Srbi, šta to beše obraz?

O obrazu kao delu čovekovog tela ostavićemo da govore drugi, mi ćemo ovde obraz spominjati isključivo kao deo karaktera. Onaj deo karaktera koji je čini se u svetu davno nestao, pa se sad svesrdno trude da ga i kod nas iskorene. Pokušaćemo da vidimo šta se dešava sa onima koji su izgubili taj najznačajniji deo sebe i duše. Sa onima koji više nemaju obraz. To je onaj deo nas o kome se ne uči, nemoguće ga je zadobiti lažnim diplomama. Koliko god da se trude da ga zadobiju ostaće uskraćeni, jer on se nasleđuje. Nemoguće ga je oprati, jednom uprljan ostaje zauvek tamna mrlja koja se prenosi i na potomstvo. Iako su neki mislili da kao sve drugo što su u životu sticali mogu i obraz da otmu, kupe ili pozajme, vrlo brzo ostaju nezadovoljni i nesrećni shvativši da je to sa obrazom nemoguće.

Pošto se ne kupuje a ne može se ni pozajmiti, oni koji su ga izgubili ili prodali moraju biti svesni da ga više ne mogu povratiti. Obraz o čoveku govori sve, odaje te ma koliko se maskirao, ma gde se sakrio, on je jednostavno onaj jedini istiniti odraz čoveka. Kada kažu da smo suviše ponosni, greše: mi smo samo srećni što smo u nasleđe dobili ono što zapad nema a ne može ni da kupi. Mi se time ne gordimo, samo pokušavamo to da sačuvamo jer ono što su nama naši đedovi ostavili nemamo prava da ne sačuvamo. Moramo i mi svojim potomcima čist obraz da ostavimo. Naravno da zapadna kultura to ne odobrava. Kako mogu da odobre i prihvate da je neko toliko bolji i časniji od njih? Teško im je da se pomire sa činjenicom da ipak ne mogu sve da kupe. Možda bi oni ustvari i gledali na to sa odobravanjem, možda bi uspeli to da prihvate, ali im za to nedostaje obraz.

Kada neko nema dušu, kada izgubi obraz on oseća ogromnu prazninu. Ta praznina ga tera da stalno pokušava nečim da je popuni. Naši zapadni „prijatelji“ i oni još tužniji primeri koji su rođeni tu među nama, koji su obraz nasledili ali ne znajući njegovu vrednost nisu znali i da ga sačuvaju, pravi su primer toga. Nažalost, koliko god novca da steknu praznina im se samo produbljuje, sa povećanjem moći za koju su se tako svesrdno borili svim sredstvima samo im se povećava strah od pogleda u ogledalo. Strah od onoga šta će tamo videti. A onda kada im novac, moć, laži, prevare ne pomognu, nemajući obraz i nemajući dušu izgube se u tamnim vilajetima svojih dela. Ispunjenost sada traže u homoseksualnosti, izopačenosti, uživanju u opijatima – ako se to može zvati uživanjem. U mučenju slabijih, u sadizmu nad boljima od sebe, u laži, prevari, izdaji, mržnji… Pokušavaju da svoje nedostatke sakriju padajući u sve dublji ponor. Zaboravljajući ili nemajući ni toliko časti da iz prošlosti nauče da Srbin nikad nije bio nevera. Onaj mali broj koji je ipak prodao svoju veru, ostavio je vekovni amanet i najteži krst na svojim potomcima.

KNEŽEVA VEČERA

Slavu slavi srpski knez Lazare
U Kruševcu mjestu skrovitome.
Svu gospodu za sofru sjedao,
Svu gospodu i gospodičiće:
S desne strane starog Jug-Bogdana,
I do njega devet Jugovića;
A s lijeve Vuka Brankovića,
I ostalu svu gospodu redom
U zastavu vojvodu Miloša,
I do njega dv’je srpske vojvode:
Jedno mi je Kosančić Ivane,
A drugo je Toplica Milane.

Car uzima zlatan pehar vina,
Pa govori svoj gospodi srpskoj:
„Kome ć’ ovu čašu nazdraviti?
Ako ću je napit’ po starješstvu,
Napiću je Vuku Brankoviću;
Ako ću je napit’ po milosti,
Napiću je mojim devet šura,
Devet šura, devet Jugovića;
Ako ću je napit’ po ljepoti,
Napiću je Kosančić-Ivanu;
Ako ću je napit’ po visini,
Napiću je Toplici Milanu;
Ako ću je napit’ po junaštvu,
Napiću je vojvodi Milošu.
– Ta nikom je drugom napit’ neću,
Već u zdravlje Miloš-Obilića!
Zdrav, Milošu, vjero i nevjero!
Prva vjero, potonja nevjero!
Sjutra ćeš me izdat’ na Kosovu,
I odbjeći turskom car-Muratu!
Zdrav mi budi, i zdravicu popoj,
Vino popij a na čast ti pehar!“

Skoči Miloš na noge lagane,
Pak se klanja do zemljice crne:
„Hvala tebe, slavni knez-Lazare,
Hvala tebe na tvojoj zdravici,
Na zdravici i na daru tvome:
Al’ ne hvala na takvoj besjedi!
Jer, tako me vjera ne ubila!
Ja nevjera nikad bio nisam,
Nit’ sam bio niti ću kad biti,
Nego sjutra mislim u Kosovu
Za hrišćansku vjeru poginuti;
Nevjera ti sjedi uz koljeno,
Ispod skuta pije hladno vino!

„- A prokleti Vuče Brankoviću!
Sjutra jeste lijep Vidov danak,
Viđećemo u polju Kosovu
Ko je vjera, ko li je nevjera!
A tako mi Boga velikoga,
Ja ću otić’ sjutra u Kosovo
I zaklaću turskog car-Murata,
I staću mu nogom pod gr’oce;
Ako li mi Bog i sreća dade,
Te se zdravo u Kruševac vratim,
Uhvatiću Vuka Brankovića,
Vezaću ga uz to bojno koplje,
Kao žena kuđelj’ uz preslicu,
Nosiću ga u polje Kosovo!“

Nekad su Srbi bili svesni vrednosti obraza, pa dati život za čast svog prezimena nije bio usamljen slučaj, jer život bez časti nije život. Danas mnogi od nas ne biraju put koji žele, jednostavno strah ih je sputao i odveo drugim putem. Putem kojim idu kukavice, putem na kom ih neprijatelj ne napada, sami su izabrali put propasti. Ne želeći sebi da priznaju, plašeći se da otkriju istinu o svom strahu i kukavičluku, ubeđuju nas u svoju praktičnost. Istina je mnogo jednostavnija, o praktičnosti tu nema govora, oni nisu imali hrabrosti za ono što su možda jednom želeli. U njima nije bilo ni naznaka Miloša Obilića, put časti ostaće zauvek van njihovog domašaja. Samo hrabri, časni ljudi, samo oni Srbi koji se ne odriču vere svoje mogu i dosanjati velike snove. Kukavice ostvaruju one male, dostupne, njihovi ciljevi ostaju zarobljeni u materijalnom, prodaju se za trenutke moći. Zato Srbe i žele da ubede da je svet pun vere, časti, pravde i istine nemoguć san. Istina je samo da se snovi razlikuju, a ljudi po tome da li imaju obraza i hrabrosti da se za njih bore. Srbi će se za svoje snove izboriti.

Svetosavac zna da nemoguće ne postoji, to je samo mišljenje kukavica. Ono što se činilo nemogućim smatra se takvim samo do trenutka dok ne dođe neko ko ne zna da je to nemoguće, i ne reši to. Nama su naši stari ostavili srce, preneli hrabrost, sačuvali obraz i time nas učinili drukčijim. Upravo ta razlika je ono zbog čega znamo da možemo svet napraviti boljim. Nećemo dozvoliti da život provedemo u mraku koji nam uporno propagiraju sa zapada, zajedno sa našim licemernim vlastodršcima. Da ne postoji belo ne bi postojalo ni crno, da nema lošeg ne bi znali ni šta je dobro, to je odlično znao i Ivo Andrić kada je rekao:

„Dok god ima mraka biće i svanuća.“

Prošlost je delo naših đedova, sadašnjost je posledica činjenja naših očeva, budućnost zavisi samo od naših koraka. Mi se moramo mračnoj sadašnjosti suprotstaviti novim svanućem. Život je neprestana borba od rođenja do smrti. Sve se oko nas menja: ljudi, vreme, potrebe, svaka nova stanica života izgleda drugačije. Na svakom životnom peronu ima i lepih i ružnih trenutaka. Ali život nije jedan peron, jedna stanica, voz života uvek mora dalje. Samo ako pokrećeš voz života možeš očekivati nove trenutke sreće. Ne smemo svoje živote ograničiti na jednu stanicu, jedan peron, stajanje znači odlazak u zaborav. Moramo našu lokomotivu naterati da bude brža od zapadnog mraka koji je prati, pokušavajući da je sustigne. Moramo uvek u životne stanice stizati sa svanućem. Pravoslavna duša to oseća i zna da mora i može, to je jedini način da sačuva svoju čast, da zadrži svoj obraz. Zna Srbin da je život pun vere, časti, ljubavi, pravde i istine moguć i da se on ne može čekati na mračnom peronu zapada.

Izvor: Fond Strateške Kulture