posjeta“ Bakira Izetbegovića trebevićkom stratištu Kazani. U ovoj zemlji Izetbegović je upravo posljednja osoba kakva ima moralno i svako drugo pravo da srpsko stratište koristi za (jadno!) svoje politikantske marifetluke. Da je to tako nedvosmisleno dokazuje njegova izjava:

“Alija Izetbegović zaustavio je ono što su radili ljudi u odmetnutim jedinicama. Još nisu završeni svi procesi. Trebamo raditi zajedno i ja sam spreman da se ti procesi pokrenu, te da se iz jame izvade svi koji su tamo bačeni, ali i da se pronađu sve žrtve.”.

Šta je to njegov otac Alija „zaustavio“ i o kakvim „odmetnutim jedinicama“ govori? Tvrdnja da je akcija „Trebević“ izvedena kako bi se zaštitilo nevino srpsko življe od brutalnih zločina Mušana Topalovića Cace, Ramiza Delalića Ćele i sličnih „komandanata“ predstavlja laž kakvoj se treba najoštrije suprotstaviti. Topalovića i Delalića je na mjesta komandanata brigada (9. i 10.) pozicionirao upravo Alija Izetbegović i to da u zonama kontrole sprovode njegovu ličnu volju. Zato je u strukturama prvog korpusa uspostavljen „paralelizam komandovanja“ i to nešto odavno poznato.

I nisu Topalović i Delalić zlopatili samo Srbe i Hrvate, nego i druge građane Sarajeva, uključujući i svoje sunarodnike. Moglo im se tako jer su sa „predsednikom bili na ti“. To „zaustavljanje“, o kom govori Izetbegović Junior, iz oktobra 1993. godine nema apsolutno nikakve veze sa zločinima i zločinaštvom. Jednostavno, u „maloj bari prepunoj krokodila“ pod kontrolom Bošnjaka došlo je do teških sukoba oko preraspodele vlasti, moći, humanitarne pomoći, donacija i drugih prihodovanja. Uz to problematično je bilo i „taljenje“ oko ratnog šverca, silne pljačke, krijumčarenja i dilanja narkotika.

Smena komandanta Vrhovnog štaba Sefera Halilovića bila je onaj ključni „okidač“ otvorene konfrontacije među komandantima sijaseta vojnih i paravojnih jedinica (kriminalnih bandi) . U odbijanju da se povinuju novom komandantu Rasimu Deliću prednjačili su upravo Topalović i Delalić. Bila bi ta opšta „zbrka“ nekako razrešena da, bar po svjedočenju Delalića, smenjeni Halilović i njegov šef kabineta Fahrudin Radončić nisu počeli „razmatrati“ opciju napada na Predsedništvo BiH – uključujući i samog Aliju. Znači, Alija Izetbegović je dve akcije kodnog naziva „Trebević“ planirao kako bi sačuvao živu glavu, te još mu miliju vlast. Akcija „Trebević 2“ izvedena je u funkciji sprečavanja državnog udara i svrgavanja klana Izetbegović! Zulum nad nevinim srpskim narodom naredbodavcu akcije nije bio ni u primisli, a to je njegovom sinu/Junioru i te kako poznato!

Zbog čega je akcija „Trebević 2“ izvedena tako nakaradno i rezultirala stravičnim zločinima? Podsetiću da je Topalović masakrirao devet jedva punoletnih vojnih policajaca (vadio im oči, sjekao uši, parao utrobe i sipao kisalinu). Upravo zbog svesti aktera akcije da je Izetbegovićev primarni cilj uspostavljanje (vraćanje) kontrole nad svojim „udarnim pesnicama“ zločinašta. I to se potvrdilo!

Nakon neuspelih hapšenja i stradanja aktera akcije započinju „pregovori“ čiji su ključni akteri bili Ejup Ganić, Haris Silajdžić, Jusuf Pušina, general Halilović i drugi. Iz transkripata presretnutih razgovora jasno je vidljivo da je tokom krize postojala direktna komunikacija između Alije Izetbegovića i Ćele Delalića. Topalović i Delalić su se predali tek nakon dobijenih garancija da će ih primiti lično Alija, koji će i odlučiti o njihovim sudbinama.

Ramiza Delalića nije primio predsednik, nego njegov sin Bakir Izetbegović – upravo taj što danas „obećava istrage“. Tada je Delalić pristao „promeniti stranu“, odnosno potvrdio lojalnost Izetbegovićima – senioru i junioru. Da bi se Izetbegovići „oprali“ pred sopstvenim narodom izvedena je jeftina predstava u vidu „suđenja“. Delalić je za zločine nad hrvatskim življem „kažnjen“ zatvorom, ali ga je  Alija Izetbegović lično amnestirao i kaznu nikad nije izdržao. Nakon toga verno je služio Izetbegovićima sve do ubistava 1997. godine.

Sa druge strane Topalović „očito“ nije iskazao lojalnost i to ga je koštalo života. Ubijen je prilikom „pokušaja bega“, ali (potvrđeno!) nakon brutalnog premlaćivanja. Kažu da su mu zadnje reči bile: „Što me ne ubiješ? Ubij me k’o čoveka, šta će ti ovo?„. Možemo sasvim utemeljeno pretpostaviti kako je Mušan-Caco samo ponovio reči kakve su njemu nebrojeno puta izgovarale nevine žrtve stratišta Kazani. No, važno je doznati: kome je tačno ove reči uputio? Na to pitanje mogao bi odgovoriti današnji direktor Obavještajno-bezbjednosne agencije (OBA) BiH Osman Mehmedagić zvani Osmica. Mehmedagić je, kao lični pratioc Alije Izetbegovića, bio prisutan i tokom Topalovićeve predaje i prilikom likvidacije.

Tri godine Topalovićevo telo je skrivano na tajnoj lokaciji, a onda je Alija Izetbegović odlučio da ga amnestira, te da mu priredi “dostojnu” đenazu sa 12 000 poklonika. Činjenica kakvu Bakir Izetbegović ne može ničim pobiti jeste da su “zlatni ljiljani” Topalović  i Delalić sahranjeni pored svog „komandanta“ Alije Izetbegovića na šehidskom groblju Kovači.  

Dakle, tri najodgovornije osobe za zločine nad sarajevskim Srbima i stratište Kazani, Alija, Ćelo i Caco, rahmetli počivaju na groblju „zaslužnih oslobodioca Bosne“. Njihova „presuda“ glasi: to su ratni heroji i državotvorci. Sad, na koga je Izetbegović Junior mislio kada je govorio o „pokretanju postupaka“? Sumnjam da je to podrazumevalo Osmana Mehmedagića Osmicu. Možda je mislio na Ejupa Ganića i Harisa Silajdžića? Sumnjam!

Na kraju preostaje nam, i to smo sarajevskim žrtvama dužni, zaključiti da Bakiru Izetbegoviću ne smemo dozvoliti slična skrnavljenja stratišta našeg naroda. Već i samo njegovo prisustvo na Kazanima duboko vređa porodice žrtava i cio narod, a laži kakve je iznosio tom prilikom prosto bole. Po mom dubokom uvjerenju svojim ponašanjem je opoganio ovo svetište.

Ostale tekstove autora potražite na Blogu Borislava Radovanovića http://borislavradovanovic.blogspot.rs/

Izvor: CEOPOM-Istina