Smirite se, Srbi

„Nije teško, moj dragi brate, naći u mirnim
i srećnim vremenima ljude da služe državi.
Dobri građani su oni koji služe u vremenima
nesreće i krize“.
Fridrih II Veliki, 1760. g.

Nekada sam često odlozio na Oplenac, posebno dok sam bio potpredsednik jednog poznatog KUD-a. Kasnije u pratnji stranih delegacija. Negde krajem sedamdesetih godina, na Oplencu sam sreo jednog čudesnog čoveka. Imao je dugu kosu i bradu. Sedo je na klupi. Upitao sam ga da li je slobodno. Ništa nije rekao, samo je klimnuo glavom.

Čekao sam brata od strica, koji je bio nepopravljivi kritičar socijalizma, streljali su mu oca 1944., jer nije volio komuniste. Čim je prišao, nešto je rekao, politički opsovao, što se čoveku sa bradom svidelo. Pogledao ga je, ustao, bukvalno ga uzeo pod ruku i poveo u Crkvu. Krenuo sam i ja. Taj tihi starac (koji nije imao more) šapatom je rekao: „Vidite li onu rupu na čelu Isusa Hrista, to je pištoljem pucao Milovan Đilas. Referisao je Titu: „Stari ra(š)čistili smo sa vjerom“. Tog svedoka vremena sa dugom kosaom i bradom, koji je želeo da prenese istinu na mlađe generacije, nikada kasnije nisam sreo.

Tragičnih i sličnih priča, moj rođak i ja, slušali smo od baka, dedova, stričeva. Mošo Pijada i Đilas su počinili, 1941. i 1942. godine, pogrom u Crnoj Gori posebno u našem starohercegovačkom kraju, pod gorovitim Durmitorom. U čuvenom streljanju u Žabljaku, pobili su mnoge intelektualce i ugledne domaćine (kako su ih zvali – kulake). Pre toga, bitka na Pljevljima, koja je strateški bila nepotrebna, odnela je više od polovine mladeži iz CG i Hercegovine. I još samo jedan primer, nakon tih pogroma, postrojili su šest Tadića i pobili, samo zato što nisu izvršili naređenje, da ubiju strica koji ih je školovao, koji je došao iz inostrnstva da se uključi u borbu, ali ne sa komunistima.

Ovakve primere i hiljade drugih, treblo bi da pišu istoričari. Međutim, srpski istoričari ili su preletači iz partije u Partiju, ili su ambasadori (čak su i u Rusiju nedavno poslali „istoričara“ za ambasadora), koji su iza sebe u ambasadama i zemljama gde su službovali ostavljali, ne samo loš utisak na zemlju domaćina, bukvalno ništa nisu radili, mnogi su režirali, pisali knjige, darame, pravili serijale, laprdali na TV kanalaima, odnosno „diplomatsko“ vreme često odrađivali, provodili u Srbiji, uz devizne plate.

Na Oplencu se nisu čuli pištolji, ali su se čule reči opasnije od pištolja, raketa, atomske bombe. Moćnicima su, kako je rekao jedan pametan čovek, „vrline javne, a poroci tajni“. Čule su se istorijske rečenice o „smirivanju i pozivanju na Crkvu“, „ideologijama“ i naglašavanju da je „Srbija jedna“. Bilo bi dobro kada bi ti govornici verovali i u jedno i drugo (Crkvu i Srbiju).

Gledano sa stanovišta protokola, ceremonijala, lepog ponašanja, sve je bilo naopako, za oko profsionalaca. Javio se i jedan komentator iz susedne nam „bratske“ države: „Eto, ni kada sahranjuju, Srbi ne mogu, a da se ne svađaju“. To je ono što boli svakoga kome je na srcu Srbija i srpski narod. Bez obzira što smo umorni od svake vrste moćnika, niko ko je bio blizu pameti, nije smeo da urla, zviždi, a o političkim nastupima (ova reč shvaćena i u drugom smislu), da se i ne govori. Taj događaj je zahtevao mir, liturgijski mir.

Elem, sve to šta se dogodilo na Oplencu ne bi trebalo zaboraviti, a zaboravljeno je nakon 24 sata. O tom događaju trebalo bi češće pisati, analizirati, jer su ga svi učesnici zloupotrebili: kraljevska porodica, Krunski savet, Njegova Svetost, političari i urlatori. Svako je sa svog nekakvog (po meni bolesno-političkog) stanovišta došao taj dan na Oplenac. Da li je protokol, ceremonijal, scenario događanja bio utvrđen ranije. Ako je bio utvrđen ranije (dakle, ko će govoriti, gde će ko biti, na podijumu ili „ispod“ podijuma gde su smestili porodicu i dr), onda je isključivo odgovorna kraljevska porodica i Krunski savet. Nažalost, njima odgovara da se, što bi rekli „veliki“ privrednici, tale sa političarima.

I ponovo bi trebalo da se upitamo, gde su istoričari. Kraljevska porodica je donela odluku da se svi članovi te dinastije sahrane na jednom mestu. Dobro, saglasan sam, a to je i njihovo privatno pravo. A, da li je trebalo sahranjivati posmrtne ostatke uz državne talambase i o trošku poreskih obveznika, onih koji su u vremenima nesreće srpskog naroda, emigrirali, pobegli u Englesku, sa sanducima zlata i drugim vrednostima, koje su pripadale ovom narodu (sa aerodroma u Nikšiću, jedva su se podizali mali avioni od težine; mnogo zlata je sklonjeno u manastir Ostrog, za kojim su tragali i utrkivali se da do njega dođu Nemci, Italijani i četnici; porodice poginulih četnika, samohrane majke, dobijali su pomoć u zlatnicima; nakon rata slučajno je otkriveno nekoliko sanduka zlata, prilikom kopanja ili oranja).

Ko je 1944. godine pozvao četnike da se stave pod komandu Josipa Broza.? Zar se to i mnogo štošta drugog tako brzo zaboravilo. Dakle, ko se prvi odrekao Čiče. Da, li nas (vas) “dobri građani“ istina boli (kukavice se boje istine, a bez istine nema života). Nedopustivo je govoriti, da je bilo šta bi bilo, ali je sigurno da bi tok srpske istorije bio drugačiji da je mladi kralj ostao sa svojim narodom. Da se patio i žrtvovao sa svojim narodom, narod bi ga voleo i slavio kao mnoge srpske velikane, ratnike.

Dobar građanin u vremenima nesreće i krize, morao bi, pre svega, biti predsednik Vlade. Taj predsednik izjavi: „Da sam ja donosio odluke nikada ne bih dozvolio da izbije rat, jer je svaka vrsta mirnog sporazuma bolja od rata“. Ova izjva ima katastrofalne poruke, ona je zloba i grdoba vremena: Milošević je (ispada da njega pametnijeg nije slušao, iako mu je bio uz skut) izazivač rata i tragičnija poruka da su Srbi izazvali krvavi verski i etnički rat. Dok to ne rešimo, odnosno dokažemo da Srbi nisu izazivači rata, da nisu počinili genocid (što dokazuju mnogi strani autori), već da su genocid počinili Hrvati i muslimani, srpskom narodu nema oporavka.

Na FPN verovatno su i njega naučili da „Mir nema alternativu“. Kada bi u Evropi i svetu vladali neki drugi i drugačiji odnosi i moral, onda mir ne bi imao alternativu. Ko je iole blizu pameti, ne bi trebalo da zagovara rat. Ali, ako neko odluči da satanizuje jedan narod, da mu razara nacionalno tkivo, da mu uzima veru, da ga ponižava, da ga bombarduje, uništava sankcijama, da mu rastura zemlju, onda je veliko pitanje da li je „svaka vrsta mirnog sporazuma bolja od rata“. Da li to znači, po predsedniku Vlade, da je sve što zatraže vladari iz senke i evropski lutajući cirkuzanti, dobro za srpski narod. Da li je „sporazum“ o proglašenju Kosova državom, na osnovu koga se Srbija saglasila da ostane bez 15 posto teritorije, da Srbe preda na milost i nemilost šiptara, bolji od drugog rešenja. A, jedno je i možda jedino, pokazati spremnost za otpor da se uzme makar severni deo Kosmeta.

Saglasan sam sa sadašnjim vođama da se problem Kosmeta mora rešiti. Taj problem godinama koči razvoj zemlje, a političarima služi u krvavoj partitokratijskoj borbi i prljavim predizbornim kampanjama. „Šta vi to tamo rovarite, pišete, govorite, da je sudstvo, prosveta, zdravstvo, ekonomija i dr. u katastrofalnom stanju, a mi se borimo za Kosmet i Datum“.

Za mene, gospodo, dobri građani, izreka: „Mir nema alternativu“, odnosno „da je svaka vrsta mirnog sporazuma bolja od rata“, u ovim teškim vremenima znače pogrom srpskog naroda. Nažalost, znam da ću za neke biti ratni huškač.

U kontekstu protokola, ceremonijala, lepog ponašanja, posebno kako bi trebalo da se dobri građani ponašaju u vremenima nesreće i propasti srpskog naroda, da ga zaštite od petooktobarske piromanske revolucije i najcrnjeg IZMA u njegovoj istorij – DOSIZMA, te od stranih lutajućih cirkuzanata, potrebno je konstatovati da vođe nisu ni slušali ni poslušali pametne srpske mozgove, ništa nisu hteli, a mnogi nisu imali kapacitet, da nešto nauče.

Izbacivali su iz svih institucija zdravu decu u prljavoj vodi. Sve što je bilo ranije odbacili su, kao da taj prokleti socijalizam nije uzimao, kopirao, neka dobra kapitalostička rešenja u mnogim oblastima života (udžbenik „Protokol“ prepisan je, prevedn sa francuskog). Evroslinavci odbacili su protokol čak i u diplomatiji odmah nakon dolaska prvog DOS-ovog ministra spoljnih poslova stranog plaćenika, mislim na ogromnu platu koju prima mesečno (o Kosmetu ostale su zabeležene njegove dve izjave (da su samo bile dve), u Njujorku: „Oslobodite nas Kosova“ i u Sofiji: „Kosovo će biti država“).

Ne jedonom, bio sam svedok, kada su se strani predstavnici zgražavali na neke neprotokolarne svinjarije neškolovanih diplomata. To specijalno zanimanje, diplomatski zanat, ko nije savladao, dobio je naziv diplomata sa ulice. Da li se može zamisliti diplomatski protokol, lepo ponašanje, ambasadora tipa St. Protića, Basare, V. Pešić, V. Ognjenović, Rajkovića, Diklića, dve Hrustanovićke, Cvjetičanina, Ilića, Vereša (mlađeg), Viskovića, Petrovića, Simića, Ristića, Spasojevića, Batakovića, Lazića, čuvenog ambasadorskog bisera Biserke Spasojević. Svi moji tekstovi o antisrpskoj diplomatiji i antisrpskoj spoljnoj politici, više od dvadeset godina, posebno od 2000., bili su pucanj u prazno.

Kako braniti Srbiju u ovim vremenima. Neki autori se u naslovima svojih tekstova opravdano pitaju, šta je izlaz. Nama bez puške, osim pisanja, nije ništa drugo ostalo. Ali, avaj, kad god neko od nas unesrećenih spomene, napiše, da bi trebalo hitno uzeti severne opštine, deo Kosmeta, zaštititi Preševsku dolinu, zabraniti Šiptarkama da rađaju u Vranju, Nišu, zabraniti kupovinu zemlje po Srbiji, posebno Vojvodini (kada nam dođu braća iz Emirata, u Vojvodini će nicati džamije), strpati u zatvor autonomaše, autore statuta i deklaracija, zabraniti Davutoglu i Turcima da se šetaju po Srbiji i da separatiste u Raškoj oblasti pomažu da se otcepe od Srbije, da bi trebalo, takođe, hitno da izađe nas više od 3 miliona na ulice, po selima, onda se jave kritičari, koji ovakve predloge osuđuju, vređaju, pozivaju se na Jevropu i demokratiju. Zasmislite na koga se pozivaju, na posrnulu Jevropu u svakom pogledu, ekonomskom, političkom, kulturnom, moralnom i demokratiju. Ko to kaže da je demokratija moguća kad je nekoliko milionia gladnih. U velikoj sam zavadi sa starim Grcima, zašto su izmislili tu reč. U staroj Grčkoj postojale su hiljade robova, a u gradu Polisu se razvijala vladavina naroda iliti demokratija. Nema demokratije ako je „jedna ptica u kavezu, zbog čega bi trebalo izazvati skandal neba“ (Viliam Bleker).

Izvor: Vidovdan